morska iz dubina
nedjelja, 28.08.2022.
Australia calling
Foto: Otočka
Zva je strikan from daleka Australija. Da kako nismo na škoj? Njemu u Vala bilo very najs prin dva godina. Jesmo li ou kej? Otoški izričaj mu se pomiša s engleškin. Kad ga stavin na spikerfon, komedijamo doma. I tako uvik. Oduvik.
Kaže da slabo izlazi vani. Da je uglavnom na fejsbuk. Da su ga restrikšn of korona kill.
Jer on je od onih šta se ne bi uboja za ništa na svitu. Jer sve je ovo urota. I za sve je kriv Bill Gates.
Da bi iša na Filipine. I na Tajland. Ali ne može. Da bi doša na škoj. Al ne može.
Pa šta se ne cijepiš, kažen mu.
Za pasju gudu, oli si luda, odrešito će on.
Bjutiful girls su na Tajland. I miss them.
Pa cijepi se zbog njih. Onda možeš na vijađ di oćeš.
Pa da izgubin impotešn, no, no, noooo. No, no se cijepit.
Smijuljimo se. Kolutamo očima. I tako uvik. Oduvik.
Stari sidi za stolon. Pogled uprt u pod. Sluša. Nešto čuje. Više toga ne. Nešto razumi. Nešto ne. Al kuži da se rugamo s Vikijem. I njegovih 80 godina. I željon da, ka starac, praši po egzotičnin zemjama. Ka šta je radija u vrime prije korone. Uvik. Oduvik
Pitan ga, oćeš pričat s braton. Klima glavon. Dajen mu mobitel i namištan mu prste da ne pritišće šta ne triba.
Alo, baja. Ja ti nisan dobro. Pišan u kesu.
A ti, pizdunu od brata, drži ga u gače. Više pišaj, manje palamudi.
I vrati mi mobitel.
Tako to bude od skora. Ne uvik. I ne oduvik.
Ja se nasmijuljila. Pogledala Njega pa utiho promrmljala, fala nebesima da su australci daleko.
četvrtak, 25.08.2022.
Sličica
Dobro ti jutro, tata. Kako si tako puno uranija?
Izgubija san vrime.
Kako si izgubija vrime?
Izgubija. Eto, tako. Sve sam pretražija. Ni ga.
Ma koga ni?
Vrime. Čuješ li ti mene. Vrime.
Na tren sam zbunjena. Uključujem interni google prevoditelj u glavi. Skužin odma.
Ma ti si sat izgubija.
Eee, sat. Vrime. Isto je to. Kako ću sada znat koje je moje vrime za dignit se.
Ma, ne brini. Sad ću ja nać.
Odmičem mu posteju od zida. Njegov sat na podu. Uziman ga i dajem mu.
Evo gaaaa!!!
Hvala ti. Sad mogu opet nazad. Vratila si mi vrime.
Tata, to se zove sat.
Pa šta mi to govoriš. Ko da ja ne znam da je to sat. Laku noć.
Ma kako laku noć. Jutro je. Samo si se rano dignija.
Aj, bog.
I zatvori vrata od sobe.
ponedjeljak, 15.08.2022.
Nestajanje
Foto: Otočka
Šta ti je tata? Zašto si tako potonija?
Nisan, taki san.
Ma jesi. Jel se događa nešto šta triban znat?
Nije. Sve je dobro. Ali, kako se mi ono prezivamo?
A, tooo. Kažem mu i pomazin ga po glavi. Ne muči se, pitaj me odma.
Sutra nam dolaze Branko i Desa. Iz Sao Paola. Ovdi su na misec dana. I žele nas viditi. Prvenstveno tebe. Doće lipo na obid. Svašta san nakupovala. Napričat ćemo se i podružit. Jel ti drago?
Hvala ti.
Ma na čemu hvala? Sutra je dan od druženja, prepričavanja i uspomena.
Ja nisan bia ovaki. Znaš me dobro. Šta se to zbiva s mojon glavon? Jel ovo od korone? Ne mogu pantit. Kad zapantin, zaboravin za minut.
Evo, sad san za stolon napisa kako se oni prezivaju.
I dok san doša do tebe, ova dva metra, zaboravija san. Tako stalno. Tako sve.
Pridignem se s trosjeda. Zagrlim ga i poljubin.
Puno te volin, kaže on. Puno, puno. Ako to ja zaboravin, nemoj ti, molin te.
Opet ga cmoknem i sakrijen izdajničke oči. A bolne suze suve ko barut.
Možeš ti sve zaboravit, al kako te ćer cmače, to se ne zaboravlja.
Ajde sad lipo idi leć. Laka ti noć. I lipo spavaj. Vidimo se ujutro.
Pogrbljen, podupirući se štapon, odšeta do svoje sobe.
Gdje li su nestale iljade pročitanih stranica njegove zavidne biblioteke.
Gdje nestaje sve?
Otvara ponovo vrata od sobe i pita, kako si ono rekla da se oni prezivaju?
srijeda, 10.08.2022.
Konoba
Foto: Otočka/Konoba od Joškota
Vonj konobe se ne zaboravja. Puno buke i dovikivanja. Vonja na obiteljsko zajedništvo. Prepunu trpezu žmula s bevandon, slanin srdelama, kruvon ispod čanture. Poredane hrastove bačve s vinon, biduni s kvasinon, maslinovo uje u kamenici, koluti suvih smokava vise s greda, brašno rogača u vrićama o jute. Nad kaminon se suše polučene gere i usoljeni gruji. Tufina se ćuti. Taka je konoba bila oduvik.
Zove teta sa škoja. Danas su bili na starinu. Vrgli su par lipih bokuna od gofa na gradele.
Bilo nan je lipo, rekla je. Fališ nan puno. Svaki dan te se spominjemo. Kad ćeš nan doć?
I rekla je još da je slabo svega u vrtlu. Velika suša.
Da je umrila teta Jakica.
Da je Kuzma dobi sina.
Da je jadno boli kolino i da ne može puno hodit.
Da kurbini sinovi od vlasti nisu ništa učinili šta su obećali.
Da joj se pokvari bojler.
Da toči crna jama.
Da neka jon pozdravin brata Ivana i da kako mu je s nama u Splitu.
Doćemo te vidit. Jadno nan je drago ćut da ti je lipo i da ste svi zadovojni.
A, je li ti fali Vala?
E, zaboravila san ti, oko moje, reć da će tribat prominit dvi grede o konobe pa se vin rojaci između sebe dogovorite kako ćete to plotit.
Bog, teta.
Bog, srce moje.
subota, 06.08.2022.
Jutrenje
Foto: Otočka
Odoh ja najranije u spizu. Dok nije pripeka u zraku. I u možđanima.
Nakupovala svega osin novih kolica za vuču. Teško mi nosit. Al meni junačenje u krvi.
Taman, punih ruku, krenila put doma kad se na jedvitih deset metara isprid mene sruši žena. Rasule se pome. Rasule se barakokule. Žena kukukmače na sav glas. Ja zastala. Pogledam svitu na bus stanici kad ono niko ni trep. Požurila i sve se mislin, muko moja, kako ću je ja dignit s ovin leđima. Bit će krša.
U trenu, isprid mene, još jedna žena juri. Šepa i podupire se štapon. Tila je pomoć unesrećenoj. Al zapne nekako nespretno i padne preko nje. Sad obje, sapletene u klupku, zapomažu.
U djeliću sekunde pomislila da nije skrivena kamera? Da Fellini možda nije uskrsnuo? Da nije neka akcija pružanja prve pomoći? Ništa od toga. Život je to. A ko drugi, doli život, ispisuje najbolje priče.
Žene stenju. Ja prilazim i pogledavan opet na bus stanicu prepunu ljudi. Pogledavaju oni obje žene na podu. Pogledavaju mene. Al ni trzaja na njihovon licu.
Spustila borše na pod, pitan jeste dobro? Jel šta slomljeno? Čujen samo ajme, ajme.
U milijuntom djeliću sekunde razrađujem strategiju kako se sagnit, kako pridignit, a da ja ne budem treća na hrpi. Leđa mi ahilova peta. Nije se za igrat.
U tili čas, na nizbrdicu iz Tršćanske, spustila se žena. Pogledale se nas dvi, osmijehnile se bez ijedne riči, pa digni drugu na noge, pa digni prvu na noge. Zaklecale i moje na tren, al kad su krenila zahvaljivanja, stabilizirale se noge, al se uznemirilo srce. Taklo me koliko topline se izreklo u vremenskom trenu.
Žene malo izgrebane, al dobro. Hvala nebesima. Nastavile svaka svojim puten. Nastavila i ja. Nastavila i žena s nizbrdice. Četiri bezimene spojio tren. I tren ode u beskraj, al ne i priča o njima.
Nije meni do priče o nesretnon spletu okolnosti. Više mi je do one mase ljudi na bus stanici. Znan, svi nekud žure. Kad ode bus, triba čekat drugi. A vrime je novac.
Al šta kad empatija nestane iz ljudske duše? Pogubi se. Šta onda ostane od čovika?
Ljuštura.
A ljuštura je lešina.
Od lešine se ni ne može očekivat ništa.
Samo tišina.
srijeda, 03.08.2022.
Tri kantuna kuće moje
Foto. Otočka
Nova bijela vrata. Blindo. Novi snop ključeva. Četiri mjeseca naganjanja rokova s meštrima po kući. Htjela sam sobu manje, veliki dnevni i trpezariju. Sad je sve tu. Napokon. Zgotovljeno. Ispod čekića. Sve namješteno po mome. Osim televizora. Kojeg je birao ON. Veći od ovoga ne postoji. Sad mu je el clasico na dlanu.
Stari je ušao u stan prvi put. Prošetala ga po svim prostorijama, a on samo pitao sjest. I zanijemio. Mislila sam da mu je slabo. Donijela vodu. Drhtavom rukom uzeo čašu i tiho izustio, jel ovo stvarno? Jesam ja negdje u svemiru?
Pa, tata, jel ti se sviđa?
Stavio je ruku na srce i rekao, ovo je presavršeno. Kako ja nisam znao ovako graditi?
O čemu pričaš, bila su druga vremena, drugi stilovi. I gradio si predivno. Nemoj to nikad zaboravit. Zagrlila ga, poljubila i rekla, nek nam je sretan ovaj novi dom. Nek nam je sretan, ponovio je. A ON je nalio šampanju. Nazdravili smo smiješkom. I započeli novu etapu života. Naš trio.
Zaista je sve lijepo.
U meni se opet, ponekad, potkrade onaj nemir. Vjetar iz filma Čokolada. Nomadski vjetar kojeg vuku daljine. Put sv.Jakova i dalje mi čuči u zatiljku i pita, hoću li to, s ovakvim leđima, ikada moći? Ili, je odgovor jednostavan. Kad ne odradiš na vrijeme, nastupi nevrijeme.
Nijedan dom, pa ni moj, ne može opstat bez snova. Pa snivam. Ali i živim. Punim plućima. I s očima u koje se vratio sjaj.
