morska iz dubina
srijeda, 30.08.2023.
Maratonac
Ako želiš šetat, dobro. Idemo! Pazi na svaki korak. Dobro promisli di stavljaš noge, di štap. Kad se umoriš zastani. Dajem kratke upute Starom. Tako smo, nakon osmomjesečnog neizlaženja iz kuće, ponovno krenuli laganim tempom. Najprije 10 metara ispred kuće. Pa smo dionice polako povećavali. Nema dana da ne zapne, da se ne spotakne, da zamalo padne. Al tu sam. Pridržavam i kontroliram koliko je to uopće moguće.
U pravcu kretanja ugledao je srednjovječnog muškarca. Noga mu u gipsu do prepona. Kreće se s dvije štake. Sporiji je od nas. Stari odjednom ubrzava. Ako se to ubrzanjem može zvat.
Di ćeš ti? Alooo.
Ništa mi ne odgovara.
Produžila sam korak i uhvatila ga pod ruku.
Šta je tebi? Oćeš se prosut po podu? Ko će te dignit?
On me gleda i kaže, moram ga prestić. Mooo raaam!
Zapuhao se na veliko. Sustigao čovjeka s gipsom na nozi. Ljubazno ga pozdravio i obratio mu se.
Znate, ovo je zasigurno moje posljednje životno preticanje. I ovo mi je bila jedinstvena prilika. Nisam mogao propustiti. Želim vam svako dobro. Da se brzo oporavite.
Neznanac je zastao i od srca se nasmijao. Evala, barba, rekao je. Šta je, je, brži ste od mene. Budite i vi dobro.
Onda je Stari sjeo na zidić.
Deset minuta odmora. Hvatanje daha i povratak kući.
Dionica od 50 metara je uspješno odrađena.
nedjelja, 27.08.2023.
Kupus
Kupus je tradicionalno jelo mog škoja. Iznjedrila ga je škrta zemja s malo daža tokon godine. Nasta je ka potriba najist žujave i trudne ruke posli vela posla u poju. Nima kuće koja, u mali bokun zemje, ni zasadila raštiku. Na trpezi je cilu godinu. Jubi je frigana ili slana srdela, skoranča ili dimjena gera, riba sa žara, jaje na oko, jaje u tvrdo, lignje, meso ko voli, bokun sira. Deboto uza sve gre. Ne znan nikoga ko nije reka mmmmmm, pa ovo je jadno lipo sparičano.
Vole je i gusjenice i spuži. Pa, ko ima malo u vrtlu, stigne jutron opujat listove i maknit zločince sa delicije.
Beru se cili listovi. Znaju bit jadno veli, ma to ni važno. Dobro se operu i poslože jedan na drugoga. Onda se utvrdo zamotaju kako da je tabak. Reže se oštrin nožen na uske rezance. Stavja se u vrilu vodu s isičenin kumpiron. Pri kraj se doda mali kučarin sode bikarbone. Da ostane zeleno. A ne sivo. Kuva se dugo. Uru vrimena zasigurno. Kad je mek, triba ga skroz, skroz dobro ocidit. Zgnječit kumpir, stavit pinju bilog luka, zasolit krupnon soli i nimalo ne žalit maslinovo uje. I sve to dobro, dobro izmišat. Ka da je bakalar na bjanko. Uz to je pečena pogača navika.
Na tome san, u otočkin danima, rasla i izresla. I još uz žutinicu, mišancu, blitvu, slašku, morač, kostrić, mladi luk, kozju bradicu. Tada brokule i prokule nisu postojale na našoj trpezi.
Turistička zajednica Vele Luke tradicionalno organizira 01.08. Dan kupusa na tabak. To je tek prava fešta o kupusa, druženja, ića, pića, mužike i tancanja. Za sve jubiteje dobre kapjice tu je obavezan pošip i grk.
I priznajte sad...nasjeli ste. Zasigurno ste mislili da je post o našen blog kupusu:-))
A nije.
