Vlati naspram plavog
i dve prašnjave zmije
šljunkovitom svojom kožom
doveli su me u Jelen Do.
Da si i ti kraj mene
mogla si postati reptilska boginja
ovog napuklog brda
gola i palacava pod kamenom
ližući slanu
ili
bešumna košuta
u potoku kuckavih oblutaka.
Ali nisam te poveo sa sobom
ni poneo u sebi
niti znam
da li si želela poći ovamo.
A ja ovako zamišljam mesto
gde vredi ostati
i sačekati
odlučiti
šta će se dogoditi. Posle.
Kreč iz brda cvili
visine prašinom muti
a krhotine klanca oko mene
sedim starinama nalik postaju.
U ostavljenoj kući
zemljani zidovi
na leptirice i šišmiše mirišu
i tu bih hteo
da se setim
obećati sebi
da ćeš mi ti ipak ostati
večnost
kipa od medi.
Da li je i jelen ovde nešto iščekivao?
Mislim
da je i on od vremena pobeleo
i odlučih da ja tebe samo do večeri sačekam.
Posle vetrovitog dana
Stabla će me dodirnuti zelenim ušima
ili su im to oči, usta, prsti ili pluća
a ja ću zamisliti mesto
gde je jelen zanoćio
i sa kojeg je kamenja
so izljubio
Veče je
i meni je lakše zamisliti svemir
kad nemiri
pokušavaju došapnuti misteriju postojanja
ali ne uspevam ih razgovetno čuti
a i ono što naslutim
još manje mogu zapamtiti.
Metalni sjaj novčića sa svoda
želi me potkupiti da ostanem i sutra
i prekosutra
i dalje
i zaluđuje me brojanjem
svojih dalekih kresnica.
U tanjirima svojih dolina
moj svet samog sebe jede
boginje i košute nestaju
a zemlja
kao zlatni prah u situ preostaje.
Sve je manje ima
i možda je zato dragocenija.
Od nje je i ovaj krajolik preostao.
Naslikan je za tebe
ali nisam uspeo na njemu naći
mesto
i za tebe.
Post je objavljen 13.09.2014. u 00:41 sati.