Evo me primilo, pa da pišem dok me ne pusti, il neko ne dohvati i onemogući, ne odgovori me.
Nikog na svetu nemreš voliti ko svoje dijete. Prošla sam i ljubavi ove i one, prijateljske i onu iz priče, nažalost nekonzumiranu toliko da se ni za ruku nismo primili (osim što me kasnije jednom, već oženjen drugom, primil za cicu i dobil šamarčinu, što me nije spriječilo da ga volim idućih 17 godina i sretnem na cesti i operem ga ko bebu, njega, koji je imao svaku u životu, osim mene. Tu i jesmo zapeli. Čekao je da ga i ja pritisnem na krevet, a ja sam bila ponosna, pa mi sad žao, nebum dobila ni medalju ni pohvalnicu, ni pinke da kupim pizzu i naru).
Čekam jedan dan kod kavomata, i kako tuđi muževi uvijek bolje razumiju tuđe žene, gleda me murjak (pravosudni) veli tužni ste jutros. Jesam reko, umorna sam i tako, on kupuje kavu za cijelu šihtu pa smo imali par minuta, sve skratim, kuži on i veli: Gledajte, radi vas. Ako je taj vaš bivši bolestan čovjek, oprostite mu, inače se mučite. Pustite ga, ja sam se dizao kad su mi djeca bila mala, s dežurstva dolazio i hranio ih nek žena spava, izmuči vas porod, a ja ne mogu roditi umjesto žene, pa da joj bar malo vratim. Reko znate kaj, nemojte mi ni pripovedati o tome. Veli zašto, nek znate, nismo mi svi muškarci loši, možda sam ja generacija iza vas, ali to vam i od doma dolazi, nemojte patiti, dajte djeci kolko možete, a sebi priuštite koji izlazak, brzo će djeca moć i bez vas. I tako se mi rastanemo, dugo ga nisam vidjela, čula sam nekidan u razgovoru gdje radi, ali eto to kratko što je radio tu, to mi lijepo sjelo.
Ode moj junior ocu, neće više ni pusu dati, ja ga onda primim za lice, nježno, ko ptičicu, i poljubim u glavu i normalno onda se on obriše jer sam šugava, nekad mi je smiješno, nekad pretužno, i ode. Sad mu je navodno tata kupio toliko garderobe da ne mora nositi od doma da ja ne njarkam da mi fali njegove garderobe. Pa ne stigne se ni posušiti, taj se presvlači dvaput dnevno kompletamente!
Međutim, onaj zmaj s treće godine veli – stara ti si zbiljam blesava, oprosti na izrazu. Kaj su mu kupili, ajde, kaj: Kolko gačih ima doma? Troje, kaj ne, i jedne na sebi. Kolko si mu kupila? 11. Odlično. Kupil mu je stare nošene sandale na Hreliću. Di su one silne šulje i majce s kratkim rukavima? Nekaj si dobila od Silve, nekaj iz Njemačke od Annae-Liese. I sama veliš da zapamtiš one kaj sama kupiš. Ovak si otkačena i već mešaš i našu gaderobu (a je, jer kad im donesem da si sami pospremiju, oni su umorni, a bidna dica!) veze nemaš, već ti pet jebenih godina govorim da stari sprema tam garderobu. Sad ju je skupil i sad prodaje toplu vodu još po toj sparini, da se isprsi kak je pubertetliju obukel. Ti si zapamtila samo one dve veste vojničke. A čehla si mu kupila za bataljon, niš ne pamtiš, treba te ubiti, al dobro, još fino kuhaš i daš mi love, pa možeš još koju godinu. Veli ona, kaj se kliberiš na lovu. To kaj sam ja bila u Njemačkoj 5 dana to je tvoja plaća, da nas nisi rodila, uostalom kaj ti je bilo da nas rađaš, mogla si ti otić u Njemačku. Htela si na Lošinj i na Vis ove godine, kam buš otišla! Vrit! U Mišavolj (neslužbeni naziv za Omišalj, varijanta od vremena kad me sin još volio) s princom koji opće ne želi s tobom ići, ti još manje. Fakat. Imaš samo taj trećerazredni smještaj i sumnjivo čisto more i jednu slastičarnu. Nula bodova. I opet ti niko nebu štel belu kartat!
