Ovo je 100% istinita priča o Srbima u rasejanju. Za one koji sumnjaju u verodostojnost
bilo kog detalja ove priče, naziv mesta i vremena dešavanja priče su originalni i proverivi na bilo kom
telefonskom broju srpskog vlasnika sa teritorije države Ilinois, USA, koji nađete na white pages. Imena likova su izmišljena, ali je njihova nacionalnost originalna.
Mesto dešavanja: USA, Illinois, Chicago, West Suburb Rockford.
Likovi: Srbi izbeglice iz Bosne (nedavno pristigli), Miša muzika, Gajić - de uzmi jednu ..., američki poštar (očigledno irskog porekla), američki farmeri, američki prasići i interventna antiteroristička jedinica groznih američkih
policajaca, i jedan lokalni policajac patroldžija (pi*ka od čoveka, preplašen ko Sloba na kontra mitingu
u Beogradu pre par godina - VOLIM I JA VAS), upravnik pošte (zvani Ljubče od milošte) i poštareva žena.
Mislim da su to svi likovi, a ako sam nekog i preskočio, dopisaćemo.
Priča počinje ovako.
Chicago Land, države Ilinois i deo severne Indijane je poznat kao najveća srpska kolonija u USA.
U severo-zapadnom predgrađu Chicaga, nalazi se gradić Rockford. U tom gradiću, koji je poprište
naše priče, živi i radi (radi samo 10%, a ostali su na grbači države) oveća kolonija Srba, izbeglica iz Bosne.
Ljudi su sveže pristigli, tu su tek par godina, engleskim barataju srednje žalosno, naime celo naselje,
jer ih toliko ima, može da sastavi 3 do 5 prosto proširenih rečenica. Razlog zašto ih tu na jednom
mestu ima toliko, verovatno leži u činjenici da se Srbi "vuku k'o creva", a i stanovi su prilično jeftini,
naši ljudi su u komšiluku, uvek možeš da se osloniš na komšiju, itd.
90% Srba u naselju, a oni su i 90% naselja, ne radi ništa. Žive na teret države i smišljaju kako da
zeznu istu, ne bi li se osvetili amerima za bomdardovanja, raspad SFRJ, osnivanje turske države na Balkanu, Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana (a ne, on je umro), nedobijenu premiju na sportskoj prognozi
1990. za samo jedan rezultat kad je Osjek tuko Zvezdu u Osjeku 3:0, što ih jednom ostavila Fata (mater joj muslimansku) ..... i još mnogo toga.
Elem pomenuti sede pred zgradom, umesto avlije, i čekaju poštara ko ozebo sunce jer im on donosi, nekom pare, nekom bonove za klopu, a ponekom bogami i pismo, al' retko. Bitan detalj za celu priču je da se državne
pare i bonovi isplaćuju obično 6. u mesecu.
Srbi naravno ostaju Srbi, naročito kad su u rasejanju, inače su komunisti, Jugosloveni, Makedonci, Crnogorci ili neki drugi politički ili geografski pojmovi. Pa kako to red vekovima nalaže, delegacija Srba ode 3. januara
do obližnje farme svinja, te sa farmerom, američkim, na jedvite jade, zbog njegovog elementarnog neznanja srpskog jezika, ugovori kupovinu 10 prasića.
Pritisnuti nemaštinom američkog društva, kao i nedostatkom prostora to jest livade i dvorišta, zamole istog da prasad zakolju i urede sutradan kod njega na farmi. Srbi pitaju jel O.K., a farmer kaže O.K., to je jedino što tečno zna od srpskog jezika. Budala i neznalica.
Sutradan ranom zorom stigne na farmu ekipa od 12 profesionalaca, te počnu pripreme za klanje,
uz bratsku raspodelu posla. Jedan kolje, drugi čereči, treći dere, četvrti šuri, peti loži vatru, šesti i
ostali već svak po nešto. Pucketa vatra, ključa voda, skiče prasići, ma tipična srpska idila.
