De gustibus non disputandum est, a znam puno pametnjih koji ovo ne znaju a pametniji su od velike većine.
Možda i postoji, ali ju osobno ne mogu prihvatiti jer mi to život ne dozvoljava, tu krizu srednjih godina, nemam ja vremena za to. Kad? Kad dotepem doma 23 tone hrane i preksutra zmišljavam i kombiniram kaj bum skuhala. Uništavaju hranu, ne da jedu. Jedno veliko pa jede, jedno se razvija pa jede, pa kad se setim da celi dan nisam jela (čitaj nisam stigla), jedem od 7 do 11 navečer, sve kaj mi dođe pod ruku, pa se čudim kaj sam kolka jesam.
O ukusima se ne raspravlja u svakom iole pametnom društvu, veli nekidan neko, nego se onog ko misli suprotno, upuca! Ali ne mogu samo jedno ne pokušat raspraviti. Ono nije ukus ni okus nego pojam. Srednjih godina. Zakaj se opće govori o godinama. Kad neko (ovo je moj blog a ja sam pod snažnim napadom iskrenosti jer sam ustala u pol pet da me klinjo ne bi zbudil u pol sedam u subotu ujutro, a koju subotu, je li, čekam celi tjedan kad inače ustajem u pol sedam!) dakle, zasere neko stvar, odma pitamo kolko taj neko ima godina. Pa joj, mama ti je stara, treba je razmeti, to su ti godine. Jest to goli! Nekidan na specijalističkom pregledu s tim istim klinjom, kad jedna mama tak, 20 godina mlađa od mene, drži svoju i detetovu jaknu, njemu neku papicu, svoju torbu, i tak, saginje se i oće na dete obući svoju jaknu. Iskomentira sama sebe punim plućima da je luđakinja kaj se tak rastepava oko klinje koji stoji ko voštana figura, ne jebe ga mamin trud; i pocrveni žena u neugodi kad kuži da ima publiku (moj sin pitaj boga di s mislima, ali ja svepristuna i nedajbože da ne progovorim). Velim gosođo, nemojte si uobražavati da ste jedini. Kak tekst nije nježan, zagleda mi se u njušku, odma se nakesi i veli, joj, znate, meni se to češće događa. - Ma nemojte, oćemo sad s klincima na sok pa da vam ispričam samo jedan moj dan. Sretna sam kad tramvaj pogodim. Ma samo kaj se nismo izljubile.
Ma samo kaj ja 11 godina delam u Centru grada i s kolegicom prošećem do Glavnog kolodvora, ona na vlak, ja čekam tramvaj, NORMALNO DA JEBENE ŠESTICE NEMA, nisam joj se ni nadala, reko ak dođe 4, idem na drugu stranu pa do mosta pa kaj Bog da. Kad, normalno, kog buju pitali nek mene na stanici, bilo koju informaciju (uglavnom onu koju ne znam, ali NIKAd ne pročitam ni novine na miru, bar troje me nekaj pita, moram provjeriti kaj mi piše na majci na leđima); E, već deci idem na živce, idemo nekidan po cesti, veli mala, eno onaj mladi lik kaj ide u susret, sad bu te nekaj pital. Nepogrešivo. Mene to ne smeta, ali ak neko traži kog bu pital nekaj u masi od 1.000 komada homo sapiensa, pital bu mene. I tak na kolodvoru pita lik jel dvojka fura za Autobusni kolodvor. Ja ga gledam i velim: gospon, sramota, ja sam zagrepčanka al nemam pojma. Aj pitajte kog drugog i ja bi trebala do tam (pa na sedmicu, ko bu u šesticu ušel na Glavnom, ako se i pojavi). Okreće se jedna žena srednjih godina (i lik je bil srednjih godina, normalno, a i ja po nekim autorima, dakle, sve kriza srednjih godina) i smješka se suosjećajno, veli gospođo, nemojte se sekirati, to se dogodi, je, ide duja prek Autobusnog. I svi tri se sad smješkamo, a sve još uvijek u srednjim godinama, i sretni ulazimo u duju koja ide prek Autobusnog kolodvora, mamu mu poljubim, gdi nema ljeti taksija ni za lek, a fort se buniju kak im je teško. Ćuku i pol, od pol jedan do 2 nije bilo taksija. Osjećala sam se ko da čekam šesticu!
