30.10.2015., petak

Ljudi

Ljudi su glupi. A viruju si da nisu. Viruju si i lažu se i uradiće sve da viruju u svoje laži. Naće momka/curu koja će im potvrđivat njiove najbolje laži, one najvještije, one najdublje laži joj/mu neće ni reć al naće momka/curu pažljivo, čak i nesvjesno, jer ni sebi ne priznaju te laži, baš da in te laži potvrđuje. Tako će ljudi dobrovoljno bit potpuno retardirani. Tako i piše čak u svetoj knjizi "I reče mu Bog: Ljudi su budale i ljudi će bit budale, ljudi će dobrovljno pristat i odlučit da budu budale".

Dakle, naće nekoga ko je očito slabić i ko očito ima probleme, da njih vadi iz problema. Naće psihičkog bolesnika da im rješava emocionalne probleme, alkoholičara da se brine za njih i njiovu obitelj, naće slabića koji se pali na njiovu mladost, na njiovu naivnost, naće glupaču koju zanimaju samo njiove pare, s nadon da će od njih dobit onu emocionalnu zadovoljštinu koju traže. A sasvim je očito da ti ljudi s njima nisu radi emocija koje traže. Jer, da bi od nekoga dobija ljubav, on bi s tobon prvo triba bit radi tvoje ljubavi. Ako si slip i ako ne gledaš, ako si budala, sam si sebi kriv.

Druga poprilično bitna stvar je sujevjerje (praznovjerje). Ili ti ga salivanje strave, demoni šejtani ograjisanje egzorcizmi đavli sotone i pičke materine. Dakle, jednu stvar koju svi tribate znat. Ukoliko imate neke teške i naizgled možda nerješive probleme, a koji nisu konkretni životni tipa da vas je neko zatvorija u podrum i ne pušća vas vani, da ste invalidi i nepokretni ste u krevetu i tako, dakle neke velike probleme a nisu takvi, to ste, barem 60 posto vi sami sebi krivi. Dakle vi ste krivi. Virujte vi u demone, u ograjisanja, u bajanja, uroke i pičke materine, činjenica jeste ljudi su retardi i ljudi su toliki slabići da će prije svalit neki problem na imaginarna bića nego se zapitat jel do njih nešto.

A do vas je, i svaljivajte, nadajte se do mile volje al ništa van se neće prominit dok ne krenete nešto drukčije radit. Na stranu šta postoji il ne postoji. Ja ne virujen u uroke, ne virujen u demone, ne virujen ni u šta što more imat psihološku moć nad menon. A znaš šta, možda demoni šejtani uroci i postoje. Al znaš šta je stvar, ako i postoje, zašto da imaju moć nad tebon? Da bi išta imalo moć nad tobon, moraš mu prvo ti dozvolit. A ako mu dozvoljavaš, do tebe je. Zato, minjaj se dok nisi otiša skroz u kurac. Neće ti se prominit ništa vani samo od sebe, džaba se nadaš, nadaj se godinama al neće.

E da, i zaboravija san dodat, nevezano al neka nek se nađe, evo i jedan članak malo o genetici: http://articles.latimes.com/1995-02-20/news/mn-34098_1_biological-basis
Jedna dakle studija o rasama, to jeste o konceptu genetske rase, nacije il etnije i o njenom značaju u biologiji.

https://www.youtube.com/watch?v=AdKNlGfkyhc
- 18:36 - Komentari (1) - Isprintaj - #

23.10.2015., petak

- - -

I'm so far away from you
Pacing up and down my room
Does Jesus only love a man who loses?
I turn on the radio
There's some cat on the saxophone
Laying down a litany of excuses
There's madhouse longing in my baby's eyes
She rubs the lamp between her thighs
And hopes the genie comes out singing
She lives in some forgotten song
And moves like she is zombie-strong
Breathes steady as the pendulum keeps swinging

You better hold on to yourself

Well, cities rust and fall to ruin
Factories close and cars go cruising
In around the borders of her vision
She says ooh
As Jesus makes the flowers grow
All around the scene of her collision

You know I would, yes, I would
I would hold on to yourself



In the middle of the night
I try my best to chase outside
The phantoms and the ghosts and fairy-girls
On 1001 nights like these
She mutters open sesame and Ali Baba and his forty thieves
Launch her off the face of the world

You know one day I'll come back and I'd hold on to yourself
To yourself, I'd hold on to yourself

Ooh baby, I'm a 1000 miles away
And I just don't know what to say
Cause Jesus only loves a man who bruises
But darling, we can clearly see
It's all life and fire and lunacy
And excuses and excuses and excuses

Well, you know if I could, I would
I'd lie right down and I'd hold on to yourself
Yeah, I would lie right down and I would hold on to yourself
One day I'll come back to you and I'd hold on to yourself
Yeah, I'm gonna come back, gonna lie down
And I would hold on to yourself
Yeah, to yourself
- 18:35 - Komentari (1) - Isprintaj - #

21.10.2015., srijeda

Sam, sami, samo

Činjenica je da će mi sve bit na pauzi dok se ne sredin. Volija bi sad napisat neki post u kojem ću se pravit pametan oko puno stvari koje san ja skonta a mnogi od vas nisu, oko iluzija koje su mi se razbile a ljudi ih se drže ko kamena... Al ne da mi se. Neman snage. Ni zašta nego za se, prosto sebično na se fokusiran a i ne mogu drukčiji bit kad san u stanju ko u ratnoj zoni. Činjenica je da su stvari podosta jednostavne... Projiciraš ono šta jesi, tražiš ono šta ti fali. Postoji ljubav u svitu, virujen da postoji... Postoji nešto, al ne postojin ja. Nema mene, nema mene pravog, mene koji s pravon more nosit ime i prezime i godine jedne zrele osobe, iako po godinan iman još lufta, mlađahan san ja momčić al bez obzira. Sve će mi bit na pauzi vidin. Ne znan ima li ikakvog načina da se stvar riješi osim onog direktnog, onog koji mi je najmrži.

U neku ruku mi je drago, fakat ne mogu više bižat. Vidin ja sve, krenen ja bižat al ne mogu. Naprosto san previše svjestan trenutno, jebiga, ja san svoje iluzije potrošija maksimalno. Fura san ih, furale su me, držale i održavale na životu dovoljno dok se sve nisu potrošile potpuno i ja vidin da ne mere tako. Krenen ja malo onako pričat sam sa sobon, zamišljat neke scene osvete, scene di nešto moćno tako nekome reknen prid nekin drugin osobama... Krenen ja malo se sitin, smišno fakat, tih nekih profesora iz srednje koje san intenzivno zamišlja u srednjoj kako tipa, mi pričamo ja reknen nešto skroz pametno i oni budu impresionirani, pa pustin super muziku i tako to, čak i sad nekad na blic mi neki od njih prođu, šega je to. Al ne mere jebiga. I super je da ne mere. Problem je što me to ostavlja negdi između, onda krene jak osjećaj bijesa, ljutnje zbog konkretnog problema od kojeg bižin i zbog zida koji iman isprid toga da nekome nekad zbrusin il da nekome generalno reknen ako iman s njin neki problem. Ogroman zid. A sve se to poprilično vodi na taj strah stari, strah da neman moći, strah da ne mogu, da san slab, da je druga osoba jača i da ja generalno nad životon neman kontrolu, da san žrtva.

Imalo il neimalo s tin posebne veze, veze ima al eto možda nije samo do toga, sitin se počesto tog osjećaja, istraživan ga zadnje vrime i zanimljivo ne sjećan ga se toliko dobro a možda bi triba bolje, kad me je maltretira taj lik iz sela mi. Bija san ja mislin čak baš prvi osnovne, on mi je ubaciva torbu u drače, ubaciva i mene s njon i tako. Nekad bi to radili i ostali s njin, uglavnon ne bi. I samo san o tome šutija, nikome nisan ništa govorija. Iz ovog il onog razloga, ja nikad nisan virova da moji roditelji za me mogu rješit nešto. I to je zato što oboje generalno su od sebe nezaštićeni, jebiga... Tužna je to priča. Neman ja na koga bit ljut, mogu in eventualno reć kako mi je pa da oboje skupa plačemo zbog toga. Ćaća je generalno jebiga, slab na svoj način, iako s druge strane bi se moglo reć bogami i da je jak, da ima sudbinu kakvu je ima i izgura se je. S ćaćine strane svi imaju tu crtu siročadi jer su ostali bez ćaće ko mladi a mater bila boležljia i izgubljena, ostala sama s četvero dice. Generalno imaju taj problem i osjeti se to da su nad njima imali moć i radili in kako je ko šta tija. Mislin moj ćaća živi u svom svitu, poluizgubljen u životu, neurotičan, ne mere ljude u oči pogledat, bukvalno to kažen. Mater je ostavljena ko dite da čuva konjeve i krave, jebiga bilo je tako vrime, ona je bila najstarija, dok joj je jedna sestra išla i na fakultet, ili dvi čak, a ona je stala sa 4 razreda osnovne jer je baba tako odlučila. Neću ništa reć, neman šta govorit.

Da san ima osjećaj da me mogu zaštit, nisan. Tanak je taj osjećaj moje veze s njima. Ja ga ne želin i ne mogu razvijat jer osjećan užasnu preizloženost da in išta kažen, jer sve krivo tumače. Sve drugačije gledaju. Ne komuniciramo, nema nas. Nemamo osnove za odnos. Volimo se mi, al daleko je to... Ima tu emocija, možda s druge strane kad ja bolje sazrijen ću i ja moć bolje. Al te stvari stoje, ne mogu reć, nisan ima situaciju da mogu se obitelji požalit kad iman neki problem, nisu me razumili nikad, ne razume ni danas, nisu me ni znali ni mogli zaštitit. Iako eto poslje je bilo nekih situacija da moji reagiraju mislin zapravo i da reagiraju ispravno. Al kako god, ja nisan ima nikako taj osjećaj da in ja mogu išta reć. Bilo me je strah, bilo mi je i loše i osjeća san se slab. Kasnije je taj drug što je bija godinu stariji to reka mojoj sestri i bija pravo ljut u čudu što ja ne reknen da me taj lik maltretira. Baš se je iznenadija jer ja to svojin nisan reka. Bilo mi je loše o tome pričat. Sićan se kako san oda oko štale i bija zadubljen u to. U taj osjećaj. Bija san totalno izgubljen, u grču i afektu, teško je to objasnit, ditinjast je osjećaj dosta. Kasnije su moji otišli kod njegovih da im kažu da mu narede da s tin prestane, al više je rješilo stvar što je taj stariji drug njega par puta tako ubacija u drače i rješija to. Iako je i on jednon s njin se dobaciva mojon torbon, sićan se da mi je to bilo loše.

S druge strane ja iman rođaka kojeg su tako, ne znan koji je razred bija njih nekoliko dice iz sela kad su se vraćali se dogovorili da će ga pribit, uzeli neka drvlječa, nešto. I on in reka da to bace pa in neće ništa, jedan bacija ostali nisu, i on ostalu trojicu četvoricu sam nalema. Ima i toga, jebiga, ja to nisan moga. Nisan zapravo nikad moga uopće reagirat, samo to je bilo preteško. I sad ostanen na tome, na reakciji. Prevelik je strah da se konfrontiran, valjda kontan da je bolje poget glavu i izbić veće belaje, degeneke. Al jebiga, kad dođe do točke da ti odnosi ne funkcioniraju, da sam ne funckioniraš, onda skontaš da to moraš minjat. Psihičke bolesti i psihički problemi su srića. Dobro je da ih ima, inače bi ljudi mogli bit najveći retardi na svitu. Istina je da ništa nećemo minjat ako nan nije loše. Zato neke ljude triba suočit i dat in nazad kad rade nešto, da skontaju da tako ne mere. Iako ne mora se to radit nasilno. Ako je neko kreten, triba mu to reć, i ne družit se s njin uopće dok god inzistira na tome da ostaje kreten. Tužno je al sebični smo, minjamo se kad je nama loše, ritko kad se minjamo kad je drugima loše. Nasilni muž će plakat poslje kad nalema ženu, al neće se minjat dok žena ne ode od njega. Neće se, u 90 posto slučajeva minjat dok ne skonta da ga njegovo ponašanje košta.

