Veli mi u sredu u tramvaju jedna suseda o kojoj niš ne znam, al s kojom sam na – ti, a ona pak ne zna ni kak se zovem, čuj, jelbiti išla z menom u petak u Lisinski na koncert?
Reko' – može.
Kćer sluša ne vjeruje, veli - pa nisi pitala ni kaj ni kak. Velim – čuj, besplatno je, a ponašati se znam, i pljeskati znam.
- Ak buš pljeskala kakve su ti pljeskavice bile nekidan, stara, svaka čast. (ovaj put bez ironije)
I tak se suseda, (nek bu - Draga) i ja nađemo pred Lisinskim, vidi di dolazim i viče punim glasom – Eeeee, jebotebok, ja sam misla da buš zakasnila, već mi se sere od straha da bu karta propala. (Raja gleda...)
Ulazimo, veli ona - Viš nikad nisam bila u Lisinskom, aha, viš velko je, pa je i izvana zgleda da je velko. Znaš dok se gradil Lisinski ja sam stanovala u Paromlinskoj pa smo stara i ja dolazile po daske kaj su odbacili (?), čuj, pa - za grijanje, razmeš!?
Reko – jasno, pa to je duh!
Koncert prigodom obilježavanja 20-godišnjice uspostave diplomackih odnosa s Korejom.
Ja umorna na smrt, govorit nemrem (krajnji domet ludila pred nesvjesticu), misim si jebote jel to Sjeverna ili Južna Koreja. Reko ak nebuju pucali po nama, onda znam koja je... Hm...?
Na platnu iznad pozornice, pardon, stagea, lijevo gore, hrvacka zastava, sa svim onim kozama i to, i korejska, u sredini jing/jang, okolo četri nečega, sve skup zgleda kaj električni magnet, inducirani, kakav li. Nemrem se smijati vlastitoj dosjetki, reko možda je i istina, dobro da nemrem pričat, a moja Draga i tak niš ne bi razmela, čak ni to da ja nemam pojma.
Upozna me žena s dve preslatke Korejke. Obje se srdačno klanjaju i još srdačnije mi pružaju lijevu ruku ko staroj frendici, reko dobro, obavimo to rukohvatanje, Prva odma veli Haalo!??? Aj em Ma Ra (tak sam razmela) am so veri pležrd to mit ju. A ja ne znam ni hrvacki, di bi engleski progovorila, velim aj em pležr. Hm, čujem se, koji sam ti ja pležr – i oću popravit, reći aj em plizd, ne, ne, My pleasure! - odeeee ona sva lepršava. Sreća Draga kurca ne kuži, veli – jebate, dobro ti govoriš engleski čuj! - dolazi druga koja isto nekaj veli na engleskom, ja se pokušavam uopće nasmiješiti, jadno, velim samo – so glad to meet you... (a koje znanje batesova!?) Kad ona blago štipne Dragu za koljeno prek hlača i veli: Dragaaaa, jeans for concert....??!
JEBIGAAAAA HANI, viče Draga!
Posle kratkih govora preslatkog gospona korejskog veleposlanika i još nekih naših, slijedi izlazak čarobnog dugokosog dirigenta, jebote ti Korejci svi prozirni to sve “jako voli liža”, dakle ono dojam je pet. I rukuje se s prvom violinom. Mislim s Prvom violinom.
- Čuj, a kaj se ovaj samo s tom ženskm rukuje?
- (Iz zajebancije, mislim si, al se suzdržim.) Draga, to je prva violina.
- Pa gle kolko violina ima!...
- Bum ti vani rekla.
Očekivala sam pitanje da koji kurac taj kosmati maše pred tim ljudima, al pusti Dragu, ni ona bedasta ak i nema muzičku akademiju!
Listam program da kužim kaj gledam dapače slušam.
Dakle posle nečeg sasvim suvislog a prigodom čega sam uporno dozivala u svijest sve kaj sam od kćeri saznala o Istoku, dočekamo i drugi dio otpljeskavši nekak nevoljko...
Izlazi kosooki lik u kimonu il tak nekaj, s -nečim- neki instrument čija upotreba u glazbene svrhe je prvo pocečala na polegnutu gitaru, recimo na tepihu, prepuštenu na milost i nemilost zdravom jednogodišnjaku koji je skužil da kad natežeš žicu, ona proizvodi neki zvuk.
