Odlično.

Kad si jadan da jadniji nemreš bit,i
zaključiš da treba u životu biti nečovjek i gad i džubre i smeće
i gnoj i sve negativno, a opet, drugi dan ili samo čas kasnije već
pružaš ruku i pomogneš nekom, jer si – dobar? Blesav? Šta,
kakav?

Ovo je priča original, nije tajna, a
imena ...

Došla koleginica Radmila bre dete iz
Jagodinu - mojoj Sanji i veli: Daj budi Zdenkinoj snahi (Gordani)
jamac za kredit, znaš da im je teško, a to ti je i tak samo pro
forme (osobno u to vrijeme uopće nisam bila u Sanjinoj milosti da joj bar šapnem - a i to bi bilo nekak mlitavo - danas
biti jamac? Pa njoj? Ja ne bih).

I tako, bi Sanja jamac, da ne velim
jamica.

Radmilče je spretno dete, ciganče
(nije rwatzka pa ne moram reći romkinja) iz Velike Male (neka
naseobina kod Jagodine) uvijek petlja bar još jedan mutni posel uz
ovaj koji radimo u istoj firmi gdi je rijetko i ima - pa se pitam,
kaj ona nije bila jamac. Ak je baš ono – pro forme.

Nemrem reći ni da sam ja pametna da se
srmzneš: Ja sam pak svojedobno baš njoj bila jamac i kad je doma
došla opomena ne da sam poludila nego sam skoro otrčala do nje
doma, na drugi kraj grada pa još malo dalje; bivšem nisam ni
pokazala o čemu se radi, samo sam ju nazvala i rekla – znaš kakav
je, nemoj da moraš s njim imat posla. Pa mi je rekla drugi dan na
poslu da je sve otplatila. Odo ja u Erste banku, veli žena imate još
14 rata. E jeboteled! Pričekala sam i to i provjerila, srećom sad
je isplaćeno. Mislila sam tada – ma nikad više. Al to nikad više
– je sasvim na kraju ovog kućnog uraDTka.

I kak je to bez veze, kao niš
naročito, tak baš eto niš naročito; Zdenkina snaha Gordana, ni
muž Robert, Zdenkin sin, ne otplaćuje/ne otplaćuju kredit od prvog
dana. Sanja svaki šugavi mjesec: zove, moli, kumi, zove Zdenku, srdi
se na kraju, niko joj se ne javlja na mobitel, pa zove s tuđih, da
bi danas doživjela da joj Zdenkin sin, dakle dotični Robert, veli
da - nek ide u pičku materinu. Usput - friško pokopanu, veli ona - ti znaš da je moja mama umrla, veli on: Da,  znam!  - I???!!

Reko - Sanja nisi mu rekla da si samo ti i ja smijemo naših pokojnih mamica spomenuti. Ko nikad, Sanja nema snage za odgovor... 

Da on nema za vraćati kredit i da joj
nebu dal ni drugi mjesec jer – idu svi na more!

Zanimljivo je to, Zdenka radi, muž
joj radi, kćer radi, sin radi, snaha je na porodiljnom (treće dete, tri godine) i prima
porodiljnu naknadu i uz to radi, uz to i radi i prima dječji za
dvoje starije djece, sad su fino svi na moru, ali za otplatu kredita
se nema. Sanja je dobila od Sindikata onih nekih 3000 kn za smrt
mame Glorije, banka odma oduzela. Pa su joj s tekućeg uzeli i nekih 370 kn
kaj je još imala. Pitam se kaj buju joj još uzeli. Za, eventualno ono malo neupućenih - nije sramota ne znati - stvar je utuživa tek pošto
je kredit u cijelosti otplaćen. Ako i dobije spor, do onda bu
vjerojatno stanovala kod mene, tak se stvari nekak postavljaju.

Zdenka je te 2007. s jednog odjela
firme poslala u Računovodstvo obavijest – šatra - šalje
Zagrebačka banka Računovodstvu naše firme – da je kredit
otplaćen. Malo je nepismeno ne znati da na faxu piše odakle je
poslan, al dobro. Puklo po firmi ko bomba, niko ni mogel verovat.

Nakon toga Sanja (i ja) razmišljamo:
To je čin očajnika, svako s malo srca bi mislil - treba ženi pomoć i tak su ju svi popljuvali.
U međuvremenu je tak digla još sto kredita, neće Sanja reći sve
da me ne sekira, hvala Sanja, ja tebe ne bih štedila, ja bi pukla
da ti sve ne velim. Ali se taj rezon – jadna žena – viš,
pokazal krivim. Ne radi se ni o onom – pomozi sirotu na svoju
sramotu. To su jednostavno ljudi koji useru nekom život i mogu mirno
spavati. Ja sam zaglibila u opasni minus i noću se budim kak ću se
izvući, a još da sam nekom dužna, ma o čem pričamo?!

I kaj sad Sanja, budi i dalje dobra, a
ja ću vidjeti mogu li negdi dignuti s obzirom na svoje godine, malo
veći kredit, pa mi smo prijateljice, buš mi to to ko jamac/jamica -
otplatila, kaj ti je 2 hiljade Eurića, ništa! Zdenkicinoj snahi još
moraš otplatiti oko 35.000 kn, - cijena živaca uz financijsku
transakciju s tvog računa - prava sitnica.

Obitelj Brnas se neće ljutiti kaj ih
spominjem:

Srdil se jedan dan, bila sam u posjeti
kod njih, tata Brnas kak mu neće kolega s posla biti jamac, a on je
njemu bil jamac, a rade skup već 25 godina, a dobri su si i bla bla.
Tu se pak ja naljutim i velim – dobro kaj sam ja ovde. Veli on –
al Seka ti imaš decu i živite od tvoje 3,5 milje; reko ja imam decu a ti isto imaš decu i sad buš imal i kredit i buš
ga otplaćival, jeltak? Čovek ni mogel verovati, joj svašta sam mu
rekla, ma skor sam ga stukla! Drugi dan smo sve odradili po bankama i
kad je kredit bil otplaćen, uredno sam obaviještena a tolko su
zahvaljivali da sam u času pomisla da sam im tu lovu šenkala a ne
potpisala jamstvo.

Eto čovječe, sad ti budi Čovjek i
reci to naglas, a da bi gordo zvučalo; budi još i dobar i obična
si budala.

Budala je inače čisti turcizam i
znači – budala.