AnaM

Prvi maj, Prvi svibanj ili već kako ko voli, praznik rada-nerada.
Nikad mi nije bilo jasno zašto se taj dan ne radi??
Corona mi se popela više na vrh glave, pa neću o njoj, i baš ću slaviti iako nikad nisam (nije da sam napredna nego sam obično dežurala)
Ptičice, trubači, muzika, ove godine zamenili gladni vrapci i udaranje u šerpe i prangije. (to se opozijcija i vladajuća stranaka prepucavaju preko naše kože)
Za svečani ručak bi bila zgodna prasetina, ali momentalno imam u zamrzivaču korice od pečenog praseta označene kao „za susedovog Đekija“.
Juhica, goveđa sa knedlicama biće zamenjena juhicom iz kesice, knedlice ću smandrljati, mada ne znam kako od jednog jajeta napraviti samo za jednu osobu. Ako ostavim za drugi dan, ne valja. Nije što knedle popiju svu tekućinu, nego je i ta tekućina odlična podloga za razvoj bakterija. E neće mi praviti u kući pir bakterije i virusi.

Kolači definitivno ne dolaze u obzir, torta mi se ne da spremati, puter čuvam za večere, kakao sam pojela sa mlekom, orahe sa rezancima, ima samo gomila domaćih jaja.
Piće, obojene vodice ne volim, orginalne sokove popila, a alkohol neću sada postati solo trinker.
Cveće na stolu, tačnije cvet Prvog maja su karanfili, ili je to za Dan žena??
Nema u svakom slučaju rezanog, a ono u vrtu zabušava… Nema mece da mu priča, pa čeka. Na stolu će biti mace, kupljene pre dva meseca…pune prašine garant.
Izem ti praznik, ni Sunce nije gvirnulo…
Živeli
Budite vi meni zdravi, veseli i debeliškasti

Krenula sam kod frizera, ali se isprečio park.
Mora da su ovi parkovi mnogo nezdravi kad je u njih zabranjen ulazak. Razapeli oko dečijih ljuljaški i klackalica one trake kao u kriminalnim filmovima na mestu ubistva.
Frizerka samo slegnula ramenima i pokazala čupavice koje čekaju da neko odustane. Badava sam rizikovala život izlaskom iz kuće, ne samo moj, kaže struka neko je umro jer smo izlazili iz kuće… Nema sad mea culpa…
Planirani kafić ne mogu da procenim da li ja zatvoren, ili samo razapeo konopce.
Konopce??

Rublje da suše neće u kafiću, ali što ga znaš.
Možda to vlasnik zavezao da mu ne pokradu stolice.
Neki tvrde da je to dozvoljeno rastojanje od stola do stola.
Očito alkohol tu neće služiti, jer kako bi se posetioci snašli na odlasku.
Konobar hoda nešto u vidu valcera, jer je onaj koji je igrao tango sručio gostu kafu na glavu, a možda je to hteo samo da dobaci nekom čašu hladne vode sa ledom.
Krenule smo u kafić, nije da nismo, ali se zapetljale u konopce, jedva preskočile. Ja imala traperice, ali prijateljica sa suknjom porušila sav iventar.

Sledeći kafić ima pristup, radi, može i se naručiti, ali da se jede i pije ne može.
Ima samo za poneti.
Idi corono onom laboratoriskom šišmišu, nije meni do jela i pića, nego do ćaskanja u u kafiću. Gledaš ljude koji prolaze, oni gledaju tebe…
Milina.
Za poneti…
Ma nosi se… i odosmo nepopijene kave.
Budite vi meni zdravi, veseli i debeliškasti…

Sa svih strana, ali što je i najvažnije sa postova, mnogima uopšte nije jasan taj virus koji hara svetom.
Sad će meca da vam objasni.
Tamo negde daleko neko od šišmiša napravio gulaš, očito pomešao kinesku medecinu i vlašku magiju (kad pogledaš sa vodeničkog točka kroz krilo šišmiša nekoga, biće večno tvoj). I taj neko otišao u laboratoriju, za svaki slučaj,nije u bilo dosta što je kuhar Drakule, i tu smućko ovu beštiju koja zafrkava celi svet.
Beštija je vrlo specifična jer je ukinula granice, mutirala u nekog drugog vraga i drugačije se ponaša u svakoj zemlji. Kako ona, tako i zemlje.
Ne znam kako se ko bori jer čupim zatvorena 24 sata već drugi mesec, pa da iznesem svoja iskustva.
Beštija danju napada matorce, ali noću se okreće mladima, te mladi moraju u krevet, a matorci u londranje. Pokušali, nije da nisu, ali im se prispavalo posle 22h. Coronče besno, nema nigde ni pijanca poštenog da zvekne.
Pritaji se malo.

Tu je struka, koja odmah sve primeti, aha, znači coronče ne voli da vežba, pa otvori teretane. Aha, tu sam te ček’o, otvori frizerske salone, jer mužu u kući možeš sedeti raščupetana, ali obožavaoc tako nešto ne toleriše, pa otvoriše i kozmetičke salone. Narod se obezobrazio, šeta, primećeno je da bi i u parkove koji ne donose nikakvu zaradu, pa je tamo prilaz zabranjen. Tako tri četiri dana, onda za vikend svi u bajbok, i frizirani i oni što skaču po teretanii gde je tuširanje zabranjeno.
Kako se prenosi isključivo kapljično, ne kihati kašljati i raditi bilo što ustima. Poželjno bi bilo i leteti, jer se zadržava na nekim podlogama više, na nekim manje… još se utvrđuje…Cipelari se zalažu za hitan zakon da se posle svakog izlaska obuća baca.
Sedi u kući i gledaj vesti, svađaj se sa familijom, radi nešto.
Situacija se menja iz sata u sat, pa da post ne bi bio predugačak, a to niko ne čita.
( O simptomima, drugi put…)
Kraj za danas
Budite vi meni zdravi veseli i debeliškasti

Obično-neobičan dan
Jučer me iz najslađeg sna (doba kad normalan svet ne spava) probudi mobitel.
Stiže obