FRANCUSKI POLJUBAC DO SADA NA DVA JEZIKA, USKORO NA JOŠ DVA

Do sada je delo Francuski poljubac dostupno na dva jezika - srpskom i mađarskom, uskoro bi trebalo da bude dostupno na još dva jezika - engleskom i španskom.
Romantično i lepo ljubavno delo od 100-tinjak strana, do sada prezentovano i u vidu scenske prezentacije. Postoji i scenario za film, mada se pretpostavlja kako će ovo delo biti prevedeno na dvadesetak svetskih jezika.

DELA NA MAĐARSKOM JEZIKU

U narednih nekoliko godina biće objavljena gotovo sva dela Dajane Diverno na mađarskom jeziku. Taman u vreme njenog školovanja, mađarska čitalačka publika imaće prilike da uživa u njenom stvaralačkom umeću. Impozanatan broj dela, fenomenalan, neponovljiv način pisanja, samo su prikaz Dajane Diverno kao pisca. Do sada mađarska čitalačka publika ne poznaje baš rad Dajane Diverno, niti nju kao pisca.
Dajana Diverno nastavlja školovanje, najpre razlika ispita i to za stručan smer nakon čega neće imati neki veliki izbor fakulteta, to su: Policijska akademija, Kriminalistika i Političke nauke.
Što se same politike tiče, nagađa se da će ona biti deo jedne vanparlamentarne, mlade političke partije.