U neko doba pojavljuje se na vratima kuće unezverena faca prepadnutog farmera koji ne može čudom
da se načudi šta se to dešava. Čovek godinama gaji svinje, a nikad ni jednu nije zaklao. On svinje kad
utovi, pozove klanicu oni dođu i odvezu ih. Tako je farmer godinama ostajao uskraćen za idiličnu sliku srpske svinjokolje.
Naši junaci rade li rade, nema se vremena za dangubljenje. Ipak stigne se i da se popije po jedna za
"Bože pomozi", ili "da se ne radi na suvo", ali posao ne trpi. Dok voda vri, i vatrica bukti baci se i poneko parče džigerice u pepeo, onako s' nogu, "bez leba".
Kad je farmer došao sebi, on otrči na telefon da pozove svoje komšije farmere da vide čudo nevidjeno.
Dođoše ljudi sa okolnih farmi. Gledaju, dive se i očima ne veruju. Neki su čak poneli i video kamere,
ne bi li šta od tog čudesnig srpskog umeća i vrhunske tehnologije ukrali.
Al' ni naši nisu od raskida. Ako su i sisali vesla, nisu baš pojeli čamac. Kako se broj posmatrača povećavao,
tako se i ekipa profesionalaca sve više uigravala pa su na kraju tako brzo i spretno "redili" da ni kamere
nisu mogle da zabeleže vrhunsku tehnologiju prezentovanu rukama svetskih majstora.
Sa prvim sumrakom posao je bio završen, alat opran i spakovan. Prasad na putu za Downtown Chicago
u pečenjaru "BELA RADA", na pečenje. Farmeri ostadoše da blenu ko ovce, mamicu im američku glupu.
Neka vide pa nek se postide.
Jeste se zagrejeli, tek sad počinje naša priča.
Badnji dan 6.januar, leta gospodnjeg 2001. Rockford, Chicago spava snom pravednika, a u jednom
njegovom naselju tužni i nostalgični Srbi, daleko od rodne grude, spremaju se da u miru i sreći proslave
najveći praznik pravoslavnih hrišćana.
U nedostatku sopstvenog dvorišta, izadjoše pred zgrade da sa svojim komšijama proslave Badnji dan.
Posno je, ali može i posno da se mezi a nađe se i po koji balon domaće šljivovice iz otadžbine.
Kako se sunce diže na horizontu, ekipa se polako zagreva, Šemsa, Nino, Šaban, Hasan, Halid,
Himzo i ostali renomirani "Srpski" pevači tuku pusto tursko, sa Mišinog stuba (ima boseove zvučnike
i pojačalo od kolko 'oćeš wat-i, najjače u naselju, ma koje bre, najače u Ameriku). Protrči i poneka
Ceca ili Mira, ali retko.
Teče rakija, jaka, ljuta, al' ni momci nisu od raskida. Kakvi na jelu takvi i na piću. Teško malo uz posnu
hranu, al' može se. Pa jednom godišnje je Badnji dan. Ko posustane, i ukrsti očima, a Gajić trči za njim,
nutka usoljenim ringlicama, sipa čašu rakije i viče: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
U neko doba u naselju se pojavljuje poštanski auto.
"Poštarrrrrrrrr!!!!!!!!!!!!", viknu neko, a sreća ozari lica prisutnih. Svakog poštar asocira na nešto drugo,
a naše junake kog na pare kog na bonove, uglavnom vole ga ko majku rodjenu. Ovo je zemlja dembelija.
Oče, majko, brate, sestro, kume, poštare!
Poštar sa osmehom na licu prilazi razdraganoj gomili, oni se pozdravljaju sa njim, neki se i grle (pa to je
poštar, nije makar ko), a Gajić na gotovs sa flašom i čašicom: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je,
valja se!". I dok dlanom o dlan poštar se utapa u razdraganu masu, dohvata se čašice i po srpski je
stresa na iskap.
