Sidili smo na trupcima bora u kojeg je udrija grom. Stari je ispila šta je vridilo za ispilat i to su bile prve katrige stavjene oko ognja u dvoru pradidove pojate. Do nje su bile još dvi u kojima je stanova didin rođak Đuro i brat mu Vicko s familjon. I to je bilo to. Misto s imenom i životon. Danas samo s imenom. Bez živog stvora.
Đuro je od ribara Lipulina donija kašetu srdela. Svi su govorili da su jadno vele i da ih je najboje stit, tako freške, na gradele. Mat je u sekundu zamisila kruv, a teta užegla oganj za peku.
Mi dica, bosonogi, u mudanticama od žutca, landrali smo unaokolo po litnjoj žegi. Nit nas je šta morilo, nit smo o ičemu brigali. Samo nas je nedostatak mašte moga ograničit u vihoru lepršavosti života kojeg su stari tada zvali oskudicom. Mi to nismo razumili.
Cvrčci su se orili cilon šumom uzavrelog dana, a srdele su cvrčale na gradelama. Uje je iz njih kapalo na žeravicu koja bi na tren planula, ali pod vođenon rukon za tren i nestala. Vonjalo je kako već srdele vonjaju. Digle su rep, govorili su. To je bija dobar znak. Da će i drugi ulov bit dobar.
Krulilo nam je u drobu i mi, dičurlija, jedva smo dočekali sist na svoje misto pod vedrin nebon, dobit u ruke škvorcani lateni pjat na točkice, rukon otkinut komad toplog kruva i porciju ribe. Krupna zrna soli su grijala nepca ka melem s obilato zalivenin maslinovin ujem. Točavali smo. Sidili u krug, utažujući glad, slušajući brbočanje starijih, isprekidano smijon, šalama i nekon lakoćon postojanja.
***
Karlo, ti si na redu, rekla je prodavačica devetogodišnjem dječaku koji je stajao ispred mene na frižideru di se prodaje suhomesnato, sirevi i kruh.
Čitao je s cedulje: 20 deka zimske, (rekla je mater tanko narezat), po kila livanjskog , vakumirano pakiranje drniškog pršuta i vrličku pogaču.
***
Samo me na tren vratio unazad. Kad smo karamele kupovali na komade. U jedinoj postojećoj butigi.
Kako vrime teče.
Neka teče.
Znači da smo još tu.
Da nas ima.
Post je objavljen 19.03.2025. u 15:32 sati.