Nisam se bivšeg oslobodila, neću ni poslije smrti. Reče mi neko – puna si gorčine, ženo! Kako neću, On je bolest. Sreća da su mi roditelji mrtvi da ne vide što je napravio s njihovih ruku djelom. Nemam morala otići im na grob. Rekla jednom moja stara - neću da me pokopaš sa svojim ocem (misla je da gori ne postoji. A kad je umrla i tak je svejedno, a lovu za novi grob nisam imala. Ni deci za kruh, koji grob crni!) Veli - rađe bih te vidla mrtvu na odru nego u takvom braku kakav je bio moj. Pa se ja ustvari za mrtvaca dost dobro držim, to uvijek ponavljam. Možda kao takva odlično komuniciram sa starim: Kad odem na grob, na grobu se sa starim pospominjem, velim viš stari kak pušenje šteti zdravlju, jebala te Primorka bez filtera (da te jebala, bazdil je stan ko kolodvorska birtija) i ona smrdljiva Opatijo bajna ti biseru južnoga mora ili tak nekak, pa Filter 57, kae, bractvo i jedinstvo, slovenske cigarete i to, e, stari, tu ti je bolje di jesi. Doduše ti i tak nisi hodal po birtijama, ali nesme se više pušit, znaš, a ti si svoje tak popušil i u logoru a posle i od jedne i od druge države pa još cigarete. I tako, usput tu na grobu zapalim jednu, radi svečanosti trenutka i ilustracije govora, sve ja to pred kćerkicom na glas, ona malo čudno gleda, oće i ona cigaretu, reko ništa (pa si je sama zela) a njemu zapalim lampaš, i mami i tako. Mami na pogrebu nisam plakala, odjecala sam to, sjećam se, gleda me mali, imal 4 godine i pital me jel štucam!!!!! (starome isto nisam plakala. Kak smo živjeli van Zagreba kad je stari umro, Bivši mi nije dal da idem starom na pogreb, da ne bih srela nekog jebača valjda, on je otišel, i tak sam izgubila zadnju šansu da si brata vidim! Mislim, živoga.). Nekidan sam pustila suzu mami na grobu nakon 5 godina što joj nisam bila na grobu; muči me savjest. Pita me ćerce kaj ti je, oš rupček, reko neću, idemo do babe tvog tatice da viš po kom si dobila ime, on ti je po njoj dao ime, ja nisam imala pravo glasa, letila bi ili uvreda ili šamar, nema tu, a posle si je baku proglasio kurvetinom jer mu staru nije odgojila. A samo pravi znalci znaju da postoje i neodgojiva djeca, koja posle prerastaju u neodgojene ljude i nemoguće nakaze stare, ima 75 godina još se troši ko štuka. Ma to jal govori iz mene, ajde, priznajem! A takva ti je ta baba, kćer od ove što tu leži. A i prezime ti je jako sestro draga. Vraćam ja djevojačko, slovačko origigi, da me šejtan ne salijeta onako mrtvu.
