Jesu ovo ženske gaće? Bogme su to ženske gaće. Jesu ovo velke daće? Bogme su to velke daće! Je li ovo jedna pura? Bogme je to jedna pura. Jesu ovo tri (dva?) pandura? Bogme su to dva/tri pandura. Ženske gaće, velke daće, jedna pura, tri pandura, svakom dojde smrtna ura.
Morti sam negdi pogrešila, ovo mi je vrhunska pojema, a babe u narodnim nošnjama, lepe, prepune tvrdog, vlastitog sala i previše rada, da ne velim debele, pa rumene, pjevaju i istovremeno čehaju perje, na zidu petrolejka, nema bloga, ima boga, nema foruma ima pjesničke forme, ma da se smrzneš od ljepote! I nije bilo salmonele i niko nije bil alergičan na to isto perje, eh.
Je li ovo moj blog? Bogme je to moj blog! Je li moj bivši muž vrhunski kreten? Bogme je moj bivši muž vrhunski kreten! Jesam li jedina koja tako misli o svom bivšem mužu? Bok i bogme, nisam. Ali svaka može reći kaj joj je njen izvodil, a ja nemrem prebacit ni na tastaturu. Uglavnom, svakom dojde smrtna ura, a ja mu želim odlično zdravlje i dug život, dabogda dohvatio onako realno 200 (slovima: dvijestotine) godina i napravio još koje dijete onoj svojoj mladoj groznoj i strašnoj priležnici, na koju je sve prepiso što glasi na njega (kupljeno mojom lovom), a sve da ne bi morao davati za našu djecu po 500 kuna mjesečno, e, toj nemajci vlastitog joj djeteta, zbog mačo lika s velikim pimpekom i malom pameću, koja je svog 6-godišnjaka ostavila ocu, njoj želim 150 godina, nju tak ne cijenim ko njega. A možda je u pitanju i (ne)ženska solidarnost. Al čekaj sestro da ti sin dohvati 16-u godinu pa kad počne izvoditi pizdarije ko moj, dobila buš nož u leđa, ne samo ove strahote koje sam proživaljavala ova dva mjeseca. Bože, ima li te? Alooo, veza!?!?!
Ajme di mu je ona prva ljubavnica, srce slatko, nježnica i nesretnica, kolko sam pohvatala dok je mali još pričal. O njoj je uvijek pričal i kak nas to nije smetalo, viš, ovu kad spomene, ah, nakon onog kaj su mi složili, nije čudo, proradio mi čir na želučeku. A ono, nijednu ne poznam (fala, nit ne želim) ali ona je bila žena i po, brinula se za njih oboje, i bivšeg i sina mi kad je odlazio tamo, a žena bez dece, a nesebično, indirektno čak i za ćerce i mene, ono kad te neko u tom svojstvu ne dira i ne vređa, to je neka vrsta brige za tvoj integritet, jel tak, e, imala žena stila, mog zajebanog pubertetliju držala stvarno ko princa i smirivala ga, Štefa (to je radno ime, molim), kam bek, niš od toga, ta je bila prepametna i prepoštena i zato je i puklo. Nema veze, spasila se žena. I nakon što je doveo drugu u kuću, ovu je pozvao van na kavu (kladim se da je plako kak nema love i da je kavu platila ona!!!) i nagovorio ju da njemu i sinu mu kupi svakom po novi mobitel. I to kakav, da se smrzneš. Koji je to mobitel koji je pred godinu i pol ili dvije, koštao 3.200 kuna (ja ga ni ne toucham, samo gledam), a svoju Nokiju 3310 koja pomalo otkazuje (čudno nema ni 10 godina a napisala je ni par tisuća poruka...), mi je studentica oblijepila nekim kičastim plastičnim srčekima i zgleda ko nova! Jebate! E, veli moj sin, to tata plaća, te mobitele nove. Reko sine, je l' vidiš ovu maminu ruku, desnu. Da vidi. Reko znaš jako mi je potrebna, mama rukama zarađuje za majonezu, slatkiše, voćni jogurt i režije, znaš; ali ako tvoj tata plaća te mobitele, ja sad sjekirom režem ovu ruku do ramena. Nova sjekira, jasno, staru je uzel kad je odlazio, svaki dan tražim nešto čega nema odavno, sve što je stalo u moj auto, jer i auto je uzo, sve je odnio. Ostali dugovi i deca. Sve na D. Kao i Dobro nam je bez tebe, bestraga ti glava, a i ime mu počinje sa D! E. Onda je rekel da je tata rekel teti Štefi (još uvijek radno ime!) da bu on otplaćival mobitele kad bu imal nofcih. Ostala meni junačka desnica na ramenu, a mojoj nesuđenoj prijateljici kreda za još dva moba. Znam točno kak je to zgledalo. Recimo da je rata 200 kuna. Za prvu joj je dal 20 i rekel, bum ti drugiput dal za dve rate. I, reče bivši, nikad više! /A što reče ne poreče i tad smesta bivšeg nesta./ /Sad me vidiš sad me ne vidiš/, javit će se on teti Štefi s radnim imenom, kad bu opet nekaj trebal, a ona će popustiti kao što sam popuštala ja. Ja ne pucam okom ni na koga, meni se sve brate zgadilo, i da se ponovno rodim i za taj i idući život muškarci mogu biti samo prijatelji. Ali ona je mlađa, ima veću plaću, sama je, dao joj bog nekog pametnog ako takvih još ima. Molim izuzimaju se iz navedenog moji prijatelji, uostalom oni su i tak oženjeni.