Pa nas je sve dobro zajebal kad je počel za zbiljač po tome svirati, niko dihal nije. Kad je Draga prodihala, osetil se malo žešće masovno zlorabljeni duhan i burek sa slabo dinstanim lukom. Odma sam se setila na kolegicu s posla, Božicu, samo njoj može tak smrdit iz usta, tak da je ovo bilo za ne još pasti u nesvest.
Posle mi je Draga rekla da je pazila da bu ostatak bureka dobro zamotan u vrećicu da ne smrti iz torbe.
Onda su ocvirali Gotovčev Simfonijski ples. Izvrsno i preizvrsno. Većini raje poznato, naravno i meni, mada nisam prije znala kaj to je i ko je napisal.
- E, jebote, Seka, si vidla, ovo je već malo bolje, veli Draga. Malo živahnije
- Ma pogleč program, to je od Gotovca.
- Aha, od Vlade Gotovca, je, čula sam za njega.
- Ma Jakov, Got.... - O mein Gott, možda se setim vani objasnit, nema veze. Mislim si je pa ima Gotofcih viš, i onaj od Simonice...
- Čuj, veli Draga, a jel oni to snimaju, tam piše HRT, ja jebote nigdi ne vidim kamere.
- Bum ti rekla na pauzi.
Vani: - Čuj, onda kaj, su nas snimali, bumo na televiziji?
- Gle Draga, ovi svi kaj sviraju oni su ti Sinfonijski orkestar HRT-a...
- Aha, viš, zato te i pitam, si vidla, nekaj s televizijom.
- Gle Draga, oni su stalna postavka ansambla koji nastupa...
- Al si vidla, ima i Korejcih.
- Naravno kad je većina glazbe njihova...
- Misliš da su nas snimali?
- Ne mislim. Nisu nas snimali.
- A čuj više je naših.
Ja više ne znam kaj bi rekla, velim
- Pa je, oni su tu, a Korejci šparaju pa nebuju dofurali iz Seula celi simfonjski orkestar.
- Ma kurac, niš ti oni ne šparaju, ja ti velim, oni kad odu u Getro, to se jebate nakupuje i ovoga i onoga, i maslina i sira, i beli papar, crni papar, niš ti se ne špara naročito.
- Hm... Je pa viš da šparaju kad idu u Getro, tam je jeftinije. Slušaj, nemam puno energije, dakle mi imamo svoj simfonski orkestar (i prvu violinu) i nije potrebno da pol muzički obrazovanih dotepu do Hrvacke...
- Je čuj, daleko je Koreja, čuj njima ti treba dva dana da dođu.
(Ja razmišljam o avionima, ono imamo diplomatske odnose... hm...)
Ono kaj je objašnjavala ko kaj dela u Veleposlanstvu nisam upamtila samo sam shvatila da je ona shvatila da nemre podgrijavati burek u mikrovalki dok je gospon Seong Ung Park na poslu jer mu bazdi luk iz prizemlja na kat. Ko na jednom našem sudu. U prizemlju ak jedeš ćevape s lukom, neko cinka precjedniku da na katu smrdi luk. Kad dođe kontrola onda se ustanovi da smo jeli kobasice sa senfom i da to mašta radi svašta, žene s kata su jalne kaj su jele kefir i pecivo pa nas tužiju. A za tužakanje i postoje sudovi, pa je.
Di smo stali.
Izlaze potom dve predivne žene od kojih jedna nekaj svira a druga arlauče. Ispušta školovane zvukove al nekak rastrgane, u raznim molovima, durovima, nekim grlenim postavkama koji u hrvatskim grlima ne postoji, nekaj strašno. Gledam opet u program, odma kužim od prve! Sreća pa sam imala one džozle kaj same čitaju: “Pjesma za dušu žene.” Odma mi je postalo preveličanstveno! Ko zna kaj sam ja u ovu masu godina laički cvilila i plakala, a niko me ni stavil na pozornicu, a ova je za ovo još i fajn vježbala. Tu se pljeskal bis dva puta, nemre se reći, ljudi su hteli provjeriti jesu dobro vidli i čuli. A klanjanje, joj kak su bile slatke, samo sam se bojala za instrumentarku da se nebu presavinula i potrgala, staklena lutkica pretanka. Mislim si jebate stvarno su se svima poklonile, niko nije u dvorani izostavljen u nekom kutu... Preslatko, joj kak sam umorna.
