Kad je Silvio, koji nikad nije znal s nofcima (rođak mog bivšeg, naravno) kupil mob za 4,5 milje kuna, ja sam skor na glavu opala, reko kaj bute jeli, nisi normalni! A kad mi je dobrodošel taj isti mob, nisam znala kak da se ponašam, spikaš na mob a raja pase, bilo ljudima neobično, ko praviš se važan ko Hercegovac; jer u to vrijeme su ih oni jedini i imali.
Bivši je kupil mob čim je po njega bila situacija. U švercu vjerojatno, da ne duljim kak se to švercalo iz Njemačke pa svašta, muka mi je. To je bila naranđasta varijanta nečega, s ekranom kroz koji je prolazil samo jedan red pisane poruke.
Bili smo na Korčuli neke godine, gorilo sve, susjeda dolazi i veli – Seka je li vi znate poslati poruku, zet ostavio mobitel, a ja ne znam s tim rukovati, morali bi javiti, eno vatra samo što nije do ceste (od ceste do nas 100 metara). Niko niš nije javil, nismo uspjele provaliti kak to funkcionira, ali je ekipa bila na terenu, ugasili. Naravno da su ugasili inače bih ja sad ovo pisala iz Pakla. Koji bi nakon cijelog života provedenog u Hrvackoj bil dobar duži godišnji odmor.
Onda sam se klela da nikad nebum mobitel nabavila, kog će mi to vraga. Pa je starije dete navalilo, veli svi u gimnaziji imaju, oću i ja. Ajde, kupila majka, neki fensi za to vreme, a ona ga je jako čuvala. Nosila ga je sa sobom na more i da ga sunce ne ubije, zamatala ga pažljivo u mokri ručnik, onak morskoslani... Pa se nasrdila, da koja je to kvaliteta da krepa od malo slane vode, bez veze.
Onda sve za moju paru, naravno, se kupil novi mobitel bivšem. Ne znam kak je taj prošel, ali se sjećam da doma nije bilo puno toga, na primjer ni daska na WC-školjki, al je on kupil mobitel za 9.200 kn, kolko bi dostajalo i ostalo bi još - za moj komp plus kćerin lap, koje smo kupili na kredu, jasno, kad je konačno otišel. Bivši od nas, Allahu ekber!
Onda je kćer putovala za Tursku, je pa kaj ti stara (to – ja! A još nemam ni 80 godina!) oČeš od mene, da ti se svaki dan javljam, a bez moba, je pa kaj je tebi? I kupi majka novi mob, no kaj buš s detetom, jer:

Kad se dete ne javlja na mob, nekaj se gadnoga dogodilo, nikako nije kriva baterija, a još manje gradska buka - da ne čuje dijete kada mama zove.



Kćer po povratku dobila novi mob, jer je stari negdi zviznul, jedva skinula fotke s njega - veli u Turskoj gadan promet, bit će da ga je neko pregazil.
Onda je dobila opet novi jer sam ga ja dobila za rođendan, a ona baš takav treba.
Onda je i junior htel mobitel pa mu ga je kupila tatina ljubavnica na kredit, ona prva ljubavnica, do sad ga je isplatila, vjerujem i nadam se. Pa su mu ga ukrali, pa je dobil neki od nekog, pa su mu drpili bateriju i memori karticu, čuda neviđena, ko to više pamti.
Novi mob si je junior kupil sam, zarađuje na praksi 200 kn mjesečno, ni to šala. A uz moju glupavu asistenciju da uzme mob s pretplatom, to moraš biti kreten, taj sam.
Cijelo to vrijeme ja furam svoju Nokiju 3310. Koju sam kupila na vlastite građanske čekove, na 6 rata. Kojoj Nokiji dugo nisam pamtila ime, jelte, ni nadimak. Sad se zove Stara kanta. Vidiš ga u svakom iole pristojnom filmu iz 1990 do 1995., otprilike jelte. Prototip, šta li. Promijenila sam mu jednom bateriju. Pao je s visine od cca 2,5 metra. Pa je pao i s prvog kata, al na travu (kud će seljo neg na travu, a lepo je mogel na beton). Raspal se stoput, a za popravak je trebao samo onaj mali šrafnciger. Kaj koriste švelje za rastavljat Singericu iz 1880.
Kupila ja sebi iz čiste ludorije neki mob, veli kćer ti nisi normalna, to je motorola, s tim ne zna baratati ni proizvođač. Eno uredno leži u ladici. Garancija istekla, nije bitno, još ima tamo neki pin i puk, pan pek, sve ima, za rezervu.

