U osnovnjaku sam imala 5 iz povijesti jer sam i ostalo imala 5.
Osim biologije. Koju apsolutno nikad nisam učila, bilo je normalno da se to ne uči jer je profa bila boginja svih vremena najveća, neko kog smo svi obožavali i sad kad je sretnem (ja sam stara, ona je vjerojatno prastara, ali ima iste džozle ko u osnovnjaku i maaalo se pogrbila, nomina sunt zbiljam odiosa, ali ona je od sviju obožavana Nada Beroš, zna ju celo Trnsko, tam di stanuje).

U gimnazijii: Martinčićka (proda iz povijesti): Isuse, Smithova, moraš odgovarati, unaprijed mi je zlo. Ajde, osvajanja Aleksandra Velikog.

Počnem ja, znam da znam.

Smitova, veze nemaš, ovu jedinicu buš ispravljala do kraja godine!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Dobro. Ja ne razmem, lepo te pitam kaj znaš, a ti ni to ne znaš!!!!

Idući sat Martinčićka, stvarno normalna žena, veli:
Smithova, odi odgovarat, na čemu si dobila kulju, ajde, O Bože.

Velim – Aleksandar Veliki. I počnem – pokušam pričat.

Martinčićka: Smithova, odi na mesto, nemrem te slušat, odi da te ne vidim! (A ja sedim u prvoj klupi da kaj pohvatam od povijesti, ništa!) Ma ti nemreš dve rečenice složit, zlo mi je od tebe, predajem 25 godina, ovak mi još niko nije pričal o Aleksandru!!!
/žena u očaju drži čelo i piše kulju velku ko kuća, a ja patim, meša mi se Aleksandar Veliki i Aleksandar Makedonski, nikak da si razjasnim ko je koji/.

Na svakom satu smo pikali Darka Tironija nek se javi za odgovaranje. On se srdil, veli nisam niš učil, kaj me terate, kaj vam je, ma daj, pusti me (e, nema šanse, javljaš se!)
Veli Martinčićka, znam, javil bu se Tironi, kaj Smithova, ne bi se ti javila!? Ajde, Tironi, jooooj, više ti nemam kam petice pisati.

E ljudi moji, sjećam se ko od jučer, on - treća klupa do prozora, današnji muzej Mimara, vruće, kasno proljeće.

Na kraju mi je od jada dala dva, mene su ko solidnog učenika nekam poslali, na neku šugavu ispomoć, ne znam više - a ona je rekla pred razredom: Prenesite Smithovoj kad se vrati: Ja znam da ona uči i da zna. I da zna bar za trojku, al ove jedinice, nemrem joj dati više od dva, žal mi je.

I bi to meni preneseno.

Na faksu – Osnove prava (bila sam upisala ekonomiju, iz čiste lenosti). Pita me profa i ja odgovaram, ona se lovi za glavu – kolegice, vidim da znate, vidim da ste učili, ali NAČIN NA KOJI VI TO IZLAŽETE, (Isuse) nisam ovak nekaj čula u životu, jeste li zadovoljni s trojkom?

Ja cvatem, mislim si – daj mi stara (ja 19, ona 35, matora žena) daj mi duju i idem doma.

Kad sam radila u hotelu, tam zbiljam svega saznaš i spoznaš, dolazi jedna Zagrepčanka koju sam pitala – dobro ko je bil Aleksandar Makedonski, a ko Aleksandar Veliki, su si bili kaj u rodu, mrzim povijest, a i ona mene.

Veli žena – to je ista faca.

Zemljo otvori se.

Poručujem jednom krasnom tati i krasnoj mami – dete neće učiti matišu, nek ima dva, on voli povijest, dijete vam je genijalnoooooooooooo!!!!

A moje dete je dete s poteškoćama u razvoju, normalno kad mu je tata psihopat a mama idiot.

