morska iz dubina
utorak, 22.08.2023.
Dvorske igre 6
Odlazak u gimnaziju je bija bez traume. Cili razred klasičara iz osnovne automatski se preselija u razred klasičara Natka Nodila. Tada su u tu školu primali većinon odlikaše. Bilo nas je 6 prvih razreda. U svakon preko 30 učenika. Samo u našen 38. Nosili smo crne kecelje koje su bile obavezne. Dolazak u razred bez nje se strogo kažnjava.
Njihovo nošenje nan nije smetalo. Svi smo bili isti, a opet svi različiti. Ta kecelja, traveša, uniforma...kako god je nazivali, nije definirala naše znanje, osobnost, karakter i zajebantski duh koji je svakon godinon rasta do nebesa i činija nas grupon kojoj čvrsto pripadamo.
Tražilo se od nas puno i davali smo puno. Ali, uveli smo novine u svoje živote. Picavanja, opravdavanja kojima nijedna mašta nije mogla doskočit, prepisivanja u svin opcijama. Ipak, u konačnici, tribalo je naučit i znat jer bi svako neznanje kad tad isplivalo na površinu. Kontrolni zadaci su bili ka poplava. Stalno, stalno i stalno iznova.
Najviše opravdanja za kašnjenje je bija lift i autobus, a babe i tete su nan umirale po sto puta. Većine profesora se sićan s toplinon i gušton. Neki su debelo znali kad ih varamo i lažemo. Njima nan je bilo najteže prodavat muda za bubrige. Ali tolerirali su nan jer su bili pametni. Iz njihovih predmeta smo imali najbolje ocjene jer nan je zbog njihove dobrote bilo neugodno ne znat. Jedino niko nije volija profesoricu iz fizike. Skratili smo joj prezime i zvali je Dulka. Bila je otrovna.
Gimnazija mi je bila još bliža kući od osnovne. Mama, dežurni policajac, bila je ka na štoperici. Čekala uvik na balkonu. Je me šestila, muko moja. Baš me šestila redon i disciplinon. Toliko da su mi red i disciplina postali podrazumijevanje. Pa i dan danas.