ODLOMAK DELA ''TAJNE STRASTI GROFICE RAZASKI' - DAJANA DIVERNO

– Kako je to lepo čuti – zaključila je Helena sasvim oduševljena njima. Pre nego što je završila, jedna prilika se približila stolu.
Svi su je upitno pogledali.
Drasela Razaski obučena u žarko crvenu haljinu od satena se približila stolu. Imala je otvoren dekolte, rukavice i vrlo lepe rubine na sebi. Kosu je ofarbala u jarko crvenu boju i svezala je u punđu, ostavila je pri tome par nestašnih parmenova da vise. Delovala je seksi, a to joj je i bio cilj.
– Izvinjavam se što kasnim – sela je na jednu slobodnu stolicu. Nijedan njen pokret nije promaknuo članovima porodice, niti gostima. Pravila se kako njihovu začuđenost ni najmanje ne primećuje.
– Poput kameleona, rekla bih – oglasila se Helena Belov, koja kao da je imala knedlu u grlu. – Odlučili ste da promenite izgled, draga moja?
Drasela namerno nije gledala u nju. Vadila je hranu u tanjir brzim pokretima.
– Naravno. Danas mi je moj svekar – svratila je značajan pogled prema Stanislavu – rekao kako nije u redu da večito isto izgledam, da sam mlada i da svojom pojavom treba da unesem malo živosti u ovaj ambijet, je li tako? – pogledala ga je opet.
– Da. Baš sam joj danas to predložio – priznao je Stanislav. Boris se pri tome zagrcnuo, a Sergej je nekoliko trenutaka držao otvorena usta i nije mogao da prozbori ni reč.
– Mi smo, inače za to, da duh mladosti treba da ostane uvek prisutan – pokušala je Piroška suvim glasom, kojoj se atraktivna pojava njene snahe nimalo nije svidela Stanislav i ona su sa prekorom zurili u nju. Drasela ni najmanje nije hajala za to. Osećala se divno. Taman kada je želela nešto da prozbori o tom duhu mladosti primetila je dva sjajna muška oka nasuprot sebi.
Bila je izenađena. Bio je to onaj muškarac kog je primetila u crkvi. Laura nije znala ko je u pitanju. Uzdahnula je duboko i opet se okrenula ka radoznaloj Heleni Belov.
– Drago mi je što imam tako divnog svekra i svekrvu. Div-no je što smatraju kako su svi ovi noviteti u vezi frizura i odeće bitni i da ni po koju cenu ne treba da preskačem trendove.
– Možda biste, draga moja, trebali da pokušate sa manje jarkim bojama – posavetova je Helena zlobno.
– Stanislav misli kako je ovo najbolji izbor jer je oduševljen crvenim nijansama – kiselo joj se osmehnula Drasela. Time je zap-ravo sve bilo rečeno.
Opet se zagleda u muškarca pred sobom. Sada je on bio zabavljen hranom u svom tanjiru. Kad je podigao glavu, njihovi pogledi su se sreli. Draseli se učini kako izgleda bolje nego kada ga je videla prvi put. Janoš ju je gledao par trenutaka, a potom se okrenuo prema Dimitriju koji ga je nešto tiho pitao vezano za prisustvovanje u nekoj humanitarnoj svrsi koja je trebala biti održana u Budimpešti.
– Nisam znala da volite crvenu boju? – Helena načisto nije mogla svemu tome da se načudi i da umukne.
– Obožavam – osmehnuo joj se Stanislav kom je bilo veoma neprijatno. – To je boja Božića. Poput ovih mašnica – pokazao je prema buketićima.
– Da. Buketići! Kako nisam odmah zaključila da je reč o tome kako crvena boja ulepšava duh Božića. Koliko znam crvene kugle se sasvim dobro uklapaju na jelkama. Taj sklop tih boja je ... fantastičan! Šta ti misliš, Imre?
– Draga, sasvim se slažem sa tobom – priznao je.
Drasela ih je nemo posmatrala. Delovali su joj poput likova iz onog crtaća: kada žena mužu govori o svim problemima koji vriju naokolo, a on samo odgovara sa onim čuvenim ,,Da, draga’’ i ,,Da, draga’’. Nije mogla na deliće sekunde, da ne obraća pažnju na muškarca koji je sedeo naspram nje. Žarko je želela da čuje kako ga neko zove po imenu. Opet je počela da prebire po tanjiru. Namerno je preskočila čuvenu supicu. Znala je kako će time svoju svekrvu da uvredi.
– Mamuška, zašto si obojila kosu? – začula je tihi Isabelin glasić.
