Danas je mom prijatelju Branku rođendan. Danas, ne sutra na prestupničku veljaču.

Gospon inženjer ima pristojno godina za pemziju ali je naravno ostal bez posla, što je duga, drugačija i pretužnija priča od svake prosječne hrvacke priče, čak i one za Večernjak. No dobro. Uglavnom nazovem i čestitam, veli on meni: Fala, fala, i da se ne zaletiš slučajno pitat kak sam, jer sam odlično, evo, svi moji prijatelji su u penziji, a ja još nisam. Ha, si vidla!? Jebatećuk.

Branko je zagrepčanec iz najužeg centra Zagreba, iz ulice čije smo ime ko klinci dugo krivo izgovarali - mi kaj smo rasli u Novom Zagrebu nismo imali pojma di to je samo je zvučalo jako fensi. I da je u blizini Jurišićeva (ma nju smo znali zbog pošte!)

Uglavnom Branko zna SVE, odvratno kak je informiran i sve zna u detalje i argumentirano, jedan od rođenih talenata da bude profesor. Na primjer, moja kćer ga obožava, čudi se genijalcu koji se sjeća matematike s faksa tak dobro da je njoj u gimnaziji znal pokazati sve zadatke kaj je pitala. (???) Nekaj drugo je riješil drugom gimnazijalcu, a mi dofurali sa sobom sendviče i sokove, kampirali bumo mu u vrtu, nismo ni zapalili pljugu, već je sve objasnil i nacrtal.

I pričamo malo di su mu deca i kak, pa nabrzaka situaciju u Hrvackoj i to, sve on onak sadržajno objasni i iskomentira. Rastumači mi moju problematiku koju nikad nije vodio zbog svoje dece (dječji doplatak i kako ga ostvariti mada si na minimalcu /!!!!/) i smiri me, pravi profesor. Veli a čuj ni meni nije baš sve jasno, gle tak da ti je meni ovo skroz mutno, recimo to sa seljacima. Niko njih ne razme - tu razbije priču i krene drugim tonom: Ovi seljaci. Oni se svi brinu i bore za nekakva prava svojih krava, lako njima, oni bar znaju di im krave jesu, a moš mislit kak je bilo meni, dali su mi jednu kravu i još mi je nestala. Reko daj Branko, nemoj me zezat, koja sad krava!?

Uglavnom jedno je ljeto išel nekoj daljnjoj rođakinji ili bakinoj prijateljici u Mrkopalj. To je tam di ima livada i ispaše, domaćih kokica i krava. Koke nose jaja a krave daju mleko, za one koji ne znaju. Al krave zato moraju dosta papati. Pa su dečki pobrali kravu, svaki iz jednog domaćinstva, i na pašu. I dok su krave njupale, oni su igrali nogač i tak. I navečer svak zeme svoju kravu i piči doma. Veli Branko, i ja svoju kravu isto. I sve pet. Međutim, da krava promijeni jelovnik i izbjegne jednoličnu prehranu, nakon par dana se išlo na drugu livadu, s istim scenarijem. Je, al kravi je ta livada bila poznata i ona kad se najela, ode doma. Baš je on pazil na kravu, nije bilo tog predmeta u školi u Zagrebu.

I sad, kak da ide doma, nema njegove krave. Panika!? Di mi je krava?! Batećuk, ovi fakini su znali kaj je, ali da mu podvale, još ga i zezaju. I dođe on doma i veli sav izbezumljen – tetaaa, nema mi krave. Kak nema krave, veli teta, eno je tam u štali. Veli Branko, ja skoro umro, odem u štalu, stvarno, krava lepo leži i preživa.
Prokleta kravetina kaj sam joj u sebi odbrojal.

Naravno da nema šanse doći u Mrkopalj i nekog sresti da me prvo pita za decu i to, ne, prvo me pitaju – Oooooooooo, Branko, e, a čuj, a di ti je krava!?

I tak on meni ispriča još brdo stvari, jer on zna sve, to jednom majka rađa, i pozdravljamo se, veli idem si nekaj skuhati, čuj nagodinu bum u penziju, je pa moram se naučiti kuhati. Poljubi decu i rada se imajte, a mi bumo se vidli kad mi kćer ostavi auto, čuj, nekad je bilo da ja njima posudim auto, a sad je obrnuto, takva su vremena.

Dobro, velim ja, al baš bi bilo vreme da se nađemo, pozdravi i ti svoju decu i još jednom sve dobro, i Branko!?? Pazi na kravu!

EVO, EVO, ZNAL SAM, ZNAAAAL SAM, evo, znal sam, jebate, točno sam znal, ja jednom Blizancu idem pričati o svojoj sramoti s izgubljenom kravom, e baš ti hvala, ono, ja sam mislil da si mi ti prijateljica!

Danas idem u Offertissimu i pokupovala bum sve kaj ima veze s kravom, i tak mu godinama nisam niš kupila za rođendan, kupila bum sve kasice, privjeske, horoskopske bikove.... Sad bu proljeće pa bumo to uresili s malo trave ispred krave. I ober mašlek i tratinčicu. Mora mi oprostiti, pa ja sam mu ustvari zavidna, njega svi u Mrkoplju pitaju za kravu, a ja čak u Mrkoplju nikad nisam ni bila.





Mada sumnjam da bu moj prijatelj Branko ikad ovak osamljen gledal bilo kaj, jer je prezabavan da bi bil sam, evo kaj mu ili nam se sprema kad se upenzionira... A studiozno kak on sve i radi.

Dobili smo novu čistunku. Žena je fenomenalna. Kažu da je zgodnička. Nisam je vidla al ne sviđa mi se njena pretjerana revnost na poslu.

Trebalo nam je samo tri dana da ustanovimo dijagnozu Syndroma Monkicus. Kompulzivno depresivni inventivni opsesivni urednikus.

Prvo je Vesni tolko čistila ispod stola da joj je sve žice od kompa, "noge" (nožni kursor za prijenos snimljenog teksta na slušalice, tak nekaj) iskopčala od hardvera, a kad je komp trebalo aktivirati, spajalo se ovak: Sve smo provjerile, jedna za ekranom, viče – radi, ne radi, a druga na koljenima ispod stola uštekava napamet di se kaj da uštekati, naravno sve krivo. Onda smo zvali informatičare koji su pravilno uštekali al ipak niš nije radilo. Onda sam rekla, glečte, ajmo sve reciklirati. Naravno da me nisu razmeli, al su sve zgasili, upalil se ekran i oni sretni odoše. Je, al sad ne radi miš. Onda je radil miš al nije radil ekran. Onda smo opet sve reciklirali. Onda smo postale blago histerične i neko je moral počet psovati tad sve krene, taj sam, i onda je sve poradilo.