Nema tak nekaj dugo da sam pisala o susedima. Malo tučnjave i to, malo policije, odonda se susecka deca ne deru, ne lupaju u pol jedan ( v noći) s metalnim ili inim predmetima u zid, ne trče, a majka ne viče: ajde, Josipe, puno je sati, moraš ići sine leć ukrevet. Nema više lupanja petama, ma ne, to je sve skup nezamislivo.
Nažalost, nema ni suseda Barte s lijeve strane, a kaj sam isto opisala. Ta mi tišina (čulo se samo ulaženje u stan i da je tu i tam neko živ s druge strane zida) ni ne paše.
Onda sam pisala o prijetećem pismu koje mi je bilo par put ljepljeno na kaslić, da nek idući put svom cucku metnem brnjicu i ne držim ga na haustoru bez povoca.
Halooooooooooooooooo??? - Cucka bum nabavila kad kćer diplomira i zapali van i zaposli se tam negdi bilo gdi, samo ne u hrvackoj.

I tako prijetnje ove ili one vrste, kak cucka nemam ni u planu, to je prošlo, al oni kaj formiraju Vukajliju ili misle da to samo kod njih, ili netko njih prati pa je ovo jutros svanulo na javnoj ploči, oglasnoj, ona Marija Talaja je priča za sebe i ovdje nije bitna, al ja to ne znam sakrit. Uostalom izvješeno je u javnosti pa nije tajna, batesova.

A i nema veze s ovim, al je ovak uslikano, pa ko voli.... Ustvari imam toliko toga prijetećeg napisano na olimpiju, na komp, rukom, same prijetnje, da bi trebalo napisati knjigu s tim prijetnjama. Ovo začudo nije bilo na mom kasliću jer nakon kak je Vlado Ohnutek bacil poni bicikl moje mame u smeće, i kak sam jednom Iveku poklonila gotovo pokojni bicikl moje kćeri, ne gajimo neke ideje da kupimo i četvrti (da, još jedan je nestal za vreme farbanja haustora), pa dvoje sanjkih, pa neke neraspakirane police...

U ravnim zagradama je kratko /ili dugo/ pojašnjenje kompliciranog teksta.

Posle pljuskanja vodom i pranja zubi odo u kuh'nju našopat se tabletama za tlak, ne bih li i danas preživjela. Kad, na stolu presmešna kartolina, mama ptica u gnjezdu čuva dva ptića od kojih jedan još ima komad ljuske od jajeta na glavi. Pa ispod piše Volim te, mama! Reko to je neka zabuna, moja se deca ne setiju nježnosti usmjerene meni ni za novu godinu, a kad mi je ročkas onda pitaju – kaj te baš moram poljubiti, hm....? A?

Okrenem, piše PROFIL, reko to je preuredno napisano, aha, skužim to je firma.

Pa piše 13. 5. 2012., reko viš to bi moglo biti danas. Danas je rođendan jednoj Mirjani Lekić, jednoj od mojih bivših prijateljica, koju sam strašno volila i koja je isto ko sve prijateljice, bez riječi nestala iz mog života. Budući žena beše Beograđanka, mogla je bre do rata da pričeka, da nas rat rastavi, no daleko joj lepa kuća, mašala.
Al eto, sjetim se, kaj mogu.

Onda ide ovak na toj kartici na stolu:

Dragoj majci

koja fino kuha svima nama, tj. kad joj hrana ne zgori /a često zgori jer ja metnem kuhati i odem u sobu na komp, to je općepoznato široj javnosti/

i plaća mi putovanja u Tursku /pisac, tj. moja kćer studira turkologiju, hindi i sanskrt, pa malo japanski, ruski, flamanski, španjolski, talijanski, arapski, perzijski, staroperzijski, momentalno je turski u milosti a ima i jedan predivan momak tamo kojeg bih ja jako rado za zeta, a i on bi mene za punicu, al nikak da kćer nagovorimo da se uda za njega/

i kupi mi pljuge i seeeeeeeeeee /bolje da joj kupim neg da krade moje pljuge, e, da, kad je bila mala, svaka rečenica je završavala sa – i sve!, a što je onomad svučalo – s'eeeeeeee/

za Majčin dan, SVE najbolje želi Kiki (i Princeza isto).