A da ljubav boli to znamo. Evo sad mi ga nema, kod ćaće je, a meni duša ispada na sve pore van. Koliko volim tu djecu, znamo svi da to boli najviše kad ih nema blizu, ko i svaka ljubav, a kad ćemo dobiti to, ne natrag, samo da mi potvrdi da sam mu bila korisna. A ne, napraviš pašticadu, ono, meso ti je slatkasto a ni njoke nisu bog zna kaj, to sam negdi već rekla. A veli moja šrinkica: baš ste dijete, pa to se sve vrati. A ja si mislim, e buraz, ako mi se vrati ko mojim starcima, hvala, ne treba. Starome nisam bila na pogrebu jer bivši nije dao, a brat nije došao materi na pogreb, veli da nije imao pasoš, mama je mrtva i svejedno joj je, ali je znao da je mama stara i trebal je imati passaporto, al dobro, nek mi je živ i zdrav, šta sad.
Sad će junior upisati srednju školu, treba majkica naći di bu imal praksu, mada tatek ima poznatog autolimara (veli psihologica, pa odite vi tamo pa pitajte, nebu vas čovek ugradil u haubu!), i kad završi srednju, ima zakonsko pravo otići tati. Ja sam mislila, spremam se na to i misla i da je to moguće biti spreman na to da će otići, ali tamo, baš, i tvrdim da jest moguće, ali boli li, boli. Boli i kad se svađaju. Boli i kad aždaja veli, čuj stara, kad njega nema, ja mogu saugat jednom tjedno, s onim malim usisačem baš nekaj kaj se skupilo u nekom kutu, kad je on tu, oš mrvica, oš pahuljica, bože dragi. Reko nemoj samo još opaliti majku božju, vjerujem ti. I ona tu puca, da kaj delam norca iz nje, da je istina. Rekoh: STANI! Da kaj je? Reko' vjerujem ti, to je i moja stara govorila kad nije bilo brata i starog. Nit je smrdel zahod, nit je bil zapušten, nit je bilo zmazano, a ovo si neplaćena kućna pomoćnica bez da ko zahvali, a ne plati još. Pa još zajebavate kad nema majoneze, neš ti života bez majoneze, više ni ni smešno.
Jutros, kak se rano budim pa se na 100 načina pokušavam još malo zgubiti u snovima, jutros sam odustala jer sam se probudila buncajući i u suzama, odmah na komp. Pa od sreće što sam živa odma zemem kilu sladoleda, ono da gricnem za dušu, jer mi ide po glavi ovo: Ako je priležnica Bivšeg svoje vlastito dijete ostavila ocu, muško dijete od 6-7 godina, kako će prihvatiti takoreći odraslog muškića, koji će imati nekih 18-19 kad završi srednju školu, sina svog ljubavnika na brigu, i održavati ljubavni život s Bivšim, a koliko je to zahtijevno, to ne zna ko nije probal. A posel uz to. A kuća. Hoće li me i onda nazivati i vrijeđati da sam srpska kurva i nek joj popušim kurac. Žena ženi ovako, nikad je vidla nisam, nikad uvrijedila, nemam ništa ali ništa s njom. Kud srpska, mogla se setiti babe mi Madžarice, deda čisti Slovak bio, pa zagoraca pa slavonaca, a je mi malo ime vuče na istok. Veliju, tuži je za uvredu. Reko ne bi išlo, kopaš po dreku, još jače smrdi. Dobro: Jedna mlada žena od 34 godine. Neće brate, onda bu me došla ubiti. Hoće li mi i onda slati policijsku ophodnju na vrata. To mi mali nekidan napravio poslije konzultacije s ocem. Pa me to totalno hitilo u bed. Naravno, šrinkica mi na godišnjem, pa nisam imala uputnicu, pa boga jokinoga, i tako ispričala gdi treba i gdi ne treba, jebešgaa bilo ovak: Lupaju na vrata i ja otvorim, ulaze 2 murjaka, ni ne pitaju smiju li, ja to velim, čujte to i to, ništa, pozvani smo. Ja se smijem. Veli stariji, gospođo kaj je vama smešno? Reko misla sam kad je bivši otišel da mi