Ležim u bolnici i vidim nema uvjeta za čitanje (nema uvjeta za svašta normalnog, al dobro, nadaš se što prije doma, u svoju najdražu kućnu prašinu, gledat zmazane prozore, neke s jednim staklom, razlupalo prozor veselo hiperaktivno dijete, a rješavam preče stvari, ko razme, ko ne; vodokotlićem koji malo radi, malo radi pojačano, malo ne radi opće; decu koja se fort svađaju, urnebesne najdraže susjede...). Uopće, samo izaći na ulicu odavde, sve je vani predivno, i ZET-ov bus (kojeg nema pa sam uzela taxi, što si još nemrem oprostiti, ne dopušta mi vjera /kućni budžet/).

Dakle to u bolnici: nemreš čitati, jastuk je premali a uzglavlje se ne podiže, postoji jedna zidna lampa – naravno između kreveta 2 i 3, a ja na prvom; lampa na stropu radi napola. Ima se i TV, na prvom gledaš ljubić-seriju jer tak ostale tri žene hoće, slušaš recepte koje ne želiš pamtiti, slušaš kak su muževi svih triju žena u sobi fenomenalni, pa uspređuješ sa svojim životom i maltene ne želiš da te iko zbudi kad te narkoziraju tam u sali.

Bistra žena, tu već bolnička starosjediockinja, 60 godina, ima sina starog ko moja kćer, prelepog sina, baš vidiš - dečko na mjestu. Završil faks i tak.
Jest da je mama malo nepismena (u drugim okolnostima bih pukla od smeha, sad sam pokušala njen zagorski prevesti na uopće smisaoni hrvatski). Taj sin: mazi ju po kosi, tješi, mama sve bu dobro, buš vidla, buš se smirila kad buš doma došla, mama nemoj plakati, sve bu dobro. Dirljivo, ono, lepo i prelepo. Vole ju vidim i muž i sin, stalno dolaze, pa kaj trebaš i to. Ona plače jer je muž smršavil 4 kile od kad je ona u bolnici. Plače kaj im nema ko kuhat (!?). Plače kaj nema selekcije hrane tu u bolnici. Plače kaj je godinu i pol jela - nakon zadnje operacije - samo domaću hranu, ne - masno, ne - slano, ne – ma ni gemišta si ni spila. Sad bu sve veli kad dođe doma, baš niš ni pomoglo. I ona samo plače sirota, pa kak buju muž i sin ak ona umre, i da je sve doktor kriv jer joj nije dal tabletu “kad su joj sve zvadili” da se to više dalje ne širi. Pokušala sam objasniti da bi to onda bila čarobna tableta protiv raka uopće, al nema efekta.

Opet je prošla dobra stara iskušana fora: Kad neko plače, reci mu – nemoj plakati /jer to NAMA (!) ne paše gledati/, ubit će se od ridanja; ali reci – plači, samo se ti isplači – suze buju brzo nestale. I to je sebično al je lakše i plakaču i plačogledaču.

Lepo moje hrvacka jezika.

Veli žena, čekajte da se kolobiram prema vama, bumo se lakše čule. Hm, bojala sam se da se sprema kolabirati. Pa mi ispriča problem koji su ona i njen muž nekidan dugo uz jutarnju kavu demantirali (o nečemu su debatirali):
Sin navodno ima prekrasnu curu, divne smeđe oči, duga ravna kosa do pola leđa, šiške slatke, cura fina pristojna, draga, pažljiva, da si ju za snehu tega časa poželiš. I hodaju 5 godina. I sin je sad diplomiral i posel ima šanse dobiti. Prek veze, em se razme. Al nebu dobro. (Suze u naletu, ja čekam, nudim rupček, nemreš fort pozivati na plač, možda je zarazno pa...).

Ispriča žena sadržajno, s nekim tim glagolima i imenicama koje ne razmeš, objasni situaciju. U koju je međutim, uletil, situaciju, jedan recept – kako razvući tijesto za savijaču. Tumači tada tek pristigloj 30-godišnjakinji i da objasni potpuno, veli – tijesto treba stajati dok ne bu mekano, a kaj kolko mehko, onak, kak cica, em rozmeš..
Skor sam opala s kreveta. Cura bu prerano počela vrtiti tijesto, nije cica 30-godišnjakinje i nas oko 60 isto, al dobro, možda shvati recept za 30 godina kad bu i njoj 60.

I opet momci oko Nare, dobro, Mare. Da ne velim opet suze na oko, joj nebu dobro, trebala mu je reći (ta draga maltene već sneha, sinu povedati). Ja sve čekam da žena veli za curu da je: rastavljena; ima vanbračno dete, dvoje, troje vanbračne dece; posvojena je? Nemre imat dece? Pravoslavka? Ma da nije crna, jebotesova, možda je ta divna kosa neka divna perika (da to nije skužil u 5 godina, baš, hm...)?

Žena se jedva skoncentirira i veli: Židovka je.

Meni laknulo, za mene je religija (i za Marksa) opijum za mase, mada uvijek velim da nije loše vjerovati, kao imaš se kom obratiti, al nekome za to služe prijatelji. No dobro, ali: nas sad već četri u sobi, sve teške katolkinje, križaju se prije svoje operacije, pri vraćanju neke druge s operacije, prije konzumiranja onog bolničkog napoja (ajd to mogu shvatiti). Ove dve zgranute, ja šutim, osjećam se skroz blesavo.

Al kak je gospođa ovo ispričala - ko da cura ima sidu, triper, sifilis, candidu albicans, tumor na svim organima, ustvari samo tumore, organe ni nema, kugu, koleru, tbc, upalu srednjeg uha, puknuti nokat, ječmenac, ebolu, krvnu grupu koja ne postoji, cura je vanzemaljac, šta je, majketi? Aha, Židovka. Pa kaj.

Taj čas mi sine da je studentica rekla da si židov samo ako ti je majka židovka i da se židov samo sa židovom vjenčava (ne mislim na isti spol!), odnosno nema prelaska na katoličku vjeru ili islam ili šintoizam, moraš kao ma bilo kakav, preći na židovstvo.

Da mu je to, veli žena, cura trebala odma reći kad su se upoznali.
Mislim pa ovo bu puklo ili nebu puklo. (Puklo bu, naravno!) Pa koje je ovo stoljeće, za majku svih bogova, da se deca ne zemeju zato kaj je taj jedan židov, a i Isus je bil židov (pa je, i Hitler, kao podrijetlom, pa i moj bivši); pa Marks, i Ajnštajn i Mojsije pa i onaj ludi šrink Frojd (Bik! Ko o čemu, Bik o seksu, i to ga još proglašava gadnim posle nekih godina, hm), a sad se dvoje ljudi zbog vjere nebu vjenčalo, a dobro, mladi su, našli buju pripadnika svog plemena.

Da nije otužno, bilo bi šaljivo.
Bokmigreheprosti (bilo koji bog, meni malo važno), al ja ovo ne razmem.