Mehagina kći https://blog.dnevnik.hr/mehaginakci

utorak, 06.07.2021.

Ljubljena Ljubljana

Sjećate se one dječije igre na slovo na slovo ...LJ? Uvijek mi je ovo slovo bilo problem. Prvo i prvo, svi smo u rubruku GRAD, pisali Ljubljana, u rubruku planina niko nista nije pisao. U rubriku životinja isto ništa, u rubriku biljka pisali smo-ljiljan. U rubriku ime pisali smo Ljiljana. Čak je bila i rubrika planeta sa LJ, pa su neki izmišljali tvrdeći da ta planeta postoji! „Ali stvarno postoji-pitaj učiteljicu!“. Dok ti dođeš do učiteljice, zaboraviš čak i kako se ti zoveš, a kamoli planeta. Kako bi vi dali planeti ime sa LJ? Ljeptun, Ljemlja? Ljuran? Ljaturn? „O lole loe hajde da mijenjamo planetu....“, ustvari imena planeta, e to je super igra, kad ti zapne na igrici „selo i grad“ i ne znaš planetu na slovo, na slovo LJ, samo promjeniš. To je lako.

Znači da obnovimo gradivo? Ime grada sa LJ- pa Ljubljaaaaanaaaaa! Ljubljena Ljubljana iz koje sam se upravo vratila, sva u baroknom i gotičkom stilu, elegantna, zanimljiva, ima onaj evropski šmek i sviđa mi se. Sviđa mi se što je malena, sve što turista treba da vidi je na jednom mjestu. U ovaj grad išla sam sama. Nije komplikovano snaći se u njemu.

Zašto Ljubljana?Mala digresija- da se vratim na početak korone i tih uvođenja PCR testova na granicama. Kad su to uveli na mnogim granicama, svaki od Bosanaca (a Bosanac je vazda nezadovoljan što god da se desi) bi razrogačio oči i rekao „TEST!“. Eh, nakon par mjeseci to je postalo normalno kao da je to činio cio život, te je svako vadio te PCR testove, naravno ko je htio preći granicu.Kad se pročulo da je Slovenija ukinula traženje PCR testova našim državljanima prije par dana, svako od Bosanaca je opet isto reagovao:razrogačio bi oči i rekao „NE TEBA TEST!?“, kao da je to nemoguća misija! Doduše sve je ovo kao u nekom SF filmu.

Sloveniji hvala (kao prvo) na ukidanju covid mjera, hvala na gostoprimstvu, na pomoći, na ljubaznosti, na kulturnim ljudima, na diiiiiivno provedenom vremenu. Ljubljana me je zaista očarala. Prvo što sam uradila u Ljubljani jeste to da sam se popela na dvorac. Gore sam srela jednog Amerikanca (mrsko ljudima da se penju). Imao je dugu kosu i majicu sa natpisom „Metalica“. Došao je prije par dana kod prijatelja u Sloveniju i eto malo šeta da vidi Ljubljanu. Zamolila sam ga da me fotka, al' da se vidi zastava, nek se zna! Indijanci imaju svoj nepisani zakon. Oni kažu da sve na svijetu treba poštovati. Sve je sveto. U svaku zemlju u koju odem poštujem njene običaje, pravila i sve što treba. Poštujem nihova obilježja, a zastave su najveća obilježja jedne zemlje. „U Rimu budi Rimljanin!“. Od indijanaca trebamo svi da učimo. Trebamo poštovati običaje i kuće drugih da bismo bili tolerantniji i da bismo lakše prihvatali stvari onakve kakve nisu uvijek po našim ukusima i pravilima. Zbog nas samih. Sve je sveto i ništa i nikoga ne treba ismijavati zato što ne misli isto kao ti ili ja.

Dame i gospodo, Ljubljana iz moje perspektive...














Park Tivoli



06.07.2021. u 12:05 • 21 KomentaraPrint#^

srijeda, 30.06.2021.

Razmišljanja u sitne sate...