"Uraaaaaaaaaa!!!!!!!, za poštaraaaaaaaaaa!!!!!!!!!", zaori se iz desetinu grla. Gajić pomalo iznenađen
poštarevim "secret skills", brzo se snađe te nasu još jednu. I sledeća čašica dožive sudbinu prethodne i
njen sadržaj volšebno nestade u poštarevom grlu.
" Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!!! Uraaaaaa!!!!!!!!! Uraaaaaaaaa!!!!!!!!!!!" ovacije ko na mitingu protiv Slobe.
Gajić sad već iskusno ne čeka već samo sipa. Slede 3. pa 4. pa 5. čašica i sve završavaju na isti način.
Radosni usklici polako ustupaju mesto divljenju. Slede 6. pa 7. pa 8. pa 9., više niko ne progovara.
Svi gledaju čudo nevidjeno, tj. čudo od poštara. I taman kad su im se oči osušile od ne treptanja,
super poštar sruči i 10. čašicu na iskap i pade ko sveća.
EEEEEEEEE!!!!!! oteže se sa prizvukom razočaranja iz grla okupljenih navijača. "Šta mu bi?"- upita neko.
"Šta šta mu bi, pa preforsiro se, a nije mezio!" - odgovori drugi. "Nego da ga unesemo da malo odspava
pa kad se naspava biće mu lakše". Rečeno, učinjeno. Smestiše poštara u stan u prizemlju da odspava i
nastaviše sa proslavom Badnjeg dana, uz nezaobilazno poštarevo za malo pa herojsko delo.
Dan teče dalje, vreme prolazi, Srbi sve veseliji, poštar spava, itd. Sve krajnje normalno. E ne lezi vraže.
Razmažena američka populacija iz okolnih naselja iznervirana što poštara nema da im donese njihovu
poštu, okrene upravnika pošte i na tečnom engleskom jeziku mu se onako Srpski rečeno naje*e mile majke.
Upravnik sav prepadnut, jer ovde ko ne radi svoj posao kako treba dobije otkaz, a ne orden narodnog
heroja ili direktorsku titulu, brže bolje okrene poštarevu ženu i pita da nije možda kod kuce, da mu nije
pozlilo, da li se javljao? Žena ko žena, američka, nema pojma, i kaže da je na poslu. E tek sad se upravnik uprpio. Okrene 911 (policiju) i prijavi nestanak poštara. 5000 policajaca grada Chicaga krene u poteru za odbeglim ili kidnapovanim poštarom.
Posle dugotrajnog bezuspešnog traganja, jedan lokalni patroldžija, "ćoškara" srpski rečeno, nabasa
na parkirana poštanska kola, ali u naselju gde žive oni krvoločni Srbi sa Balkana. Vidi on kola, ali vidi i
masu na ulici i zaključi da je poštar u najmanju ruku kidnapovan ako ne i zverski ubijen i iskasapljen.
Odluči da njegova nadležnost tu prestaje te pozove stanicu, prijavi slučaj i zatraži pomoć.
Kroz pola sata uz zaglušujuću buku sirena patrolnih kola, u pratnji jednog helikoptera, 12 marica punih
pripadnika jedinice za antiteroristička dejstva američke policije blokiralo je celo naselje. Istrčaše organi
bezbednosti pod punom ratnom opremom (za obezbeđenje nesmetanog obavljanja saobraćaja kako je
to voleo da kaže naš voljeni bivši predsednik i njegovi SPS, JUL, SRS pacovi, tj. potparoli za štampu),
uključujuci pancire, šlemove, vizire, sa automatskim puškama u rukama i "slobodankama palicama o pojasu".
Srbi ko Srbi, znajući da im je savest čista, a pamet od rakije pomućena krenuše im razdragani u susret.
Gajić sa flašom i čašicom u rukama i svojim neizbežnim "De popi jednu matere ti, Badnji dan je, valja se!"
No američki policajci nisu ni 0.05 promila od američkih poštara. Ne samo da neće da popiju, nego vrište,
deru se i nešto prete.