– Jer je tvoj deda bio dovoljno uporan u tome da mi održi lekciju toga kako uvek isto izgledam i da je takva jednoličnost pato-loška za ovu porodicu – odgovorila je Drasela koja je nastojala da svom tonu doda pravu notu iskrenosti.
Dete ju je nemo posmatralo par minuta.
Drasela više nije mogla da izdrži.
– Oprostite – obratila se muškarcu naspram sebe – Ne sećam se da smo se mi upoznali.
– Da, Janoše, izvini na propustu – začula je glas svog supruga. – Ovo je moja žena: Drasela Razaski. Draga, ovo je moj prijatelj sa studija: Janoš Falkon. Biće u Moskvi nekoliko dana zbog sahrane, a onda se vraća u Budimpeštu.
Drasela je zadržala pogled na Janoševom licu i duže nego što je mislila.
– Drago mi je što smo se upoznali – rekla je na mađarskom jeziku.
– Takođe – odvratio je jednako tako. Pogledali su se još jedanput i Drasela oseti kako je podilaze neobični srsi. Počela je da upitno pilji u svoj tanjir sa hranom, iako definitivno više nikakvog apetita nije imala. Pogledala je prema kristalnoj porciji sa salatom od graška i nije mogla da se načudi kako je tokom celog tog dana, (u sklopu svih okolnosti) uspela da zadrži vedar duh i dobro, pomalo svađalačko raspoloženje.
Međutim sada, dok je ovaj muškarac sedeo naspram nje, nije više imala onu jedinstvenu sigurnost koju je imala u svojoj sobi, dok se pakosno ogledavala, svesna svog novog imidža, ujedno i toga kakav će šok i zaprepašćenje taj imidž ostaviti na ukućane i goste. Znala je kako je Helena Belov uspijuša, žena koja se svima uvlači i koja na sva vrata ogovara i da joj neće promaći Draselin novi izgled. Biće to jedna sveža tema o kojoj će se trabunjati po frizerskim salonima, ručkovima i svim tim kafe-okupljanjima. Drasela se ose-ćala vrlo uzbudljivo zbog toga. Nakon svog onog jezivog mira, u kome joj je duša zamirala vrtoglavom brzinom, sada se osećala kao da ima sve šanse da opet počne da živi i diše ... I dok je još u sobi kovala planove o svemu tome ... I mislila o svom pastuvu ... Dok je sada sedela za tim stolom naspram čoveka sa tim sjajnim očima, osećala je kako ima šanse da ostvari mnogo toga ludog i zacrtanog.
Opet ga je pogledala. Janoš je nešto ozbiljno i tiho pričao sa njenim suprugom. Sada je mogla da ih prouči. Svog supruga koji je nikad nije fizički privlačio, koji je bio u onom smislu njen, da je sve kod njih poprimalo formalne norme, poput toga da je ona zvanično njegova supruga, da imaju dete i brak, da nosi njegovo prezime i živi sa njim... I Janoša, nekog ko je već pri prvom susretu nije ostavio ravnodušnom.
Oseti orkane u dubini duše...
Ali nikad niko nije zalazio malo dublje od toga. To ju je izluđivalo, sada je to vrlo dobro znala. Taj osećaj kako nije bitno šta ona misli, oseća ili želi, već to da se pod obaveznim crtama poštuju nepisana pravila. Ali, šta bi se desilo kada bi se – javno – odjednom – pobunila protiv tih glupih pravila koja su uništavala ljudskost u njoj?
Skandal! Propast! Krah za porodicu Razaski. Jednako, kao što i je krah relativno pretio od njihovog sina koji je imao vezu sa Natalijom Nikolajevič. I to ko zna koliko dugo? I ko zna zašto?
Pakosno joj sine kako bi pametno bilo da ga sada, pred svima, upita nešto o ginekološkom stolu Natalije Nikolajevič? Onako usput, kao da je odavno znala za to, jer mu je takav stol za seksualne potrebe preporučila još prošlog leta ili da li su probali seks u teretani. Bez sumnje, bendž je najpreporučljiviji! To je ipak relativno, normalna, prateća pojava braka? Reč koju je dala, a koja se odnosila na to da će da poštuje njihov ego i ime, držali su je dovoljno smirenom da o svemu tome ćuti.
Imala je adute u rukama. To je bilo bitno. Zašto da to na- rušava?
Osećala je da je lik Janoša Falkona sve više privlači. Kradom je bacala brze pogleda prema njemu. Uskoro bi ipak trebali da idu u Budimpeštu. Sem što je tamo odrastala, drugo je ništa nije privlačilo tom gradu. Sada je imala osećaj kako će joj, jednako poput nenadne posete Moskvi zbog one slike i gospodina Fabiana, još zabavnije biti u Budimpešti.

