Sanja odlučila držati dijetu (po 120.547. put).



Nekakvu zeljnu, kupusnu. Od zelja, al ne od pite zeljanice ni pite glupače (to je krumpiruša) nego neko kuhano zelje, zeleno, i malo skuhanog luka i svašta nešto unutra, samo ne ono kaj je fino.



I muči se Sanja, gucka tu vodurinu i užasava se i tak i pati.



Nemrem gledat te face, žal mi ženske, otvaram za gablec riblju konzervu s povrćem. Nudim, ono...

Kak su te konzerve sve praznije, novije je nutra 2 srdele i nešto rijetkog soka od paradajza, 2 kockice mrkve veličine ko za francusku salatu - i niš više! - uvaljam unutra dvopek i kad se razmoči, mljackam kak je fino, hm…… mmmmmmmmmmmmm kak je fino, Sanja oš malo mrkve?


Neću!

Kak neš mrkve, to ti je kompatibilno sa zeljem, ha, oš?

Mrzim mrkvu!


Znaš kaj Sanja, nije loša ova tvoja dijeta. Al pazi kaj bu ti se dogodilo, oš da ti velim?



Daaaaa????



Znaš Sančo, od zelja dobiš brkove.



Ma da, pa jasno. (Kokoš očito ne sluša)



E onda ti zraste mali repić...



Dobro. (Sanja se koncentrira na posel)



Onda ti, znaš, na kraju zrasteju duuuugačka uheka.



Ha??? Kaj???



Sančo, ti mene opće ne slušaš, na kraju buš se plakala!!!



Zakaj? Evo, slušam te. Zakaj bum se plakala????



Plakala buš se jer ne buš znala di je potočić, a on se smrznul. Oš da ti odma pjevam?

U jeeeednoj ziiimskoj noooooći….



Sekvoja, nemoj mi reći, ja bum se u zeca pretvorila, ma nemoj, a ti ždereš te ribetine, misliš da buš pametnija od njih, da bu ti se smanjil kolesterol i tlakača?! Znaš ti kolko riba bi pojelo te jadne ribice a ti im ih oduzimaš.



Aha, reko Sančo, a ribice su slatke, jelda, kaj misliš u koju bi se ribicu ja mogla pretvoriti?



Ma nije to kaj buš ti postala stanovnik mora, nego nebuš mogla laprdati, hahah, škrge, hahaha.



Bezobrazna si.



Da, a ti si poznata po finoći!



Ja sam sad uvređena!



Ha, ha, ha, ha, Sekvoja, ti buš se pretvorila u morža, i ovak nisi daleko, HAHAHAH



I ode na plac. Valjda po zelje?

Bezobraznica.





Ovo bi ko predjelo bilo skroz ok, no bumo vidli. Sanja tvrdi (danas je sutra od jučer) da se već lakše osjeća. A bubek.



Gle, viiidi, ovo mi je 200-ti post, a to je sve kriva Biba Jagoda koja me naterala da kupim komp, pusaaaa, Biba!
Biba mršulja, otišla u Osijek na dva tjedna, i tam bu pasla travu, da ne bi dobila gram više. Ja to ne kužim, obožava čvarke i špek ono red mesa, red slanine, red mesa, red slanine, a jede onu travu ridikolozu, no dobro.

Kišobranom smo prvo zvali one velike listove drača, sad se nemrem setiti kak se to zove, a koje smo ko klinci držali iznad glave, dok je još podnošljivo kišilo, ajmo reč škrapalo. Pa se s tog velkog lista sve kaj je palo na njega, scedilo kompiću na rame. I obrnuto, na tvoje rame s tuđeg “kišobrana”.