Sve to bi možda imalo uticaja na pripadnike nekog drugog naroda, ali Srbe baš zabole, oni nastave da piju,
panduri da urlaju, a Gajić da redom nutka svakog pandura po naosob: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je,
valja se!"
U neko doba neko od Srba štekera (oni što se štekaju pa ne piju svaku turu, već po neku i preskoče) uspe
da razume postman. "Ljudi, pa ovi traže našeg poštara. Pa tako kaži brate milicajac. Govori srpski pa da te
ceo svet razume. Evo ga kod Đoke u prizemlju", i pokaže prstom u pravcu Đokinog stana.
Panduri jurnuše u stan i na sred trpezarijskog stola nadjoše predmet svoje potrage, uvijen u crnu najlon
kesu za smeće. Krenuše da odmotaju leš jadnog poštara koji je herojski poginuo boreći se za američke
nacionalne interese, kad Đokina žena skoči na pandura, udarajući ga po rukama urlajući besno.
"Postman!" vrišti pandur pokušavajući da otrese Đokinicu sa ruke. "Ma ne diraj pečenicu, to je sutra za
Božić, je*o majku svoju". Ipak pandura beše više te savladaše Đokinicu i jedan teatralno odmota telo
zavijeno u crnu kesu, na trpezarijskom stolu. Kad ono poveće prase!
Možete li zamisliti kakvo je zaprepašćenje nastalo među nadobudnim američkim specijalcima. Osetiše
se volovi ko da im je Senta Milenković svima rođak u drugom kolenu. "Ma snajka oni traže poštara",
zavapi Gajić, i okrenuvši se prema jednom od pandura upita: "De popi jednu matere ti, Badnji dan je,
valja se!"
"Pa poštar je u sobi" reče besna Đokinica i pokaza u pravcu spavaće sobe. Rezignirani panduri
utrčaše u sobu i tu napokon nađoše beživotno telo poštarevo. Pokušavajući da ustanove na koji je
način ubijen, jer su sad bili sigurni da je mrtav, otkriše da on hrče. Cimnuše ga i on se probudi.
Zaprepašćenje je preplavilo sobu. Ne zna se ko se više zapanjio. Da li su to bili panduri pred čijim
očima je mrtav poštar vaskrsao, ili poštar koji je mamurno otvorivši oči ugledao sobu punu policajaca.
"Jesi li povređen" konačno se snađe da progovori vođja pandura. "Ko jel ja!", zbunjeno će poštar,
"ma ne, dobro mi je" "Jesi li kidnapovan"- zavapi pandur u očajanju. "Ko jel ja, ma neee, ovo su
moji prijatelji i braća".
Vođa jedinice, ponižen i posramljen besno se okreće i polazi ka kolima, razmišljajući kakvi su ovo
ludaci koje ni specijalna jedinica ne može da uplaši, i ko me i posla da tražim i spašavam ludog poštara,
je*em ti poštu, i poštara, i DHL, i FEDEX, i....
Gajić neumorno trči za pandurima koji se povlače ka svojim kolima, i preklinjući nudi: "De popi jednu
matere ti, Badnji dan je, valja se!" Panduri se povlače, brzo kako su i došli, samo ovaj put bez sirena i
rotacija, a onaj sa helikopterom je ko pi*da prvi pobego već odavno.
Scena izgleda ovako. Sumrak se spušta na naselje, panduri odlaze, Gajić stoji razošarano misleći na glas:"
Je*o ove američke milicajce, pa sve trezvenjaci".
Srbi se polako trezne, sutra je Božić treba nanovo pit'. Glavni junak priče, poštar kreće ka svojim kolima i
usput prolazi pored Gajića koji mu se obraća sav potišten i bez nade sa onim svojim: "De popi jednu matere
ti, Badnji dan je, valja se!"
Poštar prolazi, ali se kao svaki pravi akcioni heroj okreće i na engleskom kaže: "Samo jednu za usput"!