Bija je crni, polubili i bili rezani. Mama je uvik kupovala crni. Ne zato jer je bija najzdraviji. Bija je najjeftiniji. Rezani bi završija na stolu samo kad bi dolazili gosti. IIi rodbina i svi potrebiti Splita sa škoja. Uvik su ga hvalili kako je lip, mek i da bi se samo njega i sira mogli najist.
Ujutro i popodne bi izišla u dvor. Popodnevni kućni red je bija od dva do pet. Ni prismrdit nogon nisan smila ranije. Red je bija za poštivat ga. Tako me učilo. I šestilo. A odgoj je bija spartanski. Ni zuc roditeljima.
Kad je bilo vrime za nešto marendat, mama bi zazvala s trećeg kata. U skokovima bi došla doma, uzela fetu masti i cukra i odlepršala u igru. Bila mi je draža feta sa soli i crvenon paprikom. I danas san više od slanog nego od slatkog.
A onda je te godine, u Kragića dvore, u Lučićevu ulicu, Biškić otvorija privatnu pekaru. Red bi bija ogroman. I kad bi došli na red, peć je bila prodana. Tribalo je čekat da druga tura iziđe vani. Niko zbog toga nije odustaja ili izlazija iz reda. Navukli smo se. Lipi, bili, topli kruv, hrustav i mirisan. Onaj drobasti nan je bija posebno drag. Mast je zaminilo maslo i fete parizera. Ponekad pašteta Gavrilović i mortadela. Dok sam se sladila, parilo mi se da se otvaraju rajski dvori lipote.
Često prođen Lučićevon. Pekare odavna nima. Hrustav, topli, bili i mirisni kriv zaminila san s integralnim, zobenin, raženin, pirovin. Sve je samo ne hrustav i mek. Težak je i feta je dosta za najist se.
Vratili smo se na postavke iz ranog ditinjstva. Crni. Ne zato jer je najjeftiniji. Ovoga puta jer je najzdraviji.
Post je objavljen 14.08.2023. u 18:55 sati.