Ovo u okrugloj zagradi je njen dodatak. Princeza je višegodišnji naziv za brata koji je gracilne građe, boji se sam obrijati (jer mu je to njegov bradati tata objasnil ko po život latentno - općeopasnu radnju), vjerojatno ni htel ustati u ponoć da se potpiše na karticu. Osim toga, tu i tam se na prevaru da poljubiti (dok jede ja ga cmoknem u glavu ak istom ne lamače) pa je sestra odlučila da bu joj brat ziher bil seksualno bar nešto dezorijentiran a da je osjetljiv ko Princeza na zrnu graška i bla bla. Naravno da pojma nemaju o čem se tu radi u toj priči, mada sam njega vodila na tu prectavu u Malu scenu.
Ali pod sestrinim utjecajem neće nositi niš kaj vuče na roza, crveno ma ni smeđe, jer je to pederski, jadno dete i sav je nesiguran a opet, sve što moram znati saznam potiho od nje, njoj se više povjeri takvoj gruboj, nego meni, no to je isto za shvatit.

Eto uglavnom sad znam kaj me čeka, moramo Kod džezve na kavu, koju bum jasno ja platila.

Pa svim majkama: Strpljivo mame, evo dočekala sam lepe godine, dugo sam već mama, da mi se čestita, kad počneš odraslu decu financirat, skuže da vreme već curi, i tak, velika je mogućnost da ti čestitaju Majčin dan. Ako je to danas, tu niš ne piše na kalendaru.

...”Toga jutra bili smo nestašni i pticama smo ukrali gitaru”....

radne knjižice rasli, jelte, to vredi danas.


Prije nekih 6 godina pratim dijete na noćni bus na Autobusni kolodvor, dijete veliko, samostalno, nevoljko putuje, nije mi radil alarm - intuicija - da ide u konačan prešokantni i konačni raskol sa svojim, kak ga sad zove, bivšim ocem. Maturirala, upisala faks, reko – nek ode na more, kaj bu u Zagrebu. No to je druga priča. A i majka da se odmori, ma kak sebično zvučalo, nije mi nekad lako, baš mi je onako... I tak ja nju ispratim u neko doba posle 1, noćom što kažu šokci. A poslem:

Uglavnom sjedim na klupi na tramBajskoj stanici, nema tramvaja nikojeg broja, ma ni kotač da prođe. Oću uzet taksi, ma ni taksija, nevjerojatno. A ne da je bilo vruće, bilo je da se ubiješ, sparina, luda kuća. I čekam tak sat i nekaj, taman odlučim idem tih 5- 6 km pehaka, kaj sad, mobitelu naravno krepala baterija, ono, kad te krene, krene te. Evo na kraju tramvaja, al evo i dve grupe pijanih frajera, s juga jedni, sa sjevera drugi, ja jedina matora kokoš i sama ženska, hvalila sam bogu kaj sam stara, valjda me nebuju ni primijetili.

Stara 6-ica, jedni uđu na prva vrata, oni drugi na zadnja, a ja nekak u sredini, nastojim biti neprimjetna. Što je malo teže sa 100 i koju kilu, a jedino žensko, a sad ko razme, ko ne razme.

Ovi prvi počeli nekaj pjevati, to kao neka starija grupa, al neš ti mira, mlađi se taman inspirirali. Jedan iz mlađe grupe, tak ne s tariji od 20 godina, priđe očito šefu starije grupe i veli – e, mogu vam ja nekaj otpjevati????? Ovaj bil prepijan da se buni, ajd jebat ću ti majku ak buš dosadan, i pazi da su hrvacke!!!!!! I mali veli nema frke, slavonske.

Kod druge kitice su svi "vlovili" refren, a o kakofonija zvukova je bila neopisiva.
Nešto me danas na to podsjetilo, isto tako bez nekog talenta, al podsjetilo:


Idem šorom i sviram gitaru
(Idem šorom i sviram gitaru)
Ona misli da sam Elvis Prisli
(Ona misli da sam Elvis Prisli.)

Mini suknja i kvrgava noga.
(Mini suknja i kvrgava noga)
To je moja, Isusa joj boga!
(To je moja, Isusa joj boga.)

Nema meda koji se ne vrca
(nema meda koji se ne vrca).
Nema cure koja nema srca
(Nema cure koja nema srca)

Sni-jeg pada, po prozoru štrca,
(Sni-jeg pada, po prozoru štrca)
Moja Anka oće da se sanka
(Moja Anka oće da se sanka)

Nikad nisam bila sretnija kad je brod, tramvaj, wte, pristal na moju blesavu stanicu u Novom Zagrebu…. beš i Anku koja oće da se sanka i med i Prislija, majkemi...

