OMAŠKA 30. I 31.
30. Pod žalosnim utiscima ratnog vremena nastala je i omaška koju saopštava poručnik T., austrijski oficir koji se vratio iz rata:
,,Dok sam bio u italijanskom zarobljeništvu, bilo je za vreme od nekoliko meseci 200 oficira smešteno u nekoj teskobnoj vili. U to vreme umro je jedan od naših drugova od gripa. Taj događaj naravno, ostavio je dubok utisak; jer u prilikama u kojima smo se nalazili, bez lekarske pomoći, nesposobni da popravimo svoju tadašnju egzistenciju, bilo je više nego verovatno da će zaraza uzeti maha. Položili smo mrtvaca na odar u jednoj prostoriji podruma. Uveče, kada sam se s jednim prijateljem prošetao oko naše kuće, izrazili smo obojica želju da vidimo leš. Ja sam pošao napred; kada sam ušao u podrum, ukazala mi se slika od koje sam se silno uplašio: nisam bio spreman da naiđem na leš položen tako blizu ulaza, ni da gledam iz takve blizine u lice nemirno od lelujave svetlosti sveća. Još pod utiskom te slike, produžili smo zatim šetnju. Na mestu gde se našem oku ukazivala slika parka koji je plivao u jasnoj mesečini, kao i slika svetlo obasjane livade sa lakim velovima magle iza nje, dao sam izraza predstavi koja se pojavila u vezi sa svim tim: da vidim vilenjake kako vode kolo na rubu susedne borove šumice.
,,Sutradan po podne sahranili smo mrtvog druga. Put od našeg zatvora do groblja u susednom malom mestu bio je za nas koliko gorak toliko i pun poniženja; jer nedozreli momci koji su se drali, stanovništvo koje se rugalo, grubi, glasni bukači koristili su se tim povodom da neprikriveno izraze svoja osećanja koja su bila mešavina radoznalosti i mržnje. Osećanje da čak ni u tom stanju, bez ikakve mogućnosti da se branimo, nismo pošteđeni od vređanja, odvratnost od manifestovane surovosti i ogorčenost obuzimali su me sve do večera. U isti čas kao i dan ranije, sa istim pratiocem, pošao sam i ovog puta šljunkom posutim putem okolo kuće; kada sam prolazio pored rešetke na podrumu iza koje je ležao leš, mnome ovlada sećanje na utisak koji je on ostavio na mene. Na mestu gde se, zatim, predamnom opet pružao osvetljeni park u istoj svetlosti punog meseca, zastao sam i rekao svom pratiocu: ,Wir könnten uns hier ins Grab - Gras setzen und eine Serenade sinken!" (Mogli bismo ovde sesti u grob - u travu i leći [sinken mesto pevati = singen] serenadu! ) -Tek pri drugoj omašci, obratio sam pažnju; prvi put sam se popravio a da nisam postao svestan smisla u grešci. Sada sam razmislio i povezao jedno s drugim: ,Ins Grab sinken!' - (U grob leći!). Kao munja sledile su ove slike: vilenjaci koji lebde i plešu po mesečini; drug na odru, utisak koji je ta slika načinila na mene; pojedine scene sa pogreba, osećanje gađenja koje sam imao, i ometene žalosti; uspomena na pojedine razgovore o zarazi koja se pojavila, na to da su mnogi oficiri pokazali strah. Kasnije sam se setio da je to bio dan smrti moga oca, što mi je palo u oči zbog toga što inače vrlo slabo pamtim datume.
,,Kad sam naknadno razmišljao o tome, sve mi je postalo jasno: podudarnost spoljnih uslova u oba večera, isti sat, isto osvetljenje, isto mesto i isti pratilac. Setio sam se nelagodnosti koju sam osetio kada se raspravljalo o mogućnosti širenja gripa, no istovremeno i unutrašnje zabrane da se podam strahu. I značenje formulacije: ,vir könnten ins Grab sinken (mogli bismo leći u grob) postade mi jasno; stekao sam i uverenje da je samo ona, još bez jasnoće izvršena, korektura – od ,Grab' (grob) u ,Gras' (trava) - prouzrokovala i drugu omašku: mesto ,singen'- ,sinken', da bi se tako osiguralo konačno dejstvo suzbijenom kompleksu."
,,Dodajem da su me u ono doba mučili strašni snovi, u kojima sam jednu meni blisku rođaku više puta video bolesnu, jednom čak i mrtvu. Baš pre nego što ću biti zarobljen dobio sam još i vest da u domovini te rođake silno besni grip, pa sam joj izrazio i svoje živo strahovanje. Otada sam ostao bez veze s njom. Mesecima kasnije stigla mi je vest da je ona dve nedelje pre opisanog događaja postala žrtva epidemije!"
31. Sledeći primer omaške u govoru kao munja obasjava jedan od bolnih sukoba koji su neizbežni u lekarskom pozivu. Neki čovek, kome verovatno nema spasa, ali čija dijagnoza još nije utvrđena, došao je u Beč da ovde sačeka rešenje svoga čvora; umolio je prijatelja iz mladosti, koji je postao poznat lekar, da preduzme lečenje, na što je ovaj najzad pristao, ne bez opiranja. Bolesnik treba da se smesti u neko lečilište i lekar predloži sanatorijum „,Hera". - Pa to je samo zavod za određene ciljeve (porodilište), primeti bolesnik. - O ne, živo će lekar: In der ,,Hera" kann man jeden Patienten umbringen - unterbringen, meine ich (U,,Heri" svaki bolesnik se može smaknuti - smestiti, mislim). Zatim stade da se žestoko opire tumačenju svoje omaške. ,,Valjda nećeš misliti da imam neprijateljskih namera prema tebi?" Ali gospođi koja je preuzela negu bolesnika lekar četvrt sata kasnije, dok ga je ispraćala, reče: ,,Ništa ne mogu da nađem i još uvek ne verujem da je to. Ali ako bi bilo tako, onda sam ja za to da mu se dâ dobra doza morfijuma, pa će biti na miru." Najzad se pokaza: prijatelj mu je postavio uslov da mu muke prekrati nekim lekom čim se utvrdi da mu više nema pomoći. Lekar je dakle, odista, uzeo na se zadatak da prijatelja smakne.
Sigmund Freud, Psihopatologija svakodnevnog života (Omaške u govoru)
Oznake: Freud, nesvjesno, omaška, psihologija, proučavanje, medicina, znanost, velika djela