murjaci nebuju više na vrata dolazili. E, pa mi došli. Reko dobrodošli, izvolte, a oni se već smjestili. Mlađi stoji. Drži ruku na pištolju, reko gledajte, to mi nemrete delati, stavite ruku na bok ili se igrajte s radio-stanicom, ni ovo Teksas, a pucali nebumo, nemam ni pištolj na vodu. A tak mi je bilo svejedno, jebe se meni. Još mi nije jasno pokaj su došli. Reko, i kaj sam sad napravila, koja je optužnica? Veli javljeno nam je da je tu buka u stanu. Aha, reko oće susjedi, inače je sve susjedstvo tak tiho, nekidan je bilo u novinama. Veli nisu susjedi. Opa, reko Bivši ima doušnike, sa 60 km od Zagreba mi muriju zove, ni to prvi put, zval je on i na veće daljine. Murjak gleda, veli slušajte, imate li vi muškarca u kući. Meni mozak radi ko munja, al ne kužim, kontam koji je ovo štos, mislim jebiga, uniforma propisna, u 20 godina mi je takva patrola bila u kući, e da ne pretjeram, 50 puta! Sve bivši nešto izvodio, nikad mu nisu niš dokazali, taj da je malo manje lijen, a što je nemoguće, talijanska mafija bi bila dječji vrtić, toliko visoku kriminalnu svijest ima da padneš u nesvijest. Dobro, reko imam muško dijete. Veli, e, to. Zlostavljali ste ga, prijetili smrću i tukli. IDEŠ DŽURDŽA! Gledam murjaka, ne vjerujem ušima rođenim, prošapćem – pa imao je inficirani prišt pod okom, morala sam mu to sanirati... Pritisli ste ga uz zid!!! - Jesam, pa oćete vidit kolka je kupaonica?... (dvoje nemre paralelno stajat nutra, sedeća kada i te finte, kupaona za anoreksične! Jebate, kad se idem tuširati, upozorim decu da ne prolaze, ali su vrata otvorena, toliko je mala da se jedva okreneš!!!!!)... Prijetili ste mu da ćete ga ubiti i tukli ste ga. Reko čujte, digo je ruku na mene, ak me sad sa 15 i pol godina opali, s 19 bu me scipelaril. Drugo, dodam ja, čujte kolega (pazi finte), imate vi dece?- Dvoje, veli murjak ponosno. Aha, reko fino, nek su vam živi i zdravi. Jesu vas ikad naljutili tak da im velite da bute iz satrli (jer nisam rekla ubila bum te, to sam mu rekla prije!, sad sam mu rekla – još jednom digni ruku na mene, satrt ću te. /to dolazi od Jean Paul Sartre/). I, jeste im rekli? Veli murjak: Ne bih ja sad o tome. (Jasno da ne bi, jebate, kad takav macan lupi, ne mora više ni govorit čuvaj me se, mamu ti poljubim). - Molim pozovite mladića. Dolazi mladić koji mi je inače drpil da ne velim preuzel 2 pidžame od kad me preraso, dolazi u rasparenoj žutoj frotirastoj prekratkoj pidžami, majca mu viri, ma živa koma. Mlađi murjak stoji, prištav ko da ima boginje, gleda maloga, misli si jebate, kaj bi od mene radila ak je ovom mudonji išla neki prišt stiskati. I veli stariji: Mladiću, jeste nas Vi zvali. Ja popizdim, velim dete ima 15 godina, vi njemu – Vi. Pustite, veli, neka. Mali se smješka, ne zna kaj bi, veli – daaaa. I sve lepo ispriča, da sam ga htela ubiti i to, ja zevam, kuži murjak, veli: Što mislite, možda je to mama ipak rekla samo u efektu? A ovaj kao zna kaj je efekt, a pogotovo prepoznaje lapsus linguae. Eh. E da je bilo efektno je, a da sam rekla u afektu, pa i nisam, jer idući put, pazi, reko meni moj prijatelj koji ima takvog momka doma: Idući put Vi pozovite muriju. Ako ne, pustite nek zove on, i ODMAH, TAJ ČAS NA HITNU DA GA DOKTOR PREGLEDA DA VIDI JESTE LI GA TUKLI! Lepo moje pametno, eto zašto imam muške prijatelje, sve pet dok ne dijeliš krevet s nekim!
