Uopće mi se nije dopalo vaditi po drugi puta sve nalaze, izostajat s posla, tražit skupe privatne klinike i debelo plaćati da bu nalaz brzo gotov, da ne čekaš mjesecima; Naravno da plaćam dopunsko jer primam dječji doplatak.

Dječji doplatak je ogromna stavka u kućnom budžetu i ja se na temelju njega silno bogatim. On je namijenjen raskoši koju si redovno priušćujem, a ne da ga koristim na dete zbog kojeg to primam. Recimo dete s doplatkom isto momentano nema šlape pa tak svi plazimo po doma u japankama, hrvacki standard. Al nema veze, zato nam sve čarape imaju rupu na palcu. I nikome ne smrdiju noge, kuiš, ventilacija.

Dotepe me u bolnicu kćer, bijesna, sve joj ide na živce (zabrinuta je, sve je meni jasno, nisam ju ni trebala vući). Naravno, odma se posvadi sa sestrom na prijemu, taj čas! Ne zna kak bolnica zgleda, misli ona da je to ko kod onog nježnog dr. Hausa. Očekuje da tim u bijelom da prihvati njenu mamu, a ono jedva nađeš odjel i ulaziš kroz prostoriju punu baba kokodakalica u svim hrvackim narječjima od Siska na sjever, smrdi na izuvene cipele, na neoprane pazuhe, niko prozor da otvori, a soba tri na šest. A baba koje se nadglašavaju, 33 puta 6.

I čekaš drugi dan operaciju, dva dana nisam jela (kak se može kad se hoće, jebatesova!), nebu meni niko gural u guzicu ni štople ni cijevi s mlačnom vodom! Dakle tolko o pražnjenju crijeva i pripremi za kirurga.

I došla konačno ja na red:
Fura me jedna medicinska sestra, predivna ugodna i užasno suha kratko ošišana koka u salu za operacije. Prije toga mi je objasnila da si čuču nisam dobro obrijala i da bu ona to popravila i nek se posle samo stuširam (nisam se u životu tolko tuširala kolko u ova tri dana!).
Recite kaj, nije zurka dobra, treba visoki glanc? Vidi da se zezam na kraju snaga, velim a kaj, ono, visoki glanc, ma, daaa, ma bute ko novi! Bože, od tolko sestrih nju ne pitam kak se zove. Tak je bila ugodnosmirujuća a sve ozbiljna da ju čak nisam nisam pitala kaj je u horoskopu. Kladim se racionalna Djevica. Uleva mirnoću kroz traktur. Pa je. Pitam ju doduše (u ime kćeri svoje, šatra) kak može delati taj smrdljivi posel – i jel bum preživela. I gutam knedle.
Veli gospođo, kak sumnjate u nas, normalno da bute preživjeli, a posel - gledala i pomagala ženama kad im je najteže ili gledala muža celi dan doma, tak mi je isto, za ovo sam bar plaćena.

Fura me u salu, ja predlažem da me pusti da pobegnem. Ona dopušta (hoda korak iza mene ko zna kaj je sve doživjela!?), al kad sam zastala veli - aaajde, pa kaj bute sve ovo kaj ste do sad prolazili, prošli ponovno? Nalazi, prijem, ajde, ha, kaj velite, pa kad ste već tu?
Odjednom željezničarski odlučna u naumu, obrišem suzu i pol i i dozvolim da mi doda druge šlape i prepusti u nježan dodir neke žene skroz zmaskirane. E, zgleda ko medicinska sestra iz kirurške sale.