Stalno vidim na reklamama fejsbuka, o yogi, o meditacijama, o new age pravcima koji te čine sretnima. Na instagramima slike nasmijanih faca i sve vidiš nekako....na silu. Vještački osmjesi, namješteni pogledi, zavodljivo namješteni guzovi, noge, izbačene sise, sve u svrhu da se pokažu svoji atributi. Mišićavi muškarci skidaju majice, kako bi im se vidjela tetovaža i mišići. Da ne ispadne da su džaba vježbali. Umorila sam se i od tog zabadanja nosa u mahalski fejsbuk i instagram, umorila sam se od posla, umorila sam se od jednih te istih ljudi sa kojima chatam svaki dan čisto da mi tralababa lan da joj prođe dan, umorila sam se od tog što sam se umorila, umorila sam se i od briga koje mi zapravo donose samo probleme i nespavanje. Ne želim to. Kako da budem sretna? Šta volim? Šta ne volim? Izbaciću sve što ne volim. Od danas sam na odmoru. Ubaciću sve što volim. Ljudi te najčešće uznemire i čine te tužnim. Odredi vrijeme za njih, sebi daj ono što te čini sretnim. Idi trči, šetaj, plivaj, putuj, planinari, pa čak i sama ako treba. Želim da budem zaljubljena u život koji živim, jer tako ću biti okružena stvarima koje me usrećuju.

Danas sam kupila kartu za voz kroz životno putovanje. Besplatna je. Potpuno. Danas sam odlučila da budem sretna. Skupila sam sve svoje boli i tuge i spakovala u stare kutije, a zatim ih pustila niz rijeku. Neka ide, ovaj svemir ima dovoljno mjesta...

Moj voz će meni prirediti jedno divno i nezaboravno putovnje. Slutim. Nikad nije kasno...

Sjećam se jedne priče od slikara koji sada ima oko 80 godina kod kojeg sam bila prije par godin na kursu. Naučio me elementarnim tehnikma slikanja. Hvala mu. On je ispričao svoju priču kako je počeo sa slikanjem....Bila je jesen. Uzeo je četeres'prvu godinu života. Uzeo je mantil i šešir i oblačeći cipele na vratima kuće djeca su ga pitala: „Tata, gdje ćeš to?“, a on im je rekao „Idem djeco da naučim slikat“, na što su se oni gromoglasno nasmijali i rekli : „Ha ha ha ha! Tiiiiii???!!!!! Pa to ti je kasno! Dobro si zakasnio! Šta ti je!“. On nije na to ništa rekao, samo se osmjehnuo i izašao van. Danas nakon 40 godina slikanja, održao je bezbroj izložbi i ima vlastitu galeriju. Vrstan i poznat slikar kojem se mnogi dive. Čuda se dešavaju, ako vi odlučite da se dese. Ako vjerujete u njih, to nisu čuda, to su normalne stvari...

Tako da znate , kupila sam kartu za voz kroz životno putovanje. Moj voz je prazan. Mogu da ti ustupim par stanica da ideš samnom, ako želiš. Možeš da sjediš uz mene, možeš u drugom kupeu, whatever, dobrodošao. Možemo da ćutimo, možemo da pričamo, možemo da se smijemo, možeš i zauvijek da me zaboraviš kad izađeš, ali ostavi mi bar uspomene na tebe takve da se uvijek nasmijem kad te se sjetim.

Eto tako, samo da znate. Nikad nije kasno da promjenite nešto u životu....

Be Happy


30.06.2021. u 21:56 • 22 KomentaraPrint#^

utorak, 29.06.2021.