Nakon opakih radnih akcija – pranja prozora u kuhinji, a što je nezamislivo nekom ko ga nije videl, sređujemo dojmove ćerce i ja:
Naime, taj kuhinja odnosno taj jadni prozor podnose dim od cigareta, malo veće količine, kuhanje, svakodnevno i višekratno, i isparušavanje veš mašne, cela kuhinja ak ima 7 kvadrata. Je trebalo bi ju i maljati svake godine dvaput, al tak agilni ipak nismo. Velim agilnI a ne agilnE, jer junioru to ne pada na mušku pamet. On od cele kuhinje vidi samo frižider. Iznutra.

Kad više nismo znale di nam je vanjska (potrgana, naravno, jer je montiranje platila zgrada od pričuve) roleta, odlučile smo oprati prozore. Već sam plaćanjem popravkih tih roletnih, iste višestruko isplatila!
A prale smo prozore s onim deterdžentom za pranje grilla, jer nije bilo doma sumporne kiseline. Obrliht koji se otvara 20 cm a širok je pa najmanje metar, a moraš, da bi ga opral izvana, ga spustiti na naslone od dva višlja stolca, mislim ko je to konstruiral da bog da mu cela hrvacka na glavu opala ko meni, al njemu s prozorom, živi idiotizam! A ima i jednostruki uski prozor, normalni, a jednostruki jer ga je junior razbil dok je bil mali, da ne duljim, ne znam ko bi mi to otfural s čim i gdi na popravak, ovo je naselje od 12.000 ljudi nemamo ni banku, ni poštu ni kemisku čistijonu, ni dom za starije i nemoćne, koja mrtva prozoropopravljačnica.
A imamo i razbijeno staklo na vratima. Koje smo oblijepili raznoraznim svačim tak da se ne raspadne. A i ne pere se, samo se dodaju posteri i naljepnice. Zabavno kod nas, nema tu. Opće, kod nas vlada jedna tak domaća atmosfera da - sad zamrljani oblok i razmazani deterdžent zgleda na staklu čist dekorativno i skroz neobično. A zavjesice bumo stavili sutra, to je već bilo naporno, pa mislim halo: triput sam se (na užas onog zločestog suseda u zgradi prek) u gaćama penjala na prozor da skroz operem okvir i isto potrganu roletnu, a ak mi opaki deterdžent kapne, bolje na moju kožu nego da mi uništi jedine hlače u koje još stanem. Lepa moja rwatzka standarda.

Tad bi ja nekaj slatkog, je, al nema više jafa keksih sa sniženja, uzimam Mueslije od princa, probam.
- Majketi, kćeri, velim, pa to je bez okusa, mirisa i boje!? Pa kak to onaj lapan opće oče jest!?
- Veli kćer - Je mama al to ti je fensi zdrava hrana. Jebem ja takvu zdravu hranu, kruha-masti-soli, to je zdrava hrana, kaj je ovo, žito narezano na kriškice!? Ni cveba, ni onih ozračenih E-nešto – lješnjakih nema!
- Ali mama ima nutra i čokolade.
- Je, velim, onakve kaj sam vam kupila 3 za 10 pa smo bacili, (šećer, mast i malo otrova, e ja obožavam čokoladu dapače i štujem je, al ono je bilo prestrašno, a i tu je u komadićima). Kaj je to, jebate, da zdrava hrana, to je hrana za ptice, fuj. E, znaš fakat to je i Sanja jednom rekla. E, onda su poslali jednu malu rođakinju pred kojom srditi to nazvali hranom za ptice, dakle da ipak kupi Muesli, a dete do dućana zaboravilo i reklo prodavačici kaj treba: Normalno, donesla curica doma ono kaj je zapamtila: Hranu za ptice.

U taj čas zove Sanja, reko baš te spominjemo i pričam o hrani za ptice.

Veli gle Seka, to je dete, al daj slušaj ovo: Izvješće iz bolnice: Stara nije operirana, al dobro je doktor rekel, to ni tak drastično, majka (koja je jedina) polako već sedi. Onak podboltana. Ali do nje ista takva jedna svađalica, u istom stanju ko i ova, malo samo privezane da ne opadnu. Pa se svađaju. Vređaju ovu drugu da je stara (isto su godište). Veli Glorija ovoj: Ti ideš u Vrapče, ti si luda. A ta druga Gloriji: Tebe su iz Vrapča tu i dopeljali i tam buju te vratili. Ma nemoj, ja idem u dom, da znaš, buš vidla, a tebe buju ak ne u Vrapče, onda u Marof otpeljali.

