Igre u dvoru su bile na kukalo, vatalo, zoga, grupa traži grupu, crna marica jen dva tri, a s balunon na graničara i na razrede. Rošule su bile hit, al kad je doša laštik sve je palo u drugi plan. Zgrada nan je bila puna dice i neprestano smo se igrali. Sve je odzvanjalo od naše cike, vike i smija.
Liti smo se išli čoporativno kupat na Livadu i na Mornara i bili bi u moru do iznemoglosti. Sve dok nan zubi ne bi počeli cvokotat, a usta poplavit. Ako je bilo grubo vrime, po kućama bi igrali na čovječe ne ljuti se, domino i crnoga Petra. Na televiziju je doša Mendo i Slavica, al televiziju je malo ko ima.
Kolina su mi bila redovito izderana. Ruke pune žuja od vrćenja na šipki di se tuka tapet s kloferon. Noga više puta u gipsu. Zapravo se ni ne sićan ikoga iz dvora ko nije bija "ranjavan" ka ja. Na gips bi se svi potpisali, a ponosni vlasnik bi se šepurija.
Danas živim u mnogoljudnon kvartu. Dice nigdi. Ni cike, ni vike. Igranju ni traga. Dvor prepun parkiranih auta i maca posvuduša.
Neki novi klinci.
Neke nove igre.
Neko drugo vrime.
Post je objavljen 16.08.2023. u 18:07 sati.