Odlično.

Kad si jadan da jadniji nemreš bit,i
zaključiš da treba u životu biti nečovjek i gad i džubre i smeće
i gnoj i sve negativno, a opet, drugi dan ili samo čas kasnije već
pružaš ruku i pomogneš nekom, jer si – dobar? Blesav? Šta,
kakav?

Ovo je priča original, nije tajna, a
imena ...

Došla koleginica Radmila bre dete iz
Jagodinu - mojoj Sanji i veli: Daj budi Zdenkinoj snahi (Gordani)
jamac za kredit, znaš da im je teško, a to ti je i tak samo pro
forme (osobno u to vrijeme uopće nisam bila u Sanjinoj milosti da joj bar šapnem - a i to bi bilo nekak mlitavo - danas
biti jamac? Pa njoj? Ja ne bih).

I tako, bi Sanja jamac, da ne velim
jamica.

Radmilče je spretno dete, ciganče
(nije rwatzka pa ne moram reći romkinja) iz Velike Male (neka
naseobina kod Jagodine) uvijek petlja bar još jedan mutni posel uz
ovaj koji radimo u istoj firmi gdi je rijetko i ima - pa se pitam,
kaj ona nije bila jamac. Ak je baš ono – pro forme.

Nemrem reći ni da sam ja pametna da se
srmzneš: Ja sam pak svojedobno baš njoj bila jamac i kad je doma
došla opomena ne da sam poludila nego sam skoro otrčala do nje
doma, na drugi kraj grada pa još malo dalje; bivšem nisam ni
pokazala o čemu se radi, samo sam ju nazvala i rekla – znaš kakav
je, nemoj da moraš s njim imat posla. Pa mi je rekla drugi dan na
poslu da je sve otplatila. Odo ja u Erste banku, veli žena imate još
14 rata. E jeboteled! Pričekala sam i to i provjerila, srećom sad
je isplaćeno. Mislila sam tada – ma nikad više. Al to nikad više
– je sasvim na kraju ovog kućnog uraDTka.

I kak je to bez veze, kao niš
naročito, tak baš eto niš naročito; Zdenkina snaha Gordana, ni
muž Robert, Zdenkin sin, ne otplaćuje/ne otplaćuju kredit od prvog
dana. Sanja svaki šugavi mjesec: zove, moli, kumi, zove Zdenku, srdi
se na kraju, niko joj se ne javlja na mobitel, pa zove s tuđih, da
bi danas doživjela da joj Zdenkin sin, dakle dotični Robert, veli
da - nek ide u pičku materinu. Usput - friško pokopanu, veli ona - ti znaš da je moja mama umrla, veli on: Da,  znam!  - I???!!

Reko - Sanja nisi mu rekla da si samo ti i ja smijemo naših pokojnih mamica spomenuti. Ko nikad, Sanja nema snage za odgovor... 

Da on nema za vraćati kredit i da joj
nebu dal ni drugi mjesec jer – idu svi na more!

Zanimljivo je to, Zdenka radi, muž
joj radi, kćer radi, sin radi, snaha je na porodiljnom (treće dete, tri godine) i prima
porodiljnu naknadu i uz to radi, uz to i radi i prima dječji za
dvoje starije djece, sad su fino svi na moru, ali za otplatu kredita
se nema. Sanja je dobila od Sindikata onih nekih 3000 kn za smrt
mame Glorije, banka odma oduzela. Pa su joj s tekućeg uzeli i nekih 370 kn
kaj je još imala. Pitam se kaj buju joj još uzeli. Za, eventualno ono malo neupućenih - nije sramota ne znati - stvar je utuživa tek pošto
je kredit u cijelosti otplaćen. Ako i dobije spor, do onda bu
vjerojatno stanovala kod mene, tak se stvari nekak postavljaju.

Zdenka je te 2007. s jednog odjela
firme poslala u Računovodstvo obavijest – šatra - šalje
Zagrebačka banka Računovodstvu naše firme – da je kredit
otplaćen. Malo je nepismeno ne znati da na faxu piše odakle je
poslan, al dobro. Puklo po firmi ko bomba, niko ni mogel verovat.

Nakon toga Sanja (i ja) razmišljamo:
To je čin očajnika, svako s malo srca bi mislil - treba ženi pomoć i tak su ju svi popljuvali.
U međuvremenu je tak digla još sto kredita, neće Sanja reći sve
da me ne sekira, hvala Sanja, ja tebe ne bih štedila, ja bi pukla
da ti sve ne velim. Ali se taj rezon – jadna žena – viš,
pokazal krivim. Ne radi se ni o onom – pomozi sirotu na svoju
sramotu. To su jednostavno ljudi koji useru nekom život i mogu mirno
spavati. Ja sam zaglibila u opasni minus i noću se budim kak ću se
izvući, a još da sam nekom dužna, ma o čem pričamo?!