Onda su došli sin i snaha k toj drugoj, ajmo nek je Štefica. I Štefica po sinu da ko je on da on njoj dolazi, da ona oće da joj snaha dođe (snaha se ni ne trudi objasnit da joj nije kćer) i tak psuje žena sve uzduž i poprek, prigovara, grdi, špota kaj nije došel - netko - (ne zna se ko jer to više ni rodbina ne povezuje).

Veli Sanja, prodajem nekretninu u zao čas, al bar imam kam sa Glorijom, kak je ovim ljudima, imaju troje dementnih u isto vreme, love se za dom nema, očaj ljudski. (Lepo moje rwatzka.)

- E, viče Sanjina Glorija sinu od Štefe: E, ti, mali!?? E, mali!?? (Mali inače ima 50 i koju godinu) – čuj, jelda ja dobro zgledam, kaj ne, gleč, ova tu ( pokazuje na Sanju koja sedi do nje na stolcu) mi veli da sam suha, jelda ja opće nisam suha, jelda da sam ja komad, zajebava me prostača, jelda ja dobro zgledam!?? Ha? Čuješ, mali, e!?

Čovek valjda klima, veli Sanja, meni neugodnjak, dost mu je njegove stare, sad još i moja. Al Glorija ne odustaje, počne ga grditi da kaj joj češće ne dolazi (nema moja Glorija veze blage ko je kome kaj i ko je kome i zakaj došel). Čuj, veli ona Sanji: E, mama (svojoj kćeri!), jel bi mogle, e, ajmo tam van na hodnik zapalit.

- Mama, nesmeš pušit!

- Kaj kurac nesmem pušit, maloprije sam bila sa sobaricom (Glorija je povremeno u hotelu) pa smo si pričale na balkonu i pušile.
- Mama, slomila si nogu, nemreš se ni ustati.

Glorija mijenja objekt pažnje, viče Štefi:
- Čuj, stara, a ti buš najebala, znaš, ova tu (pokazuje Sanju) ti je moja rođakinja (pa je, istina) i ona ti ima Veru Perić (to je neka iz neke Kadrovske iz neke firme iz 1970 i neke godine) koja bu njoj naštimala penziju i ona bu se k meni doselila u Draškovićevu (prapovijest, stan di se Sanja rodila) i lepo bu me bedinala, a ti buš najebala.

- Coprnica stara, viče Štefa, vrak ti se matere najeblal... Ti si sigurno fačuk!
- Kaaaj, viče Glorija, očeš da ti se sad ustanem i jednu zalepim!!! (da ponovim da obadve imaju neoperabljivu potrganu nogu, svaka svoju)

Sanja veli – Seka, u zemlju da mi je propast. Onda ti stara najedamput veli:
- A gdi je onaj mladi doktor????
“Mladi doktor”, snimila Sanja, je medicinski brat koji je dobro pri živcima i razgovara s posjetiteljima, tješi ih u njihovom jadu kolko može; veli Sanja, zbog takvih bum postala vjernik. Mlad, zgodaaan, strpljiv, nasmijan, priča kak on tu ko u kazalištu, veli kolegice su već izluđene il na apaurinima, a meni vam je ovo ko Muppet show. Kad se počneju preveč bacati, onda ja pitam doktora kolko se to smije zdroksati i tak se onda one smiriju, još si i popričaju suvislo – kolko se može – kak je bilo u mladosti, kak je prije bilo bolje, al to vam sve kratko traje. A vaša mama i ova gospođa, to je posebna kombinacija, al vjerujte: ima i gorih.

- Čujte, pita Sanja, a vidim stara mi ima boju, dobro zgleda, očito je jela.