Gledam kaj bu sad, da ne zaspim i vidim piše Rijeka Han. Odma povežem, aha, Han Pijesak i setim se Džingis-khana, al to je druga akademska sfera. Pa se prebacim na grad Rijeku, ništa, pa na rijeku (Dunav - na lijepom plavom) i velim, Seka, još malo, ovo je rijeka i to se sluša kao rijeka. E ljudi kad metneš seljačinu da nekaj sluša. Slušam ja, a noge mi gore u cipelama, nisam ih izula od 7 ujutro, ak to sad napravim, presušil bu orkestar, trovanje plinom. Nemreš noge namočiti u rijeku koju se svira. No dobro, kad znaš kaj slušaš i to nekak na kraju i srcu primiš, ne da ti se dopadne, nego bi doma preslušal, malo za zbiljam shvatit taj njihov silni trud i znanje i finoću i kulturu.
Babe iza mene pričaju kak su bile na Kvatriću i nekaj kupovale, eto kaj je manjak energije, celo vreme su lajale o unucima, trešnje simtetamte, a ja se nisam ni okrenula. Jedna je nervozno celo vreme lupala nogom u stolac ili stolce, povezani smo... Nekom je histerično zazvonil mobitelj (na koji se ovaj uredno javil i objasnil da je u Lisinskom), neko je besno kašljal jamačno bez ruke na ustima, a ja sam riskirala moždani inzult i zadržala jedan kihanac, što mi je srcolog energično zabranil. I bila sam jako ponosna na svoj doprinos hrvackoj kulturi, pa i po cijenu života.
Posle pljeska i to, bis, neko je prokužil da je fakat kraj i raja se počela razilaziti. Onda u pol koraka skuži da se opet bisuje i stoji drito ispred tebe (sjedile smo na idealnom mjestu, drito na prolazu) i plješče, i onda kad se malo stišava – zbriše.
- Draga, velim, daj pogleč nekulture.
- Zakaj, pa kraj je?
- Pa nemoj mi to nikad napraviti pa to je odvratno nekulturno.
- Čuj Seka, si vidla seljačine nekulturne, brzo moja Draga shvaća - pa kak možeju ovak ići samo, pa ja nemrem verovat, kaj veliš.
- Užasno, draga.
- Ma odurno!
Vraća se Sunkjin Kim s onom masom kose, diže orkestar, prvo one otraga.
- Seka, a zakaj se svi ne dižeju?
- Bum ti rekla vani.
- Gleč sad diže one ispred njih.
- Bum ti rekla vani.
- Koj kurac evo konačno su se svi digli. Ha, kaj su se sad svi seli?!?
(šutim)
Ponovno se svira Gotovac, veli Draga: Čuj nemoj me zezati, meni je ovo nekak veselo, meni to sliči jako na muziku od Gruntovčana.
Skor sam opala sa stolca.
Vani se žena čudi kak nisam gledala Gruntovčane, pa veli sad ti se ponavlja pa si pogleč, a ti imaš sigurno doma i komp pa si pogleč i daj pogleč svakak pošto su bile karte, da vidimo kolko smo zašparale. A si vidla kolko je raje bilo?
Do doma nam treba u to doba rane noći oko 10 minuta autom. Došle smo za sat vremena ZET-ovim prometalima. Usput pijane raje da se smrzneš, sve maloljetno, povraća se iza svake trafike, jedan štuca, jedan spava nastojećki, ja bi to sve upisala u muzičku omladinu i to da uče one preteške instrumente od Korejandera - kak je neko rekel, ili da učiju violinu. Violinu je teško naučiti svirati jer nema označene točke na onoj drški sa žicama, kak ima gitara. Tak da teško je postati prva violina.
Sve u svemu bilo je događaj za dušu. Rekla mi je Sanja da je to najbolji pokazatelj da sam stara.
Post je objavljen 16.06.2012. u 13:40 sati.