Vilsonovo šetalište

Mi nemamo Bulonjsku Šumu ni Haj Park ni Vrapčja Brda
i što se lirike tiče, s jeseni, kad počne da opada lišće,
u ovoj varoši koja je baš u lirici oskudna i tvrda
mi nismo imali gdje da idemo nego na Vilsonovo Šetalište.
Vilsonovo – naši Čistije Prudi, naš Kej Volter. Odavde,
mada su mnoge ptice iz mog pokoljenja docnije i zasvinjile,
išli smo, mi Jovani, mi Ivani, mi Avde,
neko u ministre, neko u De Vinjije.
Uopšte, nikad toliko pjesma nije bila cijenjena u mojoj domovini.
Knjigu stihova je držao svako, kao što danas drži vola.
Dvoje na Vilsonovom, dvoje na mjesečini
znalo je više Šekspira nego danas cijela jedna škola.
Bilo je to davno. Još nije bilo ni televizije ni sinemaskopa!
Zato su na sve strane treštali jambi i horeji.
Lažem! Od Koreje, koja je tad krvarila, svaki čas i Evropa
mogla je da se zakoreji.
Moja draga, koja mi je u međuvremenu postala žena,
voljela je tada Jirži Volkera.
Mojoj dragoj, koja mi je u međuvremenu postala žena,
čitao sam tada Jirži Volkera.
Bili smo tad tako bogati, imali smo oči, ruke, usta.
To je iz Volkera. U suštini, bili smo siromaštvo sâmo.
I mada je o našoj sreći govorila i glavna knjiga zemlje – ustav
da nije bilo neba naša ljubav ne bi imala ni krova nad glavom.
Bili smo niko i ništa, imali smo samo to nebo
i taj život sem snova svega drugog lišen.
Da smo tada umrli za našim kovčegom
išlo bi samo lišće.
Sada djeca uzmu kola i prvoj mis svijeta koju sretnu kažu – Izvolite.
Sada svaki maturant takoreći u prilici je
da u garsonjeri, uz Baha ili uz Bitlse, sjede pored svoje Lolite.
Mi smo to činili na Vilsonovom, u prisustvu milicije.
I nije nam smetalo što Miljacka na tom mjestu postaje najobičnija bara
ni što milicija tako pomno nad moralom svojih sugrađana bdije.
Bilo je to davno. Umjesto memoarâ
pisali smo svoje prve elegije.
Inače, u svijetu uvijek po jedna Koreja gine,
u protivnom – od čega bi živjeli istoričari,
a ja, dok se sjećam Vilsonovog i mjesečine,
ja starim ja starim, ja starim.

Izet Kiko Sarajlić

29.06.2021. u 18:49 • 16 KomentaraPrint#^

subota, 26.06.2021.

Molitva indijanaca...

Molitva indijanaca

Dopusti da se moje ruke pune poštovanja
dotaknu stvari koje si Ti stvorio.
Izoštri moje uho da čuje Tvoj glas.
Učini me mudrim kako bih spoznao nauk koji si Ti
Tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen.
Tražim snage, ali ne da bih nadjačao svoju braću,
nego da bih nadvladao svog najvećeg
neprijatelja – samoga sebe!

Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje
ne mogu promijeniti.
Daj mi hrabrosti da promijenim stvari koje
mogu promijeniti.
Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga.

Neka ne molim da budem zaštićen od opasnosti,
već da se bez straha suočim s njom.
Neka ne molim za smirenje mog bola,
već za jako srce da ga svladam.
Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi,
već da se oslonim na vlastite snage.
Neka ne preklinjem za spas od straha,
već za nadu da osvojim svoju slobodu.

Sioux

Ne znam da li ste gledali film o životu Jim Morrison, u kojem je očito prikazan kao malo ćaknut, ali meni lično zanimljiv lik. On je vjerovao da je u njega ušla duša indijanca i bio je dosta opsjednut šamanima i šamanizmu. Ništa loše ne mislim, jer sve je to interesantno da se razumijemo. Svi umjetnici su malo ćaknuti, a takav je bio i Morrison :)

The Doors

26.06.2021. u 00:13 • 12 KomentaraPrint#^

srijeda, 23.06.2021.