- Kaj, veli mladac, čujte, znate si mamu nemam kaj ulepšavat, gospođa mama je rad imala muško društvo, kaj ne (ne opće pa kaj bi). Kad sam u smjeni uvijek ju ja hranim. Ja vam njoj dođem mrtav ozbiljan (priča to i pucketa od smeha) i velim: gospođa Glorija, ovakva jedna feš žena ko vi, to se odma vidi da ste vi jedna fina ženska, al nemojte se šaliti, ja bum vas hranil al imate sve pojesti, uredno, ste čuli! Nemam ja vremena tu celi dan samo za vas, glečte, sve ostale sestre hraniju!
I tak žena sve pojede, uredno, ne pljucka, niš, ma sve pet!

- Veli Sanja, to ti sad pričam jer me svu zasrala s hranom, normalno da ju ja hranim kad sam tu, popljuvala me onak znaš ko bebe kad nećeju špinat, hahahah, joj Seka, da me vidiš, dobro da sam si vestu donesla, zgledam kaj da sam u kocu bila pajceke hranit, a ne nemoću milu (na to se uvijek razvalimo) staricu.

Priča Sanja, sad već iz tramvaja:
- I tak ja njoj: Veli Sanja mami – Mama idem ja, slušaj me, sve je organizirano, sutra te peljamo u dom.

- Čuj, nemoj me u Vrapče metnuti, ja bum ti otam pobegla i onda bum sve Babokici rekla (to je radio Mileva naglašenog talenta, samo ne znam kak bi ju ova obavijestila jer se više ne zna ni mobitelom služiti). Ja joj odma javim ak me metneš u Vrapče!

- Ma nebuš, mama, slomila si kuk, došla bu sanitetska kola po tebe, sve bu dobro, sve sam ti već pripremila i oprala i speglala, kupila sam ti 5 (laže, 7!) novih pidžamih, sve je čisto buš vidla, dom je prva liga (nije Sanja prodala stan da jedinu majku stavi u ubožnicu, dom je lepi a i lepo košta, više od mamine penzije i Sanjine plaće skup).

- Čuj ti se meni zapravo opće ne dopadaš, znaš!!!! - veli najedampu Sanjina majka svojoj kćeri jedinici kojoj je stoput u životu rekla da joj pas mater i da ju opće ni trebala roditi!
- I pazi samo, ak buš zajebavala, bu ti moja Sanja već pokazala, znaš!? I odi, i bolje da ideš! Vrit hodi! Kaj mi opće dolaziš!

Velim Sanji na kraju: Je pa si bar mirno otišla, ajd sutra mi javi novi igrokaz s premještanjem jedne jedine majke u dom, da Sanja, budem, budem čim pospremim stol i vratim ptičju hranu na mjesto, budem odma /futur II./ sve na blog stavila. Tvoje je samo da dostavljaš nastavke. Kad sve završi spojili bumo to u knjigu i napravili besceler. Pusa. I pozdravi mamu, reci da ju pozdravlja Kraljica Elizabeta Druga, kaj ima važno otkud.

Eto ti kad predugo moliš kćer da ti fotka kravicu
i stavi ju na blog, onda joj odreže pol roga
i lupi tak da sad ovo nije kravica nego kravetina
i nisam stigla ni tekst napisati i sad moram
tražit vezu da mi smanji fotku, mislim ovak
nekaj, i još mi je rekla da sam dosadna, to
mi kravica nikad nije rekla, i tak to sve skup
nije dobro, uglavnom ovo je u zbilji kravica koja
je došla izbosne, iz Bihaća, a inače stoji na
modemu kod kompa i mala je, a vidi trepuše,
veli Eva koja mi je šenkala kravicu. I tak.

E još sam se setila (ukinut će mi blog kolko danas
brljam) jednog vica od 1986., pričala jedna bosanka
na moru:
ZOO kupio dvije zebre i fura ih tam gdi ih fura, u ZOO.
Vozom, vagon onako s rešetkama, da zebrama nebu
vrućO, priča Bosanka, Snežana. Kad stao vlak, bio na
parni pogon vlak i nešto nisu valjda sipali dosta ugljena
i stao voz tako van grada, neke livade okolo, a krave pasu
(sve mislim da nije bilo kod Mrkoplja, pa koja krava od
mog prijatelja Branka iz posta od kraja veljače o.g.) E, i
tako tamo pasu dakle te domaće životinje jelte. A jedna
zebra veli drugoj zebri: E, bona, vid' kraveee. A to čuo
bik, muž od tih krava jelte i veli: Deder skini ti sasebe
tu pidžamu pa da ti ja fino pokažem ko je tu krava!!
Eto i tak.