A na stranu to što sokovi života teku mimo mog srca, osjećan ih, osjećan, komunikaciju sebe i okoline, univerzuma, sebe i sebe, kako se izobliči, kako se zamuti, kako postane tamna i napunjena masnim crnim i bordo na granici crnog, tekućinama i kako uništava i zamaziva svaku sreću i svaki normalan odnos. Nema druge, ne iđe, naprosto džaba mi je, biću kivan i grišću se al neću apsolutno ništa u životu uspit dok ne rješin te stvari. Dogovaran nastup, prenosi me, kontan kako bi se najrađe vratija kući, loš san, ne nastupa mi se a zapravo mi se nastupa, ne nastupa mi se od lošine, nervoze i odgovornosti koju ne mogu trpit kad san vaki. Ne mogu se ni zbarit nit komunicirat normalno i su kin, ni su kin apsolutno ni misao normalnu ne mogu skoro imat. Funkcioniranje apsolutno zakazuje i funkcioniran kritično al sam san sebi kriv, sam san sebi kriv. Sam san odgovoran, jedino ja mogu. A ne znan kako, ne znan di. Znan oklen triban krenit, a teško mi je. Odatle mi je najmrže poć. A zapravo, mislin da bi ljudi jako često mogli dosta toga skontat o sebi kad bi samo odlučili da krenu upravo od onoga šta in je najmrže.



Ne slušan inače monkeyse nešto, al ova mi se sad sluša. Od ovog domaćeg roka koji svira u kafani di san, pušenja, prljavog kazališta, dugmeta, mi se osipa. Inače volin rok, al dobar rok a ne ovo. Tom liku iz sela ne zamirin. To san zaboravija dodat. Ima je kritične roditelje, ja bi ko zna kakav bija da san na njegovom mistu bija. Nesritan je, ima problema, proletija je ima nekoliko godina kroz crveno pijan i ubija ženu iza koje je ostalo troje dice. Bija je u zatvoru, vidin generalno da nije dobar i da ga to pere. Nije loš momak, zapravo je i fin momak. Nije mu lako. Nije lako bogami ni kad si glup, varaju se ljudi da je glupim ljudima lakše. Kad si glup mogu te morit retardirano glupe stvari i neš ih rješit. A kad ti se desi tako neki kompleksniji problem, nemaš apsolutno nikakva intelektualnog alata da to rješiš. Nije ljudima lako. Tako.
- 17:22 - Komentari (3) - Isprintaj - #

19.10.2015., ponedjeljak

Dnevnik jada, žalosti i svake moguće patetike

Nema rješenja za probleme. Kako stvari stoje samo se gomilaju. Ne znan, ne boli me toliko to šta se dešava koliko san frustriran što propuštan savršeno normalan život i uživanje u životu zbog svojih boljki koje se ne mijenjaju godinama. Nije da se ništa ne minja, al definitivno se ne minja ni blizu dovoljno. Dosta mi je i gadin se sam sebi. I dalje san nervozan, frustriran i sposoban san zauzet se za se prosto u onom najelementarnijem smislu. Teško se baš zauziman za obranu svojih granica, mislin na onaj nivo poštovanja kad ga neko prikorači, kad dobijen komentar koji me nervira, kad me nečije ponašanje nervira. Neću reć, frustrira mene i plaši me generalno ideja da mi neko pređe granicu, i to na one ružne načine, tipa da me neko pribije da me profesor na fakultetu neki jebe i tako. Jebe me i to ne kažen, mislin u tome je ključ valjda. Iako trenutno me najviše jebe taj prelazak granice od strane ljudi s kojima se družin. Nije mi jasno, i ne kontan, al eto pitaću: Koji je kurac ljudima? Šta je ljudima, kako su ljudi vako retardirani i nesvjesni? Neću reć da ni ja neman nekih momenata, ima san ih i više prije, al iman ih jako malo, naspram toga koliko ih ja doživin od drugih ljudi. Teško se nosin s tin i obara me, naprosto kad dođe do toga da moran nekome reć neki problem il onako nekoga vratit na misto, blokan, ne funkcioniran. I onda se vrati to stanje, to poznato stanje.

I sad je sve jasno, eto bar to da ništa. Sasvim mi je jasno to stanje u kojen san bija godinama. Zapravo ni ne znan za drugačije stanje, od kad mi se identitet u priliku formira, moj identitet je takav. Podanički, anksiozan, lažan, zamagljen i zamuljen. To uveliko formira ono što ja jesan i ono ko ja jesan. Zanimljivo je to stanje na neki način za proučavat, jer poprilično zbog moje unutrašnje borbe, moje nemogućnosti da zauzmen svoj stav naspram nekoga i buden 'neovistan' što bi jedan drug mi reka, se zapalin za slučajeve političke nepravde u svitu... Istina je da vidimo vani ono što je u nama, ali također je istina da je globalna situacija odraz naših individualnih psihičkih situacija, tako da nije neopravdano eksternaliziranje naših psihičkih problema. Iako, ako imamo vlastite psihičke probleme borba za rješavanje političkih problema neće rješit naše unutarnje. Zapravo ni ne znamo kakvi smo dok se ne sredimo, ne meremo reć šta nas zapravo najviše interesuje. Propuštan puno, propuštan i to je užasavajuće i očajno. Zadnjih dana san opet zapet ko puška i iman snažnu gorku emociju u plućima, količina bijesa se opet nakuplja strašno. Al blokada je jaka. Količina bijesa se nakuplja u plućima al grlo šuti. Vratna čakra je zatvorena neko bi reka, al to se ne rješava u vratu, nego u glavi. I nema tu rješenja, ne znan ja kako to rješit. Eto, ne znan. Sa prijateljen o kojem san pisa post ima nekoliko san neku večer priča i reka mu sve šta mislin o njemu i sve šta mu smeta. To je dobro. Nažalost to me i nije puno nešto poguralo sa samopouzdanjen jer mi je sadašnja cimerica isti dan imala jednu reakciju na moju priču na fazon: Bože šta mu pada na pamet, što me je izbacilo iz takta i pokrenilo opet isti mehanizam ohorčenosti, ljutnje, šutnje, lažnog odnosa, to jest odnosa koji nije dobar a ona misli da je dobar i slično. Neman snage da joj pokrećen priču o tome, ne znan što. Tu dolazimo valjda i do točke da se bojin odbačenosti. Da mi je samo moć se zauzet za se normalno i zbrusit nekome ako triba, kad mi dođe da nekome reknen nešto šta mi smeta reć to odma u istom momentu i gotovo. A ne mogu, ne znan. Grčevito je to, i što uspijen grčevito je to i nema tu puno napretka.

Ne virujen puno ljudima da su u stanju bit normalni iako mi se ne da zatvarat u ideju da su svi ljudi šupci i ne jebat nikoga dva posto. Nisan moždo za tu ideju ni dovoljno jak, s druge strane izgleda mi da to nije ni zaključak koji bi ja prirodno izvuka. Ne mogu izvlačit taj zaključak ako ni ne pokušan sredit odnose s ljudima i reć im šta mi smeta. Ne znan. Neman baš para da iđen psihologu opet, iako mi se iđe i mislin da ću na kraju i skontat novog psihologa. Al tanak san s paran a i iman planova za koji mi tribaju pare. S druge strane kontan, jebo psihologa, to mi je samo zamjena za stvari koje ja vidin da triban uradit, tipa eto toj cimerici reć šta mi je zasmetalo. Najviše me riže ta nemogućnost da buden normalan, naprosto, konstantno iman pritisak u plućima i bis, nikako nisan normala ni miran. Nit iman samopouzdanja i za šta nit si išta virujen. I na faksu na studentskoj se pogubin, naravno, ne skonta se to jer dobro se ja znan skulirat, i tako, slične stvari. Ne da mi se zapravo ni s kin ko me zna ništa ni pričat jer mi je samo jedna stvar opsesivno na pameti i samo mi se o tome priča ako ikakve dublje teme krenu. Ne funkcioniran normalno uopće. Pomalo se gadin sam sebi, opet dok san čeka pregled na ljekarskom me je malo kucala nervoza oko toga da ću kad uđen bit nervozan i kad mi budu prigledavali otkucaje srca će to skontat, što se i desilo i mislin da je ova što mi je prigledavala i skontala da san nervozan. A unervozin se samo jer je to situacija kad postoji mogućnost da buden slab i da oni to primjete. Ne mogu uopće formirat normalan razgovor s nekin koga upoznajen, neku večer na derneku pijemo i s likon kojeg i ne znan nešto krenen u neku dobru priču i odma mi se pomute emocije, pomalo bi da od njega dobivan potvrdu, da se divi nečemu mome, a s druge strane ne mogu to više nikako, a ne mogu uspostavit normalan, zreo, odrastao i konkretan odnos u razgovoru s njin jer nisan to u stanju. Bukvalno san u stanju da san pognute glave i ležin pod drugin osobama i svaka situacija da se postavin ko normalna osoba me samo lansira na konflikt zbog kojeg san takav, pognut i podređen, i onda samo skontan da ne mogu rješit taj konflikt i onda ostanen tu u stupici, paraliziran i ne mogu mrdat.

Radi se zapravo prosto o tome da se osjećan da se ne mogu zauzet za se, osjećan se da ne mogu pobjedit, da ne mogu imat kontrolu nad svojin životon, da se ne mogu obranit od drugih. Ne vidin se ko osobu koja je to sposobna. Ko mali san ima slučajeva maltretiranja, ništa posebno al bilo ih je. Druga dica kad kroz to prođu se postave drukčije, na neke ne utiče to posebno, neki ojačaju i postanu pravo zajebani, ja san vazda bija nježan, izgubljen i nesposoban da se obranin. Iako nisan baš bija pizda, ima san puno situacija kad je se tribalo postavit hrabro kad su drugi ko dica bili pizde a ja nisan. Al jebiga, ne mogu da izvojevan to, da skontan šta ću, ne mogu i gotovo. Ostanen u blokadi i to je to. Ima to veze s tin što mi je ćaća takav, strašno emocionalno poput ostavljena diteta, što i jest bija jer mu je ćaća poginija kad je bija 5. razred i od tada je sam. Ima moj ćaća debelo tu crtu, on je sav nezaštićen i slab, od njega san ja to povuka. Al opet... Nisan ja ništa povuka nego uobličija ono što san već ima u njegove obrasce prema svitu. Moja je odgovornost za to, samo ja ne znan kako to da rješin, ne znan šta ću, ne znan dalje. Nije to toliko strašo... Život je dobar, neke stvari san fakat rješija da me ne more, tipa grijanje u stanu, cimerice mi oće inače da bude dosta toplije nego što je meni ok i skonta san to s njima i sad je baš normala. Mislin ta cimerica mi je i najbolja prijateljica sad, super je ona lik, al jebiga, ne znan.... Malo je tu i do mene, mislin dobro san ja preosjetljiv, al ne znan šta da radin? I ako kontan na fazon da je do mene i da moran postat jači, jači jedino mogu postat kroz zauzimanje za sebe na stvarima koje su mi problem, pa makar to bile i sitnice. Ne znan. Nerviran se užasno oko ovih stvari a ne znan šta da radin. Žurin sad sa krajon posta jer me je druga cimerica upravo zvala da iđemo do grada što mi se radi, pa ću brzo poć.

