Tak se svašta izdogađalo, po ovoj
vrućini nemreš pisat nekaj kaj srdi ljude, evo nešto o papirima.
Bez primisli: osmrtnica i vratapodupirač.
Papir prvi: Osmrtnica.
Većina ljudi koju poznam su smrtni tak
je umrla i Sanjina mama Glorija, o periodu koji je prethodio odlasku
u Dom, ne za maloljetne delikvente dakako, bi se moglo puuuno pisati kad bi
se moglo popamtiti a za što nema šanse. To je bilo tak turbolentno
da smo svi bili na apaurinima. Ne zbog patnje za umirućom majkom,
nego borbe s administracijom, Sanja je Junak našeg doba, svaka joj
čast. Mada vidim tlak ju pere, nije to baš sam tak.
Posle nekog perioda kad sam misla da
bu Sanja umrla po toj vrućini, neprestano jureći od – do – ka –
prema – u – na – radi – zbog - ajde, kolko se rasipala po
Zagrebu tražeći sve ono kaj bi Dom za starije i bla... doktori,
bolnice, nalazi od maminog prvog cijepljenja, dugovi, zaostale
neplaćene rate, punomoći... Telefon se
pregrijal u ionak vrućoj sobi. Posle svega juri staroj, a stara se s njom
razgovara ko da je Sanja njena mama pa joj jebe mater, da kurva
stara kaj ju je ostavila (Gloriju) – reko Sanja, a da jedan dan ode
neko drugi i to odsluša?
Kak je Sanja realna osoba, pričamo mi
njoj kad se vratila sa slobodnih dana, doživljaje s pogreba.
Počinjem oprezno, ona veli – daj
Seka pričaj, ne davi.
Reko gle, ono Ave Maria, to bi ti
prošlo. Al kad je pop nad rakom (raka, ne rak!) rekel da je naša
pokojna sestra Glorija za života sasvim sigurno bila bogobojazna,
dobra i požrtvovna, masom je prošao uzdah, Suzana i ja smo si
zaljepile poglede na 1,5 m udaljenosti, ona s pogledom – “ma
neeeemoj!!!???”. Takav pogled samo Djevica može složiti; a ja njoj
vjerojatno – čuj, smo mi na pravom pogrebu? Onda su ti pjevali
Suzu za zagorske brege koja završava – da vrnul se bum nazaj,
ježim se, kaj ni dost da je konačno otišla, bogobojazna ko moja
pokojna baba, požrtvovna ko Hitler a dobra ko moja šefica. Napatila
se žena, mira joj daj, kaj ju nazaj prizivleš!
Onda je uslijedil “napad” na jednu
koku koja je došla u crnini u dopičnjaku koji joj je odozgora jedva
pokrival bradavice, al crnina, jelte. Alzo napala ju osa. Ježiga, na
Miroševcu ima cveća, a ovo crno a oznojeno joj je valjda bilo
sumnjivo. E pop provalil da je Glorija bila maltene svetica, ovu koku
taman napala osa a slijedi pjesma koja počinje rječju – Večeras.
Veli Suzi posle - ma dobro ono ne dirajte mi ravnicu a ona 2 metra
ispod ravnice, ali ono opet – jer ja ću se vra-ti-ti. Ja sam pak
misla da buju otpjevali – Večeras je naša fešta.... Tu sam pukla
skroz i zabila se u neki grm, reko ak neko vidi da mi se tresu ramena
mislit će da bolno u suzama žalim za staricom. Nemojmo De
mortibus... Jesu Latini bili pametni al vidi na kaj im potomci
sličiju, a tek njihovi susjedi vis a vis Sredozemnog mora, ma daj!
Glorija, možda je to najbolji dio svega – da je to sve odnekud
gledala, ne bi zamjerila. Sanja veli – čuj, nije imala nikakve
kvalitete, ali je (kad se njoj htelo) imala smisla za humor. Nije se
nikad saznalo je li trpila humor na vlastiti račun – jer se to
niko ni usudil ni pokušati. Laka joj tri kubika hrvacke zemlje.