Onda se sve zgasilo, a ni psovke više nisu pomogle.

Onda je došel šef informatičara koji zna o kompovima malo manje nego ja, i reko da sve resetiramo pa smo resetirali al onda se stalno komp sam od sebe palil i gasil. Na kraju je Vesna tolko dugo držala gumb za paljenje hardvera da je komp skoro zgoril. I tak odonda svako jutro. To taj dio. Ako dnevnik rada nije odnesen već izludjeloj šefici (i za to me boli!) dnevnik rada svako jutro je poliven vodom tak da Vesna mora printat drugi. No dobro. Inače nemamo vodu u sobi, a flašice s vodom su u principu sa zašravljenim poklopcem.

Sanji je sve sa stola, ista čistunka, potrpala u ladice. Sanja popizdila, veli dobro di je penkala (ima ih 50 al samo tu jednu koristi, voli ju, i to nije od firme dobila nego donesla od doma). Ona inače nije normalna osoba, donesla si je od doma i tipkovnicu, ono kaj vjerojatno drugi nose van, to se inače piše pod potrošni materijal, ona donesla od doma, hallloooo??? Valjda zato i ne piše blog. Onda je našla sve po ladicama, al tak uredno složeno da je poludela, da ko može u tom pospremljenom prostoru išta naći. Sve povadila van i odonda čistunka ne trza na Sanju. Ali:

Ovo je malo komplicirano: Moj ekran stoji na dva bunta (nebuntovnog) papira. Malo nahero, da vidim glupu Sanjinu njušku. Alzo: Svako jutro stoji paralelno s rubom stola, posred nasred u sredini stola, geometrijski jednako udaljeno od lijevog i desnog ruba stola, ma ono, na picinu dlaku.

Dostavnice za tri državne institucije su na hrpi, ali jedna okomito, ispod nje za drugu državnu instituciju vodoravno, i treća iza druge opet okomito, tak da po potrebi to vadim, ono kriš-kraš, kak da drukčije objasnim? Uglavnom, čistunka je misla kak je to neuredno i sve lepo složila da se vodoravno prekrivaju. Tu sam doživila tri sloma živaca jer sam misla da tak glup baš nermeš biti. Bušilica ujutro stoji pred naslonjena na printer (drito pred sredinom ladice za papir!) tak da nemrem stavljati papir za printanje a da ju ne maknem. Kutijica sa spajalicma stoji tak da moram skakati Sanji za vrat (to si Sanja tak prectavlja) i sad sam ju sa salotapeom zaljepila za papirnu bazu za ekran, ona ju je otrgnula, onda sam to salotepirala skroz oko A-4 bunta papira, obadva. Potrošila sam celu rolu salotapea. Molim fino.

Slobodne dostavnice, neštambiljane, su u geometrijski savršenom redu, opet blizu Sanje, i to ovak: Na rubu stola je kasica-auto iz Ofertissime, u koju doduše niko niš ne spušta, ali na autu piše POLICE i piše NYPD i svi pitaju da kaj to znači. Je vite, velim to je Zagrebačka PU, kaj ne vidite po skraćenicama. Da nije. Reko onda nije. (Ljudi su nevjerojatno zabavni!)

Do auta je kutijica s papirićima za eventualno brzo pisanje poruka kaj ko kog zval i treba, to je isto tak daleko da ko zove mora čekat dok se bacim prek stola da to dohvatim, a prije je bila na rukohvatdohvatljivom mjestu, no dobro. Do tog je ne naslonjena nego pritisnuta! flašica s vodom koju odavde ne vidim i svako jutro urlam da di je moja flašica.

Pa su me upozorili da ne moram baš tak pitati, nego nek pitam di je voda, jer flašica može biti shvaćena malo drukčije. Spisi na desnoj strani su svi jedan na drugome, tak da sam između stavila neke stare zgužvane kuverte da mogu znat od kojeg pretpostavljenog je koja. Garfielda sam maknula sa stola, Vic o Sanaderu isto iz novina, sam zaljepila sa svim mogućim ljepilima za bazu od TV-a (monitora), a sve papire koje sam imala s nekim zabilješkama je hitila u smeće tak da sad penkalom pišem po istoj toj bazi.

Daktilo stolci su redom svi spušteni do daske tak da svako jutro tresnemo ko prasice na neku visinu koja ne odgovara ni za glancanje poda ili skidanje mokrih cipela, ili suhih, tak malo važno.

Poruku s nježnom molbom da nek, najljepša hvala, al baš nek niš ne posprema je vjerojatno hitila, nema je, a čistila žena još žešće. Onda je Vesna izvadila iz svoje kutije natpis koji sam izrezala iz 24sata, gdi ogromnim slovima piše PSIHO. Zaljepila mi je to na dostavnice. Svako jutro PSIHO okrenut naopačke, a dostavnice uredno stoje geometrijski okomito na desni rub stola. Da ne bi bilo zakaj to sve ne potrpam u ladice – imam tri ladice i pune su i nema mesta još i za ovo sa stola!

Naravoučenije: Konačno dobimo urednu čistunku i nenavikle na monkovski savršeni red, a jer mi volimo organizirani nered, imamo smanjeni radni učinak za oko 0,2% što nećemo osjetiti na plaći obzirom da nam sad skidaju plaću zbog tipfelera. Ko ono, čistač ulice ostavi list platane na Zrinjcu, odma ga treba zakinuti za kunu. Po listu. Plataninom.




Ovo srectvo je zgodno, moš se vinuti nebu pod oblake skup s taubekom, a moš i pomesti kaj je taubi ostavil na cesti.


Ljucko srce nikad zadovoljno nije, ke' ne?

Nije da se žalim al pun kufer mi je svega. Kakva sam ovih dana imala živciranja s hrvackom administracijom, veli mi Sanjaizsvihpostova – metni to na blog, reko može ak ti sve napišeš kak je bilo (bila je, svaka joj čast, kraj mene, uz mene, doslovce pod ruku) al ako nekaj bude od postizanja mojih vlastitih prava - a za prava mog djeteta s težim poteškoćama u razvoju, mojoj najdražoj munjari, dakle hvala Sanji, ali ipak, i Sanja veli isto, uglavnom mojoj lajavoj jezičini; onoj koju kritiziraju, mojoj dječje iskrenoj lajavosti i s puno nepotrebnih digresija. Ko sad na primjer, jelte.

