De gustibus non disputandum est, a znam puno pametnjih koji ovo ne znaju a pametniji su od velike većine.

Možda i postoji, ali ju osobno ne mogu prihvatiti jer mi to život ne dozvoljava, tu krizu srednjih godina, nemam ja vremena za to. Kad? Kad dotepem doma 23 tone hrane i preksutra zmišljavam i kombiniram kaj bum skuhala. Uništavaju hranu, ne da jedu. Jedno veliko pa jede, jedno se razvija pa jede, pa kad se setim da celi dan nisam jela (čitaj nisam stigla), jedem od 7 do 11 navečer, sve kaj mi dođe pod ruku, pa se čudim kaj sam kolka jesam.

O ukusima se ne raspravlja u svakom iole pametnom društvu, veli nekidan neko, nego se onog ko misli suprotno, upuca! Ali ne mogu samo jedno ne pokušat raspraviti. Ono nije ukus ni okus nego pojam. Srednjih godina. Zakaj se opće govori o godinama. Kad neko (ovo je moj blog a ja sam pod snažnim napadom iskrenosti jer sam ustala u pol pet da me klinjo ne bi zbudil u pol sedam u subotu ujutro, a koju subotu, je li, čekam celi tjedan kad inače ustajem u pol sedam!) dakle, zasere neko stvar, odma pitamo kolko taj neko ima godina. Pa joj, mama ti je stara, treba je razmeti, to su ti godine. Jest to goli! Nekidan na specijalističkom pregledu s tim istim klinjom, kad jedna mama tak, 20 godina mlađa od mene, drži svoju i detetovu jaknu, njemu neku papicu, svoju torbu, i tak, saginje se i oće na dete obući svoju jaknu. Iskomentira sama sebe punim plućima da je luđakinja kaj se tak rastepava oko klinje koji stoji ko voštana figura, ne jebe ga mamin trud; i pocrveni žena u neugodi kad kuži da ima publiku (moj sin pitaj boga di s mislima, ali ja svepristuna i nedajbože da ne progovorim). Velim gosođo, nemojte si uobražavati da ste jedini. Kak tekst nije nježan, zagleda mi se u njušku, odma se nakesi i veli, joj, znate, meni se to češće događa. - Ma nemojte, oćemo sad s klincima na sok pa da vam ispričam samo jedan moj dan. Sretna sam kad tramvaj pogodim. Ma samo kaj se nismo izljubile.

Ma samo kaj ja 11 godina delam u Centru grada i s kolegicom prošećem do Glavnog kolodvora, ona na vlak, ja čekam tramvaj, NORMALNO DA JEBENE ŠESTICE NEMA, nisam joj se ni nadala, reko ak dođe 4, idem na drugu stranu pa do mosta pa kaj Bog da. Kad, normalno, kog buju pitali nek mene na stanici, bilo koju informaciju (uglavnom onu koju ne znam, ali NIKAd ne pročitam ni novine na miru, bar troje me nekaj pita, moram provjeriti kaj mi piše na majci na leđima); E, već deci idem na živce, idemo nekidan po cesti, veli mala, eno onaj mladi lik kaj ide u susret, sad bu te nekaj pital. Nepogrešivo. Mene to ne smeta, ali ak neko traži kog bu pital nekaj u masi od 1.000 komada homo sapiensa, pital bu mene. I tak na kolodvoru pita lik jel dvojka fura za Autobusni kolodvor. Ja ga gledam i velim: gospon, sramota, ja sam zagrepčanka al nemam pojma. Aj pitajte kog drugog i ja bi trebala do tam (pa na sedmicu, ko bu u šesticu ušel na Glavnom, ako se i pojavi). Okreće se jedna žena srednjih godina (i lik je bil srednjih godina, normalno, a i ja po nekim autorima, dakle, sve kriza srednjih godina) i smješka se suosjećajno, veli gospođo, nemojte se sekirati, to se dogodi, je, ide duja prek Autobusnog. I svi tri se sad smješkamo, a sve još uvijek u srednjim godinama, i sretni ulazimo u duju koja ide prek Autobusnog kolodvora, mamu mu poljubim, gdi nema ljeti taksija ni za lek, a fort se buniju kak im je teško. Ćuku i pol, od pol jedan do 2 nije bilo taksija. Osjećala sam se ko da čekam šesticu!

Koje su to srednje godine? Pokojna stara priča s frendicom, posle meni prepričava, tad su obje imale po 60, svaka, a bila prisutna frendicina svekrva i njena frendica i konstatiraju kak je njima lepo (svaka po 82) među tima mladima (od 60). Mojoj kćeri su srednje godine ono između 27 i 30. Za mene opće ne zna kak plazim po zemlji i sve mi oprašta (ona meni, što smatram pogrešno postavljenim činjeničnim stanjem) jer se hoću zekati s njom i otkad sam se riješila njenog tate dajem joj nofcih kolko imam i priuštim joj sve koncerte, izlaske, kave, što me mjesečno košta nešto više, je li, od 500 kuna koje bi njen tatica trebal za nju mjesečno plaćati. E to je, zna ona, zato kaj sam stara, pred smrt, pa da joj se odužim kaj sam izabrala baš tog krepila (relata refero) njoj za oca. A ni gledala Opru koja je tumačila da sami biramo roditelje, ta glupost bu me ubila. Al dobro, neki vjeruju u Boga, neki u tarot, neki grah hitaju po stolu ili imaju staklenu kuglu, a neki drvenu nogu, pa je, a niš nije dokazano (osim noge. Vidi u Alanu fordu). Vjeru ne diram jer vidim da autosugestija pomaže, a tarot mi je hitil profesionalac, pa kak mi je opala karta ja sam bogata, sretna, zaljubljena, jedino mi nije mogel skinuti godine i kilažu, a u zbilji čekam da mi ocapare crkavicu kojom dižem djecu, eno i advokat mi pogrebal po novčaniku jučer, opće živim u svojim srednjim godinama po tarotu i beskrajno sam sretna. U pizdu materinu. Kaj sretna, živim u oblacima. Ko Igor Šećerko, samo čekam nekog Tenka da se strmopizdim s oblaka i budem sretna još to malo kaj bum živila.

E, srednje godine pa i kriza bi mogle biti one godine između dvije, recimo ono, 20-a godina, jer je između 19 i 21. Al kam onda staviti i pod koji naziv 19 i 21? Eh.

Sjećam se gadnijih kriza u svom životu nego navodne krize srednjih godina. Ili je kriza ili nije, koje godine! Sjećam se očajne nesigurnosti i samodokazivanja na sve mile, a nešto više nemile načine u pubertetu, u zrelosti komplikacija sa starcima (njihovim problemima koji su se lomili na meni), pa na poslu nezamislivih (nisam bila pripremljena ni - č), pa u neko doba super zdravlja i života koji je trebao biti plodonosan u svakom smislu, a rađalo je samo povrće i ja decu, brak za nepreživjetijebate, i povrat u prijašnje stanje, tj. pokušaj povrata jer su došle godine, pa ravnaj krivu Drinu a škina ti iskrivljena i boli.

Nema krize srednjih godina. Ima ak se petljaš s muškarcima. Ima muškaraca na tržištu kolko hoćeš. Svaki bi se i ženil. Ima ohohoho-oooo bogatih samaca koji bi se ženili. To jest, prešli bi k meni da odu od žene, nisu se ni rastali još! Da se ženi pokažu kak oni imaju gdi. Pa kaj se posle pomiriju, nema veze, svaki dan uglavnom slušam te priče. O, da, ima svega. Vjerojatno i oni misle o ženama slično. Hvala, moj status ostaje quo, kusam kaj sam si skuhala, još pet godina do šest i nek krepam brzo i bezbolno. Ne da sam u depri, odrekla sam se čak i kave, još malo dimim, i to bum prestala, odem tu i tamo van, pa sjebem 260 kuna na Čolu (očajno od najgoreg, ali dete je bilo zadovoljno, pa nema veze) i mislim bolje da sam čitala Vodu za čokoladu, što upravo čitam, i nalazim svakoj knjizi mane i nedostatke, pametnije bi mi bilo. Eno knjige Papisa Ivana, sad se to nosi. Dobro napisano, ali dvije takve grozne omaške da to fakat nemrem probaviti, čekam određenog gospodina do čijeg mišljenja držim, da prokomentiramo. Jer svako pročita knjigu, ali neko ju pročita, a neko ju – pročita. Fulam i ja, ima puno pametnijih od mene, pa me onda sram, a njima slatko. Pa veliju – pa ti si dete. Reko ne davi, ja sam u krizi srednjih godina. I tako. Pa se onda svi brinu uglavnom za moj seksualni život, niko ne pita- Seka, jel bi ti izašla s menom na kavu (nije do kave, može i čaša vode, al tak se veli) pa da malo popričamo, da izmijenimo koju? Ako to i učinimo, ja slušam, a on/ona ne. Tak da sam s prijateljima (uglavnom muški, imam sreće) samo – halo, trebam to i to. I obrnuto, kad oni trebaju.

E, jedan kaj je znal slušati jedino to je i znal, i onda se kaj? Ubil. A star ko ja. Kriza srednjih godina. Ili je čul moj život pa ga je to hitilo u depru. Pa se ubil namrtvo. Prije toga je rekel da je bil u ratu i da nema PTSP, ali da bi dal život za ovu zemlju, pa ko zna zakaj je zapravo umro. Htel biti u hrvackoj zemlji. Iz čiste dosade.

