... je bila jaka firma, svaki 4-i Zagrepčanec je (po nekim autorima) bil zaposlen u toj fakat velkoj i onomad jakoj firmi. Ovo je Prvomajska, ali - priča, od nekidan od kraja travnja, malo pomaknuta na 1. maj/svibanj - ko i sve u rwatzkoj:
Sedim taj nekidan na poslu ničim izazvana, ma lažem: delam - izazvana sam, moram decu očkolovati a treba i režije platiti i nekaj pojesti, i tak.
I osim kaj sedim, pišem nekaj, malo se koncentiram, malo bemsovu telefonu, ispravljam i tak.
I najedamput mi po glavi počne opadati žbuka sa zida na bulju; reko bomba nije, javili su da nije, da nije potres? Ma nisam stigla ni paniku dići (za što sam stručnjak) kad me preklopi karta Hrvacke koja visi na tom zidu iza mene, a već cca 30 godina: i zadrži se s onom gornjom štapinom - između televizora (domaći izraz za monitor, ono di vidiš slova), i printera na stolu, a druga štapina na podu. A ja usredini, ispod.
Stara karta, smrdi, a najviše sam se bojala da se sve one rijeke ne razliju po meni, kamenje iz Like i to, kakva krava – ak ih još ima – iz Slavonije, pajco i tak, a i puhalo mi s Velebita.
Vesna je vrisnula, skočila, kolko naša flegma Vesna opće može skočiti, al eto, i - da jesam dobro.
Kurac sam dobro jebote, vičem, cela Hrvacka mi je na glavu opala pa sad budi dobro. E, Vesna, oš se igrati skauta, kak se veli, izviđača, gle, ovo mu dođe ko šator ko iz Alana Forda jebote, samo ja nemrem van, fuj smrdi, a i Garfield (s natpisom: Look at the bright side... At least Mondays only happen once a week!) mi je završil točno kraj levog uha (jer sam ga zaljepila na kartu baš nekak prek Zagreba). Ništ, iskobeljam se van, Vesni se fuj gadi frkati kartu, je reko kaj sad, frči domovinu, ja bum s druge strane. I ipak sfrčemo mi kartu i metnemo u jedan vuglec i operemo ruke od Hrvatske. Kak su već mnogi napravili.
Tak je bilo. Još smo stavile dve gumice okolo Hrvacke. Da ne zbriše nekam. Da se drži jelte. Da ne bi možda mašleke vezale!!!???
Kak ko ulazi veli – kaj se tu desilo?
Ja velim – niš se nije desilo, opala mi Hrvacka na glavu. I kak su navikli da trabunjam, odu nezadovoljni. E al kak ima i bistrih, neki se vrate, veli – pa vama je zbiljam Hrvacka opala na glavu, oćete tužiti kartu za povredu na radu? Reko kaj mislite da mi to ni palo na pamet, al u OVOJ Hrvackoj ja sigurno nem dobila očtetu, još bum morala državi platiti za uništavanje javne imovine! Fala, ne po sudovima, nikad više, ja ne, sigurno! Dobila bum spor kak mi se već i pitanje alimentacije vuče 8-u godinu pa ni (hm) nisam dobila!
Pa neki: Da fali karta na zidu.
Fali na zidu, velim, al Hrvacka je na sigurnom, u ćošku.
Pa neki drugi: Da di je Hrvacka.
(U pizdi materinoj) Hrvacka je u vuglecu.
Da je soba presvetla.
(Upalite svetlo, velim ja. E e tu svi zapnu, niko ne kuži zajebanciju, jasno osim Sanje koja je bila užasnuta kaj nije bila prisutna. Ja sam predložila da ponovimo postupak al da ona bude na mom mjestu, odbila Sanja jednoglasno).
Fućka mi se. Sad imam zakonsko pravo reći da mi je Hrvacke navrh glave. Osobito posle onog jada s fažolom u Splitu.
Post je objavljen 01.05.2012. u 16:59 sati.