Papir 2:
Zrinjevac. Zgrada. Prizemlje zgrade na
Zrinjevcu. Srpanj 2012. Upeko zvizdan, kažu rođeni zagrepčanci
tj. oni koji se tako osjećaju. Nemreš dihat! Nemaš ni volju
dihati. Ma niš nemreš. U sobi za nepuštače, Sanja dimi, nema
vjetra da potjera dim pa palim i ja, užareni asfalt čini se emitira
svu akumuliranu toplinu drito nama u sobu. Otvorile smo vrata od
hodnika i upalile ventilator. Sanja odma dobila uhobolju, Vesna
križobolju, a meni kao niš ne smeta jer imam oblik tuljana pa sam
zaštićena i ko vrsta i to.
U 2 skužimo da je normalnije umreti od
dima od cigareta nego od omare, popare ili sličnog.
Zatvaramo prozor, roleta riknula, ak
zoveš domara Macolu da popravi, on bu takvu dernjavu digel da bih
rađe pisala na komp drito vani na parkingu! Navlačimo zastore. Sad
treba držat vrata od hodnika otvorena, a nema se s čime jer nismo
dobili fasung papira. Vesna sfrče dva papira isharmonizirana u
printeru (nema takve harmonike kakvu naš printer napravi, a svako
vađenje papira zahtijeva akciju do ministra, otprilike). I sad taj
papir pod vratima, drži, ne kažem ja. Al ne lezi vraže, Vesna ode
na godišnji, Sanji duva (pak je gledala Maratonce!) od vrata, pa ih
je lepo zatvorila a papir stavila na policu.
Osvanem na poslu nakon nje i velim –
e, Sančo, dajgle, ovo zgleda ko paketić salame iz Prehrane.Veli ona
– baš sam si nekaj tak mislila jutros...
Dolazi Sanjin poslodavac – onaj kaj
joj trpa posel svaki dan – i veli – kaj je ovo tu parizer?
Dolazi dostavljač Ivek – E, komadi,
kaj je ovo tu friški parizer zamotan, opće ne miriši, kaj, vaše
godište, ha?
Dolazi čistačica: skuplja papir: Joj,
oprostite, skoro sam vam ovaj parizer bacila u vreću.
Kak je vruće i sparno, mi ni ne
tumačimo.
Dolazi sucka savjetnica: Jooooj, ovaj
papirić izgleda točno kao da je parizer zamotan, ali predmnijevam
(!!??!!) da nije, vi biste (!!??!) ga jamačno (?????????) držali u
hladioniku (!)
Vrućina čuda radi, ljudima se priviđa
– bez razlike.
Dolazi općepriznati liebling, ooooo,
gospođa Seka, pa kaj skrivate parizer (kesi se oko glave) – uzima
papir – o, pa to je i na podu bilo, vidite, zanimljivo, je l' to
skrivate od Sanje, baš ne miriši na salamu, al čujte takva su
vremena, a i godine čine svoje, jelte, da, da, teško je po toj
vrućini, ja vas apsolutno razumijem gospođo Seka, ..... Znate ovak
malo puniji moraju imati uvijek nekaj za papati pri ruci, pa da, pa
je...
Sanja sijeva očima na mene – nemoj se prosim te nasrditi,
tlak, ono, pliz?
Poduprijeta njenim razumijevanjem nudim gosponu da
si zeme pol parizera za sendvič, smije se, ne, hvala.... Uvijek
nekak završimo na 1:1, osim kad on zbriše na vreme, obožavamo ga.
Stiže informatičar s 300 pinceta da
opet vadi papir iz printera – hm, zakaj ovaj parizer ne stavite u
frižider....?
Šefica dijeli rješenja za godišnji,
projuri kroz sobu, sumnjičavo pogleda isto zamotuljak, zine, ne
izlane i – ode.
Vruće ili ne, Sanja naravno zgiba s
posla (Sanja je fenomen: NIKAD je nema, sve stigne a ima najviše
posla - i još prebaci normu za 50%!). Oću riknut, radim automacki,
ko zna kaj sam sve zbrljala al i tako niko ne kuži, ni samo meni
vruće.
Kad je ušla zlobna (obožavam ju) nova
sucka savjetnica i rekla – da kaj nismo mogli kupiti nekaj finijeg
od parizera, uzmem ja tu gužvu od papira i napišem velkim,
podebljanim slovima, crvenim:
NE, OVO NIJE PARIZER!!!
Sad su svi sretni, pročitaju, poneko
se i nasmiješi - i odu informirani.