To tolko, da se pocetim kad bum pisala knjigu, da opišem tu očajnu i gluhu ne/pravdu, administraciju do koje dođeš lažnim predstavljanjem (Zovem iz Sabora RH, dobar dan, lijepo vas molim, gospodin taj i taj treba, ja sam tajnica) – i dobiš telefonski broj koji je zabranjeno zvati, spajati, davati, ma ni naslutiti, još se “rasplačeš”, gospođo, molim vas, trebam poslati pozivnicu, a zaboravila sam kak se gospođa zove.... I dobiš broj neke žene koja bi trebala pod normalno delati svoj posel, majkumustaru! I na kraju se pokaže da je ženska sasvim normalna, ma ja niš to više ne razmem. Valjda se ženska špara, kaj ima logike.

Tolko o jadanju, moje drago stalno čitateljstvo koje neće komentirati na blogu, većina od njih pet me pohvali ili veli – čuj ono zadnje ti je bez veze, al pošto je tvoje, ajd nek ti bude. Ma ja ih sve obožavam. I onog jednog kojeg ne poznam osobno. Obožavam pomanjkanje svakog licemjerja. Al očito u interesu viših ciljeva i borbe za najniži postojeći standard, postupam baš tak. Je kaj, ovo je rwatzka.

Dakle, jutros, moj najsretniji rezultat očajnog braka, da braka, robije, priča meni u tramvaju, rezultat ide na faks, ja na posel:

Mama, zgledaš ko smrt.
Čuj, oš ti ručak danas?
Neću, imam od jučer.
Gle nekaj mi oš reći?
Samo kaj me ti ne slušaš, mama, jebote!
Kćeri! Ja sam stara....
Da, znam, sve kužim. Gle, jučer Ana priča...
Ana stalno priča
Mama jebote, daj slušaj. (đi9oktvjtgbuz.'097gfđžćč...)
Ajde...
Ana ima dva brata, to znaš. Stariji je bil u Afganistanu i nekaj je tam drkal.
Gle, to je mogel i ubosni, otkud su već.
Mama, jebote, ti mene ne slušaš.
Slušam, Anin brat je bil u Afganistanu, a zakaj?
Da me slušaš, bi čula.
Gle miko ovu kokoš kaj ulazi, kaj veliš?
Ne velim niš i ti opće nisi mama za slušanje.
Ak mi sad ne veliš nebum imala kaj staviti na blog /(lažem ko svinja, ovih dana sam takve grozne šokove imala da sam na neviđeno skinula 7 kila, ja koja uvijek mogu jesti, da sam bila na Normabelima od 10 mg i plakala sam, mimo svakog običaja...) No dobro./
Di smo stali. Anin brat je bil u Afganistanu. Dobro. A koji je kurac tam tražil, tam se ženska teško nađe i svi se pederišu.
Neću ti više pričati.
Dakle: Anin brat je bil u nekom umproforu ili tak nekaj, u afganistanu??
Je. (kćer odustaje). Pa su konačno pristojno odsjeli u nekom hotelu da se opereju i to. Pa se osušili i bilo im dosadno. Pa su tražili film neki, daj šta daš. A veli Afganistanac, ima neki ovakvi, drama, onakvi, nešto crnobijeli, ima kaubojski, i to su imali sreću, neki tip nabadal engleski pa im bar tak objasnil.

A oni pitaju – a na kom jeziku, bolan, nemoj mnogo da pričaš, dosadan si brate.

A taj kaj šverca filmove, veli - ima indiski, arapski, iapanski i turski.

Ovi oduševljeni izborom jezika, ma da umreš od sreće, veli ajd mi bosanci, daj turski nekog kurca da razumijemo, bolan, nisu jahali tu bezveze 500 godina.

I uzmu vajldvest film, sa Đonom Vejnom.

I veli Anin brat: Sestro draga, sinhronizacija na turski, s engleskog, majkumustaru, vidiš bona, ulazi Đon Vejn u saluuun, ona vrata, znaš Ana, ona vamo-tamo, i pozdravlja raju u birtiji, ono, Džek, sama pojava mu prijeteća, nemoj da me neko izazove na dvoboj, troboj/nicu, sve sam laf, sve sam glavni, ma ono Đon Vejn izgovara riječ, Ana, majke ti naše Haseme, Đon Vejn sinhronizovan na turski, na ulazu u saloon veli:

Merhaba!

Pretpostavljam da je pučanstvo obaviješteno da je pao snijeg.
 
Dobro.
 
Ide Barek na WC, oće to u nekim godinama, stisne čoveka mjehur.
Vraća se sva naživcirana, sa želucem u visini ramena, bleda ko zid, urla – 'be firmu i poslodavca, na zahodu tj. na prozoru od zahoda s vanjske strane – štakor!!! Štakor k'o dobro uhranjeni mic-mic Garfield, metar štakora, fuj, odurno, nebu više pišati išla, do peMzije!
 
Mira poludi, ti Barek nisi svoja, idem ja vidit, ti si cura sa sela, valjda privlačiš štakore, koji štakor pa na drugom katu, kaj se uzveral uz žleb a sneg se topi, boktenemarad.

 Dobro.

Vrati se Mira još više naživcirana nego Barek s prvom informacijom, idiotice, viče Bareku, si ti normalna, koji crni štakor, ima perje i kljun! Kaj se maskiral u goluba? Ti si luda, golub je na prozoru i guguče. Baš za tebe je pital. (Možda je bitno reći da je Mira napolčorava i da je očale ostavila u sobi kad je išla na klozet?)
 
Reko - ak guguče, onda je grlica.
Viču: Seka čkomi, ti nemaš pojma, tebe se pita samo za latinski (!!?!?)

Dobro, velim.

Sve ostale iz sobe osjećaju neodgodivu želju za mokrenjem, sve u zahod, po redu. Al očito u krivu kabinu (koji glupi naziv za komad zgrade di moš lege artis piškit), vele, nisu niš vidle, valjda je štakor/golub otišel. Štakor odletil, a golub se spustil niz oluk, ko specijalac.
 
Idem ja zadnja, kao mene to ne zanima, oću igrati finjaka. A crkoh od radoznalosti (aorist?).
 
Vratim se sa zahoda i velim, e, komadi, otkad sneg guguće i penje se po fasadi, ko je tu napušen, znate da se u ovoj firmi samo loče, i to višepozicionirani, a pušenje zabranjeno. Sneg je napadal a danas se malo topi, pa se čuje...
 
