morska iz dubina
petak, 18.08.2023.
Dvorske igre 2
U moj portun san bila ja, Sanja, Buba, Nena, Nada, Vesna i Mirjana. Prevladavale su pišulje. Tako su nas zvali susidi barba Ante, Božo i Milan. Doma su me učili da uvik i baš uvik moran pozdravjat. Kako san se stalno penjala na treći kat i spuštala u dvor, pozdravjala bi po sto puta. Onda me barba Milan iz prizemlja pita da zašto to činin kad san ga vidila prije minut. Rekla san mu da moran. I tako me on prozva Morana.
U portun do moga su uglavnon bili muškići. Lipo smo se mi slagali s njima osin kad bi ih uvatila ludavica pa bi nas gađali crvenin bobicama s pljucon. Oni su se uglavnon, drvenin pištoljima, igrali kauboja i indijanaca, partizana i njemaca. Igranje graničara nan je ipak bilo zajedničko. Ka i odlazak na kupanje.
Koliko god pokušavala upregnit možđane, ne mogu se sitit da san u to ditinje doba nekoga istukla ili da je neko istuka mene. Neslaganje i ljutnju smo uglavnon iskazivali plaženjen jezika oli ti belenjen i petavanjen rogova. Znalo se dogodit da bi se svadili i onda ne bi govorili dan, dva. Duže ne bi izdržali. A posli svake svađe smo bili još boji prijateji. Ne triba smetnit s uma da su nam se i roditelji, ka dobri susidi, međusobno družili.
Da nan je tada, u naše ditinje vrime, neko reka kako će bezbol palice, pravi noži i pištolji bit dil odrastanja i sazrijevanja naših sljedbenika, zasigurno bi to svrstali u Andersenove bajke.
Falin te, o Bože, šta san rasla kad san rasla.
