Opomena: Moj stari (Toni) je tolko volil pisati da su moji postovi ono – najkraći nacrti projekta, a malo ubacil i neke ironije, pa sam eto našla neka prastara pisma, a ima i gorih od ovog. Baba (majka majke Melanije) - Natalija Mađarica (ne torta, više horgoška paprika) kojoj je pisal, punica njegova, ta nikad ni naučila hrvacki kak treba pa je trebalo puno riječi za malo prizora, da bi baba pohvatala. Na kraju je u tom Lošinju, s kojeg joj je stari pisal, i pokopana. Iz Nađkanjiže, bembebože, u Lošinju - gore nije moglo biti.

Dragi punice!
Sretno smo doputovali na more sa vlakom u 3 razredu, klupe jesu malo tvrde, a kaj možeš, drvene su, a malo je to čudno, mene su učili da je drvo mekani materijal. E i tako, pa kad su nam se guzice ukočile, pomalo smo ustajali i išli na hodnik al je puhalo dosta jer su prozori bili otvoreni, a nisu se dali natrag zatvoriti, a hladno u Gorskom Kotaru. Dok vlak vozi, dosta puše. A i dosta se mladeži hofiralo u hodniku pa nije to tako dobro, mislim u hodniku. A kondukter je prošo dvaput, a prošla i neka baba s kavom koja je bila grozno vruća (kava, ne baba) i nudila i koktu koja je bila grozno hladna pa smo Seki grijali, rukama, da se ne prehladi. Za oboje dece smo uzeli samo jednu koktu, dosta im je to, ne treba decu razmaziti! (opomena autorice: Kava se "sipala" iz neke termosice u šolje (!) od porculana i posle je baba dolazila da ih pokupi, halooo, 1950ineke, a koktu smo dobili u one staklenevretenaste čaše, di su to tih godina taaako ohladili to ne zna ni sveta krava)
Onda se išlo pišati ali smo išli po dvoje jer kvake na vratima nema pa dok je jedan pišo, drugi je držao stražu da ovog ko piša neko ko ne piša, a namjerava pišati i u tu svrhu vani stoji - ne vidi kako piša. Onda je taj koji se popišal držal stražu onome ko je njemu držal prije stražu dok je on pišal. Zahod bazdi na mokraću jer je potrgana školjka pa kroz rupu vidiš i prugu bogati, Seka je plakala jer je mislila da će pasti pod vlak mada ju je Melanka držala. Al ne možeš dobro ciljati ni kad se vlak drma i svako malo stane, svako pišanje se zapišaš; doduše nema ni vode na lavabou, a i čemu voda kad nema ni sapuna ni papira. Pa da, a šta da radiš!? Lepo je zapravo putovati, svašta vidiš iz vlaka, polja, kukuruz, krave i tako.
Srećom da pepeljara u kupeu nije bila potrgana ali ju očito već mjesecima niko nije praznio pa se sve zapalilo kad sam gasio cigaretu (Opomena autora: cigareta: Primorka bez filtra; Pepeljara: debela limena kutija pričvršćena ispod prozora - na na kojoj je falio samo poklopac, ne znam kom je smetal, to je bio uvod u današnju rwatzku)
Pa je jedan dasa iz kupea polio to sve skupa s vinom iz demižonke, čisto malo, jer šteta vina. Mislim da je vino bilo - tudum pomiješan s direktorom, a ovaj fini neki čovek, odma se vidi, domaći, Zagorec. Onda smo si malo dezinficirali ruke s vinčekom, deci nismo prali ruke, nije vino za decu, a čovek domaći, obrisal ruke u one smeđe zastore di je štamapano JŽ, ali ne upijaju dobro a i dosta smrde, negdi su i gumbi potrgani. Valjda je neko jako potegnuo kad je brisal ruke. Znate kako Melanka uvijek ima rupčeke sa sobom, nije mi dala da brišem ruke o zastor, bože, nju svašta smeta!
Zapravo smo iz Zagreba do Rijeke, ako dobro čovjek procijeni, stigli relativno brzo, za 7 sati. Vlak je stajao  kod svake bandere, kako i treba, a i kad je vlakovođa vidio kravu, isto je zaustavio voz, neka ljudi iz grada vide kako izgleda životinja koja nam daje mlijeko, sir, jogurt i vrhnje. Vidli smo i koju kokoš, ona nosi jaja.