Veli Sanja, sad je dost, sad svi idemo pušiti. Šoferima. Mislim išli smo u sobu kod šofera zapalit cigaretu, da ne bi bilo primisli. Tam prvo natrčiš na kalendar s golim ženskama. Dobili dečki za Valentinovo, neće reći od koga, a mi znamo al glumimo gljivu. Sanja lista kalendar da vidi kakva je ženska u mjesecu kad je ona rođena, aaa, veli evo ova ima prave cice, ovo su sve silikoni. Trči Jura, dlanom na sliku, veli, nije prava, sva je ravna.

A tamo na zidu levo - slika dr. Sanadera iz novina, iza kojeg stoji neki lik.
Ispod neko dodal papir gdi piše: Dr. Sanader sa BOODYGARDOm. Pitam zakaj mali "m", a u gard - fali slovo "u"; A kak  to piše - boody, to se onda čita budi. A veli Bara, pa bude, buš vidla, bude! Ak ne prije, na Valentinovo.

Ne znam kaj zapravo bude, ali onda se niko nije nabrzaka mogel setiti koji je danas datum, samo se zna da je Valentinovo i da bi dan trebal biti neradni.
 
Ma, sve dobro, ma da bi čovek reč rekel i mjuzu pustil.





P. S. Danas je luda Sanjaizsvihpostova na onaj BOODYGARDOm dodala L. Sad to izgleda ovak:
BLOODYGARDOm. Nije baš da me utješilo, al zato sam pak prek veze, a nek kak bi, dofurala jednu mrzlu a skroz i sasvim romantiš fotku na ovaj opaki post.

Ležim u bolnici i vidim nema uvjeta za čitanje (nema uvjeta za svašta normalnog, al dobro, nadaš se što prije doma, u svoju najdražu kućnu prašinu, gledat zmazane prozore, neke s jednim staklom, razlupalo prozor veselo hiperaktivno dijete, a rješavam preče stvari, ko razme, ko ne; vodokotlićem koji malo radi, malo radi pojačano, malo ne radi opće; decu koja se fort svađaju, urnebesne najdraže susjede...). Uopće, samo izaći na ulicu odavde, sve je vani predivno, i ZET-ov bus (kojeg nema pa sam uzela taxi, što si još nemrem oprostiti, ne dopušta mi vjera /kućni budžet/).

Dakle to u bolnici: nemreš čitati, jastuk je premali a uzglavlje se ne podiže, postoji jedna zidna lampa – naravno između kreveta 2 i 3, a ja na prvom; lampa na stropu radi napola. Ima se i TV, na prvom gledaš ljubić-seriju jer tak ostale tri žene hoće, slušaš recepte koje ne želiš pamtiti, slušaš kak su muževi svih triju žena u sobi fenomenalni, pa uspređuješ sa svojim životom i maltene ne želiš da te iko zbudi kad te narkoziraju tam u sali.

Bistra žena, tu već bolnička starosjediockinja, 60 godina, ima sina starog ko moja kćer, prelepog sina, baš vidiš - dečko na mjestu. Završil faks i tak.
Jest da je mama malo nepismena (u drugim okolnostima bih pukla od smeha, sad sam pokušala njen zagorski prevesti na uopće smisaoni hrvatski). Taj sin: mazi ju po kosi, tješi, mama sve bu dobro, buš vidla, buš se smirila kad buš doma došla, mama nemoj plakati, sve bu dobro. Dirljivo, ono, lepo i prelepo. Vole ju vidim i muž i sin, stalno dolaze, pa kaj trebaš i to. Ona plače jer je muž smršavil 4 kile od kad je ona u bolnici. Plače kaj im nema ko kuhat (!?). Plače kaj nema selekcije hrane tu u bolnici. Plače kaj je godinu i pol jela - nakon zadnje operacije - samo domaću hranu, ne - masno, ne - slano, ne – ma ni gemišta si ni spila. Sad bu sve veli kad dođe doma, baš niš ni pomoglo. I ona samo plače sirota, pa kak buju muž i sin ak ona umre, i da je sve doktor kriv jer joj nije dal tabletu “kad su joj sve zvadili” da se to više dalje ne širi. Pokušala sam objasniti da bi to onda bila čarobna tableta protiv raka uopće, al nema efekta.

Opet je prošla dobra stara iskušana fora: Kad neko plače, reci mu – nemoj plakati /jer to NAMA (!) ne paše gledati/, ubit će se od ridanja; ali reci – plači, samo se ti isplači – suze buju brzo nestale. I to je sebično al je lakše i plakaču i plačogledaču.

Lepo moje hrvacka jezika.

Veli žena, čekajte da se kolobiram prema vama, bumo se lakše čule. Hm, bojala sam se da se sprema kolabirati. Pa mi ispriča problem koji su ona i njen muž nekidan dugo uz jutarnju kavu demantirali (o nečemu su debatirali):
Sin navodno ima prekrasnu curu, divne smeđe oči, duga ravna kosa do pola leđa, šiške slatke, cura fina pristojna, draga, pažljiva, da si ju za snehu tega časa poželiš. I hodaju 5 godina. I sin je sad diplomiral i posel ima šanse dobiti. Prek veze, em se razme. Al nebu dobro. (Suze u naletu, ja čekam, nudim rupček, nemreš fort pozivati na plač, možda je zarazno pa...).

Ispriča žena sadržajno, s nekim tim glagolima i imenicama koje ne razmeš, objasni situaciju. U koju je međutim, uletil, situaciju, jedan recept – kako razvući tijesto za savijaču. Tumači tada tek pristigloj 30-godišnjakinji i da objasni potpuno, veli – tijesto treba stajati dok ne bu mekano, a kaj kolko mehko, onak, kak cica, em rozmeš..
Skor sam opala s kreveta. Cura bu prerano počela vrtiti tijesto, nije cica 30-godišnjakinje i nas oko 60 isto, al dobro, možda shvati recept za 30 godina kad bu i njoj 60.

I opet momci oko Nare, dobro, Mare. Da ne velim opet suze na oko, joj nebu dobro, trebala mu je reći (ta draga maltene već sneha, sinu povedati). Ja sve čekam da žena veli za curu da je: rastavljena; ima vanbračno dete, dvoje, troje vanbračne dece; posvojena je? Nemre imat dece? Pravoslavka? Ma da nije crna, jebotesova, možda je ta divna kosa neka divna perika (da to nije skužil u 5 godina, baš, hm...)?

Žena se jedva skoncentirira i veli: Židovka je.

