morska iz dubina
četvrtak, 05.02.2026.
Teta Maro
Umrila je jutros mat, čula sam s druge strane moba svog rođaka. Meni jedinici on je ka brat.
I kad očekuješ da te neko zalije laminon ladne vode, opet te stresne. Samo san uzdahnila, pogledala svog MužAsa, klimnila glavon i razumija je. Stisnija me za ruku i pita jesan li dobro.
Jesan, rekla san odrešito.
Tako se ja, naizgled ladno, branin od crnjaka. Zabetoniran dušu. Zaledin suze. Samo izdajničko srce zatreperi iznutra ka da je upravo istrčalo maraton.
Stotine priča san ispisala o njoj. Stotine čekaju bit napisane. Njoj, drugoj polovici moje matere. Tek sada mi se pari ka da san je pokopala cilu.
Otić na sprovod, na škoj, u mom mikro svitu je čarobnjaštvo. ON mora ostat sa Starim. Partila mu je voljena sestra i sad je još više potonija, a potrebit je puno. Svaku sitnicu san spremila, pripremila, predvidila i opet san znala da neće štimat jer ja nisan tu. Jer samo san mu ja nezamjenjiva. Ne zna Stari, u ovin visokin godinama, da smo svi u trenu zamjenjivi.
Posli dugo vrimena dotakla san nogama škoj, a on, moj škoj, ugriza me za srce.
Ko me volija toliko i tako bezuvjetno? Ko me hranija pogledon, dušon, tilon? Ko je od materijalnog siromaštva činija banket za trpezon? Ko me izdvaja od svoje troje dice i u mraku šufita dava pojist bananu jer ni bilo za svih? Ko je starijoj ćeri skinija nove postole i da ih meni, a sve za poć u fotota i ovjekovječit nas tri. Rodice. Sestre.
Ko me učija brat mišancu, razlikovat koromač, kostrić, tušt, žutinicu, kozju bradicu, lobodu, divji luk, trputac, koprivu, tražit gnjive rujnice, sušit smokve, čajeve, činit sirupe za kašaj, kuvat varenik? Ko me učija vatat i frigat vlasuje, činit rižot od lumpara i grca? Ko mi je šija mudantice od žutca, prve kotulice od bala koje su u bajulima stizale iz Australije? Ko me je zva skoro svaki dan ne dajući mi da odlaskon sa škoja oden iz gnizda njenog srca? Ko se jada meni, a ne svojoj dici? Od koga je tražila šta činit za ovoga i onoga, a nikog ne uvridit?
Ko me to zarana, kad me Stari iz grada doveja na škoj, jer mat je završila tri miseca u bolnici, ko me to naučija razlikovat ljudski mrak i ljudsku suhoću od svitlosne bezgranične duše?
Ko me to, sa samo četiri ipo godine, naučija kako zerica zna bit puno kad se za trpezon smijemo? Ko me naučija skromnosti u potrebi i veličini u davanju? Svako baš svako lito, kako zarana, tako i desetljeća poslin, ona je bila moj bumbak u kojen mi je bilo meko, toplo oko srca, u kojen san spoznala šta znači biti u milosti Neba.
Mojoj voljenoj teti, duši mojoj i duši cilega Veloga mista, mom nezaboravu, glavnon liku mog bogatog otočkog ditinjstva obojanog mirisima, uspomenama i emocijama, posljednje zbogon. Počivaj mi, teta Maro, u miru.
Zagrli mi mat. U isten ste grebu. I sad ste jedno.
A meni, meni se škoj prepolovija.