U tramvaju se raja ne okreće kad nekom svira lambada ili kad neko urla – zvoni ti mobitel, ili kad priča – kak je maliii, joj kak ti je maaaliii, joj kak ti je slaaatkiii maliiii..... ili kad nekaj zvoni ko staro zvono na vratima ili stara vekerica. Ali: kad zvoni Jestrdej, mislim Yesterday, svi se sumnjičavo pogledavaju, jel to signal da bu skoro bomba kresnula? Je, dečki, zvoni moj mobitel. Nokija 3310. Raja se zgraža, mlađarija se odmiče, a stariji prezrivo frknu ko konji i okrenu glavu. Izazivam opće gađenje. Jedno vreme sam skrivala mob dok sam pisala poruku, al kak se čuje tipkanje (isključen zvuk), a to mi je profesija i tipkam tak da je i meni prebrzo, raja počela zavirivati. Neš ti tajnu zadržati u ZET-ovom prometalu. Pa vidim došaptavaju se i smijulje srednjoškolci, sve mi neugodno.



Kak vreme prolazi, prolazim i ja. Zaustavi me Franjo u istoimenom butiku u pothodniku u Novom Zagrebu, veli - suseda, jel Vi znate ukucati broj s kartice, ja ne vidim. Reko ajde. Kad, Franjo ima Nokiju 3310, ko i ja. Skoro se pobratimimo, oduševljeni, ustanovimo da smo zasigurno rođaci i tako. Nakon nekog vremena pita od bi li ja prodala svoju Nokiju 3310 ide on za Janjevo, tamo puno starih ljudi pa im je taj model jednostavan za rukovanje. S gnušanjem odbijem tu jezivu ponudu (smijući se) i reko, aha, a kolko bi vi dali? Pa veli 50 kn, ajd ko za vas i 100. Aha, velim, a pošto prodajete? Čovek se zaletil, veli, a imaju oni love, neki nude i 1.000 kn. Reko Franjo, a da Vi meni date 1.000 kn odma vam dam Nokiju, skužil je kaj je provalil, smije se, neće.

A ja imam doma još jednu, dobila sam za poklon jer je prijateljeva žena doživljavala neugode ko i ja. Kasnije su mi blago najavili da bi stroj natrag, reko nema majci, mogu vam samo kupiti novi mobač, ne dam tu rezervu! Još sam kupila neki kič u Ofertissimi i nakeljila gore, sve puno dijamantih. Plastičnih al lepo zbrušenih i to.
Novije svi se dive starom modelu. Ja dodam da imam i novi mob, ali niko ne sluša, samo s udivljenjem gledaju ovo čudo tehnike, a najbolji komentari dolaze iz inozemstva, evo u prilogu, molim fino.

Ponosna na krik tehnike čija jeka odzvanja već cca 12 godina, prilažem fotke koje podržavaju teoriju u dugotrajnosti naprave. Slike su stavljene na blog prek opake, teške veze, nisam tehniku upucavanja slika na blog još svladala osobno. Jer sam jelte još na nivou baratanja Nokijom 3310, a slike znam samo gledati.
Pa prosim fino, eto tako, kome Yesterday zvoni, meni zvoni.







A? Yes, I believe in Yesterday...