Daj reko, mala, idemo gledati imena i smijati se. Ona ima neki dokompulzivno defektno dinamički-iritantno-manijakalno-PTSP-depresivno-prekompulzivni-neurotični-financijsko - neki - poremećaj, ide na pogreb ili na groblje i roni suze od smeha, guši se u suzama, pitala sam psihićku o čem se radi. Ona me gleda, veli ovaj čas se više ne mogu sjetiti točno kak je rekla, uglavnom - tu nekaj ne štima. Je li ta osoba normalna? Reko je, gospođo doktor, ne gledajte me tak, ne radi se o meni. Da nisam normalna to znam, ali još nisam opasna po druge. Ja ne plačem na pogrebima ali se ni ne cepam od smeha, a to objašnjenje vaše, oooodlično objašnjenje, tolko znam i ja. Veli mi prijateljica, ti si pomaknuta, nisi ti sva. Al baš zato te volim. Dobro, onda smo hodali po groblju i ja se zgražala tuđoj tuzi i pomalo imbecilnim porukama što ostavljaju preživjeli, ko da je taj kaj je pokopan sad tu i čita posvetu, to mi je blesavo i u novinama. Fino napišeš javnosti – javljamo vijest tu i tu i jako patimo pa ko kuži ko ne, ali taj i taj kog sam volila je malo umro i nema ga. A ne – sine, tata, mama, ja patim. Boli njih batak, oni više ne pate, gotovo je, presuda pravomoćna i nema natrag. Al ko sam ja da sudim, nego ovoj mojoj to smešno, pa veli ideš DŽurDŽa, kolki grob i tak skupi, mogli su drugom detetu stan kupiti, piše naime tamo da i brat pati, ne? (a to stan – njen rezon, stvar recesije i momentalnog stava, studencki nemiri i to i standard i to). Velim, gle koka, to drugo dete već ima sve kaj mu treba, al evo viš, nema više brata, tu mu je, o tuge. Veli ona kaj me zajebavaš, rekla si – ako nemaš dušmanina, majka će ti ga roditi. A velim čim se ti baviš, crna ćerce, reko', nemoj brate, to je iz Biblije samo malo uprošteno (Matej 10.36 – čovjeku će neprijatelji biti njegovi ukućani, kaj ne?). Gledam, s druge strane, a ono isklesan portre(t) veli ona jebate kolki je lik, taj je dobro krkal. I onda ti ostani buraz normalan. Pa ona vidi nacionalnost pa počne nabrajati pripadajuća nacionalna jela, prevede neko arapsko ili tursko ime koje znači sitan – mio i to, a lik ima garant 195 i jedno 130 kilograma onako odoka isklesan lik, kao zna ona od čega je taj bio težak. Nije od jabuka sigurno. E, al nju dotuklo doduše, nije znala ko je Pelaprat ili kak već, ali tak nema puno francuza na Mirogoju pa nema veze.
Nedavno smo pokopali majku mog prijatelja, ne samo što je bila gala žena nego što je takvog sina rodila, mog prijatelja, on je faca od formata, to jednom majka rađa, to fakat nema nigdi, čast svima,ima krasnih ljudi a imam puno godina i svašta sam upoznala, al ovak nekaj!, aj dobro. Bila baka stara i tako, a kak svakom dođe smrtna vura pa i ovozemaljskim anđelima, reko' kćeri: Mala, ak se tamo, tada i to, počneš kesiti, ja bum te zatukla na Mirogoju pred svima, ko Garfield pauka! Niš, bila je mirna, ali veli ipak: Ak ideš izraziti saučešće, ja idem doma. Eto, eto što odgajaš 3 x 7 godina i na kraju sam napisala, isti dan, SMS, dragi prijatelju, bla bla bla, nisam smjela ni blizu, sori, ti imaš 3 komada dece, apeliram na tvoje razumijevanje, a baš sam našla kad ću ga tražiti (razumijevanje), ali eto bile smo. Seljače dvije. Takvom čovjeku ni ruku ne stisnuti. Kaj da radim, ova bi zbiljam zbrisala doma! A koliko je samo za nju napravio, ma ona ni ne zna. Neš ti razumijevanja od djece. A još sam mu dodala, gle, ja sam dve godine starija od tebe, pa ću prije, a ti mi ne moraš doć na sprovod, osim ak mi hoćeš otpjevati jedna pura tri pandura, svakom dođe smrtna vura, a znam da nebu. Viš, ne znam jel ima sluha za pjevanje. Za ljudsku dušu i nesreću ima, blagoslovljen bio.
