morska iz dubina
subota, 15.03.2025.
U prolazu
Kad se vrata zatvore, kažu, prozor se otvori. Već duže vrijeme ne znam šta se kod mene otvara, šta zatvara. Ponekad mi se čini kako je žabokrečina zasjela, češće pak da je propuh taj koji landra i lamata.
Naleglo je svega. Kod starih, mladih i onih najmanjih. Slojevito. Iscrpljujuće do srčike. Kad god prokližem od umora, sjetim se maminih riječi na dan njenog konačnog odlaska. Posve smireno je rekla, hrabru li me moja mama rodila. Ničega se ne bojim.
Beskrajno zahvalna na genetskom kodu, kojeg sam od nje pokupila, stojim uspravna, odrađujem sto na sat, svakodnevno ispunjena jer sam ta koja pomaže, ne ona kojoj je pomoć potrebna.
Proljeće je u zraku. U vrtu prve ljubičice. Moj najdraži cvijet. Sitan, skrovit, neodoljivog mirisa. Budi u meni, samo Nebo zna odakle, zalihe čudesne energije, iskonskog životnog poleta i uzleta jer u svakom danu Jesam.
Valjda se El Nino ispuhao na mojoj adresi.
Ili će brzo.
Strpljiva sam.
