VladKrvoglad

U ovome su gradu kućna dvorišta

ladice domova za betonske kocke i grmove

a ljudi svečana odela nose i po kući.

U mome vrtu rastu štrkljasti četinari

i visoki lišćari

a na meni je očeva radna košulja

topla i meka

kakav je i on bio.

Pred mene je stala

u haljini lakšoj od dodira trave

i sa pogledom kojim mi želi saopštiti

kako je nekada zaista mislila

da će uspeti u mome prisustvu

otkriti odjeke koraka

nekih davnih bogova.

Možda sam i ja nekada

hteo u njenom postojanju kraj sebe

sačuvati eho topline

vlastitog daha?

Sada se smeši brižno

obrazima lepotice fotošopa

a ja gledam njene sasvim, sasvim bele noge

dok ulazimo skupa u kuću.

Ponudio sam joj tada porodični nakit

jedini koji sam ikada stekao:

godove mlade šume

sa jednog podalekog brega Povlenskog.

Na zidu

kositrene vlasi moje majke

promrzli pogled uokviruju

ali to je suvišan ukras

za naš zanemeli film.

A ja bih još po njoj padao

kao čvrst mlaz vode u fontanu

kao odron po putu

kao ovaj pogled za njom

dok se ritmično udaljava.



Svuda oko mene

linije i tačke se bez daha počinju preplitati

u koordinatni sistem

svakodnevnih funcija










(20. 11 2011)