ODLOMAK DELA ''MAROKANSKA PRINCEZA'' - DIANNA DIVERNOE

Dakle delo koje su svi odbili, smatrajući da nije zanimljivo i zabavno, a i da Dajana Diverno nije neki talenat za pisanje. To je bilo 2005 godine. Godine 2006 je objavljeno delo poput predskazanja onog što dolazi i šta će se zbivati s Evropom, tj o nastojanjima da se Stari kontinent izmeni. Postoje veorvatnoće da će skoro biti objavljena i Treća kapija, nastavak, delo Treća kapija je pisano 2003-2004 godine (period zime).

*********************odlomak

Pre tri godine je došla u London.

Bilo je to upravo nakon svog oporavka posle razjašnjenja slučaja sa njenom sestrom blizankom, nakon onog mučnog silovanja ... I dan danas je ponekad u sred noći imala utisak kako vidi lice tog bolesnog čoveka, čuje njegov glas, oseća njegov dodir i iznad svega oni mnogobrojni udarci ... ( Nakon što je došla u bolnicu skoro polumrtva izvadili su joj matericu, nije imala šansi da ima dete, i sem ponekih psihičkih trauma drugih većih značajnih povreda nije bilo).

Ovde je bio njen tada najveći san - Obaveštajna služba. Agent Wilson je rekao kako ima dobrih veza, te je u saradnji sa lady Aminom dogurala do Kraljevske mornarice ... Mnogo je vremena prošlo dok napokon nije odlikovana u oficira, te veza sa Specijalnom policijom, uz čin kapetana, da bi najzad uz pomoć inspektora Hasstingsa, dogurala do Obaveštajaca. O tome sa Edijem nikad nije detaljisala. Niti je njega to zanimalo. Katkad bi se osećala kao da se on njome oženio jer je ona – magnat - iz Canade, neko vrlo uticajan i moćan, te je tako on mogao da mirno ubija dane pred televizorom, a ona je ponekad plaćala strahovite račune koji su se znali penjati nebu pod oblake, bez brige za sebe, a da opet ni na tren ne pomisli čime li se to tako tajanstvenim bavi njegova žena. A takođe i pri najmanjem pokušaju da o tome sa njime razgovara osećala je istaknuti manjak poverenja od njega kao da priča o vrhunski smešnim Diznijevim filmovima, a ne o obuci ili oružju.

Ponekad, kao sad hvatala je čudna zebnja nije li pogrešila. Trebala je biti malko opreznija. Mudrija. Jedan čovek je rekao kako žene nemaju mudrosti. Imao je pravo. Ona je bila krajnje glupa i slepa kada je nasela na tako slatkorečivo umiljavanje onog zaluđenika, da se i sada čudila sebi gde li je to ostavila pamet dok su proticali ti trenuci. Istini na volju za nju je tada sve bilo savršeno. Odjednom je, nakon svih ludorija koje je u životu uradila i moralo tako biti. Imala je podršku nikog drugog doli lady Amine, Dylana, i najzad je osetila da negde uz nekoga spada. Došla je u Englesku gde se Dylan Cruse verio sa devojkom, i upoznala je mnoge članove koji su pripadali tom soju, pomalo začuđena time da uprkos svemu oni nisu drugačiji od drugih ljudi (pa, bilo bi krajnje bedasto da su bili kao likovi iz filmova pedesetih godina prošlog veka) i da mnoge stvari ovde nisu drugačije nego bilo gde drugde. Ali ona se osećala drugačije. Neko bi rekao - novac zna da udari u glavu. E, pa nju je stvarno udario, zaslepio, te se povela za prvim muškarcem koji nije bio poput onih iz Sant'h Jonesa i koji je izgledao drugačije, pričajući o ljubavi i romantici. Mislila je kako će sve biti drugačije. Bolje. Uspešnije. Odjednom je san bio na putu ostvarenja. Udala se u belom, skoro kao da je ostvarenje device, uz muziku i deveruše u plavom, sa ogromnom tortom, uz mnogo gostiju koji su joj zanosno pljeskali. Otišla je na školovanje, učenje svemu što je shvatila da joj leži, proučavala je sebe kao nekog ko bi mogao vizijama doprineti razjašnjenju slučajeva, (a što opet da nije bilo Kimberly i njene smrti ne bi nikad tačno kod sebe uočila), nadajući se da će uspeti i istrajati, iako su je prečesto fizičke vežbe smarale do ruba plača.

Sve dok Edi nije našao drugu jer je ova svojim čestim odsustvovanjem, kako bi on to rekao-sasvim upropastila njihovu seksualnu vezu, samim tim i brak.