Evo nismo ni znali, ova kravica ima curicu, vite kak je mala,
sad tražimo dva imena, za mamu kravu i bebu kravu
(mala je napredna za jednu bebu!)

... je bila jaka firma, svaki 4-i Zagrepčanec je (po nekim autorima) bil zaposlen u toj fakat velkoj i onomad jakoj firmi. Ovo je Prvomajska, ali - priča, od nekidan od kraja travnja, malo pomaknuta na 1. maj/svibanj - ko i sve u rwatzkoj:

Sedim taj nekidan na poslu ničim izazvana, ma lažem: delam - izazvana sam, moram decu očkolovati a treba i režije platiti i nekaj pojesti, i tak.

I osim kaj sedim, pišem nekaj, malo se koncentiram, malo bemsovu telefonu, ispravljam i tak.

I najedamput mi po glavi počne opadati žbuka sa zida na bulju; reko bomba nije, javili su da nije, da nije potres? Ma nisam stigla ni paniku dići (za što sam stručnjak) kad me preklopi karta Hrvacke koja visi na tom zidu iza mene, a već cca 30 godina: i zadrži se s onom gornjom štapinom - između televizora (domaći izraz za monitor, ono di vidiš slova), i printera na stolu, a druga štapina na podu. A ja usredini, ispod.

Stara karta, smrdi, a najviše sam se bojala da se sve one rijeke ne razliju po meni, kamenje iz Like i to, kakva krava – ak ih još ima – iz Slavonije, pajco i tak, a i puhalo mi s Velebita.

Vesna je vrisnula, skočila, kolko naša flegma Vesna opće može skočiti, al eto, i - da jesam dobro.

Kurac sam dobro jebote, vičem, cela Hrvacka mi je na glavu opala pa sad budi dobro. E, Vesna, oš se igrati skauta, kak se veli, izviđača, gle, ovo mu dođe ko šator ko iz Alana Forda jebote, samo ja nemrem van, fuj smrdi, a i Garfield (s natpisom: Look at the bright side... At least Mondays only happen once a week!) mi je završil točno kraj levog uha (jer sam ga zaljepila na kartu baš nekak prek Zagreba). Ništ, iskobeljam se van, Vesni se fuj gadi frkati kartu, je reko kaj sad, frči domovinu, ja bum s druge strane. I ipak sfrčemo mi kartu i metnemo u jedan vuglec i operemo ruke od Hrvatske. Kak su već mnogi napravili.

Tak je bilo. Još smo stavile dve gumice okolo Hrvacke. Da ne zbriše nekam. Da se drži jelte. Da ne bi možda mašleke vezale!!!???

Kak ko ulazi veli – kaj se tu desilo?

Ja velim – niš se nije desilo, opala mi Hrvacka na glavu. I kak su navikli da trabunjam, odu nezadovoljni. E al kak ima i bistrih, neki se vrate, veli – pa vama je zbiljam Hrvacka opala na glavu, oćete tužiti kartu za povredu na radu? Reko kaj mislite da mi to ni palo na pamet, al u OVOJ Hrvackoj ja sigurno nem dobila očtetu, još bum morala državi platiti za uništavanje javne imovine! Fala, ne po sudovima, nikad više, ja ne, sigurno! Dobila bum spor kak mi se već i pitanje alimentacije vuče 8-u godinu pa ni (hm) nisam dobila!

Pa neki: Da fali karta na zidu.
Fali na zidu, velim, al Hrvacka je na sigurnom, u ćošku.

Pa neki drugi: Da di je Hrvacka.
(U pizdi materinoj) Hrvacka je u vuglecu.

Da je soba presvetla.
(Upalite svetlo, velim ja. E e tu svi zapnu, niko ne kuži zajebanciju, jasno osim Sanje koja je bila užasnuta kaj nije bila prisutna. Ja sam predložila da ponovimo postupak al da ona bude na mom mjestu, odbila Sanja jednoglasno).

Fućka mi se. Sad imam zakonsko pravo reći da mi je Hrvacke navrh glave. Osobito posle onog jada s fažolom u Splitu.