Kaj su onda srednje godine, onaj Jure u Blatu umro sa 96, veliju, ni bi' ni staar! Ona baba umrla sa 131 jer je opičila u kupaoni, inače se išla prati, valjda imala čvenk s nekim mladićem od 140. Ako ti je suđeno da živiš 40, onda su srednje godine između 18 i 22, kaj ne? Ako 60, onda su srednje godine od 28-32? Jebotesrednjegodine! Kriza ti je kad te prijatelj zajebe, kad ostaneš bez svog ja, kad zgubiš zadnju stotku koju imaš a doma nema niš za jesti, kaj buš deci rekel. Da idu tati? Kome, pardon, kome? Taj je u krizi srednjih godina još u materinoj utrobi bil!

Idem ja jučer pogrebenog novčanika (novčarke veliju da je hrvacki, ali to zapravo ni nije geltašen nego neka kutijica za 3 kn kaj sam kupila u NN, i taman je format za kartice, ono od Gradske knjižnici na dalje, deviznjak ni nemam, a kunsku nosim u džepu. U nadi da bu mi ju ko drpil). Idem ja alzo, i kak ne kupujem po gradu nego nosim hranu doma, ne?, vidim u izlogu remenje, reko idem pitati, kad veli žena, 900 kuna. Ideš DŽurDŽa! Naravno, ušla sam u butik kod neke pohabane stare babe bez šarma i šlifa, veli evo vam ovaj s popustom od 200 kuna, ja pogledam, već iznošen. Triput me promerila kak sam oblečena i namazana, a ja baš petkom volim biti dotjerana, to je zbog krize srednjih godina) pa joj ni bistro kak nemam karticu. Ne ova s tekućim, nego American, zlatni ili nekaj tak, kužiš. Na meni bunda (ekološka¨!!!!!!!!), crne mokasine, hlače koje se teško procijene, torba nije s placa, ošišana sam dobro, boja kose ko prirodna, niš babi ni jasno. I tak ja odoh, da joj ne bih tumačila, jer vidim da ju piči kriza srednjih godina, debelo prešla 65 ali fura stil ko da joj je 25, zgleda šaljivo. Ali ne mora znati da su: mokasine s placa, zadnji broj, mali, 38 (jel to mali broj???, s obzirom na moje srednje godine???), 50 kuna, hlače s drugog placa, stotka, bunda crna elegantna, kombinirana, ali ko zna koja sam kaj ju nosim, poslala moja Anna-Liese iz Njemačke, a taj neko joj je to dal zato kaj se rasparala postava na levom džepu. Kak niš ne stavljam u džepove, osim ključa u desni, nebum ni krpala! Torbu sam si kupila od čistog bijesa u nekom dučanu za 180 kuna i to sam plakala 2 mjeseca kolko sam hrane za potomke mogla kupiti za tu lovu, (zbog krize srednjih godina). Šminku sam dobila za ročkas, a muške sokne sam kupila (97% pamuk) na placu, jer niko nije kužil da ih Milka prodaje. Pa kad sam obznanila, sve babe u kriznim godinama navalile na Milku, a ona veli ma bila jedna veli tak srednjih godina, malo šašava, to su te godine, pa sve pokupova, brate, da mi jedne ostavi, ako, nema veze, ću ja nabavit, sam' vi dođ'te u poneđeljak. Sve su mi rekle babe, to zbog krize...

Sve si mislim da nam ni i država u krizi srednjih godina pa zato tak propala. Ne, ne bude ništa futur dva, nego: propade, prošlo svršeno vrijeme. Gotovo, ni kora od banane ni ostala. Pušiona kriza srednjih godina. Zorka, sretan ti rođendan! Moja Zorka curica, već i baka, ali sve nas nasmijava, tješi, tumači osnovne životne pojmove i objašnjava i sve je dobro, osobito kad ti djeca zaseru do daske, ona obavezno na strani djece i veli: To je u redu! A taj ton, to moraš čuti, odma presahne tuga: osim kaj je prošla svega i svačega i još živi na relaciji Split/Zagreb i obrnuto, i kad bum ju navečer nazvala ne bu znala koji joj je to rođendan, nije imala vremena o tome razmišljati! Nije imala vremena za krizu ni ovih ni onih godišč.

Evo me primilo, pa da pišem dok me ne pusti, il neko ne dohvati i onemogući, ne odgovori me.

Nikog na svetu nemreš voliti ko svoje dijete. Prošla sam i ljubavi ove i one, prijateljske i onu iz priče, nažalost nekonzumiranu toliko da se ni za ruku nismo primili (osim što me kasnije jednom, već oženjen drugom, primil za cicu i dobil šamarčinu, što me nije spriječilo da ga volim idućih 17 godina i sretnem na cesti i operem ga ko bebu, njega, koji je imao svaku u životu, osim mene. Tu i jesmo zapeli. Čekao je da ga i ja pritisnem na krevet, a ja sam bila ponosna, pa mi sad žao, nebum dobila ni medalju ni pohvalnicu, ni pinke da kupim pizzu i naru).

Čekam jedan dan kod kavomata, i kako tuđi muževi uvijek bolje razumiju tuđe žene, gleda me murjak (pravosudni) veli tužni ste jutros. Jesam reko, umorna sam i tako, on kupuje kavu za cijelu šihtu pa smo imali par minuta, sve skratim, kuži on i veli: Gledajte, radi vas. Ako je taj vaš bivši bolestan čovjek, oprostite mu, inače se mučite. Pustite ga, ja sam se dizao kad su mi djeca bila mala, s dežurstva dolazio i hranio ih nek žena spava, izmuči vas porod, a ja ne mogu roditi umjesto žene, pa da joj bar malo vratim. Reko znate kaj, nemojte mi ni pripovedati o tome. Veli zašto, nek znate, nismo mi svi muškarci loši, možda sam ja generacija iza vas, ali to vam i od doma dolazi, nemojte patiti, dajte djeci kolko možete, a sebi priuštite koji izlazak, brzo će djeca moć i bez vas. I tako se mi rastanemo, dugo ga nisam vidjela, čula sam nekidan u razgovoru gdje radi, ali eto to kratko što je radio tu, to mi lijepo sjelo.

Ode moj junior ocu, neće više ni pusu dati, ja ga onda primim za lice, nježno, ko ptičicu, i poljubim u glavu i normalno onda se on obriše jer sam šugava, nekad mi je smiješno, nekad pretužno, i ode. Sad mu je navodno tata kupio toliko garderobe da ne mora nositi od doma da ja ne njarkam da mi fali njegove garderobe. Pa ne stigne se ni posušiti, taj se presvlači dvaput dnevno kompletamente!
Međutim, onaj zmaj s treće godine veli – stara ti si zbiljam blesava, oprosti na izrazu. Kaj su mu kupili, ajde, kaj: Kolko gačih ima doma? Troje, kaj ne, i jedne na sebi. Kolko si mu kupila? 11. Odlično. Kupil mu je stare nošene sandale na Hreliću. Di su one silne šulje i majce s kratkim rukavima? Nekaj si dobila od Silve, nekaj iz Njemačke od Annae-Liese. I sama veliš da zapamtiš one kaj sama kupiš. Ovak si otkačena i već mešaš i našu gaderobu (a je, jer kad im donesem da si sami pospremiju, oni su umorni, a bidna dica!) veze nemaš, već ti pet jebenih godina govorim da stari sprema tam garderobu. Sad ju je skupil i sad prodaje toplu vodu još po toj sparini, da se isprsi kak je pubertetliju obukel. Ti si zapamtila samo one dve veste vojničke. A čehla si mu kupila za bataljon, niš ne pamtiš, treba te ubiti, al dobro, još fino kuhaš i daš mi love, pa možeš još koju godinu. Veli ona, kaj se kliberiš na lovu. To kaj sam ja bila u Njemačkoj 5 dana to je tvoja plaća, da nas nisi rodila, uostalom kaj ti je bilo da nas rađaš, mogla si ti otić u Njemačku. Htela si na Lošinj i na Vis ove godine, kam buš otišla! Vrit! U Mišavolj (neslužbeni naziv za Omišalj, varijanta od vremena kad me sin još volio) s princom koji opće ne želi s tobom ići, ti još manje. Fakat. Imaš samo taj trećerazredni smještaj i sumnjivo čisto more i jednu slastičarnu. Nula bodova. I opet ti niko nebu štel belu kartat!

A da ljubav boli to znamo. Evo sad mi ga nema, kod ćaće je, a meni duša ispada na sve pore van. Koliko volim tu djecu, znamo svi da to boli najviše kad ih nema blizu, ko i svaka ljubav, a kad ćemo dobiti to, ne natrag, samo da mi potvrdi da sam mu bila korisna. A ne, napraviš pašticadu, ono, meso ti je slatkasto a ni njoke nisu bog zna kaj, to sam negdi već rekla. A veli moja šrinkica: baš ste dijete, pa to se sve vrati. A ja si mislim, e buraz, ako mi se vrati ko mojim starcima, hvala, ne treba. Starome nisam bila na pogrebu jer bivši nije dao, a brat nije došao materi na pogreb, veli da nije imao pasoš, mama je mrtva i svejedno joj je, ali je znao da je mama stara i trebal je imati passaporto, al dobro, nek mi je živ i zdrav, šta sad.