Dobro nam je došao K-15, zašparali smo na kartama oko 4,5 dinara.

Melanka se zgrozila kad je onaj čovek kaj je gasil čikobernicu s vinom iz demižonke posle izvadio pečenog piceka zamotanog u novine, ja sam prvo mislio zato što je picek bio poveći pa da je zato u novinama, a domaći je picek, normalno da je dobro uhranjen. Melanka se jako smijala kako je picek zamotan u novinski papir, mislim da je to bio Vjesnik u srijedu. Onda smo svi bili ponuđeni, dopala mu se Melanka, nju ljudi vole, vidim ja kako ju muški gledaju, eh, znam ja šta sam oženio, nisam ni ja blesav. Čovek je njoj odma ponudio batak. Seka se čudila kako se najednom stvorio stolić kod prozora, a to nije stolić nego jedna ona daskica od drveta koja ima metalni rub od aluminija, pa se malo podigne i izvuče i može služiti kao stolić. Čovek je bil jako fin, i luka je narezal i kruha domaćega natrgal rukama, da je protiv boga da se kruh reže nožem, nego on fino svojim jakim seljačkim rukama, malo su mu nokti od zemlje i to, izrađene seljačke ruke, malo ga se osjeća na štalu, krave, pravi gazda, a sve to domaće. I sva ta hrana fino zamotana u novinski papir.Nema tu, šparan čovek, nema krpe pa da se troši, nego fino u papir, pa posle baciš kroz prozor, da ne zagađuješ vlak. Čaše nije imo, ali su svi potegnuli, koji su htjeli, iz demižonke, pa nismo mi stranjski, to sve svoj narod, a i alkohol sve dezinficira ako neko ima neku žvalu. Melanka nikad neće piti, to znate, pa smo mu rekli da ima žgaravicu, a on navalio da je to baš dobar lijek, sve mi se čini da se malo naljutio.

Onda smo čekali brod "Kosta Racin" do pola 5 popodne, Obično ga pretovare pa je još sporiji, a svima zlo i povraćaju, samo se deca zabavljaju, Radovan juri po brodu a Melanija samo brine gdi je. Tak smo u Malom Lošinju bili oko pola 10 uveče.

A Rijeka je bučna kao i uvijek ali mi uvijek sjednemo na Žabici do polaska broda. Mogli bi ostaviti kofere u garderobi, al skupo, dinar po koferu. (Kofer: nekakvi smeđi pa od kartona u slojevima, a da se ne otvori, stari ga zvezal okolo s nekim starim remenom da ne velim kaišem).
U onom restoranu Žabica koji se nalazi na Žabici, tamo Melanija Seki nešto kupi, jeftino je i svježe, a inače je Seka gadljiva ako joj mama ne daje jesti. A Žabica nije prava žaba nego jedno mjesto gdje stane autobus koji dolazi iz nekog drugog grada, a jeftino je i friško uvijek (Op. autora: tempi passati, mai ritornati). Dugo je čekati par sati s djecom. Seka je već 4 godine stara ali se samo drži mame i boji se da nam brod ne pobjegne, ali je veli dosadno pa stalno “čita” svoje knjige koje uvijek nanaša simo tamo. Htjela je kuglicu sladoleda ali joj nismo kupili, danas su djeca jako razmažena. Kupili smo joj jednu kaugumu koja izgleda kao kiki bombon pa je bila jako zadovoljna, ali se žalila na vrućinu, kažem, deca su razmažena, šta vrućina! Zamisli ti kako je, kažem ja njoj, meni bilo partizanima u 7 mjesecu vruće a još smo se morali boriti. Radovana (mog brata, op. aut.) sam htio ošamariti jer je reko da je i ustašama i domobranima bilo vruće a i švabama, ali se klipan izmaknuo i onda se durio i negdje je otišo a ja sam ostavio Melanku i Seku da čuvaju stvari i tražio ga, kad sam se vraćao Seka je plakala jer je Melanka morala na WC pa ju je ostavila načas samu, da sama čuva stvari; Plakala je i rekla da ju je strah veli i da ju je neki striček nešto pitao, a nije striček nego milicajac, dohvatit ću ja onog našeg klipana, ništa to nije odgojeno.

