Opomena: Moj stari (Toni) je tolko volil pisati da su moji postovi ono – najkraći nacrti projekta, a malo ubacil i neke ironije, pa sam eto našla neka prastara pisma, a ima i gorih od ovog. Baba (majka majke Melanije) - Natalija Mađarica (ne torta, više horgoška paprika) kojoj je pisal, punica njegova, ta nikad ni naučila hrvacki kak treba pa je trebalo puno riječi za malo prizora, da bi baba pohvatala. Na kraju je u tom Lošinju, s kojeg joj je stari pisal, i pokopana. Iz Nađkanjiže, bembebože, u Lošinju - gore nije moglo biti.
Dragi punice!
Sretno smo doputovali na more sa vlakom u 3 razredu, klupe jesu malo tvrde, a kaj možeš, drvene su, a malo je to čudno, mene su učili da je drvo mekani materijal. E i tako, pa kad su nam se guzice ukočile, pomalo smo ustajali i išli na hodnik al je puhalo dosta jer su prozori bili otvoreni, a nisu se dali natrag zatvoriti, a hladno u Gorskom Kotaru. Dok vlak vozi, dosta puše. A i dosta se mladeži hofiralo u hodniku pa nije to tako dobro, mislim u hodniku. A kondukter je prošo dvaput, a prošla i neka baba s kavom koja je bila grozno vruća (kava, ne baba) i nudila i koktu koja je bila grozno hladna pa smo Seki grijali, rukama, da se ne prehladi. Za oboje dece smo uzeli samo jednu koktu, dosta im je to, ne treba decu razmaziti! (opomena autorice: Kava se "sipala" iz neke termosice u šolje (!) od porculana i posle je baba dolazila da ih pokupi, halooo, 1950ineke, a koktu smo dobili u one staklenevretenaste čaše, di su to tih godina taaako ohladili to ne zna ni sveta krava)
Onda se išlo pišati ali smo išli po dvoje jer kvake na vratima nema pa dok je jedan pišo, drugi je držao stražu da ovog ko piša neko ko ne piša, a namjerava pišati i u tu svrhu vani stoji - ne vidi kako piša. Onda je taj koji se popišal držal stražu onome ko je njemu držal prije stražu dok je on pišal. Zahod bazdi na mokraću jer je potrgana školjka pa kroz rupu vidiš i prugu bogati, Seka je plakala jer je mislila da će pasti pod vlak mada ju je Melanka držala. Al ne možeš dobro ciljati ni kad se vlak drma i svako malo stane, svako pišanje se zapišaš; doduše nema ni vode na lavabou, a i čemu voda kad nema ni sapuna ni papira. Pa da, a šta da radiš!? Lepo je zapravo putovati, svašta vidiš iz vlaka, polja, kukuruz, krave i tako.
Srećom da pepeljara u kupeu nije bila potrgana ali ju očito već mjesecima niko nije praznio pa se sve zapalilo kad sam gasio cigaretu (Opomena autora: cigareta: Primorka bez filtra; Pepeljara: debela limena kutija pričvršćena ispod prozora - na na kojoj je falio samo poklopac, ne znam kom je smetal, to je bio uvod u današnju rwatzku)
Pa je jedan dasa iz kupea polio to sve skupa s vinom iz demižonke, čisto malo, jer šteta vina. Mislim da je vino bilo - tudum pomiješan s direktorom, a ovaj fini neki čovek, odma se vidi, domaći, Zagorec. Onda smo si malo dezinficirali ruke s vinčekom, deci nismo prali ruke, nije vino za decu, a čovek domaći, obrisal ruke u one smeđe zastore di je štamapano JŽ, ali ne upijaju dobro a i dosta smrde, negdi su i gumbi potrgani. Valjda je neko jako potegnuo kad je brisal ruke. Znate kako Melanka uvijek ima rupčeke sa sobom, nije mi dala da brišem ruke o zastor, bože, nju svašta smeta!
Zapravo smo iz Zagreba do Rijeke, ako dobro čovjek procijeni, stigli relativno brzo, za 7 sati. Vlak je stajao kod svake bandere, kako i treba, a i kad je vlakovođa vidio kravu, isto je zaustavio voz, neka ljudi iz grada vide kako izgleda životinja koja nam daje mlijeko, sir, jogurt i vrhnje. Vidli smo i koju kokoš, ona nosi jaja.
Dobro nam je došao K-15, zašparali smo na kartama oko 4,5 dinara.