Istina i Laž

Retrogradni Merkur kažu da otkriva prava lica kod ljudi. Danas mu je zadnji dan. Pale su maske od mnogih pa se jasno prikazalo u pravom svjetlu kakav je ko. Nema više laži. Za neke sam shvatila da su dvolični, za neke da su iskreni, za neke da su neodgovorni, za neke da su pedofili ( imati seksualne fantazije sa djevojčicama mladjim 25.g. od njih jašta je drugo nego pedoflija?), za neke da su dobre duše itd. Vjerujem da se i moje lice nekima pokazalo onakvo kakvo je. Voljela bih samo da nije toliko ekstremno loše, kao što su se meni drugi , ali neki drugi prikazali....žao mi što sam imala samo sliku u oku o njima-što rekao neki pisac...robe sa greškom...tako sam tužna...Bolje je ipak znati istinu, nego laž. Biram istinu. Ali ne biram da bih izgledala dobra osoba u očima drugih, već zato što je to zaista moj put, biram zbog sebe, zbog svoje duše, zbog svog srca, zbog mira koji mi je dat. Ne želim da ga izgubim, jer ništa na ovome svijetu nema cijenu da moj mir mjenjam za bilo koga ili bilo šta što mi može donijeti duševni nemir.

Dok ovo kuckam sjetih se jedne priče o Istini i Laži. Kaže legenda srele se pored jezera Istina i Laž i Laž rekne istini „Dobar dan!“, a Istina stane, razmisli i provjeri i vidi stvarno je dobar dan, a onda potvrdi i kaže „Dobar dan!“. Laž se nasmješi i kaže slijedeće „Voda u jezeru je isto dobra“. Istina provjeri i ponovo potvrdi„Vidi stvarno je dobra“. „A mogle smo se okupati“- predloži Laž Istini i ona pristane. Obje su sa sebe skinule svu odjeću i ušle u vodu. Kad je Istina malo dalje otplivala, Laž je brže bolje iskočila iz vode i obukla odjeću od Istine a onda pobjegla. Istina je izašla onako gola iz vode i nikako nije mogla obući odjeću od Laži, već je onako gola hodala okolo, a ljudi su je se zgražavali.

Lijepa priča. Ako se skrivaš u ime Boga i iza Boga da si Istina, trebaš imat na umu da je Bog jači i pametniji od tvojih mudrosti i skrivanja i da će tu Istinu o kojoj pričaš prikazati golu, baš kao u ovoj gore priči....




23.06.2021. u 19:24 • 13 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 14.06.2021.

Neću o Prenju, o prijateljstvu ću pisati....

Ono što možeš sa svim ljudima izgraditi jesu uspomene. Neprocjenjivo! A neko je već rekao, samo ne znam ko, da su lijepe uspomene sa dragim ljudima toliko vrijedne da ruže možemo imati i u decembru. Istina!

Kada odrastamo mi stječemo prijatelje. U odrastanju učimo mnogo toga, od lijepih stvari, sretnih, pozitivnih do onih bolnih i negativnih. Tuga i razočarenja ne biraju ni mjesto ni vrijeme, ni godine. Razočarati se možemo uvijek. A najčašće i najviše u prijatelje. Roditelje, rodbinu i braću/sestre dobijemo prilikom rođenja, a prijatelje biramo. Zbog toga se najviše razočaramo u njih. Poneko u sebe i svoj izbor.

Meni je prijateljstvo sveto. Nikad ne bih okrenula ledja prijatelju, jer mi je dosadio, jer sam upoznala nekog novog, jer sam željna nečeg drugačijeg. Moji prijatelji nikad nisu iz kruga „Grand parade“. Ja to biram pažljivo. Kao tinejdzerka znate. I dalje gledam jel mi friend urban, kako se oblači ( hihihihih al stvarno), koju muziku sluša i na kraju da li je interesantan/a. Mada je ovo zadnje uvijek pod broj jedan, u biti tu sve spada u paketu za moj pojam urbanosti. Ja ne mogu da se družim sa bilo kime i da učim od bilo koga. Niti dajem svoje znanje (citaj energiju) bilo kome, ali stvarno mi bude žao kad upoznam nekog novog i taj neko mi iznenada okrene leđa. Znate, sve traži pažnju. Biljke traže pažnju da ih zalijevaš, kuća da je održavaš, a kamoli živ čovjek. Mogu mnogo toga da razumijem, ali eto ne mogu da razumijem zašto me neko prekriži tek tako? Zar baš toliko ne valjam? :)

Doduše ne spadam u izlizane šablone. Meni nije potreban interes da bi medjusobno funkcionisala sa prijteljima. Meni je potreban neko, zato sto je to on/ona, a ne zato što ima novaca, ili zato što mi može kupiti nešto što nemam. Zaista, meni novac ništa ne znači. Na pravo drugarstvo ti ne možeš stavit cijenu.

