- Zasto su u Srbiji putokazi napisani na ćirilici?
- Zato da Srbi ne budu jedini koji ih ne znaju procitati.



Došao Lala kod brice, da ga obrije, a sve vreme merka lepu
i jako zgodnu manikirku. Došao red na njega, sede on za
stolicu, poče brica da ga brije, a Lala se nonšalantno okrenu
i dobaci manikirki: – Je li jutkice, hoćemo li da izađemo malo
na večericu i da se provedemo? Manikirka će: Ne lalo, udata
sam, žao mi je. Lala će manikirki: – Ta recide svome mužu da
ćeš da izađeš sa nekom tvojom frajlom… Manikirka:
– Reci mu ti Lalo, upravo te brije….



Razbolela se stara Leskovčanka, leži dugo u postelji i konačno
od sve dece dodje unuk da je obidje. Razgovarali su o njenoj
bolesti, njenim potrebama, o tome ko joj sve priskače u pomoć i
na kraju baba kaže unuku: – Nego sinko, s’g ću ti kažem na koje
ja mislim dok ležim. – Kaži baba, sve što mogu da učinim, učiniću.
– Ću ti kažem moju poslednju želju. – A koja ti je poslednja želja?
– K’d umrem, sa’ranite me u podrum i toj pored oni burići sas rakiju.
– Pobogu, kako u podrum? Zašto tamo?
– Pa tako ću budem sigurna da će dolazite, pi*da li vam materina.



Naravio Piroćanac kapiju i kad je završio, zafali mu malo ulja
da podmaže šarke. Misli Piroćanac kako sad da podmaže šarke
da kapija ne škripi a nema nikakvog ulja u kući. Doseti se
Piroćanac i naredi sinu da uzme flašu, ode kod komšije i kupi ulje
za podmazivanje. Sin se snebiva, još nije naučio piroćanske
štosove, pa pita oca: – Kako da kupim bez para? Otac prilično
siguran da će moći bez para: – Samo ti idi sine, ne trebaju ti pare.
Mali ode kod komšije, ovaj mu sipa litar ulja i zatraži pare.
Mali odgovori: – Tatko nije dao pare. – Onda nema ulja
– reče komšija i vrati ulje nazad. Klinac ode kući i vrati ocu
praznu flašu i reče: – Komšija neće da pokloni ulje, traži da mu platimo.
Piroćanac uze flašu, nagnu je nad šarku i odgovori sinu:
– Jesam ti rek’o da ne treba pare, ima taman da podmažem šarke.



Bavi se Lala stočarstvom i ode sa Sosom na stočnu pijacu
da proda svoju robu i usluge. U medjuvremenu, do njegove
farme stigne čovek prilično ljut i zatekne samo malog Lalu.
– Gde ti je otac? – Otišao je na stočnu pijacu. – A mater?
– I ona je otišla sa njim. – A da li ti je brat kod kuće?
– Nije ni on. Otišao je nekim poslom. Mogu li ja nekako da pomognem?
– Ma kako ćeš mi ti pomoći? Lala i Sosa moraju da reaguju.
Tvoj brat je mojoj jedinici napravio dete. Moramo nekako da se
dogovorimo šta nam je činiti. – U pravu ste. Ne mogu da vam
pomognem. Znam da otac za bika uzima trista evra, za jarca dvesta.
A koliko će da vam naplati za brata, nemam pojma.
Morate njih da sačekate.



Otišao Leskovčanin kod lekara na pregled, nešto ga muči
stomak već duže vreme. Obavio sve preglede, prošao sve
provere, krv, ultra-zvuk i ostalo, gde mu je doktor stručno
pa još uz korišćene latinskih naziva za bolest objasnio kako
mu se spustio želudac. Vratio se kući gde ga nestrpljivo
čeka žena da čuje vesti: – I? Koje ti je rekja?
Leskovčanin se izveštačeno nasmeši: – Koje će mi kaže? Dobro je.
– Znači, nesi bolan? Leskovčanin slegne ramenima:
– Malo su mi se pokarabasili organi. Žena zbunjeno:
– Pa, koje ti je toj? Leskovčanin se počeška po glavi:
Zbunjeni leskovčan odgovori ženi:
– Otišja mi želudac u ku*ac.



Lala se obratio lekaru za savet kako da obuzda hiperaktivnost.
Pita ga lekar: – Kako vam protekne radni dan? – Ta evo ‘vako.
Čim se probudim opkoračim Sosu, bacim nešto u kljun i pravo na njivu.
Radim na njivi, vrnem se kući, opet bacim nešto u kljun, opkoračim
Sosu pa prilegnem. Kad odremam, opkoračim Sosu, ručam
k’o čovek i opet na njivu. E, ondak, kad dodjem kući, večeravam,
opkoračim Sosu pa legnem i o’ma zaspem. – Pobogu Lalo,
pa koliko puta ti to dnevno vodiš ljubav? – Ta kakva ljubav
doktore, ja spavam do zida.