Meni laknulo, za mene je religija (i za Marksa) opijum za mase, mada uvijek velim da nije loše vjerovati, kao imaš se kom obratiti, al nekome za to služe prijatelji. No dobro, ali: nas sad već četri u sobi, sve teške katolkinje, križaju se prije svoje operacije, pri vraćanju neke druge s operacije, prije konzumiranja onog bolničkog napoja (ajd to mogu shvatiti). Ove dve zgranute, ja šutim, osjećam se skroz blesavo.

Al kak je gospođa ovo ispričala - ko da cura ima sidu, triper, sifilis, candidu albicans, tumor na svim organima, ustvari samo tumore, organe ni nema, kugu, koleru, tbc, upalu srednjeg uha, puknuti nokat, ječmenac, ebolu, krvnu grupu koja ne postoji, cura je vanzemaljac, šta je, majketi? Aha, Židovka. Pa kaj.

Taj čas mi sine da je studentica rekla da si židov samo ako ti je majka židovka i da se židov samo sa židovom vjenčava (ne mislim na isti spol!), odnosno nema prelaska na katoličku vjeru ili islam ili šintoizam, moraš kao ma bilo kakav, preći na židovstvo.

Da mu je to, veli žena, cura trebala odma reći kad su se upoznali.
Mislim pa ovo bu puklo ili nebu puklo. (Puklo bu, naravno!) Pa koje je ovo stoljeće, za majku svih bogova, da se deca ne zemeju zato kaj je taj jedan židov, a i Isus je bil židov (pa je, i Hitler, kao podrijetlom, pa i moj bivši); pa Marks, i Ajnštajn i Mojsije pa i onaj ludi šrink Frojd (Bik! Ko o čemu, Bik o seksu, i to ga još proglašava gadnim posle nekih godina, hm), a sad se dvoje ljudi zbog vjere nebu vjenčalo, a dobro, mladi su, našli buju pripadnika svog plemena.

Da nije otužno, bilo bi šaljivo.
Bokmigreheprosti (bilo koji bog, meni malo važno), al ja ovo ne razmem.

Kad je Silvio, koji nikad nije znal s nofcima (rođak mog bivšeg, naravno) kupil mob za 4,5 milje kuna, ja sam skor na glavu opala, reko kaj bute jeli, nisi normalni! A kad mi je dobrodošel taj isti mob, nisam znala kak da se ponašam, spikaš na mob a raja pase, bilo ljudima neobično, ko praviš se važan ko Hercegovac; jer u to vrijeme su ih oni jedini i imali.
Bivši je kupil mob čim je po njega bila situacija. U švercu vjerojatno, da ne duljim kak se to švercalo iz Njemačke pa svašta, muka mi je. To je bila naranđasta varijanta nečega, s ekranom kroz koji je prolazil samo jedan red pisane poruke.
Bili smo na Korčuli neke godine, gorilo sve, susjeda dolazi i veli – Seka je li vi znate poslati poruku, zet ostavio mobitel, a ja ne znam s tim rukovati, morali bi javiti, eno vatra samo što nije do ceste (od ceste do nas 100 metara). Niko niš nije javil, nismo uspjele provaliti kak to funkcionira, ali je ekipa bila na terenu, ugasili. Naravno da su ugasili inače bih ja sad ovo pisala iz Pakla. Koji bi nakon cijelog života provedenog u Hrvackoj bil dobar duži godišnji odmor.
Onda sam se klela da nikad nebum mobitel nabavila, kog će mi to vraga. Pa je starije dete navalilo, veli svi u gimnaziji imaju, oću i ja. Ajde, kupila majka, neki fensi za to vreme, a ona ga je jako čuvala. Nosila ga je sa sobom na more i da ga sunce ne ubije, zamatala ga pažljivo u mokri ručnik, onak morskoslani... Pa se nasrdila, da koja je to kvaliteta da krepa od malo slane vode, bez veze.
Onda sve za moju paru, naravno, se kupil novi mobitel bivšem. Ne znam kak je taj prošel, ali se sjećam da doma nije bilo puno toga, na primjer ni daska na WC-školjki, al je on kupil mobitel za 9.200 kn, kolko bi dostajalo i ostalo bi još - za moj komp plus kćerin lap, koje smo kupili na kredu, jasno, kad je konačno otišel. Bivši od nas, Allahu ekber!
Onda je kćer putovala za Tursku, je pa kaj ti stara (to – ja! A još nemam ni 80 godina!) oČeš od mene, da ti se svaki dan javljam, a bez moba, je pa kaj je tebi? I kupi majka novi mob, no kaj buš s detetom, jer:

Kad se dete ne javlja na mob, nekaj se gadnoga dogodilo, nikako nije kriva baterija, a još manje gradska buka - da ne čuje dijete kada mama zove.



Kćer po povratku dobila novi mob, jer je stari negdi zviznul, jedva skinula fotke s njega - veli u Turskoj gadan promet, bit će da ga je neko pregazil.
Onda je dobila opet novi jer sam ga ja dobila za rođendan, a ona baš takav treba.
Onda je i junior htel mobitel pa mu ga je kupila tatina ljubavnica na kredit, ona prva ljubavnica, do sad ga je isplatila, vjerujem i nadam se. Pa su mu ga ukrali, pa je dobil neki od nekog, pa su mu drpili bateriju i memori karticu, čuda neviđena, ko to više pamti.
Novi mob si je junior kupil sam, zarađuje na praksi 200 kn mjesečno, ni to šala. A uz moju glupavu asistenciju da uzme mob s pretplatom, to moraš biti kreten, taj sam.
Cijelo to vrijeme ja furam svoju Nokiju 3310. Koju sam kupila na vlastite građanske čekove, na 6 rata. Kojoj Nokiji dugo nisam pamtila ime, jelte, ni nadimak. Sad se zove Stara kanta. Vidiš ga u svakom iole pristojnom filmu iz 1990 do 1995., otprilike jelte. Prototip, šta li. Promijenila sam mu jednom bateriju. Pao je s visine od cca 2,5 metra. Pa je pao i s prvog kata, al na travu (kud će seljo neg na travu, a lepo je mogel na beton). Raspal se stoput, a za popravak je trebao samo onaj mali šrafnciger. Kaj koriste švelje za rastavljat Singericu iz 1880.
Kupila ja sebi iz čiste ludorije neki mob, veli kćer ti nisi normalna, to je motorola, s tim ne zna baratati ni proizvođač. Eno uredno leži u ladici. Garancija istekla, nije bitno, još ima tamo neki pin i puk, pan pek, sve ima, za rezervu.