Eto draga punice, još je bila od Malog Lošinja jedna šetnja, nema asfalta na tih 5 kilometara, a nije noćas bilo ni mjesečine, a u pola 10 kad stignemo, već je dosta mrak; pa sam sve mislio - valjda će baterija izdržati, nije izdržala, al snašli smo se. A Melanija se ljutila da sam na trebo prije mislit na bateriju, jer da se dete boji mraka. Seka je morala hodati tih 5 km, nek se uči, a nosili smo dosta stvari, ali sve je to dobro, kad dođemo kući i upalimo petrolejku, dobro je kad znaš da ćeš se sutra već kupati. Možda jednog dana ipak uvedu autobus da vozi na liniji Mali Lošinj – Veli Lošinj. A možda i asfaltiraju put, ko zna.
Evo vam i jedna razglednica iz Rijeke, gdje je vrlo lijepo, što i vama želimo.
Srdačno, Toni

Napomena: U pol 10 smo ulazili u kuću gdi nije bilo ni vode ni struje, a pod je bio – zemljani. Spavali smo na tzv. poljskim krevetima, brat na luftiću, stoput zakrpanom, kojeg je napuhaval sjedeći na zemlji.

Danas – nemamo ni to. Ali imamo (pro forme) Hrvacku, a koju uskoro ni pro forme nećemo imati mi nego EU.

Pa se sjetim pjesme o čika Simi koji u Savi ribe peca i u vodi moči žulj...

Jebote praznici pa još kad padnu ovak skupa, je, lepo je to – pomisao da buš 4 dana doma, ne znam kaj ću doma, valjda bum silno zašparala kuhajući deci koja se nemaju kam maknuti, pa i deci je vruće, je. Kak da se ne spomenem bivšeg, da je neko drugi bil bivši, imala bih još kuću na moru il bar onu vikendicu na Plešivici... Bi se makli od doma. No i ovak je vruće i nema veze, nadam se da je i njemu.

Tu u sobi na poslu 51 stupanj. Otvoren prozor – centar grada, asfalt se rastapa, ulazi vrućina. (A mene očito pere haiku.)

Nesmeš zatvorit, da te neko ne zakolje. Ljudi su glupi. Koji zrak, kao zrak ulazi, ma ni kisik se ne drži u molekuli O2, pliva pojedinačni O1 po zraku, samostalno, jebatesova.
Otvorile smo vrata od sobe - kao to je stara zgrada debelih zidova (ne židova!) po hodnicima je hladno. Je hladno. Bilo nekad.

Upalila sam vrtilator, danas me nekak sve boli, no super. A vrtilator je glup i samo vrti vrući zrak mesto da ohladi. Kolko dostavnica je zbog njega odletilo po sobi, da ne pričam.

Sve nervozno i naježeno, niko ni sa kim ne spika, jer zna da bu odma rata. Sve zlovoljno i pakosno, čak i oni kaj ni ne znaju kaj to znači.

Pomisao da moraš izaći i jedno tri minute hodat do tramvaja te ubija. Svi znojni i smrdljivi, niš ne pomaže, sve to boso, a kad se diže od stola, kao sandale uredno na nogama, je, kak ne, ono, viš noge natečene, ma užitak jedan.

Pred odlazak doma oni pametni idu u one prostorije pa do lavaboa, peru majce, takve ih oblače, ili moče kosu, ili oboje - i mokri izlaze van, mislim sad znam kaj znači – fen. Vjetar fen.

Ne kaj ti je vruće nego nemreš mislit više...

Kad, ne lezi vraže: Ulazi jedan gospon (šteta kaj nije neki drugi da ga opanjkam, ovo je jedan stvarno gospodin) i moli da se na Sanjin komp presnimi njegov diktat. Sanje nema. Bu Vesna. Kuži da smo nabrijane i veli – bum došel posle, samo polako, znam da je dan težak.

Vesna ne uspijeva. Ne uspijevam ni ja. Ne uspijevamo ni zajedno, vidimo postupak je dobar, komp prepoznaje zadatak al ga odbija. Zovem informatičara, ovak se spikamo:

- Bok, ovde ona iz sobe jedan.
- E, bok soba jedan.
- A kog sam dobila? (Imamo dva informatičara i fakat je teško naučit boje dvaju glasova)
- A kog ste trebali?
- Tebe.
- E pa dobili ste me.
- Aj kad buš došel, ovaj mulec neće snimat. Oš kavu?
- Joj, teta, kad stignem, evo bum brzo. Neću kavu.

Nema ga, zove Vesna.

Bla bla bla – zaboravil je, bu došel.