Pare na psihologa mi se ne troše jer i kontan ić u Prag sad na zimu, eto, to je fina vijest, da se nađen sa ovon curon iz Novog Zelanda. Kako stvari stoje zanimljiva mi je, iako neman nikakvog posebnog plana, al me zanima. A i njoj je tako. Ona je i inicirala priču da je ja zaniman i da bi nešto tila sa mnon, pa je možda i više zaniman nego ona mene, neman pojma. I onda se nađen vaki kakav jesan, nesposoban i za kakav normalan odnos s ljudima. A da ne govorimo da me handri to da bi me mogli spucat napadaji panike ako oden sam negdi tako, u inostranstvo, a ima san već iskustva sa napadajima panike kad putujen buson i nisu baš nikako fini. Ne znan. Eto, onda se vratin na to da bi opet počeja ić psihologu, a onda iman problem s parama, al vidiću. Ma rješiće se to već nekako, po nekoj inerciji se mora rješit, sve ću skontat već sa vrimenon. Danas je subota, mislin da ćemo vani. Moga bi se napit i bilo bi se dobro i zbarit s nekin. Tako, samo da ne dođemo do toga da se jebemo pa da opet iman situaciju da mi se ne mere dić kurac jer se ne osjećan ko osoba koja je imalo sposobna imat kontrolu nad sobon. Pa eto, još nek udari plakat ko što je uradila ova cura iz Izraela i biće divno, savršena ideja seksa, kreneš se jebat i to završi tako što cura plače jer ti se ne mere dić kurac, što je podsjeća na neke njene komplekse itd. Tako, lipota.
- 17:54 - Komentari (5) - Isprintaj - #

17.10.2015., subota

Ispravno i neispravno silovanje

Zanimala bi me jedna stvar, zašto nikad ne čujemo ispovijesti silovanih muškaraca? Jer ih nema? To bi moga zaključit samo neko ko nema interneta da provjeri statistike i stvarne informacije, to jeste slučajeve silovanih muškaraca. Malo se priča i o silovanim ženama, naravno da se premalo priča, ali ipak se priča. Procenat silovanih žena je zasigurni veći nego muškaraca, ali ipak, da ni jedna priča sa balkana o silovanom muškarcu ne postoji, nešto ozbiljno sumnjan da je samo stvar tog omjera. Rat, ne postoji ni jedna javo objavljena priča o nekom muškarcu silovanom u ratu? A da ih nije bilo, to more mislit samo budala. Siguran san da bi puno tih priča se moglo čut, što silovanih od strane suboraca, što silovanih zarobljenika, što kojekakvih dječaka i staraca po selima. Ali ipak nešto nan nije ugodno o tome čut, pričat. Zašto? Moguće da je stvar patrijarhalnog društva u kojem bi muškarac ima deset puta veću sramotu i teret u društvu ako bi se znalo da je silovan, pa i ne govore to. A i sami se sigurno osjećaju jadno na n-tu pa ne govore ni zbog sebe. A nešto kontan, da bi moglo bit i malo do toga da bi brojke silovanih muškaraca i njiove ispovijesti mogle malo stavit naglasak i na to da se neki muškarci više pale na druge muškarce, pa da zato radije njih siluju. Mislin da bi bilo malo i toga. Kako god, kako mi reče jedan prijatelj, u gradu u Hrvatskoj, koji je nedaleko od mog, ima jedan beskućnik, klošar, luđak, sve il nešto od toga troje, koji vazda visi u parku i koji je, navodno, silovan na brodu na kojem je radije od strane trojice Rusa. I to se dešava. Kako stvari stoje, postoje parametri za ispravno i neispravno silovanje, o kojem se more a o kojem ne mere javno govorit, imat suosjećanje i kaznu za počinitelja.
- 15:21 - Komentari (3) - Isprintaj - #

16.10.2015., petak

Mala skica iz života kod nas

Samo kratka skica našeg 'muškarca' i života u Bosni. I hercegovini. :) Ev me u kafiću i naleti na jednu curu s kojon san se vozija u vlaku sad kad san iša od kuće za Sarajevo. Bila je s nekin Kanađaninon, reka bi da joj je momak, i imali su sa sobom bicikla na sklapanje. Dakle, bicikla na sklapanje, koja su stavili iznad na misto za prtljag u kupeu i koja zauzimaju mista možda malo više od moje putne torbe. A da ne govorin da san ja nekad zna uć sa po dvi putne torbe, jednon san ima i ogromnu plavu kesu (onu od smeća) i slično, dakle, njiov prtljag nije ništa posebno velik u odnosu na druge stvari koje se nose u vlaku. Da bi mi, kad san sija, rekli da kondukter inzistira da in naplati cjenu za becikla, dakle inzistira da in naplati cjenu od 7 km, koja bi se naplatila za beciklo koje inače uvedeš u vlak. I tako, kondukter je doša, prepirka je trajala dugo i bila je malo mučna. Cura je inzistirala na tome da neće platit, on je reka da će izać u Mostaru ako ne plati. Svađali su se i niko nije popušća. On je otiša dalje naplatit karte pa će se vratit. I tako, s njima pričan, pod prvo, rekoše mi: nikad u životu nisu platili cjenu za beciklo do sad, za ta becikla na sklapanje. Vozili su se buson, vlakon, avionon svugdi u svitu, vozili su se i vlakon kod nas već pet godina s tin biciklima i niko in nije tražija da plate kartu. I što bi i tražija? Zna se šta je beciklo a šta je prtljag, prtljag dakle, određuje veličina. Ako je beciklo sklopivo i staje u prtljag, a ovo staje, sasvim normalno, ono je prtljag. Ono bi isto tako moglo bit beciklo rastavljeno na djelove u nekoj velikoj vrići i onda niko ne bi tražija da plate jel, iako je to i dalje beciklo. Al kako god, frajer se je uvatija toga da to, činjenično jest beciklo i odlučija in naplatit cjenu.

Nego, iza cile stvari se je krilo nešto drugo. Rekoše mi oni, da zapravo, misle da iza te njegove revnosti stoje malo drugačiji motivi. Naime, on je iz nekog razloga kad su ulazili u vlak zatvorija jedna vrata od vlaka za ulaz u kupee. Oni su krenili na ta vrata da uđu normalno, otvorili ih i on je doša onako, nabrusito i reka da ne mogu tu uć, jer su zatvorena. Cura ga je pitala zašto, na šta je on reka samo da ne mogu i doda - moraćete mi platit za ta becikla. I nakon toga in reka da mogu uć na ta vrata, ista vrata na koja nisu mogli uć. I nakon toga je krenila trzavica. Dakle, naš ballkanski muškarac je evidentno 'the boss in the train' i pošto ste ga, dakle, pitali zašto ne merete uć na vrata koja stoje na vlaku, dakle vrata postoje, doveli ste u pitanje njegov apsolutni autoritet u tom vlaku i zato ćete bit kažnjeni. U međuvremenu, oni su skontali inače da kad se beciklo plaća, postoji u vlaku prostor di se to beciklo ostavi, kojeg u ovom vlaku nema. Kondukter je inače reka argument da drugi ljudi koji dođu neće moć stavit svoje stvari od njiovih bicikala, što je glupost jer zauzimaju možda nešto malo više mista od moje prtljage npr, al bez obzira. S obziron da nema prostora da se ta becikla maknu, taj problem će ostat i kad se cjena za ta bicikla plati. Kad je doša, oni su mu to rekli, na šta je on reka - bravo, u ovom vlaku ni ne merete unit becikla. Cura ga je pitala kako onda ima cjenovnik i navedena cjena za becikla u njemu, na šta je on reka da neki vlakovi imaju taj prostor, a ovaj nema, te da on njima zapravo time izlazi u susret jer ih je pustija u vlak. Ona mu je rekla da je to glupost jer onda on krši zakon time što in naplaćuje tu kartu, on se nije obazira nego je inzistira na tome da se plati cjena. Natezali su se još, ona je na kraju platila, rekla mu da će se žalit na njega kad izađe u sarajevu i da će tražit da joj vrate pare za to što je platila. Pitala ga je kako se zove da se more na nj požalit na šta nije tija odgovorit.

I tako, šta bi vi ode uradili? Bi li rekli: 'ma jebat ga, nisu neke pare, ne mogu se natezat' i platili kartu? Mislin da većina nas bosanaca bi tako uradila? Dok kod stranaca nije tako, mentalitet je po tom pitanju drugačiji. Stranci su navikli da stvari imaju logike i da se s ljudima razgovara razumno. Kod nas toga nema, mi smo navikli da je sve korumpirano, da su svi 'na svoju ruku' (čitaj: kreteni i seljaci) i da svi zloupotrebljavaju svoj položaj. Ta stvar bi mogla imat veze sa komunizmon, tako je zaključija ovaj kanađanin. Taj radnik je vjerovatno radija na željeznici u Jugi i navika je da je apsolutan autoritet. Generalno, Juga je po tom pitanju bila užasna, ko i svaki socijalistički il komunistički sistem. Znan vrlo dobro npr, kako mi je ćaća dobiva degenek jer piše livon rukon, od strane svog učitelja. A znan i po oivm kafanskim, komunističkim profesorima sa svog fakulteta također dovoljno kakvi su. Dalje o Titi i partiji neću ni govorit. To da su ljudi za tin vrimenon nostalgični također govori dosta. S druge strane mi smo ko narod dobro napaćeni pa žudimo za kakvon takvon sigurnosti, pa makar bila uz željeznu ruku. Ja ću van reć iskreno, da mi je draži ovaj divlji kapitalizam al uz moju slobodu, nego najzlatnije Titine godine u Jugi. S druge strane, mi smo ko narod uglavnom bili podanici. Bili smo sluge drugima, i navikli smo da budemo sluge. Što je kaže u onoj izreci za nas, čuja san je: Dobre sluge, loši gospodari. Tako nešto je mislija moj prijatelj North koji je iz Seatla, družili smo se u Sarajevu dok je živija vamo. S druge strane, patrijarhalni smo strašno, i taj autoritet muškarca, bilo oca, bilo eto, konduktera, bilo policajca il profesora na fakultetu se ne dovodi u pitanje. Bilo kako bilo, ova situacija je jako dobar pokazatelj 'logike' našeg naroda i našeg mentaliteta. Dobar je pokazatelj i stanja u sistemu također.
- 15:19 - Komentari (3) - Isprintaj - #

13.10.2015., utorak

Teroristički demonstranti

http://www.theguardian.com/world/2015/oct/10/turkey-suicide-bomb-killed-in-ankara

Dakle, ovo je stav Turske vlade o bombaškom napadu u Ankari: 'Veysel Eroglu, minister for forestry and water, attempted to put the blame on the organisers of the peace rally. “Our people need to be careful of such provocateurs that organise terrorist demonstrations in order to incite discord in social harmony,” he said.' Dakle, ljudi koji protestuju protiv Erdoganove politike 'rješavanja' Kurdskog pitanja kroz bombardovanje Kurda u Siriji i Iraku održavaju 'terorističke demonstracije'.