Sad će junior upisati srednju školu, treba majkica naći di bu imal praksu, mada tatek ima poznatog autolimara (veli psihologica, pa odite vi tamo pa pitajte, nebu vas čovek ugradil u haubu!), i kad završi srednju, ima zakonsko pravo otići tati. Ja sam mislila, spremam se na to i misla i da je to moguće biti spreman na to da će otići, ali tamo, baš, i tvrdim da jest moguće, ali boli li, boli. Boli i kad se svađaju. Boli i kad aždaja veli, čuj stara, kad njega nema, ja mogu saugat jednom tjedno, s onim malim usisačem baš nekaj kaj se skupilo u nekom kutu, kad je on tu, oš mrvica, oš pahuljica, bože dragi. Reko nemoj samo još opaliti majku božju, vjerujem ti. I ona tu puca, da kaj delam norca iz nje, da je istina. Rekoh: STANI! Da kaj je? Reko' vjerujem ti, to je i moja stara govorila kad nije bilo brata i starog. Nit je smrdel zahod, nit je bil zapušten, nit je bilo zmazano, a ovo si neplaćena kućna pomoćnica bez da ko zahvali, a ne plati još. Pa još zajebavate kad nema majoneze, neš ti života bez majoneze, više ni ni smešno.

Jutros, kak se rano budim pa se na 100 načina pokušavam još malo zgubiti u snovima, jutros sam odustala jer sam se probudila buncajući i u suzama, odmah na komp. Pa od sreće što sam živa odma zemem kilu sladoleda, ono da gricnem za dušu, jer mi ide po glavi ovo: Ako je priležnica Bivšeg svoje vlastito dijete ostavila ocu, muško dijete od 6-7 godina, kako će prihvatiti takoreći odraslog muškića, koji će imati nekih 18-19 kad završi srednju školu, sina svog ljubavnika na brigu, i održavati ljubavni život s Bivšim, a koliko je to zahtijevno, to ne zna ko nije probal. A posel uz to. A kuća. Hoće li me i onda nazivati i vrijeđati da sam srpska kurva i nek joj popušim kurac. Žena ženi ovako, nikad je vidla nisam, nikad uvrijedila, nemam ništa ali ništa s njom. Kud srpska, mogla se setiti babe mi Madžarice, deda čisti Slovak bio, pa zagoraca pa slavonaca, a je mi malo ime vuče na istok. Veliju, tuži je za uvredu. Reko ne bi išlo, kopaš po dreku, još jače smrdi. Dobro: Jedna mlada žena od 34 godine. Neće brate, onda bu me došla ubiti. Hoće li mi i onda slati policijsku ophodnju na vrata. To mi mali nekidan napravio poslije konzultacije s ocem. Pa me to totalno hitilo u bed. Naravno, šrinkica mi na godišnjem, pa nisam imala uputnicu, pa boga jokinoga, i tako ispričala gdi treba i gdi ne treba, jebešgaa bilo ovak: Lupaju na vrata i ja otvorim, ulaze 2 murjaka, ni ne pitaju smiju li, ja to velim, čujte to i to, ništa, pozvani smo. Ja se smijem. Veli stariji, gospođo kaj je vama smešno? Reko misla sam kad je bivši otišel da mi murjaci nebuju više na vrata dolazili. E, pa mi došli. Reko dobrodošli, izvolte, a oni se već smjestili. Mlađi stoji. Drži ruku na pištolju, reko gledajte, to mi nemrete delati, stavite ruku na bok ili se igrajte s radio-stanicom, ni ovo Teksas, a pucali nebumo, nemam ni pištolj na vodu. A tak mi je bilo svejedno, jebe se meni. Još mi nije jasno pokaj su došli. Reko, i kaj sam sad napravila, koja je optužnica? Veli javljeno nam je da je tu buka u stanu. Aha, reko oće susjedi, inače je sve susjedstvo tak tiho, nekidan je bilo u novinama. Veli nisu susjedi. Opa, reko Bivši ima doušnike, sa 60 km od Zagreba mi muriju zove, ni to prvi put, zval je on i na veće daljine. Murjak gleda, veli slušajte, imate li vi muškarca u kući. Meni mozak radi ko munja, al ne kužim, kontam koji je ovo štos, mislim jebiga, uniforma propisna, u 20 godina mi je takva patrola bila u kući, e da ne pretjeram, 50 puta! Sve bivši nešto izvodio, nikad mu nisu niš dokazali, taj da je malo manje lijen, a što je nemoguće, talijanska mafija bi bila dječji vrtić, toliko visoku kriminalnu svijest ima da padneš u nesvijest. Dobro, reko imam muško dijete. Veli, e, to. Zlostavljali ste ga, prijetili smrću i tukli. IDEŠ DŽURDŽA! Gledam murjaka, ne vjerujem ušima rođenim, prošapćem – pa imao je inficirani prišt pod okom, morala sam mu to sanirati... Pritisli ste ga uz zid!!! - Jesam, pa oćete vidit kolka je kupaonica?... (dvoje nemre paralelno stajat nutra, sedeća kada i te finte, kupaona za anoreksične! Jebate, kad se idem tuširati, upozorim decu da ne prolaze, ali su vrata otvorena, toliko je mala da se jedva okreneš!!!!!)... Prijetili ste mu da ćete ga ubiti i tukli ste ga. Reko čujte, digo je ruku na mene, ak me sad sa 15 i pol godina opali, s 19 bu me scipelaril. Drugo, dodam ja, čujte kolega (pazi finte), imate vi dece?- Dvoje, veli murjak ponosno. Aha, reko fino, nek su vam živi i zdravi. Jesu vas ikad naljutili tak da im velite da bute iz satrli (jer nisam rekla ubila bum te, to sam mu rekla prije!, sad sam mu rekla – još jednom digni ruku na mene, satrt ću te. /to dolazi od Jean Paul Sartre/). I, jeste im rekli? Veli murjak: Ne bih ja sad o tome. (Jasno da ne bi, jebate, kad takav macan lupi, ne mora više ni govorit čuvaj me se, mamu ti poljubim). - Molim pozovite mladića. Dolazi mladić koji mi je inače drpil da ne velim preuzel 2 pidžame od kad me preraso, dolazi u rasparenoj žutoj frotirastoj prekratkoj pidžami, majca mu viri, ma živa koma. Mlađi murjak stoji, prištav ko da ima boginje, gleda maloga, misli si jebate, kaj bi od mene radila ak je ovom mudonji išla neki prišt stiskati. I veli stariji: Mladiću, jeste nas Vi zvali. Ja popizdim, velim dete ima 15 godina, vi njemu – Vi. Pustite, veli, neka. Mali se smješka, ne zna kaj bi, veli – daaaa. I sve lepo ispriča, da sam ga htela ubiti i to, ja zevam, kuži murjak, veli: Što mislite, možda je to mama ipak rekla samo u efektu? A ovaj kao zna kaj je efekt, a pogotovo prepoznaje lapsus linguae. Eh. E da je bilo efektno je, a da sam rekla u afektu, pa i nisam, jer idući put, pazi, reko meni moj prijatelj koji ima takvog momka doma: Idući put Vi pozovite muriju. Ako ne, pustite nek zove on, i ODMAH, TAJ ČAS NA HITNU DA GA DOKTOR PREGLEDA DA VIDI JESTE LI GA TUKLI! Lepo moje pametno, eto zašto imam muške prijatelje, sve pet dok ne dijeliš krevet s nekim!

Naravno, pet dana sam bila u šoku, prolazim kraj ljudi, ne vidim ih, zaustavio me Pero ono u pothodniku, žene na poslu pitaju – ko ti je umro? A ja ne spavam, ne znam kaj ću, pričam ukratko jednoj Sanji u tramvaju, bile trudne u isto vrijeme pa zna sve, zinula žena, veli Seka, nakon svega onoga kaj si napravila za njega, pa kako, pa kako, pa kaj da ti velim, reko ništa, Sanja, drž ti svog Damira, imaš dobar brak, veli pa on nam sina pojel da mi to napravi, i tako, čuvaj se, ne daj se, bok, brzo sišla, na posel. Odradim na socijalnoj skrbi jer su mi (sasvim slučajno, a ja sam trebala znati) rekli da će tamo doći prijava od murije, bili mi kod psihologa, prijava nije došla, al stigne do 2010., i tako. Veli meni čovek, oćete nadzor, znate ovo je problem. Velim (viknem) oću, dapače, odma, joj, guba! E, bumo vidli, znate, levo, desno, kad veliš ljudima nadzor, svi se zaseru. Isto ko one kamere po firmi. Ma mogu me snimati i na zahodu. Doduše ne svrbim si rit i ne kopam nos po hodniku, ali ako me zasvrbi ili mi bu nekaj u nosu, ne garantiram da nebum, nije po bon-tonu ali je dopušteno po Ustavu RH, ali i tak nemam običaj ići okolo i čohati se, nosu si prilazim samo s rupčekom, prema tome ništa sramotno nisam u stanju napraviti da me optuže, ali saznajem u tajnosti, s vrha organizacije da moram biti pod kontrolom. (Nisam ni ja veslo sisala, dojave od bivšeg, znam i šta, a nema fakat veze s mozgom, ali dojava je dojava, nema tu! A nemreš mu vratit kad on nikad nije radio. Kom da javim. Onoj njegovoj pa da mi opet veli da joj popušim, ajme Gospe moja! Čekam ja da vidim ko će na vrh nakon smjene uskoro pa da tražim 5 minuta za razgovor, nisam ja baš nepismena.) A dobro, nakon onih 20 godina kontrole fakat mi mogu još samo staviti lisičine i kuglu na nogu, a ako je uz to dozvola kretanja centar- Novi Zagreb, kaj ćeš više.

