- Dobar dan komšinice kako ste?
- Evo dobro, išla da kupim hranu za kerove.
- Pa koliko ste u ovom kraju, nikad nisam čuo Vaše kučiće da laju,
ili da ih šetate.
- Laju oni, itekako, i čuli ste ih samo sada nećete da kažete.
- Nisam stvarno! Koliko imaju godina?
- Mlađi sedamnaest, a stariji treća godina Mašinstva.
- Baš ste šašavi komšinice, svoje sinove nazivate kerovima.
- Pojedoše mi čovječe svu džigericu.
- I meni moji. Aj se jebemo, žena mi kod tetke.
- Ajde.



Kerovi.
Najprecizniji izraz za predstavnike javnog reda i mira.



Idu majka i sin iz Imotskog ulicama Zagreba.
Sin: “Majko, nu ćuko!”
Majka potiho: “Sine, nije ćuko nego pas!”
Sin: “Krvi ti issove, isti ćuko!”



Dvojica prijatelja, velikih ljubitelja pasa:
- Imao sam jednog vrlo oštrog psa; sve je napadao i grizao.
Na kraju nisam više znao što da radim s njim i poslao sam
ga u jedan centar za preodgoj pasa.
- I da li je to služilo nečemu?
- Kako da ne. Sada prije nego ugrize nekoga stavi salvetu oko vrata.



Blago psima!
Oni najboljeg prijatelja ne moraju da biraju medju ljudima.



Dva susjeda razgovaraju o svojim psima:
Moj pas je fenomenalan! Prošao je tako dobru
dresuru da mi svako jutro donosi novine.
Ne vidim u tome ništa posebno, to radi i moj.
Da, ali ja nemam pretplatu za novine.



Sto je zajednicko panduru i psu?
-Oboje te gledaju kao da te razumiju..