U isto vrime, paralelno, uhićen je još jedan novinar u Turskoj, novinar sa najpoznatije Turske televizijske kuće na engleskom jeziku zbog 'vrijeđanja Erdogana na tviteru'. Ovo je lista novinara uhićenih zbog kritike Erdogana samo u proteklom periodu od rata u Siriji: http://www.presstv.ir/Detail/2015/10/10/432760/Turkey-Bulent-Kenes-Recep-Tayyip-Erdogan-Todays-Zaman--Cumhuriyet

Stanje u Turskoj mi je poznato i od samih Turaka, prijateljica iz Istambula mi je ispričala kako ima prijatelja koji je na protestima protiv Erdogana nosija Kurdski simbol na lančiću (inače je Turčin, al nebitno) zbog kojeg je uhićen i već je pet godina u pritvoru bez odvjednika i bez suđenja. Hail Erdogan.
- 12:33 - Komentari (4) - Isprintaj - #

12.10.2015., ponedjeljak

.



Hladnoća koja vibrira, dotiče i godi.



Bol. Put. Suze.

Miris, sklopljene oči, uzdah.

Uzde, koljena, kočija, cigare

brodovi i palikuće, razaranje i noć

Svojatanje tuđih emocija i rastapanje

dno. mir.
- 18:01 - Komentari (1) - Isprintaj - #

11.10.2015., nedjelja

Kralj


- 12:37 - Komentari (1) - Isprintaj - #

09.10.2015., petak

Merhametli nacija

Bosanski narod, ili pak balkanski je neka vrsta merhametli-naivnog-dobroćudnog raja na zemlji. Nikad ništa nismo krivi, ništa loše nismo uradili. Do nas nikad nije, zapravo, mi smo ko neki živi primjer onog crtanog 'A je to', ali zapravo, nije ni to, nego nan drugi sve uvale i smiste a mi potpuno naivni, nekako eto, valjda, pod hipnozom i drogom koju nam drugi ubace, uzmemo puške u ruke i krenemo ubijat naše komšije. Tako su za probleme oko naših granica krive Osmanlije, za probleme poslje Austro-Ugari, a moja najdraža varijanta je ona za raspad Juge, za koji je kriva - Amerika. Amerika je valjda, izmislila nacionaliste, izmislila je četnike, ustaše i balije, izmislila ih i poslala ih tajno, godinama slala tisuće i tisuće ljudi u našu divnu bratsku i jedinstvenu Jugu, i onda su ti ljudi pokrenili rat. Također Amerika i dan danas kad su izbori pošalje par miliona ljudi u naše države da opet izglasaju iste ljude koji su napravili rat, koji su razjebali svu ekonomiju i dan danas nas uspješno prodaju i upropašćuju. Jadni mi, ni krivi ni dužni, koji jadni patimo zbog sviju drugih.
- 17:07 - Komentari (1) - Isprintaj - #

08.10.2015., četvrtak

Dva šupka daju pičku

Ne znan odakle da krenen. Biće zbrda zdola, al u redu. Ovako, iman jednog prijatelja koji je takoreć šupak. Kul je ovako, dopašće ti se na prvu i kontaćeš kako je kralj, kako ga boli kurac i kako je svoj, sve to već. I fakat je istina, fakat je kralj, fakat ga boli kurac i fakat je svoj i ne jebe ništa dva posto. Al ima jedna caka koju ćeš skontat kad se kreneš družit s njin a to je - da ne jebe ni tebe. Da ga i za te baš boli kurac. To je moj takoreć najbolji prijatelj, iako mi nije najbolji prijatelj, daleko od toga da je. Dok pišen ovo, sidi priko puta mene sa slušalican, i upravo je ima jedan od standardno iritantnih momenata koju su za dat mu komentar tipa - glup si, il tako nešto, koji su onako, sitni momenti za posebno o tome reagirat, al koji su odraz karaktera i koji imaju itekako veze sa većim momentima zbog kojih san mu i da epitet koji san mu da - šupak. Na stranu to što frajer misli da ima pravo da na sve lipi komentare kako mu se ćefne, što koluta očima kad rekneš neku zajebanciju koja mu se učini glupa - učini, jer i nije baš da nešto ima pravo na neku apsolutno objektivnu prosudbu, ko što to nema i niko drugi. Na stranu što je nekulturan, što će ti se ofirno nasmijat u facu, neku ozbiljnu temu će te slušat i prasnit se smijat nečemu što nema s tin veze, jer općenito i nije baš sređen, na stranu to, sve bi to moglo bit i malo simpatično ovako na prvu, da ne skontaš o čemu se tu zapravo radi, a eto, i nije da je toliko iznenađujuć zaključak koji mi je sad lega, koliko je možda prosto stvar da mi je bilo teško odustat od moje ideje njega, od mojih želja od njega, pa mi je valjda tribalo da i mene za nj krene bolit kurac pa da mogu skontat kakav je. A to je da je zapravo, duboko, duboko i jako egocentričan.

Epitet najboljeg prijatelja je zaslužija time što je vjerovatno moj prvi prijatelj. Kad kažen prvi to znači otprilike odkad iman sjećanja. Iz istog smo sela i moji i njegovi su dobri tako da smo se rano počeli družit. Počeli smo se rano i jebat, ranije nego većina drugih ljudi i jebali smo se ovako, dvi godine otprilike je trajalo, bili smo niža osnovna škola, ne mogu se sad sjetit koji razred al ugl do 4. razreda smo bili. Pa eto, to bi kao nešto značilo, valjda bi to nešto tribalo značit. Bi li? Mali problem je što je on onako dobar jel, dobro se je s njin zajebavat, zna provalit, ima specifične situacije, lud je i sve to... Al je jebiga šupak. Sve pada u vodu s tin šupak. Kroz život je on u par navrata poprilično parazitira na meni. Prvu godinu u Sarajevu smo bili skupa, dilili smo sve pare, s tin da su moji meni slali oko 700 a njemu njegovi oko 500 misečno. Al ok, to je nebitno, to jeste i nije, al bi s nekin drugin moglo bit nebitno. Živili smo u jednon periodu s cimericon koja je bila još tanja s parama nego on pa smo joj obojica davali pare za ovo za ono, sve smo pare trošili zajedno, oblačili smo istu robu, prava idila od ljubavi. Naravno, fino je to, bili smo nezreli tek došli negdi živit dalje kako triba, na kraju krajeva ne kajen se. Al naravno da nikad tako više s nikin neću živit, poučen baš tim iskustvom. Pod prvo što su me oboje tretirali onako usput. Nisan nešto posebno bija dobar tu godinu dana, svakakav san bija. I anksiozan, i nesređen, općenito u nekoj svojoj dubiozi... Osjeća san se popriličn ko u onoj pjesmi Comfortaby numb, takav san bija. Baš san takav bija. A niko to nije ni primjećiva nešto posebno nit je koga brigalo, možda san i dobro glumija. K., naša cimerica me je u par navrata potpuno bezosjećajno doživljavala ko bankomat i tako se je i ponašala, takva je u to vrime više manje bila i s roditeljima, zapravo bila je razmažena i bezobbrazna, poprilično, a budimo realni bija san i ja jer je bezobrazno prema mojima da san ljudima tako ladno dava njiove pare, al reko, bija san nezrija, a i ona je bila, neću to zamjerit. I tako, A., moj cimer, bi npr, jedan misec je to tako bilo, živili smo skoro čitav misec od mojih para, nekih dva tjedna do 20 dana, i onda on dobije oko 200 maraka i za jednu večer potroši skoro sve, ostavi sebi sutra za cigare i bureka. Tako, ladno. Eto, takav je opis tog suživota. Nakon toga se ježin od ideje nekih hipi komuna, ikakvog oblika takvog komunizma.

Ispada da seren po drugima, a triba bi srat po sebi. Al nije ni da iman puno srat, kažen otvoreno da mi je to tada odgovaralo. Želija san takav odnos s ljudima, ta neka potpuna prisnost, djeljenje svega. Ima to svoju romantičnu stranu i i tada ju je imalo. Al i tada san primjećiva ove stvarri o kojima pišen samo ih nisan baš puno bija osvješćiva. Bija san previše u neredu da bi se moga tada i našta fokusirat, prali su me strahovi da ću poludit, da ću završit na tabletama, što se je i obistinilo haha. Bija san poprilično lud tada. Ima san napade panike i generalno san živija onako kako san se iznutra osjeća. Te godine san prvi put počeja i govorit o svojin problemima i to baš njemu. Bilo mi je teško, sićan se, sićan se točno prvi put kad san to počeja govorit. Ima san jednog prijatelja, s kojin san se družija kojeg san romantično doživljava ko neki šamanski duhovni autoritet (da bi poslje skonta da je nesređeniji od mene), neću reć, bilo nan je fino. Pričali bi o zavjerama, kapitalizmu, nacionalizmu, transformaciji svijesti, čakrama meditaciji drogama i svemu. Bilo je fino. Njemu san govorija onako, više u šiframa al koliko se sićan s vrimenon i pomalo otvoreno o stvarima koje me jebu. A. san prvom reka ono baš, clean straight, sićan se kako san sidija na stolici uza zid u jednom kraju sobe, A. je sidija kraj vrata i gleda me, zapravo, bilo je slično ko na psihoterapiji poslje kad san kreno. Jedva san govorija, toliko mi je bilo teško. Toliko strašno, nezamislivo teško, priznat da san slab. Da me jebe. Da iman probleme. Sićan se kako san si paranoisa, kako san, kad smo tek došli poprilično često, što san tada ima običaj, onako 'priča sam sa sobon', to jest zamišlja situacije di radin nešto moćno i neke osobe od kojih bi ima potvrdu bi me gledale kako san kul i tako, divile mi se. E, nego, usputna opaska za to kako pogrešne naučne pretpostavke koje se plasiraju kao činjenice mogu jebat ljude i kako znanosti, ko i ničemu drugom, ne triba potpuno virovat. Sićan se kako san čita i kako san se morija time što se 'nervne ćelije ne mogu obnavljat'. Sićan se kako san konta da iđen u kurac, bija u strašnoj panici da ću poludit nekad, a uz to mi je u tom periodu taman sestra imala nervni slom i bila je preloša poslje. Tako, i da poslje nekad pročitan da to uopće nije točno, da se neuroni obnavljaju dok si živ. Mislin ta ideja sama po sebi je poprilično glupa, da se neuroni ne mogu obnovit ljudi koji polude nikad ne bi mogli doć sebi, a dođu, i skinu se s tableta tako da o toj logici ne triba raspravljat, al bez obzira, možda ja nisan ni upućen al eto, na kraju ispade da je 'dokazano' da se neuroni obnavljaju. Dokazano je pod navodnike jer je i prije bilo 'dokazano' da se ne obnavljaju.