Ovo je o mom škoju.
:-)
petak, 25.08.2023.
Barba Toma
Dobro jutro, kažen blagajnici na ulazu u market. Dobro jutro, uzvraća ona. Zove se Tihana. Tako joj piše na etiketi zakačenoj na džepiću crvene majice prepoznatljivog trgovačkog brenda. Stentano nastavlja brojat plastične boce, koje u posebnu kesu ubacuju sakupljači. Za to vrime je zastoj na blagajni. Obavljan sve po spisku i stajem u poveći red.
Jedan mali jogurt, kiflić i mala Fanta. Toliko je ispred mene platija stariji čovik. Jogurt i pecivo je stavija u platnenu boršu. Fantu je ljubaznim pokretom ruke i osmjehom lica poklonija blagajnici.
Pa zašto, barba Toma. Nemojte, opet, molin vas.
Uvik triba diliti, dušo, reka je. Uvik dilit i podilit. Zapanti to.
Uljudno je pozdravija i otiša.
Tihana je zasuzila. Pa taj čovik živi na rubu egzistencije, rekla nan je. Skupja boce i svako malo, nekoj od nas, ostavi nešto. Pola od onoga šta dobije.
Dva dana posli, barba Toma je bija u redu iza mene. U njegovoj košari je bija jogurt, kiflić s cukron i čokoladica životinjsko carstvo. Na blagajni Marina.
Dok sam izlazila vani, krajičkon oka sam uvatila isti scenarij. Pecivo i jogurt u boršu, čokoladica Marini.
Kovitlaju se moje misli. Preispitujen se. Komešan se u glavi i u srcu.
Tako je slučajno, uletija jedan barba Toma na moju putanju.
Ako slučaja uopće ima?
srijeda, 23.08.2023.
Dvorske igre 7
Bila je to sredina sedandesetih. Do kraja gimnazije nikada ni u jednu situaciju nisan doživila da bi mi neko na ulicu dobacija nešto grubo, grezo, najmanje neugodno. Nisu kolale priče o nikakvin bandama, uličnin huliganima ili drogašima. Za nekolicinu se znalo da se skupjaju na Peristilu i da se bodu. Tu je priča započinjala i završavala. A doma smo se uvik ionako vraćali u grupi i tek razdvajali isprid zgrade.
Niko u razredu nikad nije spomenija drogu. Sve je to obilato došlo iza nas. Ali je zato na maturalnu ekskurziju u Grčku alkohol obilato poteka, a Filter 57 zadimija. Sad mi dođe skoro pa neugodno napisat. Nikad, baš nikad u životu se nisan napila ili bila pripita. I nikad, baš nikad u životu nisan zapalila duvan. Ja naprosto nisan bila taj tip. Niti me vuklo, niti privlačilo, niti mi tribalo za dokazat se. Još manje za razveselit se. Po prirodi san bila vesela i prilična zajebantica. To san valjda potegla po otočkoj liniji. Zna se kaki su Blačani i Blajke:-)
Al zato san godinama trenirala gimnastiku. Kad sam izrasla, prestala san i upisala se u ASK-a. Nastavila s atletikon. Skok u vis, dalj i trčanje na 100 metara. Dosta natjecanja u plivanju za školu. Treninga i sporta mi nikad nije bilo dosta. A medalje sa srednjoškolskih su bile moje ali su isto tako pripadale i školi.
Nakon mature moj se dvor raspa. Nena i Ivica su odselili na Blatine. Nada na studij u Zagreb. Buba i Mirjana u Zadar. Jelica iz prvog portuna u Beograd. Vesna na studij u Sarajevo. Parilo se da će nan srce puknit. Toliko godina zajedništva se na novon pragu zrelosti okrenilo novin izazovima za sve nas. Grlili se, jubili i plakali na rastanku kako je ko odlazija. Svašta si obećavali u nastavku druženja. Al kad nečemu vrime istekne, naprosto istekne. Nikad više dvora s našin pečaton.