Melanka se zgrozila kad je onaj čovek kaj je gasil čikobernicu s vinom iz demižonke posle izvadio pečenog piceka zamotanog u novine, ja sam prvo mislio zato što je picek bio poveći pa da je zato u novinama, a domaći je picek, normalno da je dobro uhranjen. Melanka se jako smijala kako je picek zamotan u novinski papir, mislim da je to bio Vjesnik u srijedu. Onda smo svi bili ponuđeni, dopala mu se Melanka, nju ljudi vole, vidim ja kako ju muški gledaju, eh, znam ja šta sam oženio, nisam ni ja blesav. Čovek je njoj odma ponudio batak. Seka se čudila kako se najednom stvorio stolić kod prozora, a to nije stolić nego jedna ona daskica od drveta koja ima metalni rub od aluminija, pa se malo podigne i izvuče i može služiti kao stolić. Čovek je bil jako fin, i luka je narezal i kruha domaćega natrgal rukama, da je protiv boga da se kruh reže nožem, nego on fino svojim jakim seljačkim rukama, malo su mu nokti od zemlje i to, izrađene seljačke ruke, malo ga se osjeća na štalu, krave, pravi gazda, a sve to domaće. I sva ta hrana fino zamotana u novinski papir.Nema tu, šparan čovek, nema krpe pa da se troši, nego fino u papir, pa posle baciš kroz prozor, da ne zagađuješ vlak. Čaše nije imo, ali su svi potegnuli, koji su htjeli, iz demižonke, pa nismo mi stranjski, to sve svoj narod, a i alkohol sve dezinficira ako neko ima neku žvalu. Melanka nikad neće piti, to znate, pa smo mu rekli da ima žgaravicu, a on navalio da je to baš dobar lijek, sve mi se čini da se malo naljutio.
Onda smo čekali brod "Kosta Racin" do pola 5 popodne, Obično ga pretovare pa je još sporiji, a svima zlo i povraćaju, samo se deca zabavljaju, Radovan juri po brodu a Melanija samo brine gdi je. Tak smo u Malom Lošinju bili oko pola 10 uveče.
A Rijeka je bučna kao i uvijek ali mi uvijek sjednemo na Žabici do polaska broda. Mogli bi ostaviti kofere u garderobi, al skupo, dinar po koferu. (Kofer: nekakvi smeđi pa od kartona u slojevima, a da se ne otvori, stari ga zvezal okolo s nekim starim remenom da ne velim kaišem).
U onom restoranu Žabica koji se nalazi na Žabici, tamo Melanija Seki nešto kupi, jeftino je i svježe, a inače je Seka gadljiva ako joj mama ne daje jesti. A Žabica nije prava žaba nego jedno mjesto gdje stane autobus koji dolazi iz nekog drugog grada, a jeftino je i friško uvijek (Op. autora: tempi passati, mai ritornati). Dugo je čekati par sati s djecom. Seka je već 4 godine stara ali se samo drži mame i boji se da nam brod ne pobjegne, ali je veli dosadno pa stalno “čita” svoje knjige koje uvijek nanaša simo tamo. Htjela je kuglicu sladoleda ali joj nismo kupili, danas su djeca jako razmažena. Kupili smo joj jednu kaugumu koja izgleda kao kiki bombon pa je bila jako zadovoljna, ali se žalila na vrućinu, kažem, deca su razmažena, šta vrućina! Zamisli ti kako je, kažem ja njoj, meni bilo partizanima u 7 mjesecu vruće a još smo se morali boriti. Radovana (mog brata, op. aut.) sam htio ošamariti jer je reko da je i ustašama i domobranima bilo vruće a i švabama, ali se klipan izmaknuo i onda se durio i negdje je otišo a ja sam ostavio Melanku i Seku da čuvaju stvari i tražio ga, kad sam se vraćao Seka je plakala jer je Melanka morala na WC pa ju je ostavila načas samu, da sama čuva stvari; Plakala je i rekla da ju je strah veli i da ju je neki striček nešto pitao, a nije striček nego milicajac, dohvatit ću ja onog našeg klipana, ništa to nije odgojeno.
Eto draga punice, još je bila od Malog Lošinja jedna šetnja, nema asfalta na tih 5 kilometara, a nije noćas bilo ni mjesečine, a u pola 10 kad stignemo, već je dosta mrak; pa sam sve mislio - valjda će baterija izdržati, nije izdržala, al snašli smo se. A Melanija se ljutila da sam na trebo prije mislit na bateriju, jer da se dete boji mraka. Seka je morala hodati tih 5 km, nek se uči, a nosili smo dosta stvari, ali sve je to dobro, kad dođemo kući i upalimo petrolejku, dobro je kad znaš da ćeš se sutra već kupati. Možda jednog dana ipak uvedu autobus da vozi na liniji Mali Lošinj – Veli Lošinj. A možda i asfaltiraju put, ko zna.
Evo vam i jedna razglednica iz Rijeke, gdje je vrlo lijepo, što i vama želimo.
Srdačno, Toni
Napomena: U pol 10 smo ulazili u kuću gdi nije bilo ni vode ni struje, a pod je bio – zemljani. Spavali smo na tzv. poljskim krevetima, brat na luftiću, stoput zakrpanom, kojeg je napuhaval sjedeći na zemlji.
Danas – nemamo ni to. Ali imamo (pro forme) Hrvacku, a koju uskoro ni pro forme nećemo imati mi nego EU.
Pa se sjetim pjesme o čika Simi koji u Savi ribe peca i u vodi moči žulj...
Post je objavljen 25.06.2012. u 09:52 sati.