Virujen u karmu. Nekakvu karmu. Ne virujen da su stvari slučajne. Ne virujen da san se rodija slučajno di san se rodija, ne virujen ni da san slučajno taki kaki jesan. Ne virujen da ljudi prosto eto, random bez ikakvog dubljeg razloga prolaze kroz šta prolaze. Virujen u nekakvu logiku. Logiku koju ne poznajemo, ali koju moremo, možda osjetit. Ne srcon, nego intuitivno. Naslutit, naslutit kompletno sobom.
Virujen da san sam sebi odgovoran za ovo što prolazin, sa anksioznosti i sobon. Moga bi se žalit na genetiku il na nasljeđe iz obitelji. Ja nisan svoja genetika niti svoja obitelj. Ja san ja. Geni su ja koliko je i auto koje vozin ja. Tijelo je vozilo. Tijelo nije ja niti tijelo objašnjava ja. Ne znan šta je ja ali ga iman jer me evidentno ima. Moja obitelj je takva kakva jest, ni bolja ni gora. Daleko je od loše da se žalin. Ne virujen da san samo tako, slučajno tu rođen. Ako je i slučajno onda se ta slučajnost odvija po nekoj logici.
Virujen da je svak odgovoran za se i ono šta mu se dešava u životu. I da, ako se potrudi, more uvatit konce u svoje ruke. Gleda san predavanje jednog Willa, ne sićan mu se prezimena. Živija je u obitelji u kojoj mu je ćaća zlostavlja mater, ima je psihozu, bija je umislia da je Neo iz Matrixa i taki dolazija na posa. Završija je bez ikoga, i prijatelja i obitelji, na psihijatriji. Dva dana prije nego su ga tribali poslat na 'terapiju' elektrošokovima mu je isteklo zdravstveno osiguranje i izbacili su ga na ulicu.
Danas ima firmu, i predavač je i radi u sferi mentalnog zdravlja, nešto je između psihologa i psihijatra, teško bi bilo točno definisat. Sredija se je sam. Ne pije tablete, ima vodič za skidanje sa psihijatrijskih lijekova. Svako pola godine otprilike ima psihotičnu epizodu koje je svjestan, kad se to desi zatvori se na par tjedana i sam je izgura. Tako mu je najlakše. Živi normalan život ko i svi mi. Mora se striktnije pazit jer je osjetljiv, mora ligat do 10 navečer i ustavat ranije, jer mu tako psiha i tijelo funkcioniraju. Tako ne ispada iz balansa. Ne krivi roditelje, ne krivi ni psihijatre koji su s njin sve zasrali. Ne krivi nikoga, ni sebe. Nema zašto.
Stvari su tu da učimo. Bol nas vodi do nas samih. Bol nas vodi do zapostavljenih i vjerovatno lijepih djelova sebe. Šteta je ignorisat je. Šteta je zatrpavat je. Kad nam ima toliko puno za reć i za otkrit.
https://www.youtube.com/watch?v=QyRFAw5La38
Post je objavljen 03.10.2015. u 15:51 sati.