I za mene je nastupilo neko novo vrime.
Kraj!
utorak, 22.08.2023.
Dvorske igre 6
Odlazak u gimnaziju je bija bez traume. Cili razred klasičara iz osnovne automatski se preselija u razred klasičara Natka Nodila. Tada su u tu školu primali većinon odlikaše. Bilo nas je 6 prvih razreda. U svakon preko 30 učenika. Samo u našen 38. Nosili smo crne kecelje koje su bile obavezne. Dolazak u razred bez nje se strogo kažnjava.
Njihovo nošenje nan nije smetalo. Svi smo bili isti, a opet svi različiti. Ta kecelja, traveša, uniforma...kako god je nazivali, nije definirala naše znanje, osobnost, karakter i zajebantski duh koji je svakon godinon rasta do nebesa i činija nas grupon kojoj čvrsto pripadamo.
Tražilo se od nas puno i davali smo puno. Ali, uveli smo novine u svoje živote. Picavanja, opravdavanja kojima nijedna mašta nije mogla doskočit, prepisivanja u svin opcijama. Ipak, u konačnici, tribalo je naučit i znat jer bi svako neznanje kad tad isplivalo na površinu. Kontrolni zadaci su bili ka poplava. Stalno, stalno i stalno iznova.
Najviše opravdanja za kašnjenje je bija lift i autobus, a babe i tete su nan umirale po sto puta. Većine profesora se sićan s toplinon i gušton. Neki su debelo znali kad ih varamo i lažemo. Njima nan je bilo najteže prodavat muda za bubrige. Ali tolerirali su nan jer su bili pametni. Iz njihovih predmeta smo imali najbolje ocjene jer nan je zbog njihove dobrote bilo neugodno ne znat. Jedino niko nije volija profesoricu iz fizike. Skratili smo joj prezime i zvali je Dulka. Bila je otrovna.
Gimnazija mi je bila još bliža kući od osnovne. Mama, dežurni policajac, bila je ka na štoperici. Čekala uvik na balkonu. Je me šestila, muko moja. Baš me šestila redon i disciplinon. Toliko da su mi red i disciplina postali podrazumijevanje. Pa i dan danas.
ponedjeljak, 21.08.2023.
Dvorske igre 5
Škola nan je bila bezobrazno blizu. Tribalo je prić cestu di je Arheološki muzej i onda nan je do Ruđera Boškovića bilo na pljuc. Uvr glave pet minuta. Još bi prošla priko Lučićeve i zazvala Sanju s kojon san sidila u klupi. Onda bi zajedno išle i vraćale se doma. Obje žgoljave i sitne. Njena mater je uvik vikala s balkona da u nas dvi nikad vrića cimenta. Zbog blizine škole znala se precizna ura kad moran bit doma. U moje mame se ni minuta nije tolerirala. A ja san bila ka švicarski sat. Ušešćena ka stroj.
Peti razred je bila prva godina malog odcjepljivanja od ekipe iz dvora. Uletila san u razred klasičara di se već učija Latinski i Grčki. Ostatak dvorske ekipe je bija raspoređen po drugin razredima. Ali sve do kraja osmog ostali smo vezani pupčanon vrpcon. Bilo je puno za učit pa smo se uz izalazak u dvor družili i po kućama.
A onda je nastupilo moje najveće odcjepljenje od dvora. Počela se gradit kuća u Vali. Svaki praznik i sve litnje praznike odlazila san na škoj. Tako su mi pomalo u prsnon košu naresla dva srca. Jedno je ljubilo Split. Ono drugo se sljubilo s moren, bonacama, neverinima, mrkentom, otoškin izgovoron, mentaliteton, slobodon i pustolovinama na kojima sam dalje rasla i srasla u ono šta san danas.
nedjelja, 20.08.2023.