U tramvaju se raja ne okreće kad nekom svira lambada ili kad neko urla – zvoni ti mobitel, ili kad priča – kak je maliii, joj kak ti je maaaliii, joj kak ti je slaaatkiii maliiii..... ili kad nekaj zvoni ko staro zvono na vratima ili stara vekerica. Ali: kad zvoni Jestrdej, mislim Yesterday, svi se sumnjičavo pogledavaju, jel to signal da bu skoro bomba kresnula? Je, dečki, zvoni moj mobitel. Nokija 3310. Raja se zgraža, mlađarija se odmiče, a stariji prezrivo frknu ko konji i okrenu glavu. Izazivam opće gađenje. Jedno vreme sam skrivala mob dok sam pisala poruku, al kak se čuje tipkanje (isključen zvuk), a to mi je profesija i tipkam tak da je i meni prebrzo, raja počela zavirivati. Neš ti tajnu zadržati u ZET-ovom prometalu. Pa vidim došaptavaju se i smijulje srednjoškolci, sve mi neugodno.



Kak vreme prolazi, prolazim i ja. Zaustavi me Franjo u istoimenom butiku u pothodniku u Novom Zagrebu, veli - suseda, jel Vi znate ukucati broj s kartice, ja ne vidim. Reko ajde. Kad, Franjo ima Nokiju 3310, ko i ja. Skoro se pobratimimo, oduševljeni, ustanovimo da smo zasigurno rođaci i tako. Nakon nekog vremena pita od bi li ja prodala svoju Nokiju 3310 ide on za Janjevo, tamo puno starih ljudi pa im je taj model jednostavan za rukovanje. S gnušanjem odbijem tu jezivu ponudu (smijući se) i reko, aha, a kolko bi vi dali? Pa veli 50 kn, ajd ko za vas i 100. Aha, velim, a pošto prodajete? Čovek se zaletil, veli, a imaju oni love, neki nude i 1.000 kn. Reko Franjo, a da Vi meni date 1.000 kn odma vam dam Nokiju, skužil je kaj je provalil, smije se, neće.

A ja imam doma još jednu, dobila sam za poklon jer je prijateljeva žena doživljavala neugode ko i ja. Kasnije su mi blago najavili da bi stroj natrag, reko nema majci, mogu vam samo kupiti novi mobač, ne dam tu rezervu! Još sam kupila neki kič u Ofertissimi i nakeljila gore, sve puno dijamantih. Plastičnih al lepo zbrušenih i to.
Novije svi se dive starom modelu. Ja dodam da imam i novi mob, ali niko ne sluša, samo s udivljenjem gledaju ovo čudo tehnike, a najbolji komentari dolaze iz inozemstva, evo u prilogu, molim fino.

Ponosna na krik tehnike čija jeka odzvanja već cca 12 godina, prilažem fotke koje podržavaju teoriju u dugotrajnosti naprave. Slike su stavljene na blog prek opake, teške veze, nisam tehniku upucavanja slika na blog još svladala osobno. Jer sam jelte još na nivou baratanja Nokijom 3310, a slike znam samo gledati.
Pa prosim fino, eto tako, kome Yesterday zvoni, meni zvoni.







A? Yes, I believe in Yesterday...

Čim sam vidla ovu sliku odma mi je moje usaljeno srce zatreperilo radošću jedne purgerice i prije svega – Hrvatice. Podsjetilo me na moj divni Zagreb grad (slava, slava Tebi), na ZET i ostale monade (tuđa psovka slabije odjekuje) i uopće, razgalila sam se ko galiot.

Prva predodžba o studentariji mi je bila da je to nešto sasvim otkačeno ali još mlado; jest da je matoro po broju godina (cca 20), al nemreš ih stavit među penziće, prvo moraju završiti faks – rezon prečkolskog deteta. A Ljerka s drugog kata (Selska c.) je upisala faks.
Njena otkačena sestra je skor dohvatila 40 kad je diplomirala, pa je dugo bila mlada; a jer je studirala 11 godina, jer je to onda bilo besplatno, jer je postojao opravdani pojam “vječni student” i bilo je besplatno. Usput, nije se plaćalo. Neki to zovu – besplatno. Besplatno kao gratis.

Dobro, no uglavnom ti isti studenti, ta čudna bića, su napravili, ničim izazvani, pokus – kolko studenata može stati u fiću. E, 25 ih se naguralo. Naravno da nije bilo pretilih studenata jer nije bilo brze hrane niti je često bilo za najesti se do sitosti, ili jesti uopće, uglavnom 25 komada. Meni je to bilo užasno, a mama i brat su rikavali od smeha.

Pa je prošlo neko vreme i dobim, zahvaljujući odurno brzom napretku tehnike i logije ovu sliku. A to sad više nije ni za smijati se (si videl, odma sam bila u pravu, meni je to još odonda užasno). Ovo je naša hrvacka zagrebačka stvarnost. Ustvari ne baš zagrebačka, jer bi 70% putnika – da bi bio Zagreb, bilo starije od 75 godina, imalo rekvizite poput štapova, kolica za plac, bar torbuljine, a i bus bi bil išaran sprejom.

Ne znam koji fizikalni zakon pokriva ovu pojavu guranja u grackom prometalu, al tak se putuje na posel.

To s penzićima. Kad se izlazi (a oni vani), oni moraju prvi ući. Kad se izlazi (a oni unutra), oni moraju prvi izaći ma gdi bili, da ne velim sedili. Potom izlaziju i njihova kolica o kojima se bolje brinu neg o unucima. Na Dolcu kad kupuju stoji se i priča s prodavačem na uglu štanda, a kolica stojiju prek prolaza, ono drito niko nemre niko nikam. (Zbog tih kolica zapravo kasniš na posel, al ko bu ti veroval!?) Reci pak penziću nekaj, prvu ciklu nadohvat ruke buš dobil u glavu, uz par primjedbi na tvoj odgoj (“Lepo te mama odgojila” - zanimljivo, niko ne spominje tatu u toj prastaroj i “finoj” psovki).
Jadni starci, zbiljam tužno. Joj jedva čekam da i ja takva postanem.

E zato sam kužila da je ovo scena iz jednog drugog grada, nema penzića. Al velim, da onom koji licem intimno kontaktira vrata, nacrtaš bradu i brk, džozle i kolica zahaklana u vratima; pa sprejem po busu ispisano nešto poput: BBB / Mamiću, pederčino / HDZ–lopovi, ili ACAB, isti zagrebački prizor, nema greške.