Moguće. I njoj samoj bilo bi vrlo zamorno da ima muža koji nikad nije kući i dođe tek ponekad (da prespava, jede i svrati zbog ,,onih'' stvari). Ovako je imala muža koji je bio kući, čak je previše bio kući, naklonjen TV-u i sportskim stranama u novinama. Nije je više čak ni fizički privlačio ( jer kada se izgubi ono prvo drago poštovanje duše, ostaje samo fizička privlačnost), a što se duhovne dubine tiče, pitala se ima li Edward Bayerson sem sportskih sklonosti išta duhovno, ili bilo šta čime bi ispalo da ima emotivnih stavki?

Izašla je ispod tuša željna svoje drage stare slobode, željna mira, svog lepog starog prezimena kog je odjednom tako kovala u zvezde, osećaja da nema idiota za vratom, (u tim aspektima joj ni taj zamak nije bio neka utehica), sportske prognoze, kup U.E.F.A.,i svu tu odjednom smrtno zamornu monotoniju nečeg što se nazivalo bračni život (kako li pod takvim uslovima neko može živeti s’ nekim čak trideset i kusur godina? Taj mora da je zreo za psihijatriju!!), sveden na svaki dan isto. Jedino što ju je sada držalo normalnom, ako je to ipak tačno i bilo, bio je san o Obaveštajcima i tome da tamo bude primljena, otarasi se Edija, i prizna da je učinila glupost.

Obukla je svoju divnu spavaćicu narandžaste boje, splela je svoju dugu kosu u pletenicu i opružila se na krevetu. San joj nije dolazio na oči. Svaku večer tako (još od kako je došla iz Newfoundlanda). Pomislila je na inspektora Hasstingsa i ono što je o nazivao Velikim danom, znajući da se polako približava i ,,njeno'' vreme.

Zaspala je snivajući mnoštvo ljiljana. Čula je zvuke zvona, taktove udaljene filharmonije ... A potom se san pretvorio u noćnu moru i žena izobličenog lica, bez kose ju je gledala držeći u ruci pištolj spremna da opali.

Kada se probudila bila je okupana znojem.



Kada je došla u London imala je viziju svog venčanja. Išla je ka oltaru u beloj divnoj venčanici, skuti haljine su se vukli za njom. Vrlo nejasno je videla lice tog muškarca. Bio je visok. Iznad njega je viseo venac cveća, isprepletenih belih ljiljana sa plavom trakom.

Prilikom njenog venčanja sa Edom nije bilo venca ni plave trake iznad njegove glave. Tada je mislila kako je ta vizija bio deo njene nejasne uobrazije i da nije moguće da Edi nije ,,pravi''.

Sada se upitala nije li se možda prevarila?

POSLE SVEGA - JEDNO OD NAJVEĆIH KNJIŽEVNIH IMENA IZ SUBOTICE

Uvek se treba ići napred i napred, kaže Dajana Diverno, pa negde će se već stići.
Zaista jedna od retkih autorki s ovog podneblja s takvim impozantnim stvaralačkim opusom.
''Sećam se'' - kaže Dianna Divernoe ''kada sam 2005 godine išla na Međunarodni sajam knjiga u Beogradu da tražim izdavača za delo ''Marokanska princeza''. Svi izdavači su me odbili, nisam bila neko ko je pokazivao neki talenat za pisanje. Međutim, sada nakon dvadesetak dela, neki se obraćaju, ali sada ja njih odbijam. Uvek poštujem onu izreku ''Ko me nije voleo dok sam bila mala, ne mora ni da me voli kad porastem''. Nisam imala čak ni neku podršku sredine. Mnoge loše stvari su se nametale,ali skrajnute su u stranu. Kako sam rasla takoreći kao pisac, mnogi (lažni) prijatelji su mi okrenuli leđa, očito slabo podnose tuđu sreću. Međutim, zanemarivši sve to, idem dalje i dalje.. Pa negde ću već stići. I lepo mi je kada se osvrnem i pogledam sve to i znam da sam jedno od najvećih književnih imena iz Subotice.''

Ili kao što je rekla u uvodnom delu romana 'Vapaj orhideje'' - za sve koje imaju neku viziju i uz snagu volje uspeju da je ostvare.