Inače sam vazda gubila sve što nije fiksirano za mene (hihihihihi), pa tako i neka prijateljstva. Žao mi je. Duša me boli. Nekih sam ostala željna. Ali ja nemam prava da nekome naredjujem šta da radi i šta više da želi i voli. Ja ne mogu nikoga da vučem za rukav ili da se laktam i dosadjujem sa porukama. Nisam taj tip. Nisam ni taj tip koji se druži sa prijateljima (ne prijateljicama) čisto da ih naziva tako a ustvari imaju nešto više od toga. Niti sam tip koji konstantno napaljuje muškarce ili odjećom ili dvosmisleno bezobraznim humorom. Nisam ja u tom filmu. Nije mi to zanimljivo. A i nisu mi te žene baš čiste u glavi. Većinom su to žene „Grand parada“ fazona. Prelistaš im instagram i vidiš kako uglavnom pokazuju guzove na slikama radi tog napaljivanja ili jednostavno imaju odjeću ala Dara Bubamara i još kad se slikaju sa frendicama, pa vidis s kim se druze. Pa dobro sad da ne detaljisem previse. Ispašće jos da sam ljubomorna na njih (hihihihihi). Ovo pišem jer pokusavam da dokucim razlog zasto neko ode od mene? Ode za nekim drugim ko je možebit iz kruga Dare Bubamare....ali to je možbit za moj pojam, možda oni ne gledaju takvim očima i ne misle isto, tj. ne koristimo istu definiciju prijateljstva. Ne znam. Nisam pametna, a nemam tu moć da uđem u ljudske umove pa da znam sta misle....

Ponavljam-meni je prijateljstvo sveto. I nema cijenu. Taman ovo bila najveća laž na svijetu-želim da vjerujem da je istina.

E dragi ljudi, ja bila na Prenju u subotu. Velika kapa se zove vrh. Moji drugari su se upisali u „Challenge + 2000“. Poveli me sa sobom , mene prikolicu (hihihihi).

Evo vam fotke da vidite da ne lazem...






14.06.2021. u 20:44 • 15 KomentaraPrint#^

petak, 28.05.2021.

...

„Ako dozvoliš da te pripitome, može se dogoditi i da zaplačeš." Mali princ

28.05.2021. u 14:39 • 18 KomentaraPrint#^

subota, 22.05.2021.

Pripreme za ljeto

Blogoljupci zdravo zdravo, ja sam najbrža blogerica na svijetu. :-)

Sjećate se Eustahija Brzića? Ovo mu je bila omiljena rečenica na početku crtića, zapravo on je bio najbrža zmija na svijetu. Onda da bi dokazao da je najbrzi, ode do Antarktika i donese grudvu snijega(a živio je u pustinji Teksasa ako se ne varam?) i to sve za 3 sekunde. Najbolji mi je onaj crtić kad on traži ovcu, a ne zna baš tačno kako ona izgleda, pa naleti na mrava i kaže mu „Ovcoooo u tor“, a mrav ga pogleda i kaže „Nisam ja ovca, ovce su mnogo veće od mene, ja sam mrav“. Onda on uzme enciklopediju da vidi sliku ovce ponovo i shvati da ovca ima runo i u tom trenutku prođe stonoga, bucmasta i dlakava i Eustahije povikne „AAA evo je, to se zove sreća!“.

I tako....

Danas je dan onako šućmurast što bi rekli mi u Bosni. To znači da je šareno vrijeme. Hoće kiša, neće kiša. Nešto se premišlja. Ostala sam kući i malko sam poradila kuhinju. Bacila sam sve začine kojima je rok istekao, oprala i sredila svo suđe. Lijepo sam sve posložila.