U prvom razredu osnovnjaka se moja star hitila u malo veći trošak. Nisam imala ni školsku torbu, nego sam jednu teku i knjigu Vjerni drugovi, nosila u nekom nečem, neki etui, koji vrag, na driker ono, a s čim je ona išla prije na tečaj engleskog, kaj nije bil običaj tam neke 1958., halo!? (i moram reći da je puno bolje govorila od Jace i one smuculje Ingrid a koja se izvorno zvala Marija, o tome priča mutni kockarski krug). Pa batesova troška, stara meni kupila kišobran a kiša nikak da se pojavi kao pojava. Ma ni nuspojava. E kad sam dočekala, pa kak sam si bila fensi, prethodno sam danima gledala nebo i slušala prognozu na radiju, al neka sušna godina. E a ona prva kiša isto neka cmoljava, ja sam jedina valjda i nosila kišobran do one užasne škole u Savskom Gaju, slinila je mesto da je pala onak kak me posle znala oprati, kad nisam imala kišobran.
Nevjerojatno, al asocira me odma to – na kiši bez kišobrana - i opće mi nije smešno: Stara je bila vrsna šnajderica i učila me da se svaki materijal prije obrade, to je TADA tak bilo, mora namočiti, jer se može skupiti posle, kad je već uobličen, mislim sašit. Kaj joj je bilo ne znam, uglavnom imala sam na sebi hlače i jaknu al bez kišobrana čekala bus “na Mažurancu” za Novi Zagreb, tam di sad stoji onaj za Voltino. Normalno da busa nije bilo do imendana. A kiša lije. Majketi pokisla sam a odjeliška se smanjiva, hlače se skratile dobrih 10 cm, puca sve na meni, jaknu dam morala otkopčati, odurno, ramena stežeju, ma je to valjda i smešno - gle nemreš to ne videt, rulja se cerekala, busa nema, e a kaj bum. Kad sam tak jadna došla doma pokrenula sam, ponižena, ratni sukob! Naravno stara je bila neprikosoveni autoritet i morala sam začkomiti. Još sam uvređena!

Onda: još imam kišobran od starog Smitha, tateka, kišobran ima onu ručku navodno od bambusa, čega li, pa savinutu, pa prelakiranu, ogromni crni kišobran kojeg moliću fino, nijedan vjetar koji je tad puhal a sad neću probavati jer mi se ne da! alzo nije okrenul naopački. Kišobrani su bili stvar prestiža i dobre navike. Bilo je odurno smešno kad je muškarac nosil neki rozi kišobran od svoje žene, ljubavnice, kćeri, nema veze, crni bi ajd još prošel ak je ženska furala, ali muškarac s belim kišobranom na roza točke, to je bilo veća sramota nego da hoda i pokisne ko – zna se kaj.

Onaj Englez jelte je fort i celi život bez obzira na vreme, fural kišobran i lulu. Zato su saveznici dobili rat!

U svakom boljem crtiću neka baba lupa lopova s kišobranom po glavi jer joj je htel drpiti torbicu. Zapravo bi to trebalo ukinuti Zakonom o obveznim odnosima, jer su danas kišobrani zaqrac i slomili bi se pri prvom udarcu, a ne znam kaj može jedna hrvacka penzionerka furati u torbi da bi bilo vredno ijednog udarca kineskim kišobranom.

Kiiiiišobrane popravljam, krpam rajngle, vikal je neki cigo ili neki drugi, kaj je hodal po dvorištima i fakat je tu i tam pokrpal neku rajnglu, jednu još imam a moja kćer navalila da to bacim. Ona jedna limena rajngla, čist fensi za držati nutra pa i cveće, kaj ima veze, popravljeno je. Al ko si danas cveće kupuje, deca mi se nisu setila ni 8. mart čestitat, vjerojatno nebuju ni rođendan, ček, ovo je ipak tema o kišobranima. Alzo takvi kaj su galamili kiiišobrane popravljam, su fino brusili noževe, kaj je to bilo guba gledati, majketi, nekad ko u Alanu Fordu pa su se babe srdile; kišobrane su isto popravljali, ak je bil veći kvar na kišobranu, jer bilo je i toga, onda su ga zeli i doma promijenili onaj materijal i POŠTENO!!!!!!! HALOOOOOO!!!!!! POŠTENO VRAĆALI u dan kak je bilo dogovoreno! I tak, uglavnom nije ih milicija ganjala zbog toga i tak. A fakat su vraćali popravljeni kišobran, bože kak smo bili siromašni. Ali je dana riječ još u to vrijeme vrijedila, a to je velika vrijednost - koje danas nema ili slabo ima.