K. je za moje probleme više manje bolija kurac, nije ona imala, i nema ni sad, neki senzibilitet da baš razumi neke sjebane stvari, onako, od sebe je jači karakter pa možda i zato, neman pojma, iako mi više malo i djeluje da je to i nezrelost i da je to neki njen egocentrizam, al moguće da to zaključujen samo jer me to nervira i jer me je ona nervirala. Zapravo se s njon nisan nikad osjeća dobro kad smo živili, sićan se poslje, kad smo bili izbačeni iz stana i ja i A. opet završili sami, kako je bila neka velika kuknjava jer više nismo skupa, a meni bilo drago što nismo. Nikad sa njon zapravo nisan moga normalno komunicirat. No, naravno, to je i do mene. I ista stvar mi se dešava sad, nakon eto, pređenog kruga, vraćan se na početak drukčiji, možda spremniji, možda gluplji... Svakako, gadin se sam sebi i ne mogu se toliko da je to za nevirovat. Teško bi moga opisat koliko se sebi gadin i koliko se mrzin zbog toga što san slab. Nego, prije jedno dvi godine, il su tri, nije bitno, živli smo ja i A. opet skupa. Njega nije bilo u Sarajevu dvi godine jer se je nakon moje prve godine faksa vratija home sweet home, i opet je doša radit. Tako. Dobija je dobar posa, ussra ga odma i dobija otkaz i ubrzo osta bez para. Ponaša se je krajnje arogantno i bahato, živilo nas je četvro, troje iz istog sela što smo eto kao, najbolji prijatelji iz sela, i još jedna naša prijateljica iz grada koju znamo od srednje. I tako, em je bija bahat, arogantan, em je bija i šupak, jasno. Posudija je od svakoga pare, i ajde i to bi moglo bit ok, tražija je posa, ako mu oprostimo malu činjenicu da je usra odličan posa jer u dva tjedna triput nije otiša jer se je napija i jer mu je eto, dobrinja sa socijalnog bila daleko. Na stranu sad i što, kadd skontan mi baš i nije jasno kako je moga posudit pare a tražit posa isključivo u svojoj struci a ne ono, šta izleti, da bar more o sebi. I tako, kako i nije ima para nije ništa kupova, ija je moju ranu, i zapravu svačiju, nosa je moju robu iako san se nervira zbog toga i govorija mu da to ne radi. Na kraju san mu pustija jer san eto, jebiga skonta da nema para i da mu triba nekakva roba a nema svoje dovoljno. Valjda je nije ima dovoljno, zapravo ni neman pojma jel ima il nije, samo san mu to pustija i eto. Al ajd, da je on bija normalan cimer sve bi to bilo fino, nego realno, imaš arognatno, razmaženo derište koje koristi sve tvoje a ponaša se ko da ti od njega posuđuješ pare a ne on od tebe. To je bija problem, njegov stav, a ne sama ta činjenica oko para iako je i ona bila postala dobro problematična jer su počeli prolazit već miseci a on konstantno nije ima para, bija je u dugu, živija je na naš račun i mi smo bili kloc zbog njega. I naravno, da ne spominjemo kako mu nije možda palo na pamet da oblači neke moje bezveznije majice, nego bi uzeja baš one najbolje koje bi i ja nosija.

I ajd, domalo doša je on i do para, nekako se je s toga prišlo, s njegovih arognatnih komentara baš i ne al eto. U međuvremenu san ja maka, ima san homoseksualnu paniku jer su me likovi privlačili seksualno, oša san u kurac i na kraju se vratija kući i završija na tabletan. On je bija tu, ima san u nj neko povjerenje, nešto, valjda zbog svega toga i jer san ja vjerovatno njemu osoba s kojon je najbliži. Par puta kad san ima paniku san mu govorija da me grli da se smirin i djelovalo je. Al naravno, to je sranje i to se tako ne rješava, pa san tako u panici i ludilu dvaput otiša na inekciju apaurina, oba puta san ga zva da iđe sa mnon. Bija je tu, eto, i to nekako veže ta faza, iako realno, tu je stvar jer je meni on bija bitan i blizak nego da je to neki poseban čin, mislin više manje svak bi to uradija da je bija na njegovom mistu. Iako eto, komentirali smo bili kako možda ne bi svak moga bit skuliran kakav je on bija, možda, moguće. Al kako god, i drugi ljudi bi dali sve od sebe sigurno. I da se sad situacija ponovi, njega ne bi zva. Trenutno u Sarajevu se viđan s ljudima od kojih neke znan i svega par miseci, tipa P., eto trenutnog mi cimera, trenutnog još danas jer sutra selin u novi stan. I prije bi njega zva, čini mi se, da iđe sa mnon da mi se desi da buden tako loš nego A. Toliko o ljubavi i empatiji. Meni je pa u očima naprosto, svega se tu skupilo, moje slabosti svakako, također, tu nema govora, al ono, sasvim je jasno. Jasno je jebiga, frajera boli kurac za te, jebe mu se za ljude i to je to. Njegov se život sastoji od njega. Njegov se svemir vrti oko njega, generalno, maksimalno je fokusiran na sebe. Otprilike u životu ga zanimaju načini na koje more sebi udovoljavat i to je to. Njegova vizija savršenog života je da završi s bogatin frajeron koji ga dobro jebe, da nosi sve bjelo i skupo, da spavaju u vili ili pak dvorcu (modernom), u ogromnoj sobi i ogromnoj vili naravno, sa svim mogućim luskuzom, tipa poput privatnog helikoptera, dakle o tom levelu luksuza se radi. I da radi partije, drogira se i orgija. Na stranu što, mnogi su probali takav život i ne iđe in baš i jasno je što i ne iđe, jer je takav život plod želja jednog egocentrika, i priroda stvari je u tome da se privaziđe egocentrizam a ne da mu se udovoljava. A sad na stranu hedonizam kao hedonizam, u pojmovniku jedne normalne neegocentrične osobe. Ima on svoju zajebanu priču iz djetinjstva koju neću otkrit, jer ne smin rizikovat. Ima zajebanu situaciju s roditeljima, onako, mislin realno situacija kad je ispričaš prva reakcija je ugl, jel on iđe psihologu. To je bila prva reakcija moje bivše psihologinje. Al A. ne iđe psihologu, A. je rješija svoje komplekse, svoju nesigurnost zapravo, svoj neki unutarnji stav koji bi iša otprilike vako: Niko nikoga ne voli, nikoga za me nema, zato ću sam bit fokusiran apsolutno na se i to je to; kompenzirat time što će mislit samo na se, kad mu dođe neka malo emocionalno nestabilnija faza, kakvu je ima, da mu se odjednon plače i pucaju ga emocije a ne zna zašto, plakaće, i tako. Al da će mislit o tome - neće. Da će mislit o sebi - neće. Da će mislit o tebi - neće. Ako ti triba nešto, onako, bolje nemoj ga to pitat. Voliće on tebe vako u momentu, kad mu nadođe, onako, isto ko mačka kad joj nadođe pa se malo maza, al ako ti triba da on nešto uradi, i sad ne nešto ono da se lomi, mori, nego onako neka sitnica zbog koje on eto možda na svoj slobodan dan mora ustat malo ranije i izdvojit sat vrimena, neš to dobit. Al naravno ne znači to da njega boli kurac. Ne misli on o tome što to neće uradit, u to budi siguran. A da ne spominjen da sad, kad san se skida sa tableta i prikinija s curon taman, san više ljubavi i podrške osjeća od ovog prijatelja iz sela mi u par rečenica što smo na fejsu razminili, nego od A. sad vamo. Zapravo san osjeća da mu malo i smetan i da ga boli kurac.

I tako, di san ja sad? Pisa san ovaj post i o sebi poprilično... Jer mi triba da kažen stvari... Te stvari koje me more. Oduljiću. Postoji taj problem s menon koji je otprilike da se maksimalno nisan u stanju nekome konfrontirat i zauzet za se. Kad neko ima taki mali ispad, tipa njegovo kolutanje očima od maloprin, ne znan kako reagirat. Uglavnon se suspregnen i ušutin i poslje buden dugo, dugo kivan. Onako, eto npr sad ga malo kuliran, kad mi nešto krene govorit što je malo počeja otprilike ne kažen ništa il kažen nešto bezveze. Eto, to je neki maksimum, a to je više neka moja obrana samog sebe nego da ću mu vratit il da ću ga stavit di mu je misto. To praktično ne uradin nikad, ne mogu, ne znan kako. Mrzin se zbog toga. Onako, sad kako san se skinija s tableta i malo doša sebi,, razbija san taj neki izobličeni balon u koji san bija formira svoju ličnost. Vidin se jasno. Al teško je i ne znan kako. Mrzin se. Eto, jasno je, jasno i po tom problemu da mi se kurac ne mere dignit od nervoze koja me opere kad se krenen barit onako, to jest kad se krenen jebat, dok se barin dobro je. Ne uvik al dovoljno često da je jasno da postoji problem. Zbog nekih razloga mi je teško zauzet se za se, zauzet stav odrasle osobe. Nisan siguran ko koliko se dite osjećan unutra, mislin da je ko petogodišnnjak. Toliko san u stanju se zauzet za se, ko petogodišnjak. Teško mi je općenito postavit se odraslo i uopće imat ikakvu odgovornost. Strogo bižin od odgovornosti i konfrontacije, pasivno san agresivan. Ali ne radin nikakve pasivno agresivne stvari jer nisan glup i jer znan da je to glupo, a i jer se bojin i takve konfrontacije. Šutin i trpin. I tako, ima nekoliko nakupilo se da me nerviralo sve po stanu, i jedan cimer, jedan drugi je ima nekih par arogantnih komentara koji su mi prešli granicu, i u jednom momentu san se samo uvatija kako san mu mahinalno poša reć nešto da ga spustin, i samo san se uvatija u tome i prikinija se. I tada san osta, ko i občino, dugo zadubljen, zategnut, u grču nad ton situacijon. Što si nisan dopustija? Šta bi bilo da jesan? Što nisan jeben mu boga, triba san? Majmun glupi, skontaću idući put šta ću odgovorit. Onda vrćenje hipotetskih situacija po glavi, kako reagirat. Odma grč, instant, na ideju da mi more opet nešto reć a da ja ne reagiran. Ima par dana sritnen u gradu lika koji mi je pisa na fejs da će me pribit jer san mu curi ostavlja neke komentare na zid i dopisiva se s njon. Mislija san mu se ja s curon bija i pokupit kad smo se upoznali, nisan zna da ima momka al zapravo me treba ne zanima, nit me je tada zanimala osim te prvotne ideje od koje san i sam odusta. I tako, prošlo pun kurac od tog našeg razgovora, šta jest jest odgovorija san mu ja fino u razgovoru, nisan mu osta baš dužan, iako ni tada nisan siguran da san mu reka baš kako ga spada, jer to nikad i ne uradin. I on vidin, gleda, okrenu se baš za menon u prolazu i pogleda me. I meni trta. Šta uradit? Kako odgovorit? Kako to rješit? Odma nervoza i praktično, večer se vrti oko tog događaja. Lik se vraća, vako drži curu zagrljenu smješka se, konta da meni sad to šuk, a meni se jebe živo za njegovu curu, kad san skonta da s njin more bit skonta san odma da je seljanka, jer, moreš ti bit super kul urbana treba al jarane kad ti s tin likon, i to nakon toga što mi se je javija s ton seljačkon pričon, moreš bit, onda buraz ti nisi bolja od jega ništa. A ja izgubljen. Gledan i ja njega i smješkan se, nešto san i pivon bija poša malo ono pokret da mu nazdravljan, smješkajuć se. Neman pojma, situacija je bila zbunjena al problem je, što osjećan grč i strah pri ideji da ga baš ismijen. Jer zapravo, ja iman taj problem da ja ne mogu se zauzet dominantno. Npr da ga baš ono pogledan na fazon koliko je jadan. Jer jest, fakat je to jadno maksimalno. Ne kažen ja da zapravo to želin mislin jebe mi se za frajera, al ne mogu. Problem je što ne mogu.

