morska iz dubina

petak, 04.02.2022.

Vrijeme je...


Foto: Otočka

Došao je i taj dan. Kuća je našla kupca, odnosno kupac nju. Predstojeće vrijeme je vrijeme realizacije svega. Pa i opraštanja od Vale. Vala je, ionako, postojala puno prije kuće. Zato je moja vezanost uvijek pripadala njoj. Vrlo malo kamenom zdanju koje se zove dom. Ne mogu se sjetit ni jednog posta o kući. Možda samo o metloboju kojeg sam stalno vodila oko njene veličine i visosti.

Kad vrijeme sazrije, onda je to pravo vrijeme. I ono se događa.

O emocijama ne bih. Bila je ovo odluka razuma pa ću se njega i držati.
Vala teče mojim krvotokom. Ugradila je u mene bajkovite priče, slike i doživljaje kojih se ne bi posramio ni Walt Disney. Još manje National geographic. Upila sam sol, modrinu neba i mora, težačke ruke i veličinu duše koja me doticala neviđenom milošću. Tu sam naučila primati ljubav, pa je život odredio da znam i davati. Nemjerljivo, bez zadrške i srcem. Otok me klesao, grad realizirao.
Vrijeme je smjene. Povratka. Onako kako se i Lesi vratio kući. Split me čeka raširenih ruku. A ja njega svom silinom svoje ljubavi prema djeci, obitelji i prijateljima.

Silom prilika i predstojećeg ne malog posla, bit ću malo aktivna na blogu. Kad se ponovno oglasim bit ću i dalje morska iz dubina. Optočena bonacama i neverama, jer život je takav. Nevezano za more. Ako budem slana to će bit od poneke suze kojom zalijevam sve svoje dječje uspomene. A one, ionako, žive u nama i s nama. Do tada, ljubim i grlim svim srcem.

04.02.2022. u 14:16 • 48 KomentaraPrint#

četvrtak, 03.02.2022.

Dičinji nocturno


Foto: Otočka

Lito je bilo uzavrelo. A oko mene mat, otac, teta i moji nerazdvojni kužini.
Bili smo stalno mokri i slani. Iz mora izlazili nismo. Mat je vikala, bižite sa sunca, dosta je bilo. Onda bi mi u glas, evoooo, dolazimo. Pa bi došli, otarili se šugamanima, popili razvodnjene narančade i opet, niz mrkentu, klizli u more. Onda bi doša obid, a mi iza obida opet isto. Popodne bi izili po fetu kruva i marmelade o sliva, šta je činila teta, pa do večere kupanac u moru. Tili smo mi u more i iza večere, al glas moje mame je bija dovoljan da se pokupimo leć u posteju. Bez pogovora. Ugasila bi nan šteriku i rekla, da vas nisan čula.

U mrklen mraku smo šapjali. Svi smo spali u posteju šta se zvala peršonaipo. Stisli bi se kako srdele da ne poispadamo na pod. Mero bi nan pričala priče. Volila ih je izmišljat. I uvik je govorila da je to istina. Pa bi mi odma ujutro krenili s pitanjima velima, je li da to ni istina. Je li tako da u Vali nima morskih pasa. Da nima konkodrila. Da nima, iza škoja, tako vele hobotnice da nas može čapat svakoga sa po jednin trakon i odvuć u duboko more.

Teta bi rekla da je Mero šempjasta i da je ne obadajemo. I mi bi to sve zaboravili do nove noći kada bi opet molili Meru da nan priča. Iznova i iznova. Tada san mislila da će Mero postat velika i lipa žena koja će pisat knjige za dicu i odrasle. Ni slutila nisan kako će ta lipa žena, koja je činila veliki dil mog otočkog ditinjstva, postat zlostavjana žena kojoj je teško pomoć. Ona svog zlostavljača voli i ne želi od njega. Ali, to je već priča za velike. A ja ovaj tjedan pričam o malima.

03.02.2022. u 14:29 • 20 KomentaraPrint#

srijeda, 02.02.2022.

Bonboni



Foto: Otočka

Od kore lemuna teta je činila bonbone u cukru. Koliko god da je stila isprid nas sve bi mi izili. Ma je ona znala koliko će nan stit. Brojala je i gledala da nan budu iste veličine. Pa je jednon meni stila jednoga više jer da su u mene manji bokuni. I onda je nasta rat među nama dicon.

Najstarija Mero je rekla da to ni pošteno. Najmlaji Tonči se počeja kriviti. Za to vrime ja san stila sve bonbone u justa. Bili su na sigurno.

Teta je vikala na svoju dicu. Da kako ih ni sram. Da mi je mat u bolnici. Da otac fatiga u Splitu. Da san sama.

Mero je rekla da je ni za to briga. Tonči se i daje krivija. Samo me Vinka pogledala i stila svoja dva bonbona od lemuna isprid mene. Ja san izbečila oči jerbo je Vinka govorila malo i uglavnon je činila kuco. Rekla san, ni potriba. Digla se od trpeze i izišla u dvor.

Sela san na skalinu i počela se krivit.
Kad će mi doć više mama.

02.02.2022. u 16:07 • 16 KomentaraPrint#

utorak, 01.02.2022.

A be ce da



Foto: Otočka

Stipan i moj dida su bili od dva brata dica. On i žena mu Pama stali su u isten dvoru di i teta. Tako ja nisan znala di prestaje naša familja, a počinje njihova. Jer smo stalno bili skupa. Teta Pama je u traveši uvik imala kekse na slova. I davala nama dici. Jer da smo puno dobri. Tako smo mi nju pozdravjali sto puti na dan sa dobar van dan teta Pama, a ona bi se nasmijala i rekla, vraga izili, kako ste smišni. Ala, evo van keks. I tako smo mi u jedno lito naučili izist cilu abecedu, složit naša imena i bit fini kad je tribalo.

Stipan je Pamu stalno vata za cice i guzice, a ona se jidila i vikala, tovare jedan, šta to činiš. A on bi se smija i govorija, ala čini kuco, gremo gore u kamaru. Puno godina posli smo saznali šta je to značilo da gredu gori u kamaru i šta su činili.

A onda su Stipan i Pama odselili u Australiju di su in već bila dica. Više niko tu ni stanova. S godinama in se kuća urušila. Ka još puno drugih. Ljudi se raselili tražeći boji život i više šoldi za preživit. Škoj je ionako bija i osta lipa litnja avantura, vižita oli vijađ za kratko vrime. Jer bez žuja na rukama ni života na otoku.

01.02.2022. u 14:32 • 17 KomentaraPrint#

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.



< veljača, 2022  
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28            

Veljača 2022 (4)
Siječanj 2022 (8)
Prosinac 2021 (6)
Studeni 2021 (6)
Listopad 2021 (6)
Rujan 2021 (7)
Kolovoz 2021 (9)
Srpanj 2021 (17)
Lipanj 2021 (17)
Svibanj 2021 (15)
Travanj 2021 (10)
Ožujak 2021 (15)
Veljača 2021 (14)
Siječanj 2021 (12)
Prosinac 2020 (7)
Studeni 2020 (18)
Listopad 2020 (18)
Rujan 2020 (16)
Kolovoz 2020 (22)
Srpanj 2020 (21)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga


Linkovi