Prošetala sam do „Intersporta“ i kupila mali ruksak da imam „za nako“, što bi rekli. McKinliey je dobar brend od planinarske opreme, nije skup, al' dobar je za ovih naših uslova. Prošle godine kupila sam i njihov šator i dobar je. Ljeto se približava, valja ić na planine, valja ić na more. Šator pod ruku i begaj. Saće to, pocetkom sedmog mjeseca. Mada ja mirišem ljeto već sad u zraku.

Bez obzira na šućmurasto vrijeme, sunce kad se probije kroz oblake dobro ugrije. Danas ga je bilo vrlo malo, ali zato po prognozama vidim da će ga sutra biti mnogo više.

Još samo da prijavim da su mi i ljute papričice počele rasti. Ima da budem ljuta ko ris. Ima da bljujem vatru. Kad odem od kuće ostaviću ih vani, pa šta im bude.

Toliko od mene. Baj baj!!!






22.05.2021. u 16:31 • 18 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 17.05.2021.

Nin

Pričao mi ribar. U tom Ninu. Ja mu prišla da slikam sardine što je upecao.

A jesan se ja bia zajubija u jednu Bosanku. Sićam se dobro, znaš to je bia davno, ka san bija mlad. Ona doša ovdi u Nin, lipa, mlada, visoka, zgodna,taku kosu ko u te imala...i ja se zajubim u nju. Ja sam nju posli tri dana pita da se uda za me, a ona mi rekne ne more ona ostavit svoje Sarajevo! A ona doša iz Sarajeva sa fićom. Ona i njena prijatelica. Ode ti ona ća i mi se dopisivali. Šalje ona meni pismo da ja dodjem tam u Sarajevo, kaže zajubicu se i u taj grad. Odem ti ja tam u to Sarajevo , aj mislia sam možda i bude tako , nikad ne znaš ća te privuče. Doša ja tamo, a ko da san s Marsa pao, sve brda okolo, nešto mi ništa nije kako triba.A pitan ja nju a di ću pecat. Kaže ona meni eto ti Miljacka. A Gospe ti koja Miljacka, pa to nije ni p od potoka, ne mogu virovat da u Sarjevu nemam di da pecam. Otišo sam ja negdi tu blizu da pecam, al nije to to, nije to more, to je rijeka, a to su dva svita različita. Nemerem ja bez svoje mreže i udice , a bez mora nikako. Ja sam to njoj i reka. A onda san vidia da se i ona ko u mene zajubija, al dzaba sve, ja bez svog mora nisan moga. A ti reče da si iz Posavine, je li....a ja san negdi čita il san čua ne sićam se sad, da je tu bilo more. Davno nekad. Ne znan kako ti, al' ja bez mora ne mogu. Ostavia sam Sarajku, nako lipu, još me i zavolila i sićam se plakala je, al ja sam više volia svoje more, a ona nije htjela amo. Nije mogla ostavit mater svoju, a ja nisam moga ostavit more...i eto ja nju nikad nisan zaboravia. I neću nikad...

Nin, ljeta gospodnjeg 2012.










17.05.2021. u 19:32 • 21 KomentaraPrint#^

utorak, 11.05.2021.

Dvi, tri riči...

