morska iz dubina
ponedjeljak, 21.08.2023.
Dvorske igre 5
Škola nan je bila bezobrazno blizu. Tribalo je prić cestu di je Arheološki muzej i onda nan je do Ruđera Boškovića bilo na pljuc. Uvr glave pet minuta. Još bi prošla priko Lučićeve i zazvala Sanju s kojon san sidila u klupi. Onda bi zajedno išle i vraćale se doma. Obje žgoljave i sitne. Njena mater je uvik vikala s balkona da u nas dvi nikad vrića cimenta. Zbog blizine škole znala se precizna ura kad moran bit doma. U moje mame se ni minuta nije tolerirala. A ja san bila ka švicarski sat. Ušešćena ka stroj.
Peti razred je bila prva godina malog odcjepljivanja od ekipe iz dvora. Uletila san u razred klasičara di se već učija Latinski i Grčki. Ostatak dvorske ekipe je bija raspoređen po drugin razredima. Ali sve do kraja osmog ostali smo vezani pupčanon vrpcon. Bilo je puno za učit pa smo se uz izalazak u dvor družili i po kućama.
A onda je nastupilo moje najveće odcjepljenje od dvora. Počela se gradit kuća u Vali. Svaki praznik i sve litnje praznike odlazila san na škoj. Tako su mi pomalo u prsnon košu naresla dva srca. Jedno je ljubilo Split. Ono drugo se sljubilo s moren, bonacama, neverinima, mrkentom, otoškin izgovoron, mentaliteton, slobodon i pustolovinama na kojima sam dalje rasla i srasla u ono šta san danas.