Evo ga, kak je to presnimil, ni on ne zna, i veli ne pitajte me, metoda slučajnog izbora, kad bu opet ovak nekaj, opet me zovite, vruće mi je, nemrem, bljak, fuj, bok, idem, uuuh...

Onaj gospon, vlasnik diktafona je u međuvremenu bil i jako se ispričal kaj smeta i sad je više i odustal, ja ne znam po toj vrućini takva finoća.

Spremam se doma, vidim Vesna ostaje, valjda sređuje dojmove ili ima tajnu taktiku izlaska. Ona stanuje pod Sljemenom, kaj ona zna kaj je vrućina...

E, Seka, ja bum za 10 minuta išla na wc, veli ona -

Kaaaaj???

Gle, slušaj me, ja bum za 10 minuta išla na WC.

A kak znaš da buš točno za 10 minuta?

Gle, slušaj me, dakle dobro, ajmo ovak: Ako ja budem na WC-u....

Želim ti uspješno obavljenu tekuću problematiku...

Kaj?

Ništ!

Gle, slušaj me: Ako dođe gospodin X po diktafon...

Ti buš dotle piškila.

Ja bum MOŽDA piškila, a ti njemu reci da mu je diktafon u ormaru.

A di sam tu ja u celoj priči?

Ti buš mu rekla da sam ja na WC-u...

I da piškiš.

Hm, Seka, kaj ti zapravo oš reć??

Da ti ideš pišati a da ja idem doma, halooooo!!!!???

Hm, a tak, aha, pa je. Viš, pa je, da, da. Je kaj onda, ajmo ovak, gle... hm..

Znaš kaj Vesna. Lepo ti njemu napiši: Vesna je na zahodu, Seka je u ormaru, a diktafon je otišel doma.

Odlično, veli Vesna, sve napiše, potpiše naravno MENE!!! - i zaljepi za ormar.

Ja sam doma, a za ostale ne znam.

Veli mi u sredu u tramvaju jedna suseda o kojoj niš ne znam, al s kojom sam na – ti, a ona pak ne zna ni kak se zovem, čuj, jelbiti išla z menom u petak u Lisinski na koncert?

Reko' – može.

Kćer sluša ne vjeruje, veli - pa nisi pitala ni kaj ni kak. Velim – čuj, besplatno je, a ponašati se znam, i pljeskati znam.

- Ak buš pljeskala kakve su ti pljeskavice bile nekidan, stara, svaka čast. (ovaj put bez ironije)

I tak se suseda, (nek bu - Draga) i ja nađemo pred Lisinskim, vidi di dolazim i viče punim glasom – Eeeee, jebotebok, ja sam misla da buš zakasnila, već mi se sere od straha da bu karta propala. (Raja gleda...)

Ulazimo, veli ona - Viš nikad nisam bila u Lisinskom, aha, viš velko je, pa je i izvana zgleda da je velko. Znaš dok se gradil Lisinski ja sam stanovala u Paromlinskoj pa smo stara i ja dolazile po daske kaj su odbacili (?), čuj, pa - za grijanje, razmeš!?
Reko – jasno, pa to je duh!

Koncert prigodom obilježavanja 20-godišnjice uspostave diplomackih odnosa s Korejom.

Ja umorna na smrt, govorit nemrem (krajnji domet ludila pred nesvjesticu), misim si jebote jel to Sjeverna ili Južna Koreja. Reko ak nebuju pucali po nama, onda znam koja je... Hm...?

Na platnu iznad pozornice, pardon, stagea, lijevo gore, hrvacka zastava, sa svim onim kozama i to, i korejska, u sredini jing/jang, okolo četri nečega, sve skup zgleda kaj električni magnet, inducirani, kakav li. Nemrem se smijati vlastitoj dosjetki, reko možda je i istina, dobro da nemrem pričat, a moja Draga i tak niš ne bi razmela, čak ni to da ja nemam pojma.