Koje su to srednje godine? Pokojna stara priča s frendicom, posle meni prepričava, tad su obje imale po 60, svaka, a bila prisutna frendicina svekrva i njena frendica i konstatiraju kak je njima lepo (svaka po 82) među tima mladima (od 60). Mojoj kćeri su srednje godine ono između 27 i 30. Za mene opće ne zna kak plazim po zemlji i sve mi oprašta (ona meni, što smatram pogrešno postavljenim činjeničnim stanjem) jer se hoću zekati s njom i otkad sam se riješila njenog tate dajem joj nofcih kolko imam i priuštim joj sve koncerte, izlaske, kave, što me mjesečno košta nešto više, je li, od 500 kuna koje bi njen tatica trebal za nju mjesečno plaćati. E to je, zna ona, zato kaj sam stara, pred smrt, pa da joj se odužim kaj sam izabrala baš tog krepila (relata refero) njoj za oca. A ni gledala Opru koja je tumačila da sami biramo roditelje, ta glupost bu me ubila. Al dobro, neki vjeruju u Boga, neki u tarot, neki grah hitaju po stolu ili imaju staklenu kuglu, a neki drvenu nogu, pa je, a niš nije dokazano (osim noge. Vidi u Alanu fordu). Vjeru ne diram jer vidim da autosugestija pomaže, a tarot mi je hitil profesionalac, pa kak mi je opala karta ja sam bogata, sretna, zaljubljena, jedino mi nije mogel skinuti godine i kilažu, a u zbilji čekam da mi ocapare crkavicu kojom dižem djecu, eno i advokat mi pogrebal po novčaniku jučer, opće živim u svojim srednjim godinama po tarotu i beskrajno sam sretna. U pizdu materinu. Kaj sretna, živim u oblacima. Ko Igor Šećerko, samo čekam nekog Tenka da se strmopizdim s oblaka i budem sretna još to malo kaj bum živila.
E, srednje godine pa i kriza bi mogle biti one godine između dvije, recimo ono, 20-a godina, jer je između 19 i 21. Al kam onda staviti i pod koji naziv 19 i 21? Eh.
Sjećam se gadnijih kriza u svom životu nego navodne krize srednjih godina. Ili je kriza ili nije, koje godine! Sjećam se očajne nesigurnosti i samodokazivanja na sve mile, a nešto više nemile načine u pubertetu, u zrelosti komplikacija sa starcima (njihovim problemima koji su se lomili na meni), pa na poslu nezamislivih (nisam bila pripremljena ni - č), pa u neko doba super zdravlja i života koji je trebao biti plodonosan u svakom smislu, a rađalo je samo povrće i ja decu, brak za nepreživjetijebate, i povrat u prijašnje stanje, tj. pokušaj povrata jer su došle godine, pa ravnaj krivu Drinu a škina ti iskrivljena i boli.
Nema krize srednjih godina. Ima ak se petljaš s muškarcima. Ima muškaraca na tržištu kolko hoćeš. Svaki bi se i ženil. Ima ohohoho-oooo bogatih samaca koji bi se ženili. To jest, prešli bi k meni da odu od žene, nisu se ni rastali još! Da se ženi pokažu kak oni imaju gdi. Pa kaj se posle pomiriju, nema veze, svaki dan uglavnom slušam te priče. O, da, ima svega. Vjerojatno i oni misle o ženama slično. Hvala, moj status ostaje quo, kusam kaj sam si skuhala, još pet godina do šest i nek krepam brzo i bezbolno. Ne da sam u depri, odrekla sam se čak i kave, još malo dimim, i to bum prestala, odem tu i tamo van, pa sjebem 260 kuna na Čolu (očajno od najgoreg, ali dete je bilo zadovoljno, pa nema veze) i mislim bolje da sam čitala Vodu za čokoladu, što upravo čitam, i nalazim svakoj knjizi mane i nedostatke, pametnije bi mi bilo. Eno knjige Papisa Ivana, sad se to nosi. Dobro napisano, ali dvije takve grozne omaške da to fakat nemrem probaviti, čekam određenog gospodina do čijeg mišljenja držim, da prokomentiramo. Jer svako pročita knjigu, ali neko ju pročita, a neko ju – pročita. Fulam i ja, ima puno pametnijih od mene, pa me onda sram, a njima slatko. Pa veliju – pa ti si dete. Reko ne davi, ja sam u krizi srednjih godina. I tako. Pa se onda svi brinu uglavnom za moj seksualni život, niko ne pita- Seka, jel bi ti izašla s menom na kavu (nije do kave, može i čaša vode, al tak se veli) pa da malo popričamo, da izmijenimo koju? Ako to i učinimo, ja slušam, a on/ona ne. Tak da sam s prijateljima (uglavnom muški, imam sreće) samo – halo, trebam to i to. I obrnuto, kad oni trebaju.
