Danas je mom prijatelju Branku rođendan. Danas, ne sutra na prestupničku veljaču.

Gospon inženjer ima pristojno godina za pemziju ali je naravno ostal bez posla, što je duga, drugačija i pretužnija priča od svake prosječne hrvacke priče, čak i one za Večernjak. No dobro. Uglavnom nazovem i čestitam, veli on meni: Fala, fala, i da se ne zaletiš slučajno pitat kak sam, jer sam odlično, evo, svi moji prijatelji su u penziji, a ja još nisam. Ha, si vidla!? Jebatećuk.

Branko je zagrepčanec iz najužeg centra Zagreba, iz ulice čije smo ime ko klinci dugo krivo izgovarali - mi kaj smo rasli u Novom Zagrebu nismo imali pojma di to je samo je zvučalo jako fensi. I da je u blizini Jurišićeva (ma nju smo znali zbog pošte!)

Uglavnom Branko zna SVE, odvratno kak je informiran i sve zna u detalje i argumentirano, jedan od rođenih talenata da bude profesor. Na primjer, moja kćer ga obožava, čudi se genijalcu koji se sjeća matematike s faksa tak dobro da je njoj u gimnaziji znal pokazati sve zadatke kaj je pitala. (???) Nekaj drugo je riješil drugom gimnazijalcu, a mi dofurali sa sobom sendviče i sokove, kampirali bumo mu u vrtu, nismo ni zapalili pljugu, već je sve objasnil i nacrtal.

I pričamo malo di su mu deca i kak, pa nabrzaka situaciju u Hrvackoj i to, sve on onak sadržajno objasni i iskomentira. Rastumači mi moju problematiku koju nikad nije vodio zbog svoje dece (dječji doplatak i kako ga ostvariti mada si na minimalcu /!!!!/) i smiri me, pravi profesor. Veli a čuj ni meni nije baš sve jasno, gle tak da ti je meni ovo skroz mutno, recimo to sa seljacima. Niko njih ne razme - tu razbije priču i krene drugim tonom: Ovi seljaci. Oni se svi brinu i bore za nekakva prava svojih krava, lako njima, oni bar znaju di im krave jesu, a moš mislit kak je bilo meni, dali su mi jednu kravu i još mi je nestala. Reko daj Branko, nemoj me zezat, koja sad krava!?

Uglavnom jedno je ljeto išel nekoj daljnjoj rođakinji ili bakinoj prijateljici u Mrkopalj. To je tam di ima livada i ispaše, domaćih kokica i krava. Koke nose jaja a krave daju mleko, za one koji ne znaju. Al krave zato moraju dosta papati. Pa su dečki pobrali kravu, svaki iz jednog domaćinstva, i na pašu. I dok su krave njupale, oni su igrali nogač i tak. I navečer svak zeme svoju kravu i piči doma. Veli Branko, i ja svoju kravu isto. I sve pet. Međutim, da krava promijeni jelovnik i izbjegne jednoličnu prehranu, nakon par dana se išlo na drugu livadu, s istim scenarijem. Je, al kravi je ta livada bila poznata i ona kad se najela, ode doma. Baš je on pazil na kravu, nije bilo tog predmeta u školi u Zagrebu.

I sad, kak da ide doma, nema njegove krave. Panika!? Di mi je krava?! Batećuk, ovi fakini su znali kaj je, ali da mu podvale, još ga i zezaju. I dođe on doma i veli sav izbezumljen – tetaaa, nema mi krave. Kak nema krave, veli teta, eno je tam u štali. Veli Branko, ja skoro umro, odem u štalu, stvarno, krava lepo leži i preživa.
Prokleta kravetina kaj sam joj u sebi odbrojal.

Naravno da nema šanse doći u Mrkopalj i nekog sresti da me prvo pita za decu i to, ne, prvo me pitaju – Oooooooooo, Branko, e, a čuj, a di ti je krava!?

I tak on meni ispriča još brdo stvari, jer on zna sve, to jednom majka rađa, i pozdravljamo se, veli idem si nekaj skuhati, čuj nagodinu bum u penziju, je pa moram se naučiti kuhati. Poljubi decu i rada se imajte, a mi bumo se vidli kad mi kćer ostavi auto, čuj, nekad je bilo da ja njima posudim auto, a sad je obrnuto, takva su vremena.

Dobro, velim ja, al baš bi bilo vreme da se nađemo, pozdravi i ti svoju decu i još jednom sve dobro, i Branko!?? Pazi na kravu!

EVO, EVO, ZNAL SAM, ZNAAAAL SAM, evo, znal sam, jebate, točno sam znal, ja jednom Blizancu idem pričati o svojoj sramoti s izgubljenom kravom, e baš ti hvala, ono, ja sam mislil da si mi ti prijateljica!

Danas idem u Offertissimu i pokupovala bum sve kaj ima veze s kravom, i tak mu godinama nisam niš kupila za rođendan, kupila bum sve kasice, privjeske, horoskopske bikove.... Sad bu proljeće pa bumo to uresili s malo trave ispred krave. I ober mašlek i tratinčicu. Mora mi oprostiti, pa ja sam mu ustvari zavidna, njega svi u Mrkoplju pitaju za kravu, a ja čak u Mrkoplju nikad nisam ni bila.





Mada sumnjam da bu moj prijatelj Branko ikad ovak osamljen gledal bilo kaj, jer je prezabavan da bi bil sam, evo kaj mu ili nam se sprema kad se upenzionira... A studiozno kak on sve i radi.