morska iz dubina
petak, 21.03.2025.
Rajska dolina
Do pradidove pojate ni bilo ceste, struje ni vode. Teta bi na ogotu stila sve šta nan je tribalo za taj dan. Onda bi kozjon stazon koracali jedan iza drugega. Ponekad bi nas popela na ogotu, ali uglavnon smo hodili na noge. Mi, dica, a rod po krvi, onako malešni i zvrkasti, zastajali bi usput ubrat koju kupinu, smokvu ili murvu i nastavjali bi daje. Hodili bi uru vrimena od Mista. I ruke i justa su nan bila jubičasta od usputnih slastica. Al ko je za to marija. Ni bilo, hodi operi se. Operi ruke. Operi voćke. Bacili i virusi nisu postojali. Nepoznanica ranog odrastanja. Samo nalegla žega i sloboda kretanja u svin smjerovima.
I dok bi stariji kokočali, tako se reče za njihovo brbljanje, mi smo divjali. Vatali smo prndeje (zlatare) i natjecali se ko će više. Ni bilo straja, ajme bube, škorpije, zmije, paukovi. Ništa ni bilo ajme. Ako nas je šta i bocnilo znali su ubrat trave, to misto nan istrljat, mi bi stisli zube i daje nastavjali divjat.
Crno grozje, bilo grozje, crne slive, bile slive, vele ili male smokve, jabuke cukarinke ili kisele, neodoljive barakokule, šipci, rogač, stablo mindela. Sve, baš sve je bilo na dohvat ruke, a žbaćeno jaje sa cukron je bilo doticanje neba. Teta je činila grožđice i sušila smokve. To su nan bile zimske radosti.
I tako smo nas četvero dice, vezani neraskidivo onda i danas, preživili bez čokolada, napolitanki, bajadera, rafaela, ferera, snikersa, kindera.
Ja bi i danas ono voće na kojem sam odrastala. S mirison i okuson.
Kaže svaka prodavačica na banku splitske tržnice, očiju mi, nije polivano, možete dat malom ditetu.
Virujete li vi u tu bajku?