Naravno, pet dana sam bila u šoku, prolazim kraj ljudi, ne vidim ih, zaustavio me Pero ono u pothodniku, žene na poslu pitaju – ko ti je umro? A ja ne spavam, ne znam kaj ću, pričam ukratko jednoj Sanji u tramvaju, bile trudne u isto vrijeme pa zna sve, zinula žena, veli Seka, nakon svega onoga kaj si napravila za njega, pa kako, pa kako, pa kaj da ti velim, reko ništa, Sanja, drž ti svog Damira, imaš dobar brak, veli pa on nam sina pojel da mi to napravi, i tako, čuvaj se, ne daj se, bok, brzo sišla, na posel. Odradim na socijalnoj skrbi jer su mi (sasvim slučajno, a ja sam trebala znati) rekli da će tamo doći prijava od murije, bili mi kod psihologa, prijava nije došla, al stigne do 2010., i tako. Veli meni čovek, oćete nadzor, znate ovo je problem. Velim (viknem) oću, dapače, odma, joj, guba! E, bumo vidli, znate, levo, desno, kad veliš ljudima nadzor, svi se zaseru. Isto ko one kamere po firmi. Ma mogu me snimati i na zahodu. Doduše ne svrbim si rit i ne kopam nos po hodniku, ali ako me zasvrbi ili mi bu nekaj u nosu, ne garantiram da nebum, nije po bon-tonu ali je dopušteno po Ustavu RH, ali i tak nemam običaj ići okolo i čohati se, nosu si prilazim samo s rupčekom, prema tome ništa sramotno nisam u stanju napraviti da me optuže, ali saznajem u tajnosti, s vrha organizacije da moram biti pod kontrolom. (Nisam ni ja veslo sisala, dojave od bivšeg, znam i šta, a nema fakat veze s mozgom, ali dojava je dojava, nema tu! A nemreš mu vratit kad on nikad nije radio. Kom da javim. Onoj njegovoj pa da mi opet veli da joj popušim, ajme Gospe moja! Čekam ja da vidim ko će na vrh nakon smjene uskoro pa da tražim 5 minuta za razgovor, nisam ja baš nepismena.) A dobro, nakon onih 20 godina kontrole fakat mi mogu još samo staviti lisičine i kuglu na nogu, a ako je uz to dozvola kretanja centar- Novi Zagreb, kaj ćeš više.
A ono, nadzor doma, oh, dapače. Oš klinac, oni mene s tim plaše, a imaju problema, u novinama je samo vrh ledene sante kaj se sve događa, sad bu oni meni nadzor koji državu košta, a sve jer se neki pubertetlija pomamio i pozval muriju. Kak sam glupa! Trebala sam reći da neću, možda bi ju dobila. E, viš, čim se mali vrati, ja šamarčinu pa ponovimo stvar. Moram razmisliti...
Je sad to sve kakti malo drukčije, i vlovila sam ja dete u mutnom, pripremila mu doručak ko princu ujutro, aždaja otišla na faks, i mali nema uzmaka, a ja sve na finjaka. Ništa povišen ton, kontrolirano sporo pričam, spremim ga za školu. Reko, jesi kaj kužil. Veli on: ne znam!
E reko, Seka, bogtemlatno, ubiuzmipasepušku, jebote tramvaj, koji ti je klinac bio da se udaješ i rađaš decu, eno opet aždaja oće da me otfura na faks da me pokaže ko rijetku zvijer, ne vjeruju joj da ne ginem da mi se uda, da nisam ko “svaka majka jedva čeka da uda kćer i da postane ponosna baka”, odjebi situaciju, eno čitaj kaj piše Vedrana Rudan, ona još ima i muškarca kojeg voli, ja sama ko duh, koje majčinstvo, reko šta, imaj ti dijete 5 komada djece i oca im, ali: Prvo mene pokopaj, imamo grobno mjesto, i nikad, nikad, ali nikad i baš nikad, i ni onda iza nikad od nikad – se nemoj potpisati državi. Imaš sinagogu, crkvu, džamiju, bog, ako ga ima, je jedan, ali ne potpisati ni kod javne bilježnice ni teke ni sveske, ništa državi, najebala si, uz to nek ti ljubljeni bude prijavljen negdi drugdi, tu samo plaćaj vodu.