Upozna me žena s dve preslatke Korejke. Obje se srdačno klanjaju i još srdačnije mi pružaju lijevu ruku ko staroj frendici, reko dobro, obavimo to rukohvatanje, Prva odma veli Haalo!??? Aj em Ma Ra (tak sam razmela) am so veri pležrd to mit ju. A ja ne znam ni hrvacki, di bi engleski progovorila, velim aj em pležr. Hm, čujem se, koji sam ti ja pležr – i oću popravit, reći aj em plizd, ne, ne, My pleasure! - odeeee ona sva lepršava. Sreća Draga kurca ne kuži, veli – jebate, dobro ti govoriš engleski čuj! - dolazi druga koja isto nekaj veli na engleskom, ja se pokušavam uopće nasmiješiti, jadno, velim samo – so glad to meet you... (a koje znanje batesova!?) Kad ona blago štipne Dragu za koljeno prek hlača i veli: Dragaaaa, jeans for concert....??!

JEBIGAAAAA HANI, viče Draga!

Posle kratkih govora preslatkog gospona korejskog veleposlanika i još nekih naših, slijedi izlazak čarobnog dugokosog dirigenta, jebote ti Korejci svi prozirni to sve “jako voli liža”, dakle ono dojam je pet. I rukuje se s prvom violinom. Mislim s Prvom violinom.

- Čuj, a kaj se ovaj samo s tom ženskm rukuje?
- (Iz zajebancije, mislim si, al se suzdržim.) Draga, to je prva violina.
- Pa gle kolko violina ima!...
- Bum ti vani rekla.

Očekivala sam pitanje da koji kurac taj kosmati maše pred tim ljudima, al pusti Dragu, ni ona bedasta ak i nema muzičku akademiju!

Listam program da kužim kaj gledam dapače slušam.

Dakle posle nečeg sasvim suvislog a prigodom čega sam uporno dozivala u svijest sve kaj sam od kćeri saznala o Istoku, dočekamo i drugi dio otpljeskavši nekak nevoljko...

Izlazi kosooki lik u kimonu il tak nekaj, s -nečim- neki instrument čija upotreba u glazbene svrhe je prvo pocečala na polegnutu gitaru, recimo na tepihu, prepuštenu na milost i nemilost zdravom jednogodišnjaku koji je skužil da kad natežeš žicu, ona proizvodi neki zvuk.

Pa nas je sve dobro zajebal kad je počel za zbiljač po tome svirati, niko dihal nije. Kad je Draga prodihala, osetil se malo žešće masovno zlorabljeni duhan i burek sa slabo dinstanim lukom. Odma sam se setila na kolegicu s posla, Božicu, samo njoj može tak smrdit iz usta, tak da je ovo bilo za ne još pasti u nesvest.
Posle mi je Draga rekla da je pazila da bu ostatak bureka dobro zamotan u vrećicu da ne smrti iz torbe.

Onda su ocvirali Gotovčev Simfonijski ples. Izvrsno i preizvrsno. Većini raje poznato, naravno i meni, mada nisam prije znala kaj to je i ko je napisal.

- E, jebote, Seka, si vidla, ovo je već malo bolje, veli Draga. Malo živahnije
- Ma pogleč program, to je od Gotovca.
- Aha, od Vlade Gotovca, je, čula sam za njega.
- Ma Jakov, Got.... - O mein Gott, možda se setim vani objasnit, nema veze. Mislim si je pa ima Gotofcih viš, i onaj od Simonice...

- Čuj, veli Draga, a jel oni to snimaju, tam piše HRT, ja jebote nigdi ne vidim kamere.
- Bum ti rekla na pauzi.

Vani: - Čuj, onda kaj, su nas snimali, bumo na televiziji?
- Gle Draga, ovi svi kaj sviraju oni su ti Sinfonijski orkestar HRT-a...
- Aha, viš, zato te i pitam, si vidla, nekaj s televizijom.
- Gle Draga, oni su stalna postavka ansambla koji nastupa...
- Al si vidla, ima i Korejcih.
- Naravno kad je većina glazbe njihova...
- Misliš da su nas snimali?
- Ne mislim. Nisu nas snimali.
- A čuj više je naših.

Ja više ne znam kaj bi rekla, velim
- Pa je, oni su tu, a Korejci šparaju pa nebuju dofurali iz Seula celi simfonjski orkestar.
- Ma kurac, niš ti oni ne šparaju, ja ti velim, oni kad odu u Getro, to se jebate nakupuje i ovoga i onoga, i maslina i sira, i beli papar, crni papar, niš ti se ne špara naročito.
- Hm... Je pa viš da šparaju kad idu u Getro, tam je jeftinije. Slušaj, nemam puno energije, dakle mi imamo svoj simfonski orkestar (i prvu violinu) i nije potrebno da pol muzički obrazovanih dotepu do Hrvacke...
- Je čuj, daleko je Koreja, čuj njima ti treba dva dana da dođu.
(Ja razmišljam o avionima, ono imamo diplomatske odnose... hm...)