A ono, nadzor doma, oh, dapače. Oš klinac, oni mene s tim plaše, a imaju problema, u novinama je samo vrh ledene sante kaj se sve događa, sad bu oni meni nadzor koji državu košta, a sve jer se neki pubertetlija pomamio i pozval muriju. Kak sam glupa! Trebala sam reći da neću, možda bi ju dobila. E, viš, čim se mali vrati, ja šamarčinu pa ponovimo stvar. Moram razmisliti...

Je sad to sve kakti malo drukčije, i vlovila sam ja dete u mutnom, pripremila mu doručak ko princu ujutro, aždaja otišla na faks, i mali nema uzmaka, a ja sve na finjaka. Ništa povišen ton, kontrolirano sporo pričam, spremim ga za školu. Reko, jesi kaj kužil. Veli on: ne znam!

E reko, Seka, bogtemlatno, ubiuzmipasepušku, jebote tramvaj, koji ti je klinac bio da se udaješ i rađaš decu, eno opet aždaja oće da me otfura na faks da me pokaže ko rijetku zvijer, ne vjeruju joj da ne ginem da mi se uda, da nisam ko “svaka majka jedva čeka da uda kćer i da postane ponosna baka”, odjebi situaciju, eno čitaj kaj piše Vedrana Rudan, ona još ima i muškarca kojeg voli, ja sama ko duh, koje majčinstvo, reko šta, imaj ti dijete 5 komada djece i oca im, ali: Prvo mene pokopaj, imamo grobno mjesto, i nikad, nikad, ali nikad i baš nikad, i ni onda iza nikad od nikad – se nemoj potpisati državi. Imaš sinagogu, crkvu, džamiju, bog, ako ga ima, je jedan, ali ne potpisati ni kod javne bilježnice ni teke ni sveske, ništa državi, najebala si, uz to nek ti ljubljeni bude prijavljen negdi drugdi, tu samo plaćaj vodu.

Ona se cipa ka zvizda va Splitu, veli ti si otkačena. Reko jel znamo kaj je amanet. Znamo. E reko', da ne velim da te zaklinjem, to je teško, hrvacki je sjeban jezik, amanet dakle, naja potpisa, i čim dijete bude htelo učiti govoriti, prvo nek veli tata i nek njega zove u noći kad se zbudi. Nema takve djece kakva si ti bila. 9. dan otpo pupak, zauvijek, 20. noć si spavala durch-marsch, od pol 8 navečer do pol 5 ujutro, a bilo kasno proljeće a ja jutarnji tip i meni sve to odlično, al nema takve djece, eno ti mudonje brata. Brine ga jel mu pimpek dost veliki, sve o seksu pital mene, čini se da se tata još ni naučil, sve mu objasnila majka, onako ko dva prijatelja, osjećam nešto je u zraku, pa kao ovlaš dodam, e, da, mišek, i ne moraš se brinuti, obdaren si, čekaj da se pročuje; osjetiš olakšanje u zraku, sve predavanje je i poslušal da čuje jel mu miško dost veliki. Reko nema frke, mama i tak stara kurva bila 20 godina, a potrošila ih par sto hiljada prije braka, pitaj mamu, mama znalac. E da sam bila pametna pa da sam još nudila (ovo jest šala, nije gušt sa svakim. Kažu da sam dobro izgledala, ali ipak nemreš sa svakim a i žena uvijek daje, osim moje Dubravke, ona uzima frajere ko bombone. Uzela i moje pa i mene ostavila.) Al ne znam kad, kad sam samo to i radila. Tak veli Bivši. Samo ne znam kad sam onda skupila prijatelje koje on nije, pročitala knjige koje on neće, da ne govorimo o školovanju i tako. Kurva!

Eto sve brljavim ko i obično, ovo sam prava ja, žalosna i jadna i mislim kako ću bez njega kad ode, a veli školska psihologinja, a nježna: Mama, vratil bu vam se za maksimalno dvije godine. Pa nastavi: Ja ću biti u penziji, mobitel nemam i neću ga imati, ali radite 50 metara od mog stana, imate informacije, najavite se i dođite na kavu, dočekala sam penziju i vjerujte, nisam se puno puta prevarila u životu. Reko puno? Niste nikad, kladim se. E, veli to bi bilo neskromno, nisam koliko ja znam, ali ništa nije apsolutno, negdje sigurno jesam.

Jebemumater! Kažu kad nešto tako silno želiš u životu, to i postigneš. Bivši je htio imanje to se znalo više-manje, opljačko me i kupio imanje i ima ga. Jučer mu kćer navršila toliko godina, a mali otišo k njemu, lajav ko mater mu, režem ruku da je to spomenul. Ma da si bolestan u glavu ne znam koliko, (ili sam ja još bolesnija pa ne kužim) ma kamen da proplače, kakva je to beba bila nasmijana, obožavala oca, toliko mu je bila slična. Kažu i psi su slični gospodaru. Sad me netko pita za kćer, ja velim, ako ju sretnete u gradu, prepoznate ćete ju, izgleda kao ja, samo toliko mlađa. I prepoznala ju jedna dama (jedna od rijetkih pravih! dama u Zagrebu). Jasno kad smo skupa, a tatu je vidla zadnje na sudu radi alimentacije koju nikad neće dobiti. Dobro. I tako je on dobio što je htio, riješio se djece, kad otškolujem malog, dobit će gotov proizvod i postigo je kaj je htel. A ja sam htjela s nekim se smijati, svađati, podizati djecu, imati prijatelje, ostariti zajedno. Ništa iz bajke, ali imala sam kuću na moru, stan u Zagrebu, vikendicu blizu Zagreba, auto, sad imam sebe, znaju moji blogeri koje imam da ubrajam i njih, i tako imam danaske puno tuge i glavni moto za ovih 5 godina koje još želim živjeti: Ništa na silu! Svaka sila za vremena. Tesao me i tesao 20 godina i puklo. Veli Božo Konj, ostal je bez familije. Ne shvaćaš, nije to idiJote ko da ti ostaneš bez familije. Pa on je na tome i radio. I poslije, kad je otišel, išo mi napraviti dišpet pa ispalo za mene da bolje nije moglo, hvala mu, e da je znao, braco, ne bi sigurno. Ja bih danas bila mrtva, aždaja u ludari a ni mali ne bi daleko. A moja će se želja valjda ostvariti u idućem životu, ak niš drugo, zato jer sigurno neću željeti ni drugi život a udaju još manje, daleko bilo.

A šta ću s osjećajima. U kanticu, veli zver, pa na ribolov. Vidi somova braco, sami se love. A dvonožnih somova oko mene, ne trebaš ni pecati! I sami bi došli još i uselili se. Some, neka druga rijeka na te čeka.... Umorna, umorna sam, prijatelji, umorna, i od muža i od dice, umorna...

Krivo postavljeno činjenično stanje: Eh da mi je sad moj prijatelj Božo Konj blizu pa da ovo stavi u stihove (od kojih većina dobiva proljev). Celi dan te nekaj nervira i na kraju pukneš po šavovima zog neke sitnice. Paz' sad:

Prvo, veli mi šoga, Uran ti je (meni kao) u dispozitivu, dispoziciji, opoziciji, al ne znam s čim, al tako nešto, kao Uran mi loše utječe na raspoloženje. Posel meni krivo utječe na raspoloženje i minus na računu i neplaćeni računi, i ovo kaj se događa u zadnje vreme, al ajde, nek je Uran. Dakle, iscijedili me na poslu, do ruba ludila, e nisam mogla ni jagode jesti. Bljak. Onda nakon posla čekam šesticu, nema je 20 minuta, konačno se jedna dotepe. Na Kolodvoru ulazi baba i kak sam nabrijana, ne gledam ko ulazi i kaj mi se sprema, nabila mp3 do daske i slušam Mljacku, Miljacku, za neupućene. Posle nje slijedi Verdi pa Edo Maajka i tako onda Štrausa malo i tako. I babu uhvatim dijelom oka jer ne čujem ništa osim Mljacke i trudim se misliti na godišnji kojem se opće ne radujem, kad vidim, trebam sići na Branimircu. Na plac. Klinac. Ja mislim sad bu stal tramvaj, spremam se prema izlazu, a on kretenčina zakoči ko zblokiran, što će reći ko i obično, i ja preletim preko jednog od babinih kofera, mamu joj jebem, sad skužim da ih ima tri i DA ME S NJIMA OGRADILA JER SAM STAJALA U KUTU NIKOM NA PUTU!!!! Kravetina, gleda me i smije se, a ja još veća krava i velim joj pardon, kao pardon kaj sam se skor ubila prek tvojih roza kofera u svim nijansama. Do ljubičaste. Jesenti, danas je sve roza. Možda od mojih očala s crvenim okvirom. Dioptrijskim. E, u letenju po tramvaju nabijem nos nekom dvometrašu u leđa, a drugom skor ščupam majcu s junačkih grudiju, nadam se da nije dlakav ili bar da se brije jer ak je dlakav počupala sam ga. A nije bil sigurno jer se debelo kesil kak ja letim po tramvaju. Da sam ga počupala vjerojatnoća je 1:miljon da ne bi bilo smešno. Njemu. Naravno svima vičem joj, pardon, joj oprostite, pa tumačim kak je ovaj zakočil, ko da oni ne kuže, svi se kese, ja crvenim i izađem na stanici i nedem na plac jer sam uvređena.