I tako, nakon te situcije s cimeron i nakon A. koji me opet mori, isto ko da san opet propa u tu crnu rupu u kojoj san bija na prvoj godini faksa. Izoliran san. Sam san. Ne postojin u komunikaciji s ljudima, naprosto, kako god da bilo, to savršeno opisiva onaj stih iz Comfortabyl numb: This is not how I am. U običnom razgovoru s prijateljima san u grču. U grču i maksimalno se donji osjećan. Osjećan se ko da ovisin o svakoj njiovoj riči. U bilo koju stvar koju krenen pričat ne virujen, osjećan konstantan nivo nervoze u razgovoru i ne mogu uopće bit prirodan. Nakon dužeg druženja krene me zamarat uopće ikakav razgovor i iman potribu da se osamin i povučen. Loš san. A i kad san sam, nisan dobar. Ostane isti nivo anksioznosti, iako eto kroz par dana san to malo iskulira i posložija, al vidin, sasvim jasno, da san se vratija na prvu godinu faksa. Na stvari koje nisan rješija. Na bazični konflikt koji se je bija metastazira i poija me. Iščupa san se, razbija san lažno formiranu ličnost i sad san go i sam. I ne mogu dalje, ne znan kako, naprosto ne mogu priko voga. Mori me. Vraća mi se psihologu, a neman para, a i dojadili su mi psiholozi, dosta mi ih je. Oću da mogu, eto, oću da mogu. Ja bi mogo da mogu. Oću da priđen to suočavanje s nemogućin, kako je jednon Isabel iz Cargo tria rekla da svaća taj stih 'Ja bi mogo da mogu'. A ne znan kako, eto, ne znan. I mrzin se. Nije stvar toliko bitna, valjda bude odmor kad skontaš da stvari u životu nisu bitne, da ni život nije tako, nepremostivo bitan, al eto, oću više da to rješin. A fakat, fakat ne znan kako eto, iman blokadu jaku, neki nivo nervoze u sebi kad se triban tako drznit i gotovo. Iako reću iskreno bolji san po tom pitanju dosta nego prije, mislin nema šanse da ću ja sad dopustit da me neko gazi a pogotovo da me iskorištava, mislin kad se sagledan prije, bija san idiot za ne virovat. Al i dalje ne mogu iskulirat te momente kad mi neko priđe granicu, ne mogu ga vratit, ne mogu pobjedit. Ne mogu nikako i ne znan šta da radin. Ne mogu se jebat normalno zbog toga al ajde jebat, bolan... Počnen se osjećat nadrealno... Neku večer san se opet boja napadaja panike, apaurina, vraćanja kući opet... Iman neke ponude, dobre ponude za stand up, nisan siguran da mogu išta radit, nisan siguran da mogu išta kad je taj kompleks u meni upaljen skroz i čitavog me konzumira, ne mogu priko njega, ne mogu ništa od njega. Moran to nekako rješit, baš moran, kivan san živčani me to i ljuti punin. Opet vidin, onako, egocentrično se fokusiran na se, pomalo zamišljan tako te situacije di mi se ljudi dive, da dobijen potvrdu, al ništa intenzivno. Glava mi je loša, iman osjećaj oko očiju da su suve i vruće. Baš anksioznost jaka. Pomalo mi se ni ništa ne da. Gadi mi se više ovo sve, gadi mi se ovaj očaj, a ja san očaj, ja san taj očaj. A ne rješava ništa ni da se sebi gadin. Valjda kroz vrime se stvar triba rješit, nekako mora, valjda mora, potrudiću se ja i da to rješin, kako sad neman snage da to u sebi prilomin, il me situacije uvate nespremnog... Al nema tu spremnosti, uvik si nepsreman kad se radi o pomicanju svojih granica. To je i ponata učenja, to da u momentu se snađeš, to da gradiš svoj put, to da ga ne mereš isplanirat ni uradit nasamo u glavi, nego ga moraš zgazit. Zgazit u nepoznato, u strah, u paniku i probit led. Eto, ne znan. Ne znan kad ću bit u stanju to uradit. Završiću post. Selin se sutra u novi stan, ovaj put s dvi prijateljice. Biće dobro. Samo da dođe internet, ko zna kad ćemo ga dočekat.
- 17:22 - Komentari (4) - Isprintaj - #

06.10.2015., utorak

O jednom fenomenu

Puno misli iman zadnje vrime za iznit, malo vrimena i malo samoće da ih iznosin. Neki ljudi su nan po stanu non stop što mi plaho diže živce naozbilj, al dobro varira mi, neću samo kukat. Dobra je ekipa al eto, fali mi samoće. Ne mogu se fokusirat ni na šta, al ajde, selin se brzo, pa će se rješit. Vraćan se na faks, dobro je. Danas san srija bivše kolege i pričali smo baš mi je dobro silo, baš mi fali razgovor o politici. Nadan se da će mi master bit dobar, ova na studentskoj mi je uzela papire iako nisan ima diplomu, eto, ja i moja organizacija, al doniću je u ponediljak pa će bit normala. Dešavaju se stvari.

Ima nekih par situacija i par stvari koje mi je mrsko da dotičen, a onako, zanimljive su za doticat... Piše mi se o njima detaljno, ne piše mi se malo, neki dan san opisa dosta toga u postu i pobrisa mi se, to jest nije bija objavljen i izgubija san ga što me je iznerviralo... Eh, sad znan kako je ovin zaposlenijin blogerima, tipa Silentu. :D

Javila mi se novinarka koja mi je tribala vidit sa svojin šefon oko toga da me možda zaposle. Bila je na godišnjem sad se vratila, rekla je vidit pa će javit. Normala, ne oslanjan se nešto posebno na to, iako bilo bi dobro da mi javi. Malo bi mi i trta bila bogami, da uletin u to, al jebiga, moran imat neki posa kad tad. A pare mi tribaju.
Eh, neman kad drkat u stanu od ovih svih ljudi... A nešto mi se i ne drka. Zapravo, jebe mi se, mislin u fazonu da mi se jebe nekoga a ne metaforički u smislu da me boli briga. S ovon curon iz Novog Zelanda se čujen i konta doć vamo da se vidimo opet. I da se jebemo ko štuke. Mali problemčić je činjenica da mene peru nervoze oko tih stvari, ne uvik, al često, uglavnom pomalo, al nekad se opustin i privlada normala situacija a nekad ne, jebiga. Pa eto al nema koristi od neke analize toga, biće šta bude, a eto, i opušteniji san malo s tin pa ću vidit sve kako će bit.

Neću reć da mi cura nije i ovako zanimljiva, zapravo je dobra al nean pojma, fakat blage veze neman i malo me nervira da mislin o tome da to bude neka ozbiljnija šema. A onda u drugu ruku, kontan dobra je cura, šteta gubit dobre ljude... Al jebiga, ko uvik vagan na obe strane, i najrađe bi obe solucije, al jedna će već privagnit i ko mu jebe mater, biće dobro. Cura iz Izraela je bila noćila kod mene jedna, i super je, zapravo možda i nije al mi je s njon bilo super, spavali smo skupa par večeriju i nisan odavno spava s nekin. Zaboravija san kako je dobar osjećaj kad te neko probudi da se ljudi s tobon, il kad se probudite oboje napaljeni i krenete se fatat.

Dobra je cura, i kako san je bolje upozna nego ovu iz Novog Zelanda o njoj mi se više priča, iako mi je možda ova iz novog zelanda bolja. Heh, sad, situacija je bila sa ovin Izraelcima, i prije nje san ih baš upozna par, taman sve u kratkom razmaku, da iman taj nivo otklona i nelagode s njima, ne da mi se pokrećat temu Palestine, jer znan da bi to bilo burno i vako nako, a u jednu ruku ne mogu je ni ne pokrenit a opušteno se s njima družit, jer mi se priča s njima o tome, jer me te teme i inače zanimaju. Zapravo me te teme najviše zanimaju. Pa tako, a pogotovo ako dobijen osjećaj da bi oni malo mogli opravdavat ono šta Izrael radi Palestincima, odma mi se ne druži s njima. Ustvari tada mi se raspravlja s njima, al ne znan kako da priđen priko te situacije da ja nisan nikad ni bija u Izraelu pa će bit ona 'ne znaš ti situaciju, ne živiš tamo' i ba bla. Iako je dovoljno poznavat činjenice poput te da je Hamas u par navrata ponudija prijedlog za dugoročno primirje, koje je Izrael odbija, i da Izrael na zapadnoj obali praktično protjeruje Palestince (ne direktno ali im maksimalno otežava život) i naseljava židove, grade se židovska naselja i Palestincima se nekad ne da ni da ulaze u djelove grada u kojem žive.

Al eto, ne znan, pomalo... Pomalo zapravo i kontan da je dobro to da san upozna par Izraelaca da dobijen tu sliku, i polako da probijen taj led, da buden u stanju o tome pričat otvoreno i da mi to s vrimenon postane normala. Al to je sad drugi problem, mislin pod prvo, da odma sasičemo tu priču o 'zlim Izraelcima, Zionistima' itd, većina država u svitu radi isto, ili želi radit isto. Turska zlostavlja Kurde, manje drastično nego Izrael Palestince, ali također i zato što se Kurdi manje drastično bune. Kina Tibet i Ujgure, Iran Kurde, Baloche i Azere, Španija ne da Kataloncima referendum za otcjepljenje, Srbi bi još vraćali Kosovo u Srbiju, itd. Primjera ima kolko oćeš. A sad druga je također stvar što, zapravo taj moj kompleks oko toga je općenito jedan moj kompleks koji iman, a to je neka nelagoda, težina oko ulaska u neko neslaganje il konflikt s nekin. Strašno se bojin odbačenosti, i zato iman taj strah prilikon ulaska u neku raspravu, pogotovo oko vakih stvari. Ali istovremeno te rasprave želin i na kraju i uđen u nje. Al nekako mi je sve to previše anksiozno, napeto. Ma dobro...

To je također djelon i razlog tog mog 'problema u krevetu', jer zapravo nisan dovoljno samopouzdan uopće, asertivan, da buden baš ono, muško propisno muško u seksu. Jebiga, doće do toga, al u međuvremenu trpit ova sranja je fakat loše al jebiga, ja san taki, neman šta drugo nego bit sam sa sobon vaki kakav jesan. Al iman neki osjećaj da će mi s ovon novozelanđankon bit normala. Zapravo jedva čekan da se vrati... mmmm..... :)
Ova Izraelka je dobra, imali smo onako šta ja znan, svidija san joj se rekla mi je to, neman pojma... Ona je isto nekakva nesigurna i nesređena, onako, ima nekih problema, a upratija san u priliku o čemu se radi, zapravo mislin da dobro znan šta joj je točno problem, sad ne historijski nego ovako, šta joj je točno problem sad u 'real time', i malo mi se druži s njon zbog tog, štajaznan, neka vjerovatno glupa tendencija da nekoga popravljan, koja je lako moguće i čisto egoisstična, jer se tako ja osjećan korisno itd. Al ima u tome i prosto normalne tendencije da si nekoga upozna, ko ti se i svidija i da ti je s njin dobro, i vidiš da mu moš baš dobro doć u vezi nekih stvari. Dalo bi mi je se sad i baš opisat u detalje al nisan siguran da će iko čitat a i da iman vrimena da detaljišen.

Konta san možda da se čujemo, pa možda da dođen u Izrael živit neko vrime, to bi dobro bilo. Ako ne to, onda san konta da bacin neko putovanje po bliskom istoku, ionako me je jedan lik iz Irana već zva da dođen kod njega, a usput bi moga i malo bacit đir po regiji. Također bi moga i tija, il da ništa pisat o iskustvu možda za neki portal a još bolje i snimat, pa možda napravit neki improvizovani dokumentarac, napravit neku vrstu mape konflikata u regiji i obić sve lokacije. Al sumnjan da bi ima muda ić kroz Siriju il Irak. To je trenutno ludost. Al eto, da ništa možda uć u neke sigurne djelove pa malo snimit ljude. Dobra bi to priča bila, u potezu od Turske do Pakistana uvatit etničke i religijske konflikte u neku vrstu dokumentarističke priče, ne bi ima neki strog koncept, niti previše izražavanja svog mišljenja, iako naravno da bi i toga bilo jel, al bi naglasak bija na ljudima i prosto njiovin pričama, a pita bi ih o situaciji u kojoj se nalaze, Izraelce i Palestini i Palestince o Izraelu, i tako i sve ostale. Nisan siguran bi li u Iranu to baš smija jer se za te stvari more izgubit glava. Al da ništa tajno.