E, jedan kaj je znal slušati jedino to je i znal, i onda se kaj? Ubil. A star ko ja. Kriza srednjih godina. Ili je čul moj život pa ga je to hitilo u depru. Pa se ubil namrtvo. Prije toga je rekel da je bil u ratu i da nema PTSP, ali da bi dal život za ovu zemlju, pa ko zna zakaj je zapravo umro. Htel biti u hrvackoj zemlji. Iz čiste dosade.
Kaj su onda srednje godine, onaj Jure u Blatu umro sa 96, veliju, ni bi' ni staar! Ona baba umrla sa 131 jer je opičila u kupaoni, inače se išla prati, valjda imala čvenk s nekim mladićem od 140. Ako ti je suđeno da živiš 40, onda su srednje godine između 18 i 22, kaj ne? Ako 60, onda su srednje godine od 28-32? Jebotesrednjegodine! Kriza ti je kad te prijatelj zajebe, kad ostaneš bez svog ja, kad zgubiš zadnju stotku koju imaš a doma nema niš za jesti, kaj buš deci rekel. Da idu tati? Kome, pardon, kome? Taj je u krizi srednjih godina još u materinoj utrobi bil!
Idem ja jučer pogrebenog novčanika (novčarke veliju da je hrvacki, ali to zapravo ni nije geltašen nego neka kutijica za 3 kn kaj sam kupila u NN, i taman je format za kartice, ono od Gradske knjižnici na dalje, deviznjak ni nemam, a kunsku nosim u džepu. U nadi da bu mi ju ko drpil). Idem ja alzo, i kak ne kupujem po gradu nego nosim hranu doma, ne?, vidim u izlogu remenje, reko idem pitati, kad veli žena, 900 kuna. Ideš DŽurDŽa! Naravno, ušla sam u butik kod neke pohabane stare babe bez šarma i šlifa, veli evo vam ovaj s popustom od 200 kuna, ja pogledam, već iznošen. Triput me promerila kak sam oblečena i namazana, a ja baš petkom volim biti dotjerana, to je zbog krize srednjih godina) pa joj ni bistro kak nemam karticu. Ne ova s tekućim, nego American, zlatni ili nekaj tak, kužiš. Na meni bunda (ekološka¨!!!!!!!!), crne mokasine, hlače koje se teško procijene, torba nije s placa, ošišana sam dobro, boja kose ko prirodna, niš babi ni jasno. I tak ja odoh, da joj ne bih tumačila, jer vidim da ju piči kriza srednjih godina, debelo prešla 65 ali fura stil ko da joj je 25, zgleda šaljivo. Ali ne mora znati da su: mokasine s placa, zadnji broj, mali, 38 (jel to mali broj???, s obzirom na moje srednje godine???), 50 kuna, hlače s drugog placa, stotka, bunda crna elegantna, kombinirana, ali ko zna koja sam kaj ju nosim, poslala moja Anna-Liese iz Njemačke, a taj neko joj je to dal zato kaj se rasparala postava na levom džepu. Kak niš ne stavljam u džepove, osim ključa u desni, nebum ni krpala! Torbu sam si kupila od čistog bijesa u nekom dučanu za 180 kuna i to sam plakala 2 mjeseca kolko sam hrane za potomke mogla kupiti za tu lovu, (zbog krize srednjih godina). Šminku sam dobila za ročkas, a muške sokne sam kupila (97% pamuk) na placu, jer niko nije kužil da ih Milka prodaje. Pa kad sam obznanila, sve babe u kriznim godinama navalile na Milku, a ona veli ma bila jedna veli tak srednjih godina, malo šašava, to su te godine, pa sve pokupova, brate, da mi jedne ostavi, ako, nema veze, ću ja nabavit, sam' vi dođ'te u poneđeljak. Sve su mi rekle babe, to zbog krize...
Sve si mislim da nam ni i država u krizi srednjih godina pa zato tak propala. Ne, ne bude ništa futur dva, nego: propade, prošlo svršeno vrijeme. Gotovo, ni kora od banane ni ostala. Pušiona kriza srednjih godina. Zorka, sretan ti rođendan! Moja Zorka curica, već i baka, ali sve nas nasmijava, tješi, tumači osnovne životne pojmove i objašnjava i sve je dobro, osobito kad ti djeca zaseru do daske, ona obavezno na strani djece i veli: To je u redu! A taj ton, to moraš čuti, odma presahne tuga: osim kaj je prošla svega i svačega i još živi na relaciji Split/Zagreb i obrnuto, i kad bum ju navečer nazvala ne bu znala koji joj je to rođendan, nije imala vremena o tome razmišljati! Nije imala vremena za krizu ni ovih ni onih godišč.
Post je objavljen 24.05.2009. u 19:22 sati.