Dolazi druga šestica, u to sam već čula sedmi puta Lepu Tenu u 85 verzija, uguram se, iza mene lik e ne da bazdi na Badelov konjak i po svoj prilici mladi luk, ono, mladi luk na umoru, pa da se pojede da se ne baci, četkicu za zube i dezodoran nikad ni ni imal, a šulju ni opral od kad ju je kupil, a kupila mu mama kad je odrasel, pred 25 godina... Šteta kaj još neko ni drapnul da izmijenimo i mirise iz želuca u masovnom bljuvanju. Izađem na Autobusnom, puna glava mi, šaljem SMS da trebam HELP i da oću na čaj (i kava mi već smrdi) jer bum se rasplakala. Dočekam pozitivan odgovor i sedmicu.

Stojim u sedmici, stojim, ne smeta me, bar imam odsupnicu, nova sedmica, još ne staje naglo ko da ukidaju liniju, pa ajde. Mp3-ju krepala baKterija, spremim uz psovku (potiho, ja sam fina žeMska) i stojim do sandučeka i mislim - čuj nebum štancala kartu pa zadnja mi bila. Međutim: odma iza tog kartomata sedi anoreksični komad, nisam sigurna da je opće punoljetna, prirodna brineta poblajhana u plavo, masna ko čvarak, uredno svezane kose u rep, i drži pred sobom špigl. Pa se gleda iz svih vugleca, maše sa špiglom po zraku. Vadi ostatke nečega između zubiju, što noktom s palca, što s malog prsta, pa skup, pa svaki posebno, i srče da to zvleče van. Onda namaže usta s nečim tak čudne boje, nešto sasvim besprizorno, sam ona posjeduje takvu boju za čubu. Svaka bi se boja posramila. Ajme sve nešto u nekim bojama. Onda je prešla na oko. Vadi ostatke nečega sad iz oka, krmežlji, ko ono, nema vode već danima, a nešto ni kiša neće. Pa popravlja prenamazane, teško opterećene, trepavice. Onda je po toj masnoj kosi tražila sunčane očale, svjetlo zelene ili tak nekaj, naštimala ih da manje puziju po masnoj glavi, popravila jastučeke na ramenima da izgleda još anoreksičnije (jel dobro, mislim gramatički???). I smiri se. Reko sad bum se i ja smirila. Klinac! Gurne prst u nos i izvadi šmrkljicu. I strese ju znalački na pod.

I JA TU POPIZDIM ALI NAČISTO POPIZDIM ONAK KO PRAVA BALKANKA, LEPA MOJA HRVACKA, FUJ!!!!!!!!!!
Kad bolje razmislim, dobro je. Mogla ju je zaljepiti na mene.

Jesu ovo ženske gaće? Bogme su to ženske gaće. Jesu ovo velke daće? Bogme su to velke daće! Je li ovo jedna pura? Bogme je to jedna pura. Jesu ovo tri (dva?) pandura? Bogme su to dva/tri pandura. Ženske gaće, velke daće, jedna pura, tri pandura, svakom dojde smrtna ura.

Morti sam negdi pogrešila, ovo mi je vrhunska pojema, a babe u narodnim nošnjama, lepe, prepune tvrdog, vlastitog sala i previše rada, da ne velim debele, pa rumene, pjevaju i istovremeno čehaju perje, na zidu petrolejka, nema bloga, ima boga, nema foruma ima pjesničke forme, ma da se smrzneš od ljepote! I nije bilo salmonele i niko nije bil alergičan na to isto perje, eh.

Je li ovo moj blog? Bogme je to moj blog! Je li moj bivši muž vrhunski kreten? Bogme je moj bivši muž vrhunski kreten! Jesam li jedina koja tako misli o svom bivšem mužu? Bok i bogme, nisam. Ali svaka može reći kaj joj je njen izvodil, a ja nemrem prebacit ni na tastaturu. Uglavnom, svakom dojde smrtna ura, a ja mu želim odlično zdravlje i dug život, dabogda dohvatio onako realno 200 (slovima: dvijestotine) godina i napravio još koje dijete onoj svojoj mladoj groznoj i strašnoj priležnici, na koju je sve prepiso što glasi na njega (kupljeno mojom lovom), a sve da ne bi morao davati za našu djecu po 500 kuna mjesečno, e, toj nemajci vlastitog joj djeteta, zbog mačo lika s velikim pimpekom i malom pameću, koja je svog 6-godišnjaka ostavila ocu, njoj želim 150 godina, nju tak ne cijenim ko njega. A možda je u pitanju i (ne)ženska solidarnost. Al čekaj sestro da ti sin dohvati 16-u godinu pa kad počne izvoditi pizdarije ko moj, dobila buš nož u leđa, ne samo ove strahote koje sam proživaljavala ova dva mjeseca. Bože, ima li te? Alooo, veza!?!?!

Ajme di mu je ona prva ljubavnica, srce slatko, nježnica i nesretnica, kolko sam pohvatala dok je mali još pričal. O njoj je uvijek pričal i kak nas to nije smetalo, viš, ovu kad spomene, ah, nakon onog kaj su mi složili, nije čudo, proradio mi čir na želučeku. A ono, nijednu ne poznam (fala, nit ne želim) ali ona je bila žena i po, brinula se za njih oboje, i bivšeg i sina mi kad je odlazio tamo, a žena bez dece, a nesebično, indirektno čak i za ćerce i mene, ono kad te neko u tom svojstvu ne dira i ne vređa, to je neka vrsta brige za tvoj integritet, jel tak, e, imala žena stila, mog zajebanog pubertetliju držala stvarno ko princa i smirivala ga, Štefa (to je radno ime, molim), kam bek, niš od toga, ta je bila prepametna i prepoštena i zato je i puklo. Nema veze, spasila se žena. I nakon što je doveo drugu u kuću, ovu je pozvao van na kavu (kladim se da je plako kak nema love i da je kavu platila ona!!!) i nagovorio ju da njemu i sinu mu kupi svakom po novi mobitel. I to kakav, da se smrzneš. Koji je to mobitel koji je pred godinu i pol ili dvije, koštao 3.200 kuna (ja ga ni ne toucham, samo gledam), a svoju Nokiju 3310 koja pomalo otkazuje (čudno nema ni 10 godina a napisala je ni par tisuća poruka...), mi je studentica oblijepila nekim kičastim plastičnim srčekima i zgleda ko nova! Jebate! E, veli moj sin, to tata plaća, te mobitele nove. Reko sine, je l' vidiš ovu maminu ruku, desnu. Da vidi. Reko znaš jako mi je potrebna, mama rukama zarađuje za majonezu, slatkiše, voćni jogurt i režije, znaš; ali ako tvoj tata plaća te mobitele, ja sad sjekirom režem ovu ruku do ramena. Nova sjekira, jasno, staru je uzel kad je odlazio, svaki dan tražim nešto čega nema odavno, sve što je stalo u moj auto, jer i auto je uzo, sve je odnio. Ostali dugovi i deca. Sve na D. Kao i Dobro nam je bez tebe, bestraga ti glava, a i ime mu počinje sa D! E. Onda je rekel da je tata rekel teti Štefi (još uvijek radno ime!) da bu on otplaćival mobitele kad bu imal nofcih. Ostala meni junačka desnica na ramenu, a mojoj nesuđenoj prijateljici kreda za još dva moba. Znam točno kak je to zgledalo. Recimo da je rata 200 kuna. Za prvu joj je dal 20 i rekel, bum ti drugiput dal za dve rate. I, reče bivši, nikad više! /A što reče ne poreče i tad smesta bivšeg nesta./ /Sad me vidiš sad me ne vidiš/, javit će se on teti Štefi s radnim imenom, kad bu opet nekaj trebal, a ona će popustiti kao što sam popuštala ja. Ja ne pucam okom ni na koga, meni se sve brate zgadilo, i da se ponovno rodim i za taj i idući život muškarci mogu biti samo prijatelji. Ali ona je mlađa, ima veću plaću, sama je, dao joj bog nekog pametnog ako takvih još ima. Molim izuzimaju se iz navedenog moji prijatelji, uostalom oni su i tak oženjeni.

