Loš san zbog prekida. Neću se lagat. Nakupilo mi se i emocija, i sranja i svega. Al eto. Kako san doša kući praktično san skonta da više nisan s curon. I loše je. Zadnji put kad san bija vamo bili smo skupa. Smišno, kad san s prošlon bivšon prikinija zna san proć ulicon kuda smo hodali, da se malo sjeben melankkolijon, godilo mi. Doticalo mi tačke koje me još bole. Sad san proša djelovima sela, kuda san, kad san prolazija mislija na nju. I podsjećalo me. Smišno, zar ne? :)
Proliće se vraća, jesen dolazi a jesen je novo proliće. Zadnji put kad san proša poljima kuda vodan ćuku, sve je bilo prigorilo od litnjeg sunca. Sad je trava zelena. Vratija san se, konta da će me podsjetit na to kad smo bili skupa... I skonta san da je drukčije. Ko što je i moj život drukčiji. I moje se proliće, drugo proliće vratilo, mojin odlaskon u Sarajevo. Ja san se vratija proliću. Al melankoličnom proliću, za razliku od onog prolitnjeg prolića. Jesensko je melakolično, ali je promjena. Volin mjesece promjene.
Mi ćemo umrit, a prolića, lita i zime će ostat. Po našim grobovima vijaće vitrovi. Naša dica, ako ih imadnemo, će nan doć ostavit cviće i pomolit se. Prosto radi sebe. I to je već postalo klišej reć, da niko ne žali za mrtvima zbog njih. Možda i žali jer niko zapravo i ne zna kako je mrtvima niti šta se dešava kad umru. Možda veze ostaju. Možda ljubav ostaje i prema mrtvima i kad su mrtvi. Mrtvi za nas.
Fina je smrt, budimo realni, nekad nas spasi od odnosa koji bi drukčije propali. Naš muž more poginit dan prije nego bi mi ga uvatili di nas vara sa ljubavnicon. On će bit jedan divan muž kojeg ćemo oplakivat, jedva ćemo pribolit njegovu smrt. Druga je stvar što je on šupak kad je živ. Čak i kad je šupak i kad mislimo da je šupak i ne podnosimo ga, smrt boli. Na kraju krajeva i šupci imaju pravo na smrt. I njiova smrt boli, zašto da ne boli?
Čita san o serijskom ubojici koji je ima najviše zabilježenih žrtava. Ko mali je izbačen iz kuće sa sedan godina. Završija je u nekakovj 'školi sadizma' di su ga silovali i tjerali da druge siluje, poučavajuć ga sadizmu i tako. Pobiga je i nakon toga priživljava po vlakovin se vozeć, da bi ga, jednon, kondukteri grupno silovali. Par godina nakon toga je počeja silovat i ubijat. Prvo po americi, pa je skonta da će ga uvatit pa iša i ubija po africi i europi. Kasnije je uvaćen i osuđen na smrt. Jedan čuvar iz zatvora je bija samilostan prema njemu i tajno mu dava cigare i papiriće da zapisuje svoje memoare. Prvo se iznenadija elokventnošću i talenton za pisanje. A drugo sadržajen. Jedna rečenica mi je zapela za oko, napisa je: "Mrzin čitav ljudski rod uključujuć i sebe. Jedna smo očajna sorta i želin nas sve kaznit zato što postojimo".
Ako ćete iskreno, meni je on pošten. Ima je svoja iskustva koja su ga napravila time što jest. Ne morete reć da nema pravo da bude takav, ako ćemo realno itekako ima, i, ne merete ni reć ni da mu zaključak nije poprilično točan. Radija je šta je radija, iskreno i bez zadrške. Manji je šupak, puno manji šupak i gad, od nekog finog muža što ženu drži za ruku u crkvi a kasnije jebe svoju 10-godišnju nećakinju i ucjenjuje je. Bolji je i od alkoholičara koji pribiju svoje žene i osakate ih. Iako, ni njih ne razumin. Nisan ima priliku da čitan njiove memoare.
Sinoć me je jedan ćuko pratija po Mostaru. Išli smo ja i jedna ženska iz Novog Zelanda koju san upozna u Sarajevu. Ćuko je iša za nama cilo vrime, vratili smo se u kafić i opet je iša za nama kad smo pošli. Kasnije san sta da ga pomazan, pogleda me je molećivo i pružija nogu na moju. Osjetija san da mu triba neko da ga voli. Kad san gleda onaj spot od 'To be by your side' od Kejva, gleda san slike pataka di lete. Snimke to jest. Na jednom snimku san vidija kišu dok pljušti a one lete. Poželija san ono prirodno, dičiji, da se sakrijen od kiše. Onda san pomislija koliko životinja to isto želi. Obuzela me želja da ih zaštitin. Bilo mi je krivo kroz šta moraju prolazit. Koliko će samo milijona godina možda, evolucijski morat proć, da dosegnu samosvijest i budu u stanju razvit ego. I budu u stanju osvjestit svoju patnju.
Al pak, nekima je možda i bolje da dotle ne dođu. Ne mogu reć ni da se i ja nekad ne osjećan tako. Sad će jesen, ladno je. Vrime za čajeve i vrime za sjebanost, i za napade panike i za osjećaje da ne znaš ništa šta ćeš od sebe i od života. Ne žalin se, nije mi niko kriv. Takav san kakav san, i sam odgovaran za se. Pun mi se je kurac al nema veze. Tako je kako je. Neću reć ni da se ne mrzin al i dalje ne minja ništa. Tako je kako je. S ovon curon iz Novog Zelanda bi se moga jebat, mislin da ne bi moga ništa više. Nisan siguran pod prvo jel želin da mi vidi ikakve emocije, drugo, nisan siguran ko san i šta san i šta to ona uopće ima vidit i doživit. Nije da je zaštitin nemojte se varat, prosto da zaštitin sebe od nepotrebnih lomova i komplikacija. Šteta dobra je al zapravo i ne briga me, osim što me dobro loži. Iako da se razumimo, ne želin je zavlačit, ko ni nikoga drugog i nikad to svejsno ne bi radija.
Bilo bi također fino i da se unormalin i sazrijen, pristanen bit dite po nekin stvarima u seksu pa i da znan da će mi se, kad se krenemo jebat dignit kurac. Dobro je, navečer kad smo vani se uvik mogu vadit na alkohol. Možda je i bilo do alkohola neman pojma, neću reć ni da nije bilo do kuća između kojih smo se počeli jebat, poprilično na otvorenom, možda i do ćuke koji je i tu doša i bija od nas dva metra. Ko ga jebe. Al nećemo se lagat, handri me nervoza kad se s nekin triban jebat, i seksualno san zapravo nezrija iako i nije da se nisan jeba, iako i nije da mi nije bilo dobro. Ne volin o tome pričat jer kontan da preuveličavan problem. Ali i prisilna šutnja je preuveličavanje. Šteta, ne bi volija imat taj osjećaj da nekoga propuštan jer je dobro divlja i luda, bilo bi šteta ne jebat se s njom.
https://www.youtube.com/watch?v=6IkO1ba6Nlk
Post je objavljen 02.10.2015. u 12:23 sati.