Tam s Bogovićeve kad se ulazilo u prolaz neboder tam je bil butik boktenemarad, butik kišobrana. Ni to bilo kaj god, kišobran je bil kišobran. Puno ih je ostalo doduše visiti u starim trambajima kaj su imali one kukice za obesiti stvari, na stolcu ispred tebe. U to vreme o kojem pričam još si mogel nekaj i kupiti na placu, a i mesto dobit u tramvaju i tak, zaboravit to u tramvaju, ma sve se moglo nekad.

Kak nijedan post nemre proći bez mog bivšeg, koji mi je pak zakitil život ovih dana, al nema veze nakon onog kaj sam proživljavala na poslu, daklem: moram spomenuti da si je tam kupil dva kišobrana i jedan je povlačil po autu kog nikad nije opral i na kraju mu se poderal. Drugi, sklopivi, za koji mi je jako žal, taj se isto nije okretal kad bi neko uzdahnul od jada kaj predugo čeka tramvaj, taj sam ja zgubila. Ispal mi je na tračnice, imala sam prepune ruke stvari iz Getroa, izlazila sam iz sedmice i opal mi je na prugu. Ma čula sam da je nekaj roknulo, al nisam više imala ni volje ni energije. Sve je bilo na meni, bivši uzel i auto, samo je ostavil decu i dugove. Dugovi veliki, a deca relativno mala i nezainteresirana i tak. Već je bila noć i kak sam bila sva luda i umorna, a svi su samo zujali, očito normalno za hrvacku stvarnost, čekali da ja odem i tak lepo danas neko ima dobar kišobran. S futrolom od prave kože.

Butik Franjo, u pothodnicima kak koji dan, u Novom Zagrebu, prodaje kišobrane kad pada kiša. Svi kupuju. Dobiš kišobran za 2 banke. Jednom je prodaval neko drugi, a ja velim Franjo aj mi posudite 2 banke, vratim vam popodne, glečte pa pokisla bu. Franji malo čudno, al kak ja uvijek kod njega nekaj kupim, da mi dve banke, misli ovo još nisam doživil. Vratila sam mu isti dan lovu, velim kae Njofra, nije vam bilo svejedno. Ma veli bilo mi je čudno, ja vam istina dajem robu na veresiju, al da još posuđujem, al nema veze. Tak smo se kesili, uvijek se kesimo, mojoj deci to nikak nije jasno.

Onaj kišobran kaj mi je mama kupila prije 50 godina je posle dobil novu navlaku i još je radil neko vreme pa smo ga posle bacili. Tatin kišobran je još tu. I par desetaka drugih kišobrana sve skup ne vredi valjda 100 kuna, osim taj tatin, to ne dam. To je bivši htel baciti. I staru peglu na ugljen, i staru ćuku na navijanje, i tacnu iz 1892 godine (nije tipfeler) s kalendarom, od Coca-cole, zelenu. Ne znam kak sam to uspjela sačuvati opće.

Sad je došel junior i mesto da se obleče ili ode doručkovati, nafikaril RTL njemački, jer bu ga Veršićka, jedna apsolutno veličanstvena profa iz njemačkog, sutra ili ovaj tjedan, maštništ, pitala, jebate nikad mira od te dece.
Sad ga idem pitati kak se veli Regenširm na njemačkom! Baš me zanima jel bu znal! Tak!
A prek teške veze bum probala staviti sliku četri nečega kaj s/liči na umbrelin, ambrelu, šemsije, čhatu, regenširm, parasoljku, jednostavno – kišobran.



Nisam mogla naći di sam si zapisala, sad sam našla na Sanjinom blokiću za bodove, od DM-a: Uglavnom idem iz Črnomerca a ono Ilica 254, napušteni dućan gospođe Gereš Viktorije (jugoslavenski način pisanja - prvo prezime pa ime, al gospođa je morala biti neka zagrepčanka, kladim se). Nad nekadašnjom radionicom još lepo piše: Radionica kišobrana, i još piše Popravak kišobrana. Izlog, uvučeni ulaz, sve nekadašnje. Šteta prostora. Mogel bi se recimo otvoriti Pan-Pek, nema ga dost po gradu.

Sanju boli lakat. Ničim izazvan. (Osim kaj je speglala 8 mašini veša)

Pa se više ljuti kaj ju boli nego kaj se žali.



Ja velim: Pa je, Sančo, to tak tri dana pred smrt.



Sanja veli: Kaj se zajebavaš, Mihin tata je tak prošel, počelo ga bolit rame i geknul za mjesec dana.