Ona se cipa ka zvizda va Splitu, veli ti si otkačena. Reko jel znamo kaj je amanet. Znamo. E reko', da ne velim da te zaklinjem, to je teško, hrvacki je sjeban jezik, amanet dakle, naja potpisa, i čim dijete bude htelo učiti govoriti, prvo nek veli tata i nek njega zove u noći kad se zbudi. Nema takve djece kakva si ti bila. 9. dan otpo pupak, zauvijek, 20. noć si spavala durch-marsch, od pol 8 navečer do pol 5 ujutro, a bilo kasno proljeće a ja jutarnji tip i meni sve to odlično, al nema takve djece, eno ti mudonje brata. Brine ga jel mu pimpek dost veliki, sve o seksu pital mene, čini se da se tata još ni naučil, sve mu objasnila majka, onako ko dva prijatelja, osjećam nešto je u zraku, pa kao ovlaš dodam, e, da, mišek, i ne moraš se brinuti, obdaren si, čekaj da se pročuje; osjetiš olakšanje u zraku, sve predavanje je i poslušal da čuje jel mu miško dost veliki. Reko nema frke, mama i tak stara kurva bila 20 godina, a potrošila ih par sto hiljada prije braka, pitaj mamu, mama znalac. E da sam bila pametna pa da sam još nudila (ovo jest šala, nije gušt sa svakim. Kažu da sam dobro izgledala, ali ipak nemreš sa svakim a i žena uvijek daje, osim moje Dubravke, ona uzima frajere ko bombone. Uzela i moje pa i mene ostavila.) Al ne znam kad, kad sam samo to i radila. Tak veli Bivši. Samo ne znam kad sam onda skupila prijatelje koje on nije, pročitala knjige koje on neće, da ne govorimo o školovanju i tako. Kurva!
Eto sve brljavim ko i obično, ovo sam prava ja, žalosna i jadna i mislim kako ću bez njega kad ode, a veli školska psihologinja, a nježna: Mama, vratil bu vam se za maksimalno dvije godine. Pa nastavi: Ja ću biti u penziji, mobitel nemam i neću ga imati, ali radite 50 metara od mog stana, imate informacije, najavite se i dođite na kavu, dočekala sam penziju i vjerujte, nisam se puno puta prevarila u životu. Reko puno? Niste nikad, kladim se. E, veli to bi bilo neskromno, nisam koliko ja znam, ali ništa nije apsolutno, negdje sigurno jesam.
Jebemumater! Kažu kad nešto tako silno želiš u životu, to i postigneš. Bivši je htio imanje to se znalo više-manje, opljačko me i kupio imanje i ima ga. Jučer mu kćer navršila toliko godina, a mali otišo k njemu, lajav ko mater mu, režem ruku da je to spomenul. Ma da si bolestan u glavu ne znam koliko, (ili sam ja još bolesnija pa ne kužim) ma kamen da proplače, kakva je to beba bila nasmijana, obožavala oca, toliko mu je bila slična. Kažu i psi su slični gospodaru. Sad me netko pita za kćer, ja velim, ako ju sretnete u gradu, prepoznate ćete ju, izgleda kao ja, samo toliko mlađa. I prepoznala ju jedna dama (jedna od rijetkih pravih! dama u Zagrebu). Jasno kad smo skupa, a tatu je vidla zadnje na sudu radi alimentacije koju nikad neće dobiti. Dobro. I tako je on dobio što je htio, riješio se djece, kad otškolujem malog, dobit će gotov proizvod i postigo je kaj je htel. A ja sam htjela s nekim se smijati, svađati, podizati djecu, imati prijatelje, ostariti zajedno. Ništa iz bajke, ali imala sam kuću na moru, stan u Zagrebu, vikendicu blizu Zagreba, auto, sad imam sebe, znaju moji blogeri koje imam da ubrajam i njih, i tako imam danaske puno tuge i glavni moto za ovih 5 godina koje još želim živjeti: Ništa na silu! Svaka sila za vremena. Tesao me i tesao 20 godina i puklo. Veli Božo Konj, ostal je bez familije. Ne shvaćaš, nije to idiJote ko da ti ostaneš bez familije. Pa on je na tome i radio. I poslije, kad je otišel, išo mi napraviti dišpet pa ispalo za mene da bolje nije moglo, hvala mu, e da je znao, braco, ne bi sigurno. Ja bih danas bila mrtva, aždaja u ludari a ni mali ne bi daleko. A moja će se želja valjda ostvariti u idućem životu, ak niš drugo, zato jer sigurno neću željeti ni drugi život a udaju još manje, daleko bilo.
A šta ću s osjećajima. U kanticu, veli zver, pa na ribolov. Vidi somova braco, sami se love. A dvonožnih somova oko mene, ne trebaš ni pecati! I sami bi došli još i uselili se. Some, neka druga rijeka na te čeka.... Umorna, umorna sam, prijatelji, umorna, i od muža i od dice, umorna...
Post je objavljen 24.05.2009. u 18:52 sati.