ponedjeljak, 29.09.2014.
Pisaljka Dvodihalica
|
vodenilom slanim plivamo goneći čopor žabastih kraba plavilom se dubokim prelivamo što ispira i lica tankih koraba mi sretno u tom mastilu plutamo ti olivna sipa a ja raspisani barba želim ti ispisivati pesme morima mastiljarnicom od plavih reči sveta opisati svaki vodengrad u pismima dok sepijom laviram obale tvog tela (19 05 2008) |
četvrtak, 25.09.2014.
MARINA OD VODE I TRAVE
|
(za. A)
Da sam uštedio petnaest eura brže bih stigao kuda sam se zaputio ali ne bih prošao kroz tvoj grad. I ne bih poželio javiti se i vidjeti te najljepša od mojih iluzija. Sa horizonta tvoga zaljeva pogled mi bombarduje teška flota otočja i rasprsli plavi prah suhoga neba diže u vazduh konture trsata i škurinja i katarine koji iznenada sklope moje kapke u san sred nemirnoga dana. I ne otvorih oči na tren a Marina je već poda mnom talasala trepavice crne ribarske mreže naoko zaboravljene po valovnom žalu. Uhvatih joj pogled taman od vode pun riba i algi i pomalo pijeska što naivno dolebdi sa dna. Oh, Marino zelenih noktiju i prelijepih grudiju htio sam utonuti u tvoju dubinu zagrljajima plivati po tvom struku a u ustima osjetiti svježi i gorki okus dodira naših usana. I udisati slani miris tvoga daha dok prstima od vodenog raslinja sabiraš u kitu naše lagane dodire. Ali zapraćaka se stublje bregova sa hrbata Istre raskovano čavlima i tunelima asfaltom i bankinama. Pada medju nas. Ja moram otvoriti oči. Pršte školjke i školje u krhotine tonu pod cestu i točkove medju nama. Marina nestaje iza mene nezagrljena. Jedrilje i mornari ju zaokupiše udaljene struje rašivaju joj mreže. Zamućeno dno zasivljava njene bistre oči da ne talože više srebrne krugove pokreta riba ni pješčane dine niti slane alge duboko duboko duboko u meni . (26. avgust 2013; ova verzija pjesme je na ijekavici, uz manje preinake) |
srijeda, 24.09.2014.
VETROKAZ
|
Oko nas
prodaju jarbole i zastave za vešanja i vijorenja ali i umorne od svetla i od vetra senke su im lepe u tvojim očima A u ovom teatru za mraz i za vatru prikazuje se i najnoviji vetrokaz i zato može naglo zahladiti pa ti budi uz mene da ti i sa zamišljanih visina kupim jedan topli čarter za parter a neka lože gore i šumom se sa bine ispune što rasplamsava tvrdi im zvuk pucketanja opalog suvog granja pa jedino je ipak paprat pod brezama dovoljno meka kao tvoje grudi pod platnenim bluzama koje nosiš i za mene skidaš. . . . . . Budi kraj mene i sreća udvoje može rasti kvadratom uzajamne nežnosti makar može i opadati korenom žedji za potpunom kontrolom jer kad u drugom činu zaciči zima u tom pejzažu i zapijuču joj, kvočki, vetrovi kvocavim skorbutnim zubima ovsene pahulje zobajući teško će biti i ostati vuk i vučica u toj šumi od katarki neisplovljenih plovilica u kojoj toliko lovaca i lovilica čeka na tebe i na mene Za A. (05 X 2009) |
nedjelja, 21.09.2014.
PESMA VATRI MOGA SKLONIŠTA
|
šaman sam u noći ovoga sna i dok šapućem ritmično svoje pesme na zidove pećine nanosim prstima brižljivo sakupljane zemljane pigmente i mineralnu crnu i kredu prašno belu da ih u nijanse postanka sveta zamešam mašću iz glinenih posuda posvetim pa nek zastenju svojom obojenošću senke po stenju ove sedimentne stenke i konji neka ržu i zagrme mi bizoni koštanom frulom rašivam im tamu, piskom nek se tmine skamene svakim njenim vriskom i snenost moja studena da nestaje a ovaj moj svet nek opet stvaran postaje: šuštavi vatroskok želja za tobom u malom krugu narandžaste topline (pesma druga) (12 ll 2009, ali sa preinakama na dan obljavljivanja ovog posta, 11. X 2010. Istu varijantu objavljujem sada uz neznatne promene.) |
petak, 19.09.2014.