Ono kaj je objašnjavala ko kaj dela u Veleposlanstvu nisam upamtila samo sam shvatila da je ona shvatila da nemre podgrijavati burek u mikrovalki dok je gospon Seong Ung Park na poslu jer mu bazdi luk iz prizemlja na kat. Ko na jednom našem sudu. U prizemlju ak jedeš ćevape s lukom, neko cinka precjedniku da na katu smrdi luk. Kad dođe kontrola onda se ustanovi da smo jeli kobasice sa senfom i da to mašta radi svašta, žene s kata su jalne kaj su jele kefir i pecivo pa nas tužiju. A za tužakanje i postoje sudovi, pa je.

Di smo stali.

Izlaze potom dve predivne žene od kojih jedna nekaj svira a druga arlauče. Ispušta školovane zvukove al nekak rastrgane, u raznim molovima, durovima, nekim grlenim postavkama koji u hrvatskim grlima ne postoji, nekaj strašno. Gledam opet u program, odma kužim od prve! Sreća pa sam imala one džozle kaj same čitaju: “Pjesma za dušu žene.” Odma mi je postalo preveličanstveno! Ko zna kaj sam ja u ovu masu godina laički cvilila i plakala, a niko me ni stavil na pozornicu, a ova je za ovo još i fajn vježbala. Tu se pljeskal bis dva puta, nemre se reći, ljudi su hteli provjeriti jesu dobro vidli i čuli. A klanjanje, joj kak su bile slatke, samo sam se bojala za instrumentarku da se nebu presavinula i potrgala, staklena lutkica pretanka. Mislim si jebate stvarno su se svima poklonile, niko nije u dvorani izostavljen u nekom kutu... Preslatko, joj kak sam umorna.

Gledam kaj bu sad, da ne zaspim i vidim piše Rijeka Han. Odma povežem, aha, Han Pijesak i setim se Džingis-khana, al to je druga akademska sfera. Pa se prebacim na grad Rijeku, ništa, pa na rijeku (Dunav - na lijepom plavom) i velim, Seka, još malo, ovo je rijeka i to se sluša kao rijeka. E ljudi kad metneš seljačinu da nekaj sluša. Slušam ja, a noge mi gore u cipelama, nisam ih izula od 7 ujutro, ak to sad napravim, presušil bu orkestar, trovanje plinom. Nemreš noge namočiti u rijeku koju se svira. No dobro, kad znaš kaj slušaš i to nekak na kraju i srcu primiš, ne da ti se dopadne, nego bi doma preslušal, malo za zbiljam shvatit taj njihov silni trud i znanje i finoću i kulturu.

Babe iza mene pričaju kak su bile na Kvatriću i nekaj kupovale, eto kaj je manjak energije, celo vreme su lajale o unucima, trešnje simtetamte, a ja se nisam ni okrenula. Jedna je nervozno celo vreme lupala nogom u stolac ili stolce, povezani smo... Nekom je histerično zazvonil mobitelj (na koji se ovaj uredno javil i objasnil da je u Lisinskom), neko je besno kašljal jamačno bez ruke na ustima, a ja sam riskirala moždani inzult i zadržala jedan kihanac, što mi je srcolog energično zabranil. I bila sam jako ponosna na svoj doprinos hrvackoj kulturi, pa i po cijenu života.

Posle pljeska i to, bis, neko je prokužil da je fakat kraj i raja se počela razilaziti. Onda u pol koraka skuži da se opet bisuje i stoji drito ispred tebe (sjedile smo na idealnom mjestu, drito na prolazu) i plješče, i onda kad se malo stišava – zbriše.


- Draga, velim, daj pogleč nekulture.
- Zakaj, pa kraj je?
- Pa nemoj mi to nikad napraviti pa to je odvratno nekulturno.
- Čuj Seka, si vidla seljačine nekulturne, brzo moja Draga shvaća - pa kak možeju ovak ići samo, pa ja nemrem verovat, kaj veliš.
- Užasno, draga.
- Ma odurno!