I kaj sad Sanja, budi i dalje dobra, a
ja ću vidjeti mogu li negdi dignuti s obzirom na svoje godine, malo
veći kredit, pa mi smo prijateljice, buš mi to to ko jamac/jamica -
otplatila, kaj ti je 2 hiljade Eurića, ništa! Zdenkicinoj snahi još
moraš otplatiti oko 35.000 kn, - cijena živaca uz financijsku
transakciju s tvog računa - prava sitnica.

Obitelj Brnas se neće ljutiti kaj ih
spominjem:

Srdil se jedan dan, bila sam u posjeti
kod njih, tata Brnas kak mu neće kolega s posla biti jamac, a on je
njemu bil jamac, a rade skup već 25 godina, a dobri su si i bla bla.
Tu se pak ja naljutim i velim – dobro kaj sam ja ovde. Veli on –
al Seka ti imaš decu i živite od tvoje 3,5 milje; reko ja imam decu a ti isto imaš decu i sad buš imal i kredit i buš
ga otplaćival, jeltak? Čovek ni mogel verovati, joj svašta sam mu
rekla, ma skor sam ga stukla! Drugi dan smo sve odradili po bankama i
kad je kredit bil otplaćen, uredno sam obaviještena a tolko su
zahvaljivali da sam u času pomisla da sam im tu lovu šenkala a ne
potpisala jamstvo.

Eto čovječe, sad ti budi Čovjek i
reci to naglas, a da bi gordo zvučalo; budi još i dobar i obična
si budala.

Budala je inače čisti turcizam i
znači – budala.

Tak se svašta izdogađalo, po ovoj
vrućini nemreš pisat nekaj kaj srdi ljude, evo nešto o papirima.
Bez primisli: osmrtnica i vratapodupirač.

Papir prvi: Osmrtnica.

Većina ljudi koju poznam su smrtni tak
je umrla i Sanjina mama Glorija, o periodu koji je prethodio odlasku
u Dom, ne za maloljetne delikvente dakako, bi se moglo puuuno pisati kad bi
se moglo popamtiti a za što nema šanse. To je bilo tak turbolentno
da smo svi bili na apaurinima. Ne zbog patnje za umirućom majkom,
nego borbe s administracijom, Sanja je Junak našeg doba, svaka joj
čast. Mada vidim tlak ju pere, nije to baš sam tak.

Posle nekog perioda kad sam misla da
bu Sanja umrla po toj vrućini, neprestano jureći od – do – ka –
prema – u – na – radi – zbog - ajde, kolko se rasipala po
Zagrebu tražeći sve ono kaj bi Dom za starije i bla... doktori,
bolnice, nalazi od maminog prvog cijepljenja, dugovi, zaostale
neplaćene rate, punomoći... Telefon se
pregrijal u ionak vrućoj sobi. Posle svega juri staroj, a stara se s njom
razgovara ko da je Sanja njena mama pa joj jebe mater, da kurva
stara kaj ju je ostavila (Gloriju) – reko Sanja, a da jedan dan ode
neko drugi i to odsluša?

Kak je Sanja realna osoba, pričamo mi
njoj kad se vratila sa slobodnih dana, doživljaje s pogreba.

Počinjem oprezno, ona veli – daj
Seka pričaj, ne davi.

Reko gle, ono Ave Maria, to bi ti
prošlo. Al kad je pop nad rakom (raka, ne rak!) rekel da je naša
pokojna sestra Glorija za života sasvim sigurno bila bogobojazna,
dobra i požrtvovna, masom je prošao uzdah, Suzana i ja smo si
zaljepile poglede na 1,5 m udaljenosti, ona s pogledom – “ma
neeeemoj!!!???”. Takav pogled samo Djevica može složiti; a ja njoj
vjerojatno – čuj, smo mi na pravom pogrebu? Onda su ti pjevali
Suzu za zagorske brege koja završava – da vrnul se bum nazaj,
ježim se, kaj ni dost da je konačno otišla, bogobojazna ko moja
pokojna baba, požrtvovna ko Hitler a dobra ko moja šefica. Napatila
se žena, mira joj daj, kaj ju nazaj prizivleš!

Onda je uslijedil “napad” na jednu
koku koja je došla u crnini u dopičnjaku koji joj je odozgora jedva
pokrival bradavice, al crnina, jelte. Alzo napala ju osa. Ježiga, na
Miroševcu ima cveća, a ovo crno a oznojeno joj je valjda bilo
sumnjivo. E pop provalil da je Glorija bila maltene svetica, ovu koku
taman napala osa a slijedi pjesma koja počinje rječju – Večeras.
Veli Suzi posle - ma dobro ono ne dirajte mi ravnicu a ona 2 metra
ispod ravnice, ali ono opet – jer ja ću se vra-ti-ti. Ja sam pak
misla da buju otpjevali – Večeras je naša fešta.... Tu sam pukla
skroz i zabila se u neki grm, reko ak neko vidi da mi se tresu ramena
mislit će da bolno u suzama žalim za staricom. Nemojmo De
mortibus... Jesu Latini bili pametni al vidi na kaj im potomci
sličiju, a tek njihovi susjedi vis a vis Sredozemnog mora, ma daj!
Glorija, možda je to najbolji dio svega – da je to sve odnekud
gledala, ne bi zamjerila. Sanja veli – čuj, nije imala nikakve
kvalitete, ali je (kad se njoj htelo) imala smisla za humor. Nije se
nikad saznalo je li trpila humor na vlastiti račun – jer se to
niko ni usudil ni pokušati. Laka joj tri kubika hrvacke zemlje.

