Dobili smo novu čistunku. Žena je fenomenalna. Kažu da je zgodnička. Nisam je vidla al ne sviđa mi se njena pretjerana revnost na poslu.

Trebalo nam je samo tri dana da ustanovimo dijagnozu Syndroma Monkicus. Kompulzivno depresivni inventivni opsesivni urednikus.

Prvo je Vesni tolko čistila ispod stola da joj je sve žice od kompa, "noge" (nožni kursor za prijenos snimljenog teksta na slušalice, tak nekaj) iskopčala od hardvera, a kad je komp trebalo aktivirati, spajalo se ovak: Sve smo provjerile, jedna za ekranom, viče – radi, ne radi, a druga na koljenima ispod stola uštekava napamet di se kaj da uštekati, naravno sve krivo. Onda smo zvali informatičare koji su pravilno uštekali al ipak niš nije radilo. Onda sam rekla, glečte, ajmo sve reciklirati. Naravno da me nisu razmeli, al su sve zgasili, upalil se ekran i oni sretni odoše. Je, al sad ne radi miš. Onda je radil miš al nije radil ekran. Onda smo opet sve reciklirali. Onda smo postale blago histerične i neko je moral počet psovati tad sve krene, taj sam, i onda je sve poradilo.

Onda se sve zgasilo, a ni psovke više nisu pomogle.

Onda je došel šef informatičara koji zna o kompovima malo manje nego ja, i reko da sve resetiramo pa smo resetirali al onda se stalno komp sam od sebe palil i gasil. Na kraju je Vesna tolko dugo držala gumb za paljenje hardvera da je komp skoro zgoril. I tak odonda svako jutro. To taj dio. Ako dnevnik rada nije odnesen već izludjeloj šefici (i za to me boli!) dnevnik rada svako jutro je poliven vodom tak da Vesna mora printat drugi. No dobro. Inače nemamo vodu u sobi, a flašice s vodom su u principu sa zašravljenim poklopcem.

Sanji je sve sa stola, ista čistunka, potrpala u ladice. Sanja popizdila, veli dobro di je penkala (ima ih 50 al samo tu jednu koristi, voli ju, i to nije od firme dobila nego donesla od doma). Ona inače nije normalna osoba, donesla si je od doma i tipkovnicu, ono kaj vjerojatno drugi nose van, to se inače piše pod potrošni materijal, ona donesla od doma, hallloooo??? Valjda zato i ne piše blog. Onda je našla sve po ladicama, al tak uredno složeno da je poludela, da ko može u tom pospremljenom prostoru išta naći. Sve povadila van i odonda čistunka ne trza na Sanju. Ali:

Ovo je malo komplicirano: Moj ekran stoji na dva bunta (nebuntovnog) papira. Malo nahero, da vidim glupu Sanjinu njušku. Alzo: Svako jutro stoji paralelno s rubom stola, posred nasred u sredini stola, geometrijski jednako udaljeno od lijevog i desnog ruba stola, ma ono, na picinu dlaku.

Dostavnice za tri državne institucije su na hrpi, ali jedna okomito, ispod nje za drugu državnu instituciju vodoravno, i treća iza druge opet okomito, tak da po potrebi to vadim, ono kriš-kraš, kak da drukčije objasnim? Uglavnom, čistunka je misla kak je to neuredno i sve lepo složila da se vodoravno prekrivaju. Tu sam doživila tri sloma živaca jer sam misla da tak glup baš nermeš biti. Bušilica ujutro stoji pred naslonjena na printer (drito pred sredinom ladice za papir!) tak da nemrem stavljati papir za printanje a da ju ne maknem. Kutijica sa spajalicma stoji tak da moram skakati Sanji za vrat (to si Sanja tak prectavlja) i sad sam ju sa salotapeom zaljepila za papirnu bazu za ekran, ona ju je otrgnula, onda sam to salotepirala skroz oko A-4 bunta papira, obadva. Potrošila sam celu rolu salotapea. Molim fino.

Slobodne dostavnice, neštambiljane, su u geometrijski savršenom redu, opet blizu Sanje, i to ovak: Na rubu stola je kasica-auto iz Ofertissime, u koju doduše niko niš ne spušta, ali na autu piše POLICE i piše NYPD i svi pitaju da kaj to znači. Je vite, velim to je Zagrebačka PU, kaj ne vidite po skraćenicama. Da nije. Reko onda nije. (Ljudi su nevjerojatno zabavni!)

Do auta je kutijica s papirićima za eventualno brzo pisanje poruka kaj ko kog zval i treba, to je isto tak daleko da ko zove mora čekat dok se bacim prek stola da to dohvatim, a prije je bila na rukohvatdohvatljivom mjestu, no dobro. Do tog je ne naslonjena nego pritisnuta! flašica s vodom koju odavde ne vidim i svako jutro urlam da di je moja flašica.

Pa su me upozorili da ne moram baš tak pitati, nego nek pitam di je voda, jer flašica može biti shvaćena malo drukčije. Spisi na desnoj strani su svi jedan na drugome, tak da sam između stavila neke stare zgužvane kuverte da mogu znat od kojeg pretpostavljenog je koja. Garfielda sam maknula sa stola, Vic o Sanaderu isto iz novina, sam zaljepila sa svim mogućim ljepilima za bazu od TV-a (monitora), a sve papire koje sam imala s nekim zabilješkama je hitila u smeće tak da sad penkalom pišem po istoj toj bazi.

Daktilo stolci su redom svi spušteni do daske tak da svako jutro tresnemo ko prasice na neku visinu koja ne odgovara ni za glancanje poda ili skidanje mokrih cipela, ili suhih, tak malo važno.

Poruku s nježnom molbom da nek, najljepša hvala, al baš nek niš ne posprema je vjerojatno hitila, nema je, a čistila žena još žešće. Onda je Vesna izvadila iz svoje kutije natpis koji sam izrezala iz 24sata, gdi ogromnim slovima piše PSIHO. Zaljepila mi je to na dostavnice. Svako jutro PSIHO okrenut naopačke, a dostavnice uredno stoje geometrijski okomito na desni rub stola. Da ne bi bilo zakaj to sve ne potrpam u ladice – imam tri ladice i pune su i nema mesta još i za ovo sa stola!

Naravoučenije: Konačno dobimo urednu čistunku i nenavikle na monkovski savršeni red, a jer mi volimo organizirani nered, imamo smanjeni radni učinak za oko 0,2% što nećemo osjetiti na plaći obzirom da nam sad skidaju plaću zbog tipfelera. Ko ono, čistač ulice ostavi list platane na Zrinjcu, odma ga treba zakinuti za kunu. Po listu. Plataninom.




Ovo srectvo je zgodno, moš se vinuti nebu pod oblake skup s taubekom, a moš i pomesti kaj je taubi ostavil na cesti.


Ljucko srce nikad zadovoljno nije, ke' ne?