- Odite draga, ne bojte se, ni to tak strašno. To je rutinski zahvat.
- Je zato i jesam ponovno u bolnici kaj je bil tak rutinski da su me sfušali (istina!). Je, usput, kaj ni niš, ja se i zubaru bojim otići.
- Ljubičica (ta žena ni normalna tepa meni mojim riječnikom) ja bi rađe tu na stol legla nego otišla zubaru, sve bu dobro i nebute niš osjetili. Al ak je sfušano, ni loše da se popravi, ja vam velim, sve je to za vaše dobro, niš strašnoga.
- Ma daaaa (skor sam rekla pa da, zahvat – pičkin dim, smrdi dim još od one kaj ste taman u sobu dopelali!) al nekak je pri duši lakše ić rodit neg se tu krebečit pred vama.
- Aha, a imate dece kolko?
- Dvoje, oćete koje?
- Ne fala, samo si zadržite meni je dost mojih 4.
- Kolko?????? Al čujte....
- Ajmo, guzu tu gore. Noge ko kod ginekologa.
- Čujte na ovom odjelu su svi strašno zainteresirani za moju čuču. Vani niko ni da pita. Kaj moram obadve? I desnu?
- (hehehe), Da, zlato, i desnu.
- A nebu stol pukel?
- Nebu, za ovakve fine cure ko vi, smo ga pojačali.
- Čujte a kaj me pikate, a kaj je ovo? Rinfuza?
- Infuzija.
- Glečte to bu curilo meni u venu, može se zvat rinfuza?
- Može draga.
- A čujte ja bi jednu s okusom jagode.
- Ha, vidim smo usprkos suzama sačuvali smisao za humor, to je dobro.
- Čujte meni ovo zgleda ko konkluzija u Americi.
- Isuse, gospođo, mislite na egzekuciju? Pa kak to možete uspoređivati....
- Pa da. Ak može rinfuza može i konkluzija, pa je i tak zadnje, zaključak. Al ni isto, nema publike, bez veze.
- Dobro, gospođo, kaj ja zgledam ko da tu ubijam ljude, pa ja sam zlato da vam tu pomognem, ne da vas ubijem.
- A buuuu, meni je tak svejedno.... Al dobro, krljdsšbcmšž (prikrivam kašalj uznapredovalog bronhitisa koji me momentalno ubija, ak me skužiju, buju me vratili i sve ponovo, aaa, neeee. Uz sve to naravno da sam uspaničena i zato i blebećem.)

- Jel vam ugodno?
- Ma nikad bolje, jastuk je perfa, samo to s nogama...
- ???
-Jooouuuuoooj (lovi me grč u desnom kuku, opako, to fakat ni dobro, znam od poroda).
- Ups. Kaj, grč? Gdi? (to uvijek nesmiljeno reagiraju, a ti još nesmiljenije).
- Pomakla sam nogu, dobro je, uh, - Znate, velim, kolegica s posla bi rekla da je to zato kaj premalo širim noge.
- GMPH (kontrolira se) - ??????!!??? - Kolegica, aaaaha, a opaka neka.
- Ma da, jedna Sanja, ne pitajte.
- Micek, ste skinuli nakit?
- Koji nakit, pa nemam ga, sve bivši prodal.
- Ahm....A tak. A imate zubnu protezu?
- Čujte to kaj mi čuča zeva prema ulaznim vratima to ok, al ovo sa zubima je već intimna stvar. Imam neke pol proteze, al doma.
- Dobro. Ajde, zinite?
- Neću.
- Kak - nećete?
- Nikak neću.

Žena mi dođe s glave odozgora i gleda me opanački. I veli:
- Nećete otvorit usta?
- Neću.
- Zakaj?
- Sram me kaj nemam zube.
- Aj da vidim koje.
- Al samo radi vas!? (smješkam se jer vidim da je beskrajno strpljiva i da polako postajem svjesni idiot).
- Ajde, nebum nikom rekla.
Progutam masu sline i zinem.
- Odlično! - veli.
(Mislim čudne li žene, fale zbiljam neki zubi, ona sretna, kasnije sam shvatila zakaj. Između njih nepostojećih /kak sam pak ovo lepooo reklaaaa!!!???/ mi je zabila šugavu sondu, bože, kaj je to sve prema onom groznom braku kaj sam prošla, pa ovo je fakat šala)

