morska iz dubina
četvrtak, 03.02.2022.
Dičinji nocturno
Foto: Otočka
Lito je bilo uzavrelo. A oko mene mat, otac, teta i moji nerazdvojni kužini.
Bili smo stalno mokri i slani. Iz mora izlazili nismo. Mat je vikala, bižite sa sunca, dosta je bilo. Onda bi mi u glas, evoooo, dolazimo. Pa bi došli, otarili se šugamanima, popili razvodnjene narančade i opet, niz mrkentu, klizli u more. Onda bi doša obid, a mi iza obida opet isto. Popodne bi izili po fetu kruva i marmelade o sliva, šta je činila teta, pa do večere kupanac u moru. Tili smo mi u more i iza večere, al glas moje mame je bija dovoljan da se pokupimo leć u posteju. Bez pogovora. Ugasila bi nan šteriku i rekla, da vas nisan čula.
U mrklen mraku smo šapjali. Svi smo spali u posteju šta se zvala peršonaipo. Stisli bi se kako srdele da ne poispadamo na pod. Mero bi nan pričala priče. Volila ih je izmišljat. I uvik je govorila da je to istina. Pa bi mi odma ujutro krenili s pitanjima velima, je li da to ni istina. Je li tako da u Vali nima morskih pasa. Da nima konkodrila. Da nima, iza škoja, tako vele hobotnice da nas može čapat svakoga sa po jednin trakon i odvuć u duboko more.
Teta bi rekla da je Mero šempjasta i da je ne obadajemo. I mi bi to sve zaboravili do nove noći kada bi opet molili Meru da nan priča. Iznova i iznova. Tada san mislila da će Mero postat velika i lipa žena koja će pisat knjige za dicu i odrasle. Ni slutila nisan kako će ta lipa žena, koja je činila veliki dil mog otočkog ditinjstva, postat zlostavjana žena kojoj je teško pomoć. Ona svog zlostavljača voli i ne želi od njega. Ali, to je već priča za velike. A ja ovaj tjedan pričam o malima.