Nisam pisala čini mi se preko mjesec dana, nabacila neki događajčić, Bogu i svim svecima sa svim anđelima za plakati, nisam misla da ću to ikad dočekati (glupa sam, kad moj bivši pokrene lavinu, SVE je moguće - S V E) a onda nastala predizborna šutnja. A nema veze s izborima. Danas zove frendica i veli – kae Majmune (ona je Koza) niš ne pišeš, ni SMS-ove, koji ti je vrag, ti si bar slobodna. Misli od muža slobodna. Reko', samo zvanično, a ti, oš se menjati, meni onaj tvoj, tvoje dvoje djece i sve obaveze, veli neće. Normalno. Normalno da neće. Niko neće! A ja ni ne nudim. Kad se uljuljam u svakodnevicu kaj da pišem, da plačem, znam ja ko posjećuje moj blog a znam i razlog: da se malo rasterete, svima nam je teško. Pa onda od svakodnevice, niš ni ne napišem, a kaj je to svaki dan, znamo: mali poludio, piče ga hormoni i bezobrazluk, prešli smo sve instance u gradu koje smo mogli proći da mu pomognem, ne mogu reći da sam naišla na zid nerazumijevanja, dapače! Osim, jasno, njegov, rezultat minus nula!! A novost je recimo -ono, posel, bežanje /bez auta sam a ni s lovom se nemrem pohvalit/ da kupiš di je kaj jeftinije, onda odjednom shvatiš da ti se cipele nisu razvukle od silnog nošenja (jer su jedine) nego da su se raspale, pa brzo na plac da kupiš nove za 5 banki. Pa onda kupiš dvoje, jer druge koštaju 3 banke. Aaaaaahaaaaaa, gle buraz stara se počastila, kupila si dva para novih cipela. Mislim nije TO uljuljavanje u svakdnevicu, ne kupujem svaki dan dva para cipela, nego buraz ono plac, posel, doma, za vikend kava i Getro s Micikom, svaki dan nekom doktoru s nekim Ništa više ne nudim. Bogu nudim dušu, a on meni veli – miči mi se s puta, sama si htjela tu djecu, izvoli i otprati ih do kraja škole, odradi sad to. Hvala reko, nisi baš neki, znaš! A kak nisam sigurna da bum kad krepucnem otišla na Nebo, nisam sigurna ni da bumo se pospominjali, uostalom veli studentica da Raj jest Raj, ali u Paklu je ekipa.

Zato princ ide na maturalno, treba novi ručnik, sandale i kupaće, pa tringelta, princeza je bila u inozemstvu 5 dana, još visim jednu ratu, sad treba nove sluške i novu ćuku, princa treba otfurati na more da posunča pametnu glavu jer ga tatek nebu fural majkici na more, skupo brate, a babi ga nemre ostavit, ta bi ga zatukla, ja bi taj čas angažirala muriju da ga otmu, to definitivno nije normalna žena, to otac ipak zna. Tolko zna. Pa mati mu je, zna da je luda. A to kaj ja nemam sandale, imam japanke, nemam ćuku, imam Nokiju 3310, tam piše kolko je ćuki, i opet sve 5! La vita e bella! Idemo dalje, nešto kiselije, ali nesmemo se prepustiti, tak veliju, a sve u maj dokjumenc kiselo, pisala sam ja, ali nisam stavljala na blog, i mene žalosti čitati, di će moju prijateljicu Kozu, ljubi ju sestra. Evo jube, da ne veliš, a oli je vruće doli u Splitu, a, ono Skroz naskroz? Ako i je vruće ko u Paklu, rekli smo, ekipa!

Nisam se bivšeg oslobodila, neću ni poslije smrti. Reče mi neko – puna si gorčine, ženo! Kako neću, On je bolest. Sreća da su mi roditelji mrtvi da ne vide što je napravio s njihovih ruku djelom. Nemam morala otići im na grob. Rekla jednom moja stara - neću da me pokopaš sa svojim ocem (misla je da gori ne postoji. A kad je umrla i tak je svejedno, a lovu za novi grob nisam imala. Ni deci za kruh, koji grob crni!) Veli - rađe bih te vidla mrtvu na odru nego u takvom braku kakav je bio moj. Pa se ja ustvari za mrtvaca dost dobro držim, to uvijek ponavljam. Možda kao takva odlično komuniciram sa starim: Kad odem na grob, na grobu se sa starim pospominjem, velim viš stari kak pušenje šteti zdravlju, jebala te Primorka bez filtera (da te jebala, bazdil je stan ko kolodvorska birtija) i ona smrdljiva Opatijo bajna ti biseru južnoga mora ili tak nekak, pa Filter 57, kae, bractvo i jedinstvo, slovenske cigarete i to, e, stari, tu ti je bolje di jesi. Doduše ti i tak nisi hodal po birtijama, ali nesme se više pušit, znaš, a ti si svoje tak popušil i u logoru a posle i od jedne i od druge države pa još cigarete. I tako, usput tu na grobu zapalim jednu, radi svečanosti trenutka i ilustracije govora, sve ja to pred kćerkicom na glas, ona malo čudno gleda, oće i ona cigaretu, reko ništa (pa si je sama zela) a njemu zapalim lampaš, i mami i tako. Mami na pogrebu nisam plakala, odjecala sam to, sjećam se, gleda me mali, imal 4 godine i pital me jel štucam!!!!! (starome isto nisam plakala. Kak smo živjeli van Zagreba kad je stari umro, Bivši mi nije dal da idem starom na pogreb, da ne bih srela nekog jebača valjda, on je otišel, i tak sam izgubila zadnju šansu da si brata vidim! Mislim, živoga.). Nekidan sam pustila suzu mami na grobu nakon 5 godina što joj nisam bila na grobu; muči me savjest. Pita me ćerce kaj ti je, oš rupček, reko neću, idemo do babe tvog tatice da viš po kom si dobila ime, on ti je po njoj dao ime, ja nisam imala pravo glasa, letila bi ili uvreda ili šamar, nema tu, a posle si je baku proglasio kurvetinom jer mu staru nije odgojila. A samo pravi znalci znaju da postoje i neodgojiva djeca, koja posle prerastaju u neodgojene ljude i nemoguće nakaze stare, ima 75 godina još se troši ko štuka. Ma to jal govori iz mene, ajde, priznajem! A takva ti je ta baba, kćer od ove što tu leži. A i prezime ti je jako sestro draga. Vraćam ja djevojačko, slovačko origigi, da me šejtan ne salijeta onako mrtvu.

Daj reko, mala, idemo gledati imena i smijati se. Ona ima neki dokompulzivno defektno dinamički-iritantno-manijakalno-PTSP-depresivno-prekompulzivni-neurotični-financijsko - neki - poremećaj, ide na pogreb ili na groblje i roni suze od smeha, guši se u suzama, pitala sam psihićku o čem se radi. Ona me gleda, veli ovaj čas se više ne mogu sjetiti točno kak je rekla, uglavnom - tu nekaj ne štima. Je li ta osoba normalna? Reko je, gospođo doktor, ne gledajte me tak, ne radi se o meni. Da nisam normalna to znam, ali još nisam opasna po druge. Ja ne plačem na pogrebima ali se ni ne cepam od smeha, a to objašnjenje vaše, oooodlično objašnjenje, tolko znam i ja. Veli mi prijateljica, ti si pomaknuta, nisi ti sva. Al baš zato te volim. Dobro, onda smo hodali po groblju i ja se zgražala tuđoj tuzi i pomalo imbecilnim porukama što ostavljaju preživjeli, ko da je taj kaj je pokopan sad tu i čita posvetu, to mi je blesavo i u novinama. Fino napišeš javnosti – javljamo vijest tu i tu i jako patimo pa ko kuži ko ne, ali taj i taj kog sam volila je malo umro i nema ga. A ne – sine, tata, mama, ja patim. Boli njih batak, oni više ne pate, gotovo je, presuda pravomoćna i nema natrag. Al ko sam ja da sudim, nego ovoj mojoj to smešno, pa veli ideš DŽurDŽa, kolki grob i tak skupi, mogli su drugom detetu stan kupiti, piše naime tamo da i brat pati, ne? (a to stan – njen rezon, stvar recesije i momentalnog stava, studencki nemiri i to i standard i to). Velim, gle koka, to drugo dete već ima sve kaj mu treba, al evo viš, nema više brata, tu mu je, o tuge. Veli ona kaj me zajebavaš, rekla si – ako nemaš dušmanina, majka će ti ga roditi. A velim čim se ti baviš, crna ćerce, reko', nemoj brate, to je iz Biblije samo malo uprošteno (Matej 10.36 – čovjeku će neprijatelji biti njegovi ukućani, kaj ne?). Gledam, s druge strane, a ono isklesan portre(t) veli ona jebate kolki je lik, taj je dobro krkal. I onda ti ostani buraz normalan. Pa ona vidi nacionalnost pa počne nabrajati pripadajuća nacionalna jela, prevede neko arapsko ili tursko ime koje znači sitan – mio i to, a lik ima garant 195 i jedno 130 kilograma onako odoka isklesan lik, kao zna ona od čega je taj bio težak. Nije od jabuka sigurno. E, al nju dotuklo doduše, nije znala ko je Pelaprat ili kak već, ali tak nema puno francuza na Mirogoju pa nema veze.

Nedavno smo pokopali majku mog prijatelja, ne samo što je bila gala žena nego što je takvog sina rodila, mog prijatelja, on je faca od formata, to jednom majka rađa, to fakat nema nigdi, čast svima,ima krasnih ljudi a imam puno godina i svašta sam upoznala, al ovak nekaj!, aj dobro. Bila baka stara i tako, a kak svakom dođe smrtna vura pa i ovozemaljskim anđelima, reko' kćeri: Mala, ak se tamo, tada i to, počneš kesiti, ja bum te zatukla na Mirogoju pred svima, ko Garfield pauka! Niš, bila je mirna, ali veli ipak: Ak ideš izraziti saučešće, ja idem doma. Eto, eto što odgajaš 3 x 7 godina i na kraju sam napisala, isti dan, SMS, dragi prijatelju, bla bla bla, nisam smjela ni blizu, sori, ti imaš 3 komada dece, apeliram na tvoje razumijevanje, a baš sam našla kad ću ga tražiti (razumijevanje), ali eto bile smo. Seljače dvije. Takvom čovjeku ni ruku ne stisnuti. Kaj da radim, ova bi zbiljam zbrisala doma! A koliko je samo za nju napravio, ma ona ni ne zna. Neš ti razumijevanja od djece. A još sam mu dodala, gle, ja sam dve godine starija od tebe, pa ću prije, a ti mi ne moraš doć na sprovod, osim ak mi hoćeš otpjevati jedna pura tri pandura, svakom dođe smrtna vura, a znam da nebu. Viš, ne znam jel ima sluha za pjevanje. Za ljudsku dušu i nesreću ima, blagoslovljen bio.