Tolko o mom očaju ovih dana, pa malo prošireno, pa sad ti voli svoje muškarce. Već sam rekla, buraz otpizdio davnih dana u drugu zemlju, sin i bivši muž mi vade ostatke života iz ovog prestarog tijela, ćaća umro, šta ću, e nekidan mi hofira jedan fin momak, jedno metar i po, naravno još priženjen, a moja generacija, veli on meni u hofiranciji (stojimo na cesti, sreli se nakon mjesec dana, znamo se poduže): Znaš ja još mogu. Ja pitam – A kaj? A on pocrveni, pa veli – pa znaš, ono. (MAJKETIMILE, IDEŠ DŽURDŽA????!!!!???) e, nemrem reći, fin momak i to, veli kak sam komad, da on voli punije, i onda počne pričati o kolonoskopiji koju je tih dana napravil i na koje mu je sve izlaze zrak izlazio i kako, e čovječe, muškarci znaju izabrati temu, nije ni o autima ko onaj s reklame, drito o sebi, e, reko hvala neću na kavu, žurim povraćati iza autobusne stanice (jebate ko je zmislil staklene, sve se vidi!!!). Da drugi put kad se sretnemo. Reko nema frke. Onda bu valjda o tome kakva mu je bila stolica. Bože, čitaš li ti moj blog? Ti si kažu, svemoguć i možeš činiti kaj te volja i stigneš i nas sve poloviti pa onda i pročitati 800.000 blogova, pa vidi ovaj dio barem, di su ti muškarci koji imaju svoju neurednu i zapuštenu garsonijeru, koji mi se ne žele useliti, koji voze bicikl ili auto, a ne da mene pitaju odma imam li auto, radi njihovog komfora, ne?, i koji imaju smisla za humor i neće pričati o hemoroidima? Nema veliš. Znam ja da nema, samo ja to onako nabacila ako neko pročita. Da se lakše razme.
A, zajeb, a, ne, nisam ja bez muškaraca, aaaa, ne: E pa: Ala(j) su se zato muškarci mog života pokazali. Prvi prijatelj me zabunom nazvao. Gore spomenuti. To je zapravo prijatelj mog bivšeg pa kako je izuzetno pismen, zna on s koje strane duva levant. Mi ne govorimo o bivšem, ja znam da su oni u kontaktu, ali ovaj pak neće pričati o meni jer kaj god bivši pokuša opanjkati, zajebe se, ako mi je neko prijatelj, zna sve moje ljigave ili kakve već, tajne, nemre niko njega iznenaditi osim da mu slaže da sam muško. Neće ići. A kad mi je teško i kad mi bivši napravi pizdariju kao sad, onda me ovaj utješi lijepom rječju, i uvijek ta riječ sjedne kako treba. Ali taj ne naziva. Kad ga trebam, pošaljem SMS, on niš ne pita nego napiše: Drž'te se! Pustite ono – Umri muški! Živite ženski, žilavo i mudro ko svaka prava žena. Šaljite već jednom broj tekućeg i kolko da vam pošaljem. I da me niste zamarali vraćanjem! Tako živi taj sloj društva. Njemu je dan prekratak i da je 48 sati. - A to s lovom neće ići, ne vjeruje da ne posuđujem bez vraćanja, oni dvoje staraca nisu nas djecu tako odgajali. I tako pritisnuo krivo mob i baš se oboje razveselili, ima 2 godine da smo kavu zajedno pili. I mi se fino napričali.
Pa drugi muškarac mog života, drugi prijatelj, veli - kaj si umrla, Krava stara (to je jedan Stari Konj još s faksa) i kaj se uzrujavaš, odi s nama na izlet. Jesi kaj zmršavila? Nisi. Spavaš? Ne. Aha, čitaš. A čitaš kaj, doma u krevetu mesto da odeš u prirodu. Nisi ti ni krava, krava jedna stara, bogtenemarad! Aj bok nazovi ak kaj trebaš, samo me ne pitaj za lovu, nemam. (Ko da ja to ne znam, konj, velim, konj!).
Treći mi šalje SMS, veli evo našel sam telefon, u blizini sam, kaj s tim. Reko dođite i montirajte. I skuham mu jadnu kavu, niš on ne prigovara, još me fali kak je kava dobra jer mu takva paše. Njemu je sve dobro. Kad nije onda me izgrdi i posle provjeri jesam ga poslušala. Al nikad ne prigovara, ne predbacuje, čak ni vlastitoj ženi, i ne spočitava. I još nešto što nisam nikad vidla. Čuješ li neki dobar štos, recept, domaći lijek, on tekicu, gospon inžinjer, taj mozak radi matematički, ovi spomenuti su društvenjaci, on velim tekicu i piše. I lansira. Veli svaki dan nekaj moramo naučiti. Nulla dies sine linea.