Sviđa mi se ova kreativna atmosfera u stanu sa dosta ljudi, al eto, dobro će mi doć i samoća. Sviđa mi se ovo... druženje, upoznavanje, djeljenje emocija... Želin upoznat ljude bolje, ljude s kojima se viđan, družin, pustit ih dublje, uć dublje u njih, i doslovno nekad haha. Selin se i krivo mi je malo, al čuj, biće dobro. S dva cimera san posta dosta blizak, al ajde, jedan mi je drag, kad se napijemo nekad mi se i ljubi s njin, al jebiga, super je lik al je zatvoren, ne moš baš ti nešto puno doprit do njega. Iako ga je super imat za cimera i za osobu u stanu, jer je enrgija predobra. Al eto, ipak će mi seljenje bit malo odmor od ove gomile ljudi, i konstantnog nereda a i neurednog življenja. Dobro mi je ova sa strankinjama kad završin... Sviđa mi se. Sviđaju mi se drukčiji ljudi. Dosadili su mi bosanci i Bosna, biću iskren. Isto ko i hercegovina koja mi je dosadila davnih dana. Dosadilo mi je i Sarajevo, i sasvim je sigurno da ću ga minjat, samo je pitanje kad. Možda i brže nego što bi reka. Možda je stvar momenta, nije bitno, dobro je Sarajevo, super je, al vrime je za nešto novo. Moje ambicije, kapaciteti, moja ličnost se ne pronalazi trenutno u ovom vamo, i zato palin ća.

Ispašće šupljiranje, al kako san se navika malo zadnje vrime da se pokupin s nekin strankinjama i završin s njima, nekako skontan da me ne znan, bosanke baš i ne zanimaju, uglavnom. Zapravo zadnje vrime san skonta da me samo baš baš rijetka cura zainteresira u Sarajevu, jer me je malo popustila ona želja za jebavanjen okolo, iako i još bi se ja jeba i jebaću se garant, al naprosto, vidin da me cure kod nas baš i ne zanimaju. Naravno, čast izuzecima kojih i ima, al malo. Nekako san skonta da me poprilično nervira nešto što je tipično bosanski, ono kao, ekskluzivno bosanski. Tipa nedavno gledan kako će pravit prvi bosanski sf film, i lik komentira, tribalo bi malo sevdaha ubacit, da bude u filmu. Oj bog te jebo, ajd dobra je to i ideja kad skontaš, ako nekome padne na pamet, bude dobro zvučalo, to je super. Al ne triba ga jarane ubacit, ne triba nikako, morel se napravit neki bosanski film koji nije o ratu, koji nije o sevdahu, isto ko i neki npr srpski koji nije nešto na fol kusturicine 'ciganizacije' balkana i slično. More li se napravit nešto iz Bosne a da to nije nešto eksplicitno bosansko, to jeste ekskluzivno bosansko.

Neman ništa protiv toga, naprosto se u tome ne pronalazin. Isto ko u stand up-u, što u bosni uvik bolje prolaze lokalni komičari koji prave šale na račun bosanskog mentaliteta i imaju tu šuplju o tome kako srbi i hrvati nisu smiješni... Pa dođu u Srbiju i Hrvatsku nastupat, i dožive debakl, ili ako ne debakl dožive jako prosječan nastup, dok san ja sa svojin šalama vazda bija dobar u Srbiji i Hrvatskoj jednako ko kod nas, ako ne zapravo i bolji. Eh tako, iz sličnih npr razloga mi recimo, Zabranjeno Pušenje nije nikad nešto postalo drag bend, iako imaju dobrih pjesama naravno. Ne diraju me mahalske priče, kafane, jugonostalgija i 'padanje u sevdah', jebe mi se za to da mi se ne mere za to više jebat. I nije stvar što nisan bosanac, jebe mi se i za sve hercegovačno što je ekvivalent tome, kad vidin one neke fore na fazon, kao, tipičnog hercegovačkog mentaliteta, prva mi je reakcija 'ajme majko, sva srića pa ovo ne slušan više oko sebe'. A ista stvar bi mi, što već vidin, se brzo i u Hrvatskoj i u Srbiji desila sa tin eksplicitno hrvatskin i srpskin stvarima. Cjenin individualce, ljude koji su se izdigli iznad svoje regije, nacije, koji ne moraju nužno izgubit nešto regionalno il nacionalno u sebi, al naprosto, za njih je to nebitno. To me zanima, a takvi ljudi su, poprilično češće stranci. Ili ih je pak procentualno vani jednako ko kod nas, al su naprosto vani veće zemlje pa ih ima više za pronać. Toliko za sad, žurin malo pa ćao, ostalo mi je nedovršeno o ovoj izraelki pa ću možda još nešto i napisat. Ev samo bend koji mi je pustila pa mi se svidija.

https://www.youtube.com/watch?v=DDjpOrlfh0Y

E da... I malo humora da bacimo. :D

https://www.youtube.com/watch?v=M2rTafbQepg

Tako, znači, tribalo je da dođe cura iz Izraela kojoj su neki crnogorci ovo pokazali, da ovo dođe do mene. :D Inače san na ovu Jubilee street od Cavea navučen pravo. A i na kompletan album.
- 12:52 - Komentari (1) - Isprintaj - #

03.10.2015., subota

Krivica

Virujen u karmu. Nekakvu karmu. Ne virujen da su stvari slučajne. Ne virujen da san se rodija slučajno di san se rodija, ne virujen ni da san slučajno taki kaki jesan. Ne virujen da ljudi prosto eto, random bez ikakvog dubljeg razloga prolaze kroz šta prolaze. Virujen u nekakvu logiku. Logiku koju ne poznajemo, ali koju moremo, možda osjetit. Ne srcon, nego intuitivno. Naslutit, naslutit kompletno sobom.

Virujen da san sam sebi odgovoran za ovo što prolazin, sa anksioznosti i sobon. Moga bi se žalit na genetiku il na nasljeđe iz obitelji. Ja nisan svoja genetika niti svoja obitelj. Ja san ja. Geni su ja koliko je i auto koje vozin ja. Tijelo je vozilo. Tijelo nije ja niti tijelo objašnjava ja. Ne znan šta je ja ali ga iman jer me evidentno ima. Moja obitelj je takva kakva jest, ni bolja ni gora. Daleko je od loše da se žalin. Ne virujen da san samo tako, slučajno tu rođen. Ako je i slučajno onda se ta slučajnost odvija po nekoj logici.

Virujen da je svak odgovoran za se i ono šta mu se dešava u životu. I da, ako se potrudi, more uvatit konce u svoje ruke. Gleda san predavanje jednog Willa, ne sićan mu se prezimena. Živija je u obitelji u kojoj mu je ćaća zlostavlja mater, ima je psihozu, bija je umislia da je Neo iz Matrixa i taki dolazija na posa. Završija je bez ikoga, i prijatelja i obitelji, na psihijatriji. Dva dana prije nego su ga tribali poslat na 'terapiju' elektrošokovima mu je isteklo zdravstveno osiguranje i izbacili su ga na ulicu.

Danas ima firmu, i predavač je i radi u sferi mentalnog zdravlja, nešto je između psihologa i psihijatra, teško bi bilo točno definisat. Sredija se je sam. Ne pije tablete, ima vodič za skidanje sa psihijatrijskih lijekova. Svako pola godine otprilike ima psihotičnu epizodu koje je svjestan, kad se to desi zatvori se na par tjedana i sam je izgura. Tako mu je najlakše. Živi normalan život ko i svi mi. Mora se striktnije pazit jer je osjetljiv, mora ligat do 10 navečer i ustavat ranije, jer mu tako psiha i tijelo funkcioniraju. Tako ne ispada iz balansa. Ne krivi roditelje, ne krivi ni psihijatre koji su s njin sve zasrali. Ne krivi nikoga, ni sebe. Nema zašto.

Stvari su tu da učimo. Bol nas vodi do nas samih. Bol nas vodi do zapostavljenih i vjerovatno lijepih djelova sebe. Šteta je ignorisat je. Šteta je zatrpavat je. Kad nam ima toliko puno za reć i za otkrit.

https://www.youtube.com/watch?v=QyRFAw5La38
- 15:51 - Komentari (2) - Isprintaj - #

02.10.2015., petak

Random a i malo seksualno ljubavni

Loš san zbog prekida. Neću se lagat. Nakupilo mi se i emocija, i sranja i svega. Al eto. Kako san doša kući praktično san skonta da više nisan s curon. I loše je. Zadnji put kad san bija vamo bili smo skupa. Smišno, kad san s prošlon bivšon prikinija zna san proć ulicon kuda smo hodali, da se malo sjeben melankkolijon, godilo mi. Doticalo mi tačke koje me još bole. Sad san proša djelovima sela, kuda san, kad san prolazija mislija na nju. I podsjećalo me. Smišno, zar ne? :)

Proliće se vraća, jesen dolazi a jesen je novo proliće. Zadnji put kad san proša poljima kuda vodan ćuku, sve je bilo prigorilo od litnjeg sunca. Sad je trava zelena. Vratija san se, konta da će me podsjetit na to kad smo bili skupa... I skonta san da je drukčije. Ko što je i moj život drukčiji. I moje se proliće, drugo proliće vratilo, mojin odlaskon u Sarajevo. Ja san se vratija proliću. Al melankoličnom proliću, za razliku od onog prolitnjeg prolića. Jesensko je melakolično, ali je promjena. Volin mjesece promjene.

Mi ćemo umrit, a prolića, lita i zime će ostat. Po našim grobovima vijaće vitrovi. Naša dica, ako ih imadnemo, će nan doć ostavit cviće i pomolit se. Prosto radi sebe. I to je već postalo klišej reć, da niko ne žali za mrtvima zbog njih. Možda i žali jer niko zapravo i ne zna kako je mrtvima niti šta se dešava kad umru. Možda veze ostaju. Možda ljubav ostaje i prema mrtvima i kad su mrtvi. Mrtvi za nas.

Fina je smrt, budimo realni, nekad nas spasi od odnosa koji bi drukčije propali. Naš muž more poginit dan prije nego bi mi ga uvatili di nas vara sa ljubavnicon. On će bit jedan divan muž kojeg ćemo oplakivat, jedva ćemo pribolit njegovu smrt. Druga je stvar što je on šupak kad je živ. Čak i kad je šupak i kad mislimo da je šupak i ne podnosimo ga, smrt boli. Na kraju krajeva i šupci imaju pravo na smrt. I njiova smrt boli, zašto da ne boli?

Čita san o serijskom ubojici koji je ima najviše zabilježenih žrtava. Ko mali je izbačen iz kuće sa sedan godina. Završija je u nekakovj 'školi sadizma' di su ga silovali i tjerali da druge siluje, poučavajuć ga sadizmu i tako. Pobiga je i nakon toga priživljava po vlakovin se vozeć, da bi ga, jednon, kondukteri grupno silovali. Par godina nakon toga je počeja silovat i ubijat. Prvo po americi, pa je skonta da će ga uvatit pa iša i ubija po africi i europi. Kasnije je uvaćen i osuđen na smrt. Jedan čuvar iz zatvora je bija samilostan prema njemu i tajno mu dava cigare i papiriće da zapisuje svoje memoare. Prvo se iznenadija elokventnošću i talenton za pisanje. A drugo sadržajen. Jedna rečenica mi je zapela za oko, napisa je: "Mrzin čitav ljudski rod uključujuć i sebe. Jedna smo očajna sorta i želin nas sve kaznit zato što postojimo".