Tak je to molim fino. I da opomenem obćinstvo, mada oni koji nemaju auto to vjerojatno već znaju: da kontrola ne j mislim ne šljivi kaj je gužva, počeli su ulaziti i u ovakve prizore, scene, životne postavke, situacije, kak oš.
Bus, tramvaj, svedno. Tramvaj je ona stvar što može da te zgazi. Pa kad prelaziš, pazi.

Uopće mi se nije dopalo vaditi po drugi puta sve nalaze, izostajat s posla, tražit skupe privatne klinike i debelo plaćati da bu nalaz brzo gotov, da ne čekaš mjesecima; Naravno da plaćam dopunsko jer primam dječji doplatak.

Dječji doplatak je ogromna stavka u kućnom budžetu i ja se na temelju njega silno bogatim. On je namijenjen raskoši koju si redovno priušćujem, a ne da ga koristim na dete zbog kojeg to primam. Recimo dete s doplatkom isto momentano nema šlape pa tak svi plazimo po doma u japankama, hrvacki standard. Al nema veze, zato nam sve čarape imaju rupu na palcu. I nikome ne smrdiju noge, kuiš, ventilacija.

Dotepe me u bolnicu kćer, bijesna, sve joj ide na živce (zabrinuta je, sve je meni jasno, nisam ju ni trebala vući). Naravno, odma se posvadi sa sestrom na prijemu, taj čas! Ne zna kak bolnica zgleda, misli ona da je to ko kod onog nježnog dr. Hausa. Očekuje da tim u bijelom da prihvati njenu mamu, a ono jedva nađeš odjel i ulaziš kroz prostoriju punu baba kokodakalica u svim hrvackim narječjima od Siska na sjever, smrdi na izuvene cipele, na neoprane pazuhe, niko prozor da otvori, a soba tri na šest. A baba koje se nadglašavaju, 33 puta 6.

I čekaš drugi dan operaciju, dva dana nisam jela (kak se može kad se hoće, jebatesova!), nebu meni niko gural u guzicu ni štople ni cijevi s mlačnom vodom! Dakle tolko o pražnjenju crijeva i pripremi za kirurga.

I došla konačno ja na red:
Fura me jedna medicinska sestra, predivna ugodna i užasno suha kratko ošišana koka u salu za operacije. Prije toga mi je objasnila da si čuču nisam dobro obrijala i da bu ona to popravila i nek se posle samo stuširam (nisam se u životu tolko tuširala kolko u ova tri dana!).
Recite kaj, nije zurka dobra, treba visoki glanc? Vidi da se zezam na kraju snaga, velim a kaj, ono, visoki glanc, ma, daaa, ma bute ko novi! Bože, od tolko sestrih nju ne pitam kak se zove. Tak je bila ugodnosmirujuća a sve ozbiljna da ju čak nisam nisam pitala kaj je u horoskopu. Kladim se racionalna Djevica. Uleva mirnoću kroz traktur. Pa je. Pitam ju doduše (u ime kćeri svoje, šatra) kak može delati taj smrdljivi posel – i jel bum preživela. I gutam knedle.
Veli gospođo, kak sumnjate u nas, normalno da bute preživjeli, a posel - gledala i pomagala ženama kad im je najteže ili gledala muža celi dan doma, tak mi je isto, za ovo sam bar plaćena.

Fura me u salu, ja predlažem da me pusti da pobegnem. Ona dopušta (hoda korak iza mene ko zna kaj je sve doživjela!?), al kad sam zastala veli - aaajde, pa kaj bute sve ovo kaj ste do sad prolazili, prošli ponovno? Nalazi, prijem, ajde, ha, kaj velite, pa kad ste već tu?
Odjednom željezničarski odlučna u naumu, obrišem suzu i pol i i dozvolim da mi doda druge šlape i prepusti u nježan dodir neke žene skroz zmaskirane. E, zgleda ko medicinska sestra iz kirurške sale.

- Odite draga, ne bojte se, ni to tak strašno. To je rutinski zahvat.
- Je zato i jesam ponovno u bolnici kaj je bil tak rutinski da su me sfušali (istina!). Je, usput, kaj ni niš, ja se i zubaru bojim otići.
- Ljubičica (ta žena ni normalna tepa meni mojim riječnikom) ja bi rađe tu na stol legla nego otišla zubaru, sve bu dobro i nebute niš osjetili. Al ak je sfušano, ni loše da se popravi, ja vam velim, sve je to za vaše dobro, niš strašnoga.
- Ma daaaa (skor sam rekla pa da, zahvat – pičkin dim, smrdi dim još od one kaj ste taman u sobu dopelali!) al nekak je pri duši lakše ić rodit neg se tu krebečit pred vama.
- Aha, a imate dece kolko?
- Dvoje, oćete koje?
- Ne fala, samo si zadržite meni je dost mojih 4.
- Kolko?????? Al čujte....
- Ajmo, guzu tu gore. Noge ko kod ginekologa.
- Čujte na ovom odjelu su svi strašno zainteresirani za moju čuču. Vani niko ni da pita. Kaj moram obadve? I desnu?
- (hehehe), Da, zlato, i desnu.
- A nebu stol pukel?
- Nebu, za ovakve fine cure ko vi, smo ga pojačali.
- Čujte a kaj me pikate, a kaj je ovo? Rinfuza?
- Infuzija.
- Glečte to bu curilo meni u venu, može se zvat rinfuza?
- Može draga.
- A čujte ja bi jednu s okusom jagode.
- Ha, vidim smo usprkos suzama sačuvali smisao za humor, to je dobro.
- Čujte meni ovo zgleda ko konkluzija u Americi.
- Isuse, gospođo, mislite na egzekuciju? Pa kak to možete uspoređivati....
- Pa da. Ak može rinfuza može i konkluzija, pa je i tak zadnje, zaključak. Al ni isto, nema publike, bez veze.
- Dobro, gospođo, kaj ja zgledam ko da tu ubijam ljude, pa ja sam zlato da vam tu pomognem, ne da vas ubijem.
- A buuuu, meni je tak svejedno.... Al dobro, krljdsšbcmšž (prikrivam kašalj uznapredovalog bronhitisa koji me momentalno ubija, ak me skužiju, buju me vratili i sve ponovo, aaa, neeee. Uz sve to naravno da sam uspaničena i zato i blebećem.)