Dvorske igre 4
Tih srednjih 60.tih pomalo smo svi u dvoru dobili televiziju. Bile su s nekin kabineton koji se ka kantunal otvara i zatvara. U tinel se nije smilo u postole. Samo u bičve. U sedan ipo navečer je bija Gula i laku noć dico. U osan smo bili u postejama. Gasilo se svitlo. To je bija amen veći od amena.
Na televiziji nije bilo svaki dan programa. Često je na ekranu satima staja samo znak JRT, oli ti jugoslavenska radio televizija. Ležala bi potrbuške na tapetu i dugo gledat u taj znak. A zapravo me na veliko mučilo kako to ljudi uđu u televiziju i pričaju nama koji gledamo.
Onda san slomila nogu. Jer sam preskakala puno skala odjednon. Jer je sportski duh zarana uša u me. I morala san više od ikoga. Svi su priskočili pet skala polukata u portunu. Ja san svih osan. Krivo se dočekala i eto belaja.
Lako za bol. Lako za gips. Dvor se nije moga preselit na treći kat. Čamila san na balkonu i tugovala. Dolazili bi mi doma pa bi bacili na čovječe. Mama je za dicu stalno pekla palačinke i radila patišpanju. Činilo se da je sve isto, ali isto bilo nije.
Dvor je bija srce, a mi, sva dica, srčane klijetke. Jedno bez drugog je bilo mrtvo.
subota, 19.08.2023.
Dvorske igre 3
Marina je bila jedno lito starija od mene pa san njene knjige za školu nasljeđivala ja. Posli mene ih je dobivala kužina Mera sa škoja. Posli nje sestra joj Vinka, a posli Vinke brat in Tonči. I tako do kraja osnovne škole. Od školskih knjiga se kupovalo samo ono šta je bilo nužno i različito. To su bili strani jezici i radne bilježnice.
Znanje se nije minjalo na razini godine. Ni na razini niza godina. Bilo je postojano i bez polemičkih rasprava je li lektira ispravna, prilagođena uzrastu ili ne, jesu li autori podobni i koja izdanja kupit ili ne. Bili smo načitani i potkovani znanjen. Jer ko je smija doć doma s lošon ocjenon. Ona je bila debeli znak da se danima ne smi u dvor ni prismrdit. To je bila kazna kojoj nije bilo premca.
Knjige smo učili čuvat. Ne ih podcrtavat, činit in uši, bacat ih i gužvat. Znalo se da nisu samo naše. Svi smo ih volili dobit u šta boljen stanju.
Tako se dilila i roba. Kaputi i zimske jakete. I nije to bija nikakav znak siromaštva ni omalovažavanja. Naprosto smo tako funkcionirali. Bilo je praktično, logično, isplativo, a povr svega učilo nas je skromnosti. Jednom naučena skromnost i poniznost ostanu zauvik u krvotoku.
petak, 18.08.2023.
Dvorske igre 2
U moj portun san bila ja, Sanja, Buba, Nena, Nada, Vesna i Mirjana. Prevladavale su pišulje. Tako su nas zvali susidi barba Ante, Božo i Milan. Doma su me učili da uvik i baš uvik moran pozdravjat. Kako san se stalno penjala na treći kat i spuštala u dvor, pozdravjala bi po sto puta. Onda me barba Milan iz prizemlja pita da zašto to činin kad san ga vidila prije minut. Rekla san mu da moran. I tako me on prozva Morana.
U portun do moga su uglavnon bili muškići. Lipo smo se mi slagali s njima osin kad bi ih uvatila ludavica pa bi nas gađali crvenin bobicama s pljucon. Oni su se uglavnon, drvenin pištoljima, igrali kauboja i indijanaca, partizana i njemaca. Igranje graničara nan je ipak bilo zajedničko. Ka i odlazak na kupanje.
Koliko god pokušavala upregnit možđane, ne mogu se sitit da san u to ditinje doba nekoga istukla ili da je neko istuka mene. Neslaganje i ljutnju smo uglavnon iskazivali plaženjen jezika oli ti belenjen i petavanjen rogova. Znalo se dogodit da bi se svadili i onda ne bi govorili dan, dva. Duže ne bi izdržali. A posli svake svađe smo bili još boji prijateji. Ne triba smetnit s uma da su nam se i roditelji, ka dobri susidi, međusobno družili.