Vraća se Sunkjin Kim s onom masom kose, diže orkestar, prvo one otraga.
- Seka, a zakaj se svi ne dižeju?
- Bum ti rekla vani.
- Gleč sad diže one ispred njih.
- Bum ti rekla vani.
- Koj kurac evo konačno su se svi digli. Ha, kaj su se sad svi seli?!?
(šutim)


Ponovno se svira Gotovac, veli Draga: Čuj nemoj me zezati, meni je ovo nekak veselo, meni to sliči jako na muziku od Gruntovčana.

Skor sam opala sa stolca.

Vani se žena čudi kak nisam gledala Gruntovčane, pa veli sad ti se ponavlja pa si pogleč, a ti imaš sigurno doma i komp pa si pogleč i daj pogleč svakak pošto su bile karte, da vidimo kolko smo zašparale. A si vidla kolko je raje bilo?

Do doma nam treba u to doba rane noći oko 10 minuta autom. Došle smo za sat vremena ZET-ovim prometalima. Usput pijane raje da se smrzneš, sve maloljetno, povraća se iza svake trafike, jedan štuca, jedan spava nastojećki, ja bi to sve upisala u muzičku omladinu i to da uče one preteške instrumente od Korejandera - kak je neko rekel, ili da učiju violinu. Violinu je teško naučiti svirati jer nema označene točke na onoj drški sa žicama, kak ima gitara. Tak da teško je postati prva violina.

Sve u svemu bilo je događaj za dušu. Rekla mi je Sanja da je to najbolji pokazatelj da sam stara.

Zgodno je kad neki bračni par ima dete. Ajd to je kakti normalna pojava. Pa ono, dete već u pubertetu i - hop – žena najedamput opet trudna, ničim izazvana, e, čuuuudo jedno, eeee, ma to mislim odma treba u novine, naslovnu stranicu. Pa vidi naslova:

HOP, ŽENA TRUDNA – SENZACIJA U GLAVNOM GRADU RWATZKE, ČITAJTE U NEDJELJNOM JUTARNJEM, SAMO DANAS U VAŠEM GRADU!!!!!!!

Trudnoća se uglavnom događa ženama. U časovima dokolice.

A ženama se potom događaju i deca.

Ne planiraš recimo više djece, hop, trudna. Žena.

Pa ju svi pitaju: Pa kak to? (Ko fol ne znaju, misle našli klinju u kupusu, eventualno i kiselom kupusu, šta kiselom, u turšiji! Ili ono - donesla roda, i te finte, to više ne puše ni friškorođena deca.)
- fakat, kako to da je žena trudna???

Onda pitaš, jelte, uglavnom ženu, a žena veli – dogodilo se. (Koji se klinac dogodil, kaj, roda se napila pa došla hik – čestitam, hik, postali ste – hik majka – ko u crtiću). Ili su zaboravili – šta??? (kak je govorila moja bivša prijateljica – Ko se jebe, taj najebe), šta se dogodilo u krevetu, to su zaboravili!
- fakat, kako to da se dogodilo???

Ili: Desilo se. Pa je, to je već narodno – Desilo se curi dite. Al ovo udana žena, kaj ti je, u crkvi brate, pravo udana, ono, i – op, desilo se dete.
- fakat, kako se to desilo???

Pobeglo im, veli jedna.
- fakat, majketi još i pobeglo, a još se nije ni rodilo, a pobježe!? E, neš ti, prst božji!!!! Prst, velim. Božji!

Omaklo se, reče nekidan jedna, al joj se omaklo da se klela kak nikad nebu rodila drugo i da mi je najveća glupost kaj imam dvoje (čekam da ovo friško dete malo zraste pa da ju pocetim kaj mi je jednom spustila, a neš braco, ne spuštaj mi za decu, imaš svoju, njima spuštaj finte, eeeeee, njima nemreš, a meni smiješ al nebuš više, a-aaaa!)
- fakat, kak se to dječica omaknu?

Dakle, definicija prosim lepo: Kaj su deca: Deca su omaklice, dogodilice, desilice, pobeglice, zaletilice, šta su deca, greške?