- Jel vam ugodno?
- Ma nikad bolje, jastuk je perfa, samo to s nogama...
- ???
-Jooouuuuoooj (lovi me grč u desnom kuku, opako, to fakat ni dobro, znam od poroda).
- Ups. Kaj, grč? Gdi? (to uvijek nesmiljeno reagiraju, a ti još nesmiljenije).
- Pomakla sam nogu, dobro je, uh, - Znate, velim, kolegica s posla bi rekla da je to zato kaj premalo širim noge.
- GMPH (kontrolira se) - ??????!!??? - Kolegica, aaaaha, a opaka neka.
- Ma da, jedna Sanja, ne pitajte.
- Micek, ste skinuli nakit?
- Koji nakit, pa nemam ga, sve bivši prodal.
- Ahm....A tak. A imate zubnu protezu?
- Čujte to kaj mi čuča zeva prema ulaznim vratima to ok, al ovo sa zubima je već intimna stvar. Imam neke pol proteze, al doma.
- Dobro. Ajde, zinite?
- Neću.
- Kak - nećete?
- Nikak neću.

Žena mi dođe s glave odozgora i gleda me opanački. I veli:
- Nećete otvorit usta?
- Neću.
- Zakaj?
- Sram me kaj nemam zube.
- Aj da vidim koje.
- Al samo radi vas!? (smješkam se jer vidim da je beskrajno strpljiva i da polako postajem svjesni idiot).
- Ajde, nebum nikom rekla.
Progutam masu sline i zinem.
- Odlično! - veli.
(Mislim čudne li žene, fale zbiljam neki zubi, ona sretna, kasnije sam shvatila zakaj. Između njih nepostojećih /kak sam pak ovo lepooo reklaaaa!!!???/ mi je zabila šugavu sondu, bože, kaj je to sve prema onom groznom braku kaj sam prošla, pa ovo je fakat šala)

Dođe neka nova najednom, poznata mi nešto, veli - oooo skinuli smo pet kila!
A čujte, oprala me doktorica XY, morala sam.
A veli ona, super, nek to i meni napravi.
Reko niš od toga, ja imam protekciju jer sam davno prešla stotku, uostalom - kaj je u ovoj bolnici se sve zna, još si i zapisivaju!, kaj si jel, kad si kenjal, još te pitaju stvari poput jeste piškili, jeste uzeli terapiju, koja indiskrecija, kaj je sad ovo?
Gleda infuziju, mislim rinfuziju, ste zeli tabletu za spavanje, nisam, a sad nemrem ni zgibat tak ste me zvezali ko budžolu. Da ne treba, buju mi dali malo jaču dozu (jagode???)
Odnekud još dve u plavom s maskama, ljepiju nekaj po tebi, nekakve mokre jastuke, to valjda ak ne uspije ubojstvo iglom konkluzijom i to, na struju! Ova mi zadržava, ma kužiš i onak mutav, pažnju, kao vidi ptičica, kaj ste vi simpa simtetamte, najedamput mi stavi masku na ćubu. Oš kurac, ne dišem, sumnjivo to meni. Jebate. Reko čujte ovo mi smrdi, to vam niš ne vredi, neću više. Krivim ja bulju, tražim onu kaj me dočekala, ta je simpatičnija. A dok sam još budna oću vidit možda ipak ima publike, da umrem sretna!? Opet ona masku, veli, ah, bumo stavili veću (Isuse, kaj te žene imaju iskustva, mora mi i uha začepit da ja potegnem taj smrad – ma nije strašno, smrdi na plastiku – koju je već puno mrtvih žena imalo na njuškici.)

Kužim nekaj se dogovaraju znakovima, dobim opet tu drugu masku na facu, znam da ju je malo držala a i znam da je bilo 14 minuta do podne. Nemreš im odolit, samo se zgubiš u praznom neugodnom snu bez snova. Živi šit. Bljak! Smrt. Očito nije tak lepo kak nekad želimo. U snu – dok si živ, ipak živiš, makar i ružan san živiš, 'batesova.

Pa odjednom - Gotovo, vite da je sve dobro prošlo.
Meni neugodnjak kaj se plačem, al nemrem niš. Plačem se van kontrole. Pogledam na mobač kad su me nježno u sobi obukli - kolko je ćuki, obećali su mi sve zgotovit za 10 minuta a prošla ćuka i pol. Neš ti vreme, to jedino pamtim. Jedino kaj sam zbrljala godine, još mi vele da sam dete. Kad mi to nisu dopuštali u djetinjstvu.
A jebatesova. Ko zna kaj su mi radili. Boli me za poludit, a one se zajebavaju i furaju me po bolnici opa, iza ugla, otpri sobu, ajmooo, na nekim kolicima, mislim ono, juhuuuu, vijuuu, šibaaaaj... Sestra ubrizgava u rinfuzu Voltaren, ja zahtjevam da mi flašicu poklone, to je moja flašica i bum ju prodala u Prehrani za 50 lipa. A je mi dugo trebalo da prolaprdam, rekla je Sanja – zato buju te i uspavali, da imaju mira od tebe!

Ima neki bolničar koji nikak ne reagira na ženske aluzije o seksu i ja sam mu strašnovito zahvalna, on prefurava te naše tjelesine po odjelima, skužila sam ga još čekajući po ambulantama. Nego kad je prenosil curu kaj je ležala kraj mene, nju bi i ja mogla nosit, pitam ja – kaj bute za mene viljuškaram viličara, kak se zove hrvacki, il bar neku polugu. Ostal je mrtav hladan, nema zajebancije, veli gospođo, snašli bumo se, ne brinite. Bez ikakvih aluzija, malo ozbiljne muške energije dobro dođe. Oblečena na izlazu, drugi dan sa kćerinom putnom torbom lepo ga pozdravim, sedil je tam di dolaziju posjete (posjete inače valjda ne ulaze samo na operaciju) ovaj put bez ikakve zajebancije, zahvalim skroz pristojno, sve mislim ovaj bi sad rađe popil kavu i zapalil a tu čeka da opet neku zrezanu jadnicu premeće u krevet nakon operacije. Žilav momak.

Nebum više išla po bolnicama. Oću umrijeti mlada i lijepa, sa 60. Do onda buju i deca gotova sa školom.

Otišla sam po doznake za bolovanje i to, sestra Marija me gleda (lokalna sestra) veli kae, gospođo Smith, vi ste još pod drogom!? Reko - kaj se vidi? Veli – nikad niste tak malo pričali, a i sporo, da ne govorim da ste promukli, kaj, bronhitis na operaciji, propuh?

Medice, cura te ipsum.