Tolko o mom očaju ovih dana, pa malo prošireno, pa sad ti voli svoje muškarce. Već sam rekla, buraz otpizdio davnih dana u drugu zemlju, sin i bivši muž mi vade ostatke života iz ovog prestarog tijela, ćaća umro, šta ću, e nekidan mi hofira jedan fin momak, jedno metar i po, naravno još priženjen, a moja generacija, veli on meni u hofiranciji (stojimo na cesti, sreli se nakon mjesec dana, znamo se poduže): Znaš ja još mogu. Ja pitam – A kaj? A on pocrveni, pa veli – pa znaš, ono. (MAJKETIMILE, IDEŠ DŽURDŽA????!!!!???) e, nemrem reći, fin momak i to, veli kak sam komad, da on voli punije, i onda počne pričati o kolonoskopiji koju je tih dana napravil i na koje mu je sve izlaze zrak izlazio i kako, e čovječe, muškarci znaju izabrati temu, nije ni o autima ko onaj s reklame, drito o sebi, e, reko hvala neću na kavu, žurim povraćati iza autobusne stanice (jebate ko je zmislil staklene, sve se vidi!!!). Da drugi put kad se sretnemo. Reko nema frke. Onda bu valjda o tome kakva mu je bila stolica. Bože, čitaš li ti moj blog? Ti si kažu, svemoguć i možeš činiti kaj te volja i stigneš i nas sve poloviti pa onda i pročitati 800.000 blogova, pa vidi ovaj dio barem, di su ti muškarci koji imaju svoju neurednu i zapuštenu garsonijeru, koji mi se ne žele useliti, koji voze bicikl ili auto, a ne da mene pitaju odma imam li auto, radi njihovog komfora, ne?, i koji imaju smisla za humor i neće pričati o hemoroidima? Nema veliš. Znam ja da nema, samo ja to onako nabacila ako neko pročita. Da se lakše razme.

A, zajeb, a, ne, nisam ja bez muškaraca, aaaa, ne: E pa: Ala(j) su se zato muškarci mog života pokazali. Prvi prijatelj me zabunom nazvao. Gore spomenuti. To je zapravo prijatelj mog bivšeg pa kako je izuzetno pismen, zna on s koje strane duva levant. Mi ne govorimo o bivšem, ja znam da su oni u kontaktu, ali ovaj pak neće pričati o meni jer kaj god bivši pokuša opanjkati, zajebe se, ako mi je neko prijatelj, zna sve moje ljigave ili kakve već, tajne, nemre niko njega iznenaditi osim da mu slaže da sam muško. Neće ići. A kad mi je teško i kad mi bivši napravi pizdariju kao sad, onda me ovaj utješi lijepom rječju, i uvijek ta riječ sjedne kako treba. Ali taj ne naziva. Kad ga trebam, pošaljem SMS, on niš ne pita nego napiše: Drž'te se! Pustite ono – Umri muški! Živite ženski, žilavo i mudro ko svaka prava žena. Šaljite već jednom broj tekućeg i kolko da vam pošaljem. I da me niste zamarali vraćanjem! Tako živi taj sloj društva. Njemu je dan prekratak i da je 48 sati. - A to s lovom neće ići, ne vjeruje da ne posuđujem bez vraćanja, oni dvoje staraca nisu nas djecu tako odgajali. I tako pritisnuo krivo mob i baš se oboje razveselili, ima 2 godine da smo kavu zajedno pili. I mi se fino napričali.

Pa drugi muškarac mog života, drugi prijatelj, veli - kaj si umrla, Krava stara (to je jedan Stari Konj još s faksa) i kaj se uzrujavaš, odi s nama na izlet. Jesi kaj zmršavila? Nisi. Spavaš? Ne. Aha, čitaš. A čitaš kaj, doma u krevetu mesto da odeš u prirodu. Nisi ti ni krava, krava jedna stara, bogtenemarad! Aj bok nazovi ak kaj trebaš, samo me ne pitaj za lovu, nemam. (Ko da ja to ne znam, konj, velim, konj!).

Treći mi šalje SMS, veli evo našel sam telefon, u blizini sam, kaj s tim. Reko dođite i montirajte. I skuham mu jadnu kavu, niš on ne prigovara, još me fali kak je kava dobra jer mu takva paše. Njemu je sve dobro. Kad nije onda me izgrdi i posle provjeri jesam ga poslušala. Al nikad ne prigovara, ne predbacuje, čak ni vlastitoj ženi, i ne spočitava. I još nešto što nisam nikad vidla. Čuješ li neki dobar štos, recept, domaći lijek, on tekicu, gospon inžinjer, taj mozak radi matematički, ovi spomenuti su društvenjaci, on velim tekicu i piše. I lansira. Veli svaki dan nekaj moramo naučiti. Nulla dies sine linea.

Četvrti veli: Kak si ti normalna ženska! Kak ti sve razmeš, viš možda je greška kaj je moja sestra mlađa od mene, a ti si malo starija pa se zato s tobom bolje kužim. Samo moja žena i ti tak reagirate i prihvaćate me. A ja njemu: Gle, sestra ti je sestra. Ja sam ti prijateljica. Žena ti je izbor isto, a ne rod rođeni. Imam famoznog brata ali o istoj temi s njim bum se posvadila, a s tobom nebum. Joj, viš, sad sam se setil, veli, čuj, onaj bicikl od maloga bum ti složil, samo da mi kćer ozdravi, moramo sad biti s njom. Nemoj kupovati drugi, nije vreme za bacanje novaca. Naravno da je htel platiti bicikl koji mi ne vozimo a ja sam mu ga šenkala, napumpal je gumu na benzinskoj, veli zakaj mi to opće daješ, reko uzmi i vozi dok te nisam prijavila, nije važno. Vozi. Nemoj da čekam odvoz glomaznog smeća ili da mi i taj ciklač neko drpi, to bi bil treći ili četvrti. I tak pričamo u kuhinji, deci zgleda predugo pa došli i oni pričati. Da jel to neki moj novi prijatelj. Reko je, 40 godina se poznamo. Osim kaj to nismo znali. Radila sam s njegovom ženom, a on opet dečko iz istog kvarta, ali kak rasteš tak i stariš, promijeniš se, gledali smo se kad su nas upoznavali, pa nikak složiti kam ko spada, di buš to skužil nego u birtiji ili dok beskonačno čekaš autobus ZET-a, na najprometnijem raskršću u Zagrebu, di ne vozi tramvaj, ali prolazi 6 (šest!) autobusnih linija, ali ne, i ne, nikad onda kad ti čekaš!

Ima još, pazi: Idem doma najađena i nabrijana a u pothodniku Pero prodaje svašta. Butik Pero. Ilegalac u pothodniku, pa kaj!!!! Velim trebam traperice. Veli evo, cijena, prava sitnica. Pa spusti za cenera, pa još na rate. Znam ja da on nije na šteti, ali eto, razvili smo neku vrstu povjerenja, simpatije, ima nešto u takvim ljudima, zna taj kaj je život. Izletio doslovce pred mene, ostavio mušteriju samu i: Veli: jesmo bolje volje, vidim ovih dana niste dobre volje, i frizura je tu i šminka, i naočale, ali vidi se ne valja nešto. Naravno da sam njemu sve ispričala. To je čovjek sa zemlje. Sa sela. Taj zna kad mu velim da sam studirala da sam studirala, kad sam rađala da sam rađala, kad sam kopala na 50° C u hladu, da je to kopanje na 50° C, da se zagoreni ručak ne ruča, nema tu, tom najmanje moraš pričat. Kaj će čovjek, veli, proći će, nemojte da se ne smijete, ja sam navikel da se vi smijete kad prolazite. Eto i Pero mi prijatelj. Uvijek mi ispriča neki prosti vic i onda se zacrven i nek se ne ljutim. Reko Pero, samo da me niko ne traži pičke, (dobro ne velim njemu tak!) - odma prijatelji! Zato ovi gorenavedeni svi sretno oženjeni, sve žene i ja se poznamo i međusobno poštujemo, nema tu, ja sam rekla svakoj ponaosob: Ikakve li sumnje, samo sumnje, ja se povlačim i ništa, nikad više. Pa nisu ni one glupe, malo me proučavale i ustanovile da sam totalna bezveznjača kaj se tiče muškaraca, pogotovo kaj su upoznale bivšeg, kuže da se na mene lijepe samo bolesnici, znači njihovi otpadaju u startu, i tako mi funkcioniramo. One sretno udate, ja pošteno prijateljujem s njihovim muževima, kad je prilika cela njihova obitelj i mi okrnjeni (i zato sretni kako ko, sin ne, i to), a deci im se setim na ročkase i svi sretni i zadovljni.