Kolegica, nova u sobi: Aaaaaaaa, kolko si ti imala godina?



Ja i Sanja istovremeno, 1/1000 sekunde razlike:

Ja: Kaj, kad je umrla???

Sanja isti čas: Kaj, kad sam umrla????



Kolegica: Ne, kad je on umro.



Ja: Pa kakve veze ima Mihin tata, imala je ona svog tatu!?



Kolegica: A kolko si imala godina?



Sanja i ja dobivamo zeleni osip.



Ode Sanja u dvorište pušit….

Svi neke recepte rastežeju po blogu, evo da budem i ja u tijeku: Ovak:

Kupiš tijesto na Dolcu. Pitaš odma za recept, za štrudl od oraha, ali veli žena - nemam pojma (inače zna sve, obožavam ju), ali napravite baklavu. Reko nemam pojma. Ni tijesto nema šanse.

Alzo ovak se to dela:
Otfuraš tijesto doma, to tijesto tri puta po ono tanje dva. Je šest, u principu.

Stoji u frižideru 4 dana, onda ti kćer ljokne ispit i zove, veli čuj bijesna sam ko pas, daj da energiju korisno upotrebim i tak jamraš da niš ne pomažem.

Reko – smelji orahe.

Onda čekaš još dva dana.

Onda otapaš frižider i vidiš orahe i najedamput, smljeveni, smetaju.

Onda nađeš u Dalmatinskoj kuharici recept iz kojega izbaciš: cimet, klinčeke, cvebe i rum, jer nemaš doma. Cimet je za fufe, konstatiraš, klinčeki su tvrdi za gristi, cvebe se ljepiju za zube, a od ruma bumo se napili. I idemo dalje.

Onda ideš vagati šećer i orahe i pol se spička po stolu i po podu, kad pometeš, odlučiš s ostatkom materijala delati po svome.




U očekivanju da se kćerkica zbudi, i prenese na blog nemilu scenu pravljenja kolača, ovo je nekak najbliže tome čime bi se moglo prikazati količina (donekle i izgled) zmlevenih orehih kasnije izgubljenih po podu i okolini. hm, tak nekak...


Po receptu, u MALO mleka treba zakuhati orahe i šećer. Zlije propalica (kćer koja je propala ispit) mleka kolko ima u flaši, a bilo je pol litre! zakipiš glupu smjesu i ustanovite da nije ni za palačinke, da to moš jesti na slamčicu. I da je tak odurno slatko da je očito šećer pojeftinil. Je, veli ona, kaj kad je tolko šećera još bilo u šećernom škarniclu. No dobro.

Otpakiraš tijesto i ustanoviš da doduše još nije plesnivozeleno, ali da je popucalo na pet dijelova. Pokušaš to spasiti (jednom je uspjelo sa smjesom za bućnicu). Curi smjesa oraha i šećera na sve strane. Niš, svaka s jedne strane lovi tijesto i ubaciva skup s tom sumnjivom smjesom u protvanj.

Studentica shvati da je pred njom urnebesan prizor i ode po fotoaparat. Poslika. Užasno se razočara kad shvati da ja to ne mislim frkati. Onda smo svu smjesu tih oraha prehitile na to neko tijesto koje je trebalo biti sfrkano, a razlekle tijesto onak skroz napamet po tepsiji ili protvan/j/u i onda smo ober stavili komadiće, kolko se moglo, onog ostatka tijesta i stavili peći. Vidim da mi nema više pol litre ulja, sve mislim na čem bum sutra kuhala, no dobro. Cura ipak ne studira kuharstvo, pa je polijala po tom elegantnom kolaču sve ulje. Da ne zgori.







Odlično je ispalo. Jest da je premasno i preslatko, da sam se naselila kraj vaserlajtunga u kuhinji i punila par put vodom onaj veček od litre, al nema veze.

Ali za prvi put, fenomenalno! Strašno sam zahvalna Vlatkici kaj mi je donesla orahe. Sliku bum joj poslala kad mi sms-a emajliranu adresu.

Malo mi je mučno, sve si razmišljam da odem do dućana i mrknem onu malu flašicu ruma, baš mi je nekak mučno, ma to je sigurno od proljeća, kei ne?