Nisam pisala čini mi se preko mjesec dana, nabacila neki događajčić, Bogu i svim svecima sa svim anđelima za plakati, nisam misla da ću to ikad dočekati (glupa sam, kad moj bivši pokrene lavinu, SVE je moguće - S V E) a onda nastala predizborna šutnja. A nema veze s izborima. Danas zove frendica i veli – kae Majmune (ona je Koza) niš ne pišeš, ni SMS-ove, koji ti je vrag, ti si bar slobodna. Misli od muža slobodna. Reko', samo zvanično, a ti, oš se menjati, meni onaj tvoj, tvoje dvoje djece i sve obaveze, veli neće. Normalno. Normalno da neće. Niko neće! A ja ni ne nudim. Kad se uljuljam u svakodnevicu kaj da pišem, da plačem, znam ja ko posjećuje moj blog a znam i razlog: da se malo rasterete, svima nam je teško. Pa onda od svakodnevice, niš ni ne napišem, a kaj je to svaki dan, znamo: mali poludio, piče ga hormoni i bezobrazluk, prešli smo sve instance u gradu koje smo mogli proći da mu pomognem, ne mogu reći da sam naišla na zid nerazumijevanja, dapače! Osim, jasno, njegov, rezultat minus nula!! A novost je recimo -ono, posel, bežanje /bez auta sam a ni s lovom se nemrem pohvalit/ da kupiš di je kaj jeftinije, onda odjednom shvatiš da ti se cipele nisu razvukle od silnog nošenja (jer su jedine) nego da su se raspale, pa brzo na plac da kupiš nove za 5 banki. Pa onda kupiš dvoje, jer druge koštaju 3 banke. Aaaaaahaaaaaa, gle buraz stara se počastila, kupila si dva para novih cipela. Mislim nije TO uljuljavanje u svakdnevicu, ne kupujem svaki dan dva para cipela, nego buraz ono plac, posel, doma, za vikend kava i Getro s Micikom, svaki dan nekom doktoru s nekim Ništa više ne nudim. Bogu nudim dušu, a on meni veli – miči mi se s puta, sama si htjela tu djecu, izvoli i otprati ih do kraja škole, odradi sad to. Hvala reko, nisi baš neki, znaš! A kak nisam sigurna da bum kad krepucnem otišla na Nebo, nisam sigurna ni da bumo se pospominjali, uostalom veli studentica da Raj jest Raj, ali u Paklu je ekipa.
Zato princ ide na maturalno, treba novi ručnik, sandale i kupaće, pa tringelta, princeza je bila u inozemstvu 5 dana, još visim jednu ratu, sad treba nove sluške i novu ćuku, princa treba otfurati na more da posunča pametnu glavu jer ga tatek nebu fural majkici na more, skupo brate, a babi ga nemre ostavit, ta bi ga zatukla, ja bi taj čas angažirala muriju da ga otmu, to definitivno nije normalna žena, to otac ipak zna. Tolko zna. Pa mati mu je, zna da je luda. A to kaj ja nemam sandale, imam japanke, nemam ćuku, imam Nokiju 3310, tam piše kolko je ćuki, i opet sve 5! La vita e bella! Idemo dalje, nešto kiselije, ali nesmemo se prepustiti, tak veliju, a sve u maj dokjumenc kiselo, pisala sam ja, ali nisam stavljala na blog, i mene žalosti čitati, di će moju prijateljicu Kozu, ljubi ju sestra. Evo jube, da ne veliš, a oli je vruće doli u Splitu, a, ono Skroz naskroz? Ako i je vruće ko u Paklu, rekli smo, ekipa!
Post je objavljen 20.05.2009. u 17:08 sati.