Princ jutros treba biti dakleM, kod zubara popraviti zub, i usput tražiti uputnicu za ortodonta ili kak sam ja jednom opalila: ornitologa. Pametna sam ja. Ne ko Pametni zub, ali eto. I kak ZNAM da će zaboravit, od prekjučer mu govorim: Ideš zubarici i iskal buš I (naglasak je na “i”!) uputnicu za ortodonta. I ponavljam i ponavljam i ode on zubarici. Jasno: traži uputnicu za ortodonta, daju mu i - i žena ga stera. Ali, veli on, sjetil se da bum ga pojela kaj ni rekel, - ja imam i jedan karijes za popraviti. Mesto da je rekel: naručen sam u 9 sati za popravak zuba, a trebam I uputnicu za ortodonta. Pošaljem ga natrag, naravno da ga nije primila, naručila ga za 2 tjedna i to u smjeni kad je u školi. Tak ja živim. Onda ja zakasnim zbog toga mojoj doktorici i naravno da me žena izgrdi, veli kaj je, kasnimo, rumba, samba, ča-ča-ča, naručite se ponovo. Smijem se, šta ću, i naručim se. Dotle bum pasla travu jer nemam ljekove. Pa bum opet na čajevima i adventivnim lijekovima kak se ono zove, alternativnim, pa se onda svi ljute. Doktori mislim. I tak. E, i odem po novonaručenom terminu i doktorica mi objasni: Da onaj dan nisam zakasnila, ne bih morala ponovno ići u Klaićevu da mi ondašnji doktor napiše papir detetu za ortopedske uloške, onaj dan bi mi to napravila ona, ali novi zakon vredi od prekjučer. Ma superiška. Dok se kod njih naručim, skupila bum 250 kuna u kasici i dala bez njih napraviti klinji uloške.

Poanta je bila ustvari bila u buđenju. Budim princa, velim sine, 8.15, u 9 si naručen zubarici. Dok se digneš, opereš i doručak, ono... Ništa. Ponavljam. Ništa. Opet ponavljam. Ništa. Pjeva kćer: Uzalud vam truuuud sviraaaaači....

Ja ga pošaljem vrit i odem kuhati ručak.

Princ se izjada tatici plemenitom, ko zna od kod roda (bivši je fačuk, do sad je bila zajebancija, sad više nije, ako sam ja za njegovu dragu drolja i nek joj popušim kurac /čudno žena građena?/ jer ne trzam na njene pozive i provokacije, pa ni me ona od njega rastavila! Eh, Bože moj!), dakle izjada se mali tatici na mob (onaj kaj je Štefica s radnim imenom kupila), ali ga ostavi na krivom mjestu, ja to ne kužim, to su moderni mobači pa piše poruka na zaslonu??? Na Nokiji 3310 samo obavijest, dobro, i stvar bi pročitana, inače je kod nas mobitel strogo privatno vlasništvo, nema majci, ni po cijenu života, ali čuj, sestra je sestra, nije mama, pa veli ona meni, znaš, piše buraz, napiše tati da si ti luda (i još toga) a i ja luda (i još toga), da su mi (kćerine) sve frendice trudne, a ona nije (kćer, ne ja, ja normalno da nisam! Jedna je Marija!) i tak sve opanjka, sve bez neke logike, jebote trudnoća, faks im je u komi, danas su imali predavanje u nekoj birtiji. (Kad neće mamu slušati. Mama zna sve tihe stare zagrebačke birtije, ima jedna u Vukovarskoj, kad ideš iz Savske pa lijevo, prije Erste ili neke banke, mrak birtija, to tema za sebe, ali fakat kmica! Bez mene ja tvrdim, FF bu propal, nisu našli odgovarajuće mjesto za predavanje! Al ko sluša starce.)

I niš, ja popizdim, ne znajući još za poruku, i vratim se u sobu, već višim tonom, ironičnim, ne trza na normalu, idemo na kontru: SINE, NEMOJ USTATI. SINE, NEMOJ USTATI, MATERE TI ŽIVE I DEBELE! NEMOJ IĆI ZUBARU. NI ORTODONTU. NEMOJ IĆI NI U ŠKOLU, JER SE SAMO TI ZAMARAŠ. SAMO TI IDEŠ ZUBARU. SAMO TI JADAN PATIŠ I TEŠKO TI JE MAMU TI JEBEM (to ja smijem reći!), NEMOJ SINE NIŠTA, BRATE SLATKI (to je moja mama smjela reći), OSTANI U KREVETU DO PENZIJE, JA BUM ZAVRŠILA I SREDNJU ŠKOLU ZA AUTOLIMARA, SVE ZA TEBE! ZNAŠ DA TE MAMA VOLI MAKAR ME OPANJKAVAŠ (to je tradicija samo je malo sad novije dobila na snazi) DA BI SE VRAG POSRAMIL! I onda je otišel i to.

Studentica u međuvremenu naručila kaj bu ručala, nosi gablec kuhani sa sobom, makar ne zna di bu danas predavanje, koje bude predavanje, bude li uopće predavanje, ko bu predaval, kaj studira više uopće, na kojoj je godini, al, nema veze, žena doručkuje uz to i najedamput se počne smijati. Smijem se i ja braco i brišem suđe (što inače ne činim, očito sam šenula) al ne znam čemu se smijem. Veli ona meni: Čuj, sad sam se malo razbudila i setila se nečeg. Kad sam ja krenula ortodontu (ima zube braco stani i gledaj, ali 4 godine mobilni aparatić a posle toga 3 godine željeznicu u pastelnim bojama, pa kad su nju vidli, pristali i drugi nositi (ne njen! Svoj!), mnoga nepoznata majka mi bila zahvalna, preneseno mi, e, slikavali mi ćerce u gimni da kak ima dobru željeznicu u čubi, da baš guba, viš ćelava bulja (obrijana), a ono na slici u prvom planu željeznica u pastelnim bojama, a otraga zubi s nazivom – ravnaj se kad moraš!). I, kaj? Veli: tak si i meni govorila, samo ne – sine – nego – kćeri: KĆERI, NEMOJ USTATI. KĆERI, NEMOJ USTATI, MATERE TI, ŽIVE (i tad još ne tak) DEBELE! NEMOJ IĆI ZUBARU. NI ORTODONTU. SAMO TI JADNA PATIŠ I TEŠKO TI JE MAMU TI JEBEM, NEMOJ KĆERI NIŠTA, BRATE SLATKI (ko je kaj od tog smel reći objašnjeno je) OSTANI U KREVETU DO PENZIJE, JA BUM ZAVRŠILA I GIMNAZIJU I FAKS KOJI NISAM, SVE ZA TEBE! ZNAŠ DA TE MAMA VOLI (ničim izazvana, iz nekih čudnih razloga....) AL BUŠ MI SE MAME MELANIJE SJETILA KAJ TE NISAM TERALA ZUBE UREĐIVAT, GLE RASTU TI U SVIM SMJEROVIMA, KO DA TE PETARDAMA HRANIM! DA NISI USTALA!

Ostalo nisam vikala, to je žensko dete, shvatila je i jer je mrmljala nekaj za kontru jadno dete; ali nikad ju za školu nisam budila, to je savjesno kaj se tiče svojih obaveza, nemoj ju samo slati u dućan po kruh ili božesačuvaj bacit smeće, nemamo lift, a stanujemo na prvom katu.

Natrpam ja u plastičnu zdelicu taj gablec, prekomjerno hrane (to ona misli, da je u njenom tanjuru vikala bi da to ni za vrapca ni dost), sve spakiram, odem na posel (naravno da sam zakasnila). I nemam to na poslu kome ispričati jer se tamo govori samo o seksu (zbuljval bi se svaki iole pristojan muškarac s iole seksualne kulture). Da kaj samo dalmoši pjevaju na toj stanici kaj se sluša, e, viš, sad je dobro, zapjevo Mljacku Halid Bešlić. Nije što ja velim Mljacka nego je jedna kolegica s FF-a rekla Micka. Al neka, samo nek je naš, da nije dalmoš!

Sad idem po kruh, a prije bum bacila smeće. Da stanem u kantu pa da i sebe bacim u smeće, brižna sam ti.

P.S. Zove me nekidan sestra od zubarice, veli gotova vam je krunica, dođite. Reko od kud vi zovete, iz Crkve Svetoga Ante, koja krunica, ženo, ja sam vam ateist, altruist, kako ono, antifašist, a da, agnostik. Agnostik dolazi od Agneza. Ko što je Konfuči Japanac, čitam jutros u Jutarnjem (navečer čitam Večernjak) i od tog imena dolazi izraz konfuzija (est mater studiorum, kaj ne?) I velim sine evo mama ima krunicu na zubu (da, veli, tak krune ne zgledaju, seljačina, sav na oca!), a ti sine zadrži svoje zube dok mama plaća, a ne da u cvijetu mladosti ko ja (to mi jutros provalio u tramvaju jedan od 81 godine) moraš imati nadomjestke. Gotovo. Idem. Jebo zube! Naručila me na mostogradnju (znam, znam, znam: moram paziti da mi se pod most neko ne posere!) u 9 u sredu, a ja radim ujutro! Ma nek mi neko veli da se to ne događa samo meni. Hvala.