Četvrti veli: Kak si ti normalna ženska! Kak ti sve razmeš, viš možda je greška kaj je moja sestra mlađa od mene, a ti si malo starija pa se zato s tobom bolje kužim. Samo moja žena i ti tak reagirate i prihvaćate me. A ja njemu: Gle, sestra ti je sestra. Ja sam ti prijateljica. Žena ti je izbor isto, a ne rod rođeni. Imam famoznog brata ali o istoj temi s njim bum se posvadila, a s tobom nebum. Joj, viš, sad sam se setil, veli, čuj, onaj bicikl od maloga bum ti složil, samo da mi kćer ozdravi, moramo sad biti s njom. Nemoj kupovati drugi, nije vreme za bacanje novaca. Naravno da je htel platiti bicikl koji mi ne vozimo a ja sam mu ga šenkala, napumpal je gumu na benzinskoj, veli zakaj mi to opće daješ, reko uzmi i vozi dok te nisam prijavila, nije važno. Vozi. Nemoj da čekam odvoz glomaznog smeća ili da mi i taj ciklač neko drpi, to bi bil treći ili četvrti. I tak pričamo u kuhinji, deci zgleda predugo pa došli i oni pričati. Da jel to neki moj novi prijatelj. Reko je, 40 godina se poznamo. Osim kaj to nismo znali. Radila sam s njegovom ženom, a on opet dečko iz istog kvarta, ali kak rasteš tak i stariš, promijeniš se, gledali smo se kad su nas upoznavali, pa nikak složiti kam ko spada, di buš to skužil nego u birtiji ili dok beskonačno čekaš autobus ZET-a, na najprometnijem raskršću u Zagrebu, di ne vozi tramvaj, ali prolazi 6 (šest!) autobusnih linija, ali ne, i ne, nikad onda kad ti čekaš!
Ima još, pazi: Idem doma najađena i nabrijana a u pothodniku Pero prodaje svašta. Butik Pero. Ilegalac u pothodniku, pa kaj!!!! Velim trebam traperice. Veli evo, cijena, prava sitnica. Pa spusti za cenera, pa još na rate. Znam ja da on nije na šteti, ali eto, razvili smo neku vrstu povjerenja, simpatije, ima nešto u takvim ljudima, zna taj kaj je život. Izletio doslovce pred mene, ostavio mušteriju samu i: Veli: jesmo bolje volje, vidim ovih dana niste dobre volje, i frizura je tu i šminka, i naočale, ali vidi se ne valja nešto. Naravno da sam njemu sve ispričala. To je čovjek sa zemlje. Sa sela. Taj zna kad mu velim da sam studirala da sam studirala, kad sam rađala da sam rađala, kad sam kopala na 50° C u hladu, da je to kopanje na 50° C, da se zagoreni ručak ne ruča, nema tu, tom najmanje moraš pričat. Kaj će čovjek, veli, proći će, nemojte da se ne smijete, ja sam navikel da se vi smijete kad prolazite. Eto i Pero mi prijatelj. Uvijek mi ispriča neki prosti vic i onda se zacrven i nek se ne ljutim. Reko Pero, samo da me niko ne traži pičke, (dobro ne velim njemu tak!) - odma prijatelji! Zato ovi gorenavedeni svi sretno oženjeni, sve žene i ja se poznamo i međusobno poštujemo, nema tu, ja sam rekla svakoj ponaosob: Ikakve li sumnje, samo sumnje, ja se povlačim i ništa, nikad više. Pa nisu ni one glupe, malo me proučavale i ustanovile da sam totalna bezveznjača kaj se tiče muškaraca, pogotovo kaj su upoznale bivšeg, kuže da se na mene lijepe samo bolesnici, znači njihovi otpadaju u startu, i tako mi funkcioniramo. One sretno udate, ja pošteno prijateljujem s njihovim muževima, kad je prilika cela njihova obitelj i mi okrnjeni (i zato sretni kako ko, sin ne, i to), a deci im se setim na ročkase i svi sretni i zadovljni.
Post je objavljen 20.05.2009. u 11:50 sati.