Hvala vam što pitate gdje sam, ali ja baš i nemam toliko vremena za blog. Tu i tamo nađe se, ali češće se nešto okrenem Mr.Beanu, Simpsonovima ili nečem što me baš nasmije. Potrebno mi je. Željna sam humora, željna sam da mene neko nasmijava i tako to. Iskreno divim se ljudima koji imaju prirodan smisao za humor. Puna mi je kapa uštogljenosti i ozbiljnosti. Puna mi je kapa kompleksaša i glumaca koji se predstavljaju da su ono što nisu. Ponekad se pitam šta bi i kako bi ovi sa fejsbuka preživjeli dan/vikend, da ne pričam mjesec, da nema onih lajkova? Tačno vidiš ko potroši i zadnji atom snage da zaradi jedan lajk, pa će među frendovima imat i najveće hoštaplere samo nek lajkaju. Jer, ako imaš mnogo frendova, postoji šansa da imaš lajkova trocifrenog broja, a to opet vodi mogućnošću da ti se ego podigne, što dalje govori o „tvojim vrijednostima“, to jest površnostima. Kad bi se ti isti šminkeri takmičili u pisanju priče, nekog kviza, eto bilo čega što zahtjeva naprezanje moždanih vijuga, kako bi se onda pokazali? Da izvinete, guzove, sise i tako to svako i svaka može pokazat, kao i muški mišiće, ali brale moj za mozak se ne može baš svako pohvalit. Ne kažem da sam najpametnija, ali me nije vala ni strah otić na test inteligencije.

Eh sad će ispast da o sebi imam visoko mišljenje. Al briga me. Samo da znate osim što se znam slikat, ja bar napišem koju. Pa i ovaj blog koji pišem ima na neki način svoju svrhu. Dajem vam lokacije koje su itekako lijepe i zanimljive, kako biste vi jednog dana mogli tamo otići. Ako želite. Jednog dana neko će pročitati sve ovo i krenuće „Mehaginim stazama revolucije“. A i ne mora. Pišem radi sebe, za svoju dušu, ne da mi se neko divi, već nek stoji, nek se nađe, da čitam onda kad budem usamljena. Tako ću evocirat uspomene. Zato putujem, zato planinarim. Istina fotkam se i ja tu i tamo, ali mi to nije prioritet.

Postoje ljudi koji putuju da bi im se drugi divili. Postoje oni koji planinare radi tuđeg divljenja. Sve što radiš zarad tuđeg mišljenja, to nisi ti. Priroda postoji da joj se diviš, a ne da se ona divi tebi. Priroda postoji da se stopiš sa njom, da postaneš pravi gorštak, a to znači nema ničeg vještačkog na tebi, ne pravi frizuru na vrhu, ne stavljaj šminku na lice, ne protivi se ko Don Kihot vjetrenjačama, već se stopi sa prirodom i budi dio nje, budi ono što jesi, pokaži svoje prave oči, skini vještačke trepavice i budi priroda.

E ne znam dal sam vam rekla da sam počela uzgajati biljke. Nikle su mi iz sjemena. Kako je super kad stvoriš novi život. Vidićemo dokle će. Sad bi moj stari rek'o „Nemaš ti pojma“, a ja bi tugaljivo i samosažljivo gledala u one biljke, a one tako u mene. Nešto sam pretjerala, pregusto sam posijala pa se jadne guraju u onoj saksiji. Vrište za mjesto. Samo što ne kažu „Ima izać!!!!“. A nikad ništa nisam znala radit rukama za svog starog. Valjda me to i naučilo da se nikad u životu nisam laktala, niti vukla druge za rukav, jer nikad ništa nisam znala rukom hahaha. Ali da je živ , bio bi ponosan što sam osvajala mnoge nagrade u pisanju. Doduše bio bi oštar kritičar, pa bi se možda i svađali. Hah, kako je to neobično. Dođeš u godine svog starog kojeg pamtiš otprilike kad je imao nešto više godina od tebe i razmišljao na svoj način. Sad smo gotovo pa generacija,pa gotovo razmišljamo slično. A ja sam evoluirala za to vrijeme, izmjenila se, odrasla, postala druga ja, možda i treća ja i za neke stvari shvatila da je bio upravu. Ili možda bi ja njemu sad govorila „Nemaš ti pojma“, a onda bi bio rat. Reći nekom ko zna svaku gljivu u šumi, svaki insekt na koji naletiš, da nema pojma, to bi bila drama.

Doduše, biću iskrena. Puno toga i ne znam. Zato što nisam htjela da znam. I ne moram. I ne treba mi. Ali brate, ne bih mogla se druzit ni sa praznoglavima koji ama baš ništa ne znaju, osim pozirat.

11.05.2021. u 18:38 • 18 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.