Dođe neka nova najednom, poznata mi nešto, veli - oooo skinuli smo pet kila!
A čujte, oprala me doktorica XY, morala sam.
A veli ona, super, nek to i meni napravi.
Reko niš od toga, ja imam protekciju jer sam davno prešla stotku, uostalom - kaj je u ovoj bolnici se sve zna, još si i zapisivaju!, kaj si jel, kad si kenjal, još te pitaju stvari poput jeste piškili, jeste uzeli terapiju, koja indiskrecija, kaj je sad ovo?
Gleda infuziju, mislim rinfuziju, ste zeli tabletu za spavanje, nisam, a sad nemrem ni zgibat tak ste me zvezali ko budžolu. Da ne treba, buju mi dali malo jaču dozu (jagode???)
Odnekud još dve u plavom s maskama, ljepiju nekaj po tebi, nekakve mokre jastuke, to valjda ak ne uspije ubojstvo iglom konkluzijom i to, na struju! Ova mi zadržava, ma kužiš i onak mutav, pažnju, kao vidi ptičica, kaj ste vi simpa simtetamte, najedamput mi stavi masku na ćubu. Oš kurac, ne dišem, sumnjivo to meni. Jebate. Reko čujte ovo mi smrdi, to vam niš ne vredi, neću više. Krivim ja bulju, tražim onu kaj me dočekala, ta je simpatičnija. A dok sam još budna oću vidit možda ipak ima publike, da umrem sretna!? Opet ona masku, veli, ah, bumo stavili veću (Isuse, kaj te žene imaju iskustva, mora mi i uha začepit da ja potegnem taj smrad – ma nije strašno, smrdi na plastiku – koju je već puno mrtvih žena imalo na njuškici.)

Kužim nekaj se dogovaraju znakovima, dobim opet tu drugu masku na facu, znam da ju je malo držala a i znam da je bilo 14 minuta do podne. Nemreš im odolit, samo se zgubiš u praznom neugodnom snu bez snova. Živi šit. Bljak! Smrt. Očito nije tak lepo kak nekad želimo. U snu – dok si živ, ipak živiš, makar i ružan san živiš, 'batesova.

Pa odjednom - Gotovo, vite da je sve dobro prošlo.
Meni neugodnjak kaj se plačem, al nemrem niš. Plačem se van kontrole. Pogledam na mobač kad su me nježno u sobi obukli - kolko je ćuki, obećali su mi sve zgotovit za 10 minuta a prošla ćuka i pol. Neš ti vreme, to jedino pamtim. Jedino kaj sam zbrljala godine, još mi vele da sam dete. Kad mi to nisu dopuštali u djetinjstvu.
A jebatesova. Ko zna kaj su mi radili. Boli me za poludit, a one se zajebavaju i furaju me po bolnici opa, iza ugla, otpri sobu, ajmooo, na nekim kolicima, mislim ono, juhuuuu, vijuuu, šibaaaaj... Sestra ubrizgava u rinfuzu Voltaren, ja zahtjevam da mi flašicu poklone, to je moja flašica i bum ju prodala u Prehrani za 50 lipa. A je mi dugo trebalo da prolaprdam, rekla je Sanja – zato buju te i uspavali, da imaju mira od tebe!

Ima neki bolničar koji nikak ne reagira na ženske aluzije o seksu i ja sam mu strašnovito zahvalna, on prefurava te naše tjelesine po odjelima, skužila sam ga još čekajući po ambulantama. Nego kad je prenosil curu kaj je ležala kraj mene, nju bi i ja mogla nosit, pitam ja – kaj bute za mene viljuškaram viličara, kak se zove hrvacki, il bar neku polugu. Ostal je mrtav hladan, nema zajebancije, veli gospođo, snašli bumo se, ne brinite. Bez ikakvih aluzija, malo ozbiljne muške energije dobro dođe. Oblečena na izlazu, drugi dan sa kćerinom putnom torbom lepo ga pozdravim, sedil je tam di dolaziju posjete (posjete inače valjda ne ulaze samo na operaciju) ovaj put bez ikakve zajebancije, zahvalim skroz pristojno, sve mislim ovaj bi sad rađe popil kavu i zapalil a tu čeka da opet neku zrezanu jadnicu premeće u krevet nakon operacije. Žilav momak.

Nebum više išla po bolnicama. Oću umrijeti mlada i lijepa, sa 60. Do onda buju i deca gotova sa školom.

Otišla sam po doznake za bolovanje i to, sestra Marija me gleda (lokalna sestra) veli kae, gospođo Smith, vi ste još pod drogom!? Reko - kaj se vidi? Veli – nikad niste tak malo pričali, a i sporo, da ne govorim da ste promukli, kaj, bronhitis na operaciji, propuh?

Medice, cura te ipsum.