Papir 2:

Zrinjevac. Zgrada. Prizemlje zgrade na
Zrinjevcu. Srpanj 2012. Upeko zvizdan, kažu rođeni zagrepčanci
tj. oni koji se tako osjećaju. Nemreš dihat! Nemaš ni volju
dihati. Ma niš nemreš. U sobi za nepuštače, Sanja dimi, nema
vjetra da potjera dim pa palim i ja, užareni asfalt čini se emitira
svu akumuliranu toplinu drito nama u sobu. Otvorile smo vrata od
hodnika i upalile ventilator. Sanja odma dobila uhobolju, Vesna
križobolju, a meni kao niš ne smeta jer imam oblik tuljana pa sam
zaštićena i ko vrsta i to.

U 2 skužimo da je normalnije umreti od
dima od cigareta nego od omare, popare ili sličnog.

Zatvaramo prozor, roleta riknula, ak
zoveš domara Macolu da popravi, on bu takvu dernjavu digel da bih
rađe pisala na komp drito vani na parkingu! Navlačimo zastore. Sad
treba držat vrata od hodnika otvorena, a nema se s čime jer nismo
dobili fasung papira. Vesna sfrče dva papira isharmonizirana u
printeru (nema takve harmonike kakvu naš printer napravi, a svako
vađenje papira zahtijeva akciju do ministra, otprilike). I sad taj
papir pod vratima, drži, ne kažem ja. Al ne lezi vraže, Vesna ode
na godišnji, Sanji duva (pak je gledala Maratonce!) od vrata, pa ih
je lepo zatvorila a papir stavila na policu.

Osvanem na poslu nakon nje i velim –
e, Sančo, dajgle, ovo zgleda ko paketić salame iz Prehrane.Veli ona
– baš sam si nekaj tak mislila jutros...

Dolazi Sanjin poslodavac – onaj kaj
joj trpa posel svaki dan – i veli – kaj je ovo tu parizer?

Dolazi dostavljač Ivek – E, komadi,
kaj je ovo tu friški parizer zamotan, opće ne miriši, kaj, vaše
godište, ha?

Dolazi čistačica: skuplja papir: Joj,
oprostite, skoro sam vam ovaj parizer bacila u vreću.

Kak je vruće i sparno, mi ni ne
tumačimo.

Dolazi sucka savjetnica: Jooooj, ovaj
papirić izgleda točno kao da je parizer zamotan, ali predmnijevam
(!!??!!) da nije, vi biste (!!??!) ga jamačno (?????????) držali u
hladioniku (!)

Vrućina čuda radi, ljudima se priviđa
– bez razlike.

Dolazi općepriznati liebling, ooooo,
gospođa Seka, pa kaj skrivate parizer (kesi se oko glave) – uzima
papir – o, pa to je i na podu bilo, vidite, zanimljivo, je l' to
skrivate od Sanje, baš ne miriši na salamu, al čujte takva su
vremena, a i godine čine svoje, jelte, da, da, teško je po toj
vrućini, ja vas apsolutno razumijem gospođo Seka, ..... Znate ovak
malo puniji moraju imati uvijek nekaj za papati pri ruci, pa da, pa
je...

Sanja sijeva očima na mene – nemoj se prosim te nasrditi,
tlak, ono, pliz?

Poduprijeta njenim razumijevanjem nudim gosponu da
si zeme pol parizera za sendvič, smije se, ne, hvala.... Uvijek
nekak završimo na 1:1, osim kad on zbriše na vreme, obožavamo ga.

Stiže informatičar s 300 pinceta da
opet vadi papir iz printera – hm, zakaj ovaj parizer ne stavite u
frižider....?

Šefica dijeli rješenja za godišnji,
projuri kroz sobu, sumnjičavo pogleda isto zamotuljak, zine, ne
izlane i – ode.

Vruće ili ne, Sanja naravno zgiba s
posla (Sanja je fenomen: NIKAD je nema, sve stigne a ima najviše
posla - i još prebaci normu za 50%!). Oću riknut, radim automacki,
ko zna kaj sam sve zbrljala al i tako niko ne kuži, ni samo meni
vruće.

Kad je ušla zlobna (obožavam ju) nova
sucka savjetnica i rekla – da kaj nismo mogli kupiti nekaj finijeg
od parizera, uzmem ja tu gužvu od papira i napišem velkim,
podebljanim slovima, crvenim:

NE, OVO NIJE PARIZER!!!

Sad su svi sretni, pročitaju, poneko
se i nasmiješi - i odu informirani.