To je ak je tak, dobra je definicija. Zaustavi te neka svadljiva budala u nekom mračnom vuglecu u Zagrebu i pita – ko si ti!? A ti veliš – ja sam Desilica.
Normalni slijed događa je ovaj: Svađa neizbježna, a moš dobit i bokserom po njuški tak da te ta mama kojoj si se dogodil ili omanul, ne prepozna kad joj zacviliš na vratima, još te tresne s kuhačom kaj puštaš krv iz nosa na njenom nogobrisu pred vratima. Tresonogu, kak ono, a taj tresonog joj se kao nije desio, njega je drito išla kupiti. Smišljeno, s namjerom! U Na-mu, u Na-mu u Ilici, čovječe, 1964., jelte, onda su to bili dobri brisonogi, još traju, jer prave domaćice potroše jedno 40 – 50 ručnika godišnje da ga sačuvaju, omotaju nogotar s ručnikom, da, jedino ne znam čemu onda taj nogobris, al dobro, glavno da se nije omako, dogodio ili desio. Da fino uđeš dok si dijete, čist materi u stan, onoj istoj kojoj si se ti - dogodio.

Tak se, pazi sad, isto može desiti i treće dijete, pa i četvrto, ima tu jedna Sinjanka njoj se prvo dijete desilo. Pa se zbog desiloga - udala. Pa se posvadila s mužem pa dok su se pomiririvavali, napravili drugo. E kud je drugo, kaj ne bi i treće. Jedno, kak je govoril prof. Kuštrak: Seka, jedno za nasledit tebe, jedno onog tvog mulca (bivšeg – za njega definitivno znam da je nastal nekim brzopoteznim seksom, jer bivša svekrva ni ne zna ko mu je otac; jebiga, bio je mrak!), a jedno za Hrvacku. Valjda zato nisam dozvolila da mi se treće desi, drugo sam i tak, već prek volje i radila s bivšim, nikak se nije htelo zaljepit. E al za Hrvacku ništa, dopizdilo mi svako malo nekom nasljedika rađat.

E tako i moja komšinica iz Sinja onda valjda misli, muž i žena, svak dvije ruke, ajde i četvrto, svako po jedno dijete za svaku ruku. Pa ostalo puno robice od dece koja se dešavaju, pa ajd peto, da se robica ne baci. A čuj, dok je furuna vruća, što ne bi i šest, kad te neko pita kolko imaš djece, a ti veliš – pol tuceta. Čisto zgodno. Šteta brate ne imat tolko dece: puno se dobilo od kumova, pa karitasa, pa puno dječjeg doplatka, a staž ide, dva puta po tri godine, pa ko zna kolko godine za njih šest, eno prvi krenuo u školu, mašala. Kad rodi 12-o, ode žena u zasluženu mirovinu. Eno ga, krenuo prvi desilac u školu. Ma zvuči doduše malo seljački, ko - Desinec, al fino dijete, rumeno, zbiljam praf zdravo dete.

Ma neka fino je to sve i hercig i pomalo šik jer oba roditelja rade, al vele 7 je sretan broj pa se eto omaklo i sedmo, bok mu daj zdravlja i majka božja penez. Al još je u buši. Ako bude sreće, bit će blizanci, ljudi vježbali, sove pardon rode su u formi, kupus rađa, enoga posle Uskrsa kila kupusa na jebenom Dolcu 20 kn, Sanja i ja opale u nesvest skoro. Kolko će koštati podizanje te djece koju nađu u tak skupom zelju?!

Sve ja to razumijem. Meni se nakon godinu i pol dana desilo moje prvo dijete, reko bivši da sam to namjerno napravila. Sposobna sam ja žena, sama sebi napravila dete, batesova, omako mi se eksperiment?

E sad ti Kinezi. Oni ko prvo, računaju starost od začeća. Mislim ne starost, prvo mladost, onda starost. Da. I oni imaju pravo ako naruče dete, ne znam kako oni naručuju djecu, valjda preko kataloga, oni nisu bogati ko hrvati da mogu preko interneta. E i oni se oko toga muče, pa ako je naručeno slučajno žensko, novije smiju imati još jedno, a ak je i to žensko, ne znam, to je onda interplanetarni problem. Ili se Anđa Veselić dogovorila da bu ona usvojila bar ono novo.

Tako da se dete dogodi, eto, znači da smo mi svi – događaj. Ivent.

Kažu neki - aaaajme, koji događaj – rodilo se dijete. Nije to tak. Događaj je dijete, ne to što se rodilo. To – kaj se dete rodilo, to se zove novi trošak za Ministarstvo zdravstva, novije – zdravlja, a koje bumo izgubili u masi već nehrvackih riječi, pa - počnimo s učenjem kineskoga, prosim lepo. Možda saznamo šta su zapravo djeca. Kineza je puno puno više od nas, bit će da netko zna.