morska iz dubina
ponedjeljak, 15.08.2022.
Nestajanje
Foto: Otočka
Šta ti je tata? Zašto si tako potonija?
Nisan, taki san.
Ma jesi. Jel se događa nešto šta triban znat?
Nije. Sve je dobro. Ali, kako se mi ono prezivamo?
A, tooo. Kažem mu i pomazin ga po glavi. Ne muči se, pitaj me odma.
Sutra nam dolaze Branko i Desa. Iz Sao Paola. Ovdi su na misec dana. I žele nas viditi. Prvenstveno tebe. Doće lipo na obid. Svašta san nakupovala. Napričat ćemo se i podružit. Jel ti drago?
Hvala ti.
Ma na čemu hvala? Sutra je dan od druženja, prepričavanja i uspomena.
Ja nisan bia ovaki. Znaš me dobro. Šta se to zbiva s mojon glavon? Jel ovo od korone? Ne mogu pantit. Kad zapantin, zaboravin za minut.
Evo, sad san za stolon napisa kako se oni prezivaju.
I dok san doša do tebe, ova dva metra, zaboravija san. Tako stalno. Tako sve.
Pridignem se s trosjeda. Zagrlim ga i poljubin.
Puno te volin, kaže on. Puno, puno. Ako to ja zaboravin, nemoj ti, molin te.
Opet ga cmoknem i sakrijen izdajničke oči. A bolne suze suve ko barut.
Možeš ti sve zaboravit, al kako te ćer cmače, to se ne zaboravlja.
Ajde sad lipo idi leć. Laka ti noć. I lipo spavaj. Vidimo se ujutro.
Pogrbljen, podupirući se štapon, odšeta do svoje sobe.
Gdje li su nestale iljade pročitanih stranica njegove zavidne biblioteke.
Gdje nestaje sve?
Otvara ponovo vrata od sobe i pita, kako si ono rekla da se oni prezivaju?