Da nan je tada, u naše ditinje vrime, neko reka kako će bezbol palice, pravi noži i pištolji bit dil odrastanja i sazrijevanja naših sljedbenika, zasigurno bi to svrstali u Andersenove bajke.
Falin te, o Bože, šta san rasla kad san rasla.
srijeda, 16.08.2023.
Dvorske igre
Igre u dvoru su bile na kukalo, vatalo, zoga, grupa traži grupu, crna marica jen dva tri, a s balunon na graničara i na razrede. Rošule su bile hit, al kad je doša laštik sve je palo u drugi plan. Zgrada nan je bila puna dice i neprestano smo se igrali. Sve je odzvanjalo od naše cike, vike i smija.
Liti smo se išli čoporativno kupat na Livadu i na Mornara i bili bi u moru do iznemoglosti. Sve dok nan zubi ne bi počeli cvokotat, a usta poplavit. Ako je bilo grubo vrime, po kućama bi igrali na čovječe ne ljuti se, domino i crnoga Petra. Na televiziju je doša Mendo i Slavica, al televiziju je malo ko ima.
Kolina su mi bila redovito izderana. Ruke pune žuja od vrćenja na šipki di se tuka tapet s kloferon. Noga više puta u gipsu. Zapravo se ni ne sićan ikoga iz dvora ko nije bija "ranjavan" ka ja. Na gips bi se svi potpisali, a ponosni vlasnik bi se šepurija.
Danas živim u mnogoljudnon kvartu. Dice nigdi. Ni cike, ni vike. Igranju ni traga. Dvor prepun parkiranih auta i maca posvuduša.
Neki novi klinci.
Neke nove igre.
Neko drugo vrime.
ponedjeljak, 14.08.2023.
Kruv
Bija je crni, polubili i bili rezani. Mama je uvik kupovala crni. Ne zato jer je bija najzdraviji. Bija je najjeftiniji. Rezani bi završija na stolu samo kad bi dolazili gosti. IIi rodbina i svi potrebiti Splita sa škoja. Uvik su ga hvalili kako je lip, mek i da bi se samo njega i sira mogli najist.
Ujutro i popodne bi izišla u dvor. Popodnevni kućni red je bija od dva do pet. Ni prismrdit nogon nisan smila ranije. Red je bija za poštivat ga. Tako me učilo. I šestilo. A odgoj je bija spartanski. Ni zuc roditeljima.
Kad je bilo vrime za nešto marendat, mama bi zazvala s trećeg kata. U skokovima bi došla doma, uzela fetu masti i cukra i odlepršala u igru. Bila mi je draža feta sa soli i crvenon paprikom. I danas san više od slanog nego od slatkog.
A onda je te godine, u Kragića dvore, u Lučićevu ulicu, Biškić otvorija privatnu pekaru. Red bi bija ogroman. I kad bi došli na red, peć je bila prodana. Tribalo je čekat da druga tura iziđe vani. Niko zbog toga nije odustaja ili izlazija iz reda. Navukli smo se. Lipi, bili, topli kruv, hrustav i mirisan. Onaj drobasti nan je bija posebno drag. Mast je zaminilo maslo i fete parizera. Ponekad pašteta Gavrilović i mortadela. Dok sam se sladila, parilo mi se da se otvaraju rajski dvori lipote.
Često prođen Lučićevon. Pekare odavna nima. Hrustav, topli, bili i mirisni kriv zaminila san s integralnim, zobenin, raženin, pirovin. Sve je samo ne hrustav i mek. Težak je i feta je dosta za najist se.
Vratili smo se na postavke iz ranog ditinjstva. Crni. Ne zato jer je najjeftiniji. Ovoga puta jer je najzdraviji.