KOJA JE FUNKCIJA IMPLOZIJE?
|
U ovome su gradu kućna dvorišta
ladice domova za betonske kocke i grmove a ljudi svečana odela nose i po kući. U mome vrtu rastu štrkljasti četinari i visoki lišćari a na meni je očeva radna košulja topla i meka kakav je i on bio. Pred mene je stala u haljini lakšoj od dodira trave i sa pogledom kojim mi želi saopštiti kako je nekada zaista mislila da će uspeti u mome prisustvu otkriti odjeke koraka nekih davnih bogova. Možda sam i ja nekada hteo u njenom postojanju kraj sebe sačuvati eho topline vlastitog daha? Sada se smeši brižno obrazima lepotice fotošopa a ja gledam njene sasvim, sasvim bele noge dok ulazimo skupa u kuću. Ponudio sam joj tada porodični nakit jedini koji sam ikada stekao: godove mlade šume sa jednog podalekog brega Povlenskog. Na zidu kositrene vlasi moje majke promrzli pogled uokviruju ali to je suvišan ukras za naš zanemeli film. A ja bih još po njoj padao kao čvrst mlaz vode u fontanu kao odron po putu kao ovaj pogled za njom dok se ritmično udaljava. Svuda oko mene linije i tačke se bez daha počinju preplitati u koordinatni sistem svakodnevnih funcija (20. 11 2011) |
četvrtak, 18.09.2014.
SKICA ZA JEDAN PUT OKO SVETA
|
Ležimo na ledjima i započinjemo naše putovanje ti i ja čim toraks brda Korab zaškripi i ne boj se, mila devojčice takav brod ne tone on već plovi naglavačke po vazduhu pa se i ovaj naš ljuljuška friško umiven u oseci večernje izmaglice iščekujući plimu vetra da isplovi po pučini kliske stratosfere da se stopom o dolinu odgurne što pre kobilicom po oblacima zanjišti i u tu plavu brazdu zasadi ptice i avione mamce kojima će noćas napecati neoprezne zvezde sa horizonta čim izrone iz dubina još sinjega neba oko nas. Ležimo i milujemo se sasvim lagano jer se korab zaljulja i od disanja a samo nas nemi meteoriti udaljenim delfinskim skokovima prate po platnu ove večeri. U tebi kao u jatu snažnih riba što vriju u plićaku ja lebdim dugo glatkim pokretima lebdim dok se jato ne razidje (22 lV 2009; Nostalgija za njom, 05 09 2012) |
subota, 13.09.2014.
JELEN DO
|
Vlati naspram plavog i dve prašnjave zmije šljunkovitom svojom kožom doveli su me u Jelen Do. Da si i ti kraj mene mogla si postati reptilska boginja ovog napuklog brda gola i palacava pod kamenom ližući slanu ili bešumna košuta u potoku kuckavih oblutaka. Ali nisam te poveo sa sobom ni poneo u sebi niti znam da li si želela poći ovamo. A ja ovako zamišljam mesto gde vredi ostati i sačekati odlučiti šta će se dogoditi. Posle. Kreč iz brda cvili visine prašinom muti a krhotine klanca oko mene sedim starinama nalik postaju. U ostavljenoj kući zemljani zidovi na leptirice i šišmiše mirišu i tu bih hteo da se setim obećati sebi da ćeš mi ti ipak ostati večnost kipa od medi. Da li je i jelen ovde nešto iščekivao? Mislim da je i on od vremena pobeleo i odlučih da ja tebe samo do večeri sačekam. Posle vetrovitog dana Stabla će me dodirnuti zelenim ušima ili su im to oči, usta, prsti ili pluća a ja ću zamisliti mesto gde je jelen zanoćio i sa kojeg je kamenja so izljubio Veče je i meni je lakše zamisliti svemir kad nemiri pokušavaju došapnuti misteriju postojanja ali ne uspevam ih razgovetno čuti a i ono što naslutim još manje mogu zapamtiti. Metalni sjaj novčića sa svoda želi me potkupiti da ostanem i sutra i prekosutra i dalje i zaluđuje me brojanjem svojih dalekih kresnica. U tanjirima svojih dolina moj svet samog sebe jede boginje i košute nestaju a zemlja kao zlatni prah u situ preostaje. Sve je manje ima i možda je zato dragocenija. Od nje je i ovaj krajolik preostao. Naslikan je za tebe ali nisam uspeo na njemu naći mesto i za tebe. |
petak, 12.09.2014.
SEOBE. Vladosha Krvogladskog.
|
Evo samo da objavim dugoocekivanu vest: Blog je dobio natprirodno pojacanje... u vidu goreobjavljenog selidbenika!
Sta je time izgubio....eh, ocenicete sami u bliskoj buducnosti (ako je uopste budete vise imali: Vlad potrze samo tesko oruzje: daleka buducnost i tako to... drhcite, slabacke dushe, al' time nista promenit' necete...) A sad, dosta je bilo leprsanja oko najvaznije informacije! Dakle: Dobrodosli na moj novi blog!  (ova vest je tipovana u 'humor', 'paranormalno' i 'vijesti' (naravno!) |