Ako ćete iskreno, meni je on pošten. Ima je svoja iskustva koja su ga napravila time što jest. Ne morete reć da nema pravo da bude takav, ako ćemo realno itekako ima, i, ne merete ni reć ni da mu zaključak nije poprilično točan. Radija je šta je radija, iskreno i bez zadrške. Manji je šupak, puno manji šupak i gad, od nekog finog muža što ženu drži za ruku u crkvi a kasnije jebe svoju 10-godišnju nećakinju i ucjenjuje je. Bolji je i od alkoholičara koji pribiju svoje žene i osakate ih. Iako, ni njih ne razumin. Nisan ima priliku da čitan njiove memoare.

Sinoć me je jedan ćuko pratija po Mostaru. Išli smo ja i jedna ženska iz Novog Zelanda koju san upozna u Sarajevu. Ćuko je iša za nama cilo vrime, vratili smo se u kafić i opet je iša za nama kad smo pošli. Kasnije san sta da ga pomazan, pogleda me je molećivo i pružija nogu na moju. Osjetija san da mu triba neko da ga voli. Kad san gleda onaj spot od 'To be by your side' od Kejva, gleda san slike pataka di lete. Snimke to jest. Na jednom snimku san vidija kišu dok pljušti a one lete. Poželija san ono prirodno, dičiji, da se sakrijen od kiše. Onda san pomislija koliko životinja to isto želi. Obuzela me želja da ih zaštitin. Bilo mi je krivo kroz šta moraju prolazit. Koliko će samo milijona godina možda, evolucijski morat proć, da dosegnu samosvijest i budu u stanju razvit ego. I budu u stanju osvjestit svoju patnju.

Al pak, nekima je možda i bolje da dotle ne dođu. Ne mogu reć ni da se i ja nekad ne osjećan tako. Sad će jesen, ladno je. Vrime za čajeve i vrime za sjebanost, i za napade panike i za osjećaje da ne znaš ništa šta ćeš od sebe i od života. Ne žalin se, nije mi niko kriv. Takav san kakav san, i sam odgovaran za se. Pun mi se je kurac al nema veze. Tako je kako je. Neću reć ni da se ne mrzin al i dalje ne minja ništa. Tako je kako je. S ovon curon iz Novog Zelanda bi se moga jebat, mislin da ne bi moga ništa više. Nisan siguran pod prvo jel želin da mi vidi ikakve emocije, drugo, nisan siguran ko san i šta san i šta to ona uopće ima vidit i doživit. Nije da je zaštitin nemojte se varat, prosto da zaštitin sebe od nepotrebnih lomova i komplikacija. Šteta dobra je al zapravo i ne briga me, osim što me dobro loži. Iako da se razumimo, ne želin je zavlačit, ko ni nikoga drugog i nikad to svejsno ne bi radija.

Bilo bi također fino i da se unormalin i sazrijen, pristanen bit dite po nekin stvarima u seksu pa i da znan da će mi se, kad se krenemo jebat dignit kurac. Dobro je, navečer kad smo vani se uvik mogu vadit na alkohol. Možda je i bilo do alkohola neman pojma, neću reć ni da nije bilo do kuća između kojih smo se počeli jebat, poprilično na otvorenom, možda i do ćuke koji je i tu doša i bija od nas dva metra. Ko ga jebe. Al nećemo se lagat, handri me nervoza kad se s nekin triban jebat, i seksualno san zapravo nezrija iako i nije da se nisan jeba, iako i nije da mi nije bilo dobro. Ne volin o tome pričat jer kontan da preuveličavan problem. Ali i prisilna šutnja je preuveličavanje. Šteta, ne bi volija imat taj osjećaj da nekoga propuštan jer je dobro divlja i luda, bilo bi šteta ne jebat se s njom.

https://www.youtube.com/watch?v=6IkO1ba6Nlk
- 12:23 - Komentari (1) - Isprintaj - #

01.10.2015., četvrtak

Kod kuće

Sam san. Gledan roditelje. Te ljude koji me vole. Te strance koji me ne poznaju. Kako da in objasnin. Šta prolazin u prostorijama pored njih. Al ipak. Nije da nisu važni. Značili su mi puno u par psiholoških momenata. Da ne spominjemo crkavanje od gladi i vjerovatno potpuno rastrojstvo koje bi nastupilo da sad ostanen bez njih.

Kako da kažen ćaći da ga volin, kako da mu kažen da san skoro zaplaka sad kad san se vratija kući, i kad san mu vidija pogled i skoro iznemoglo tijelo, kako ulazi u auto. Da mi je tribalo par minuta da se suzdržin i unormalin. Kako da mu to kažen kad ne živimo u istom svitu. Kad smo bažareni na različite frekvencije. Kako da prođen to, da priđen priko toga da su oni ljudi koji su navikli samo na grumenja od života, da in je dovoljno. Da ni ne misle da je život samo za plodove, da misle... Da samo njiova dica zaslužuju plodove. Oni ih ne žele. Njima ni ne tribaju.

I kako da kažen to, da to zapravo nije ni nesebično ni nužno, spomenik ljubavi, što ne znači da tu ljubavi nema. Kako da pomislin i da objasnin da je to naprosto glupo? Da je, naprosto, neopisivo tužno.... Materine suzne oči kad san poša, njen pogled, onda, onda kad je ko zec sidila u ambulanti, kad pogleda nekad tužno i plačno prema gori... Ko da ih ispuni? Ko to ima tu? Šta tu ima da more bit smisla? Oni su ljudi iz drugog života... Toliko smo slični, a opet... opet nas nema. I džaba in sve nade, džaba sve, činjenica je da su to ljudi iz starije generacije koji su navikli da je život čisto prežvljavanje, koji su odgojeni tako, ne svojon krivnjon, nego silon okolnosti... Kako da gledan to, kad je za moj pojam ono šta oni vide suženo... Ono šta oni vole glupo... Ono šta oni žele... nedovoljno.

I opet šta iman reć a da to nije čista sebičnost? Kako podnit odvajanje? Kako podnit da san sam? Ko da me štiti, ko da me grli, sad, sad, kad više nije dovoljan zagrljaj, kad san proša od zagrljaja do tableta, pa i bez tableta, pa dalje, kamo, kuda, di, u pičku materinu, po novo ubiranje pažnje, ko goriva, za još jedan dan. Već odavno na mentalnoj rezervi priživljavan svoje baždarene dane, sunce sija isto, sijaće isto dok umren, značiće mi isto ova kamenja i stine, značiće mi isto ljudi, srićaću ih... Ne vidin si nekog izlaza, ne vidin da se od čega i ima tražit izlaz, nema se zapravo ni od čega ni bižat, sem od sebe.... Sem od sebe...

I nema se tu uopće šta reć, bilo šta što kažen će zvučat nedovršeno, vjerovatno... Osjećaj nedovršenosti, osjećaj... Onaj osjećaj, ono kad znaš, i jest al i nije, i jest ali... Ali nije onako kako triba, moglo bi al bi moglo i bolje. Vjerovatno je to prokletstvo ljudskog postojanja koje je zaslužno za dalje. Možda na njemu tribamo bit i zahvalni. Kako god bilo, sumnjan da će se iko od tog užasa spasit dok je još živ. Da će ga ispunit. Da će ga razrišit. Da će mu umać.

https://www.youtube.com/watch?v=4sfhvxTZ0wo

A eto, bilo bi lakše za roditelje i da me prosto ne nerviraju, skontan danas, da me praktično svaki razgovor s njima ovako o nekin stvarima nervira. Ajd ono, znači, naija se kući malo previše a kako san se odvika od rane domaće, zabolija me stomak. Ćaća me pogleda ko da san reka da iman rak, meni instant da bi mu jeba sve šta mi padne na pamet. Ne razumi to neko ko nema ćaću koji se boji muve koja leti po kući i paniči oko nje. Pa onda to stalno nego govorenje di je koja rana, teletina je u strujnom, ja ustanen i samo skontan da mi već 10 minuta govore o ilu i rani a ja ni oči dobro otvorija nisan. Pa kad krenu pitat oko fakulteta, oko stand up-a, pa kad me mater upita ' Piješ li u Sarajevu', i take stvari. Eto, kako i šta objasnit ljudima koji pod broj jedan sami nisu ništa prooživli, i ono što je njiova tadašnja generacija proživila, napijanje, izlaske i barenje, je njima strano. Kako onda dalje od toga objasnit išta?

Eto, evidentno nikako, nema tu objašnjavanja. Al i pored toga nekakva ljubav postoji, jer me vole i na tome san in debelo zahvalan. Dali su mi sve šta su mogli, mogli su bit bolji, neću reć da nisu mogli bit bolji, al sve u svemu su dovoljno dobri. Samo me zanima, i volija bi to znat, da, kad san reka da oću studirat u Sarajevo, da su znali 'da će mi svaka cura bit muslimanka', bi li mi dozvolili da oden studirat u Sarajevo. Samo me to zanima, jer ako ne bi onda su zadnja đubrad, da me volili ne znan koliko. Eh, a koliko situacija znan samo, da se to desilo ljudima, bilo da se radi o studiranju u Sarajevu, Zagrebu il Beogradu. Ipak, moji su mekaniji roditelji, popustili bi poprilično san siguran. Kako god, čudna je situacija da imaš odnos koji se u jednu ruku ne zasniva ni na čemu, a u drugu ruku se zasniva na svemu... Da postaviš pitanje na čemu se uopće temelje odnosi.

Tako. Eto dva dana kako san kući, normala je, mislin fino mi je ovako kad pričamo, bilo je dobrih momenata al je dominantna emocija da san živčan na bilo šta što mi krenu govorit. Bilo bi poprilično olakšanje kad bi mogli pristat smarat uporno sa istim pitanjima
a) oko auta, kako ćeš vozit, oće li D. s tobon u Mostar (jedno 10 puta upitano)
b) oko robe, šta ćeš obuć, pa mi donesu gaće i spreme (za koje san reka da ih neću nosit), pa o ladnoći i tome kako šta triban obuć da mi ne bude ladno (inače to ne znan za 23 godine svog života)
c) oko rane, šta ći ist, di mi je koja rana i tako, pa dalje komentare o tome kako san 'napaćen' aludirajuć na to da u Sarajevu umiren od gladi i neman šta ist i tako
d) pitanja oko fakulteta i stand up-a u koje se ni jedno ni drugo ne razume nikako
e) generalno konstantno napominjanje kako je najbitnije zdravlje, kako se triban pazit, kako san triba još godinu pauzirat, kako 'šta ćeš ti od stand up-a, najbitnije ti je uči', kako onda 'ni od fakulteta nema ništa, ako si konta ić negdi vani nisi triba upisat taj fakultet' itd.

Ne bi ni to, ni ništa od toga bija problem, da ja s njima iman ikakvu temu sem toga. Tužno je da kad bi me zapravo pristali smarat pitanjima oko ovih stvari i komentarima, ne bi skoro ni o čemu ni imali pričat. Ne potpuno ni o čemu, al jako, jako malo tema bi ostalo.
- 16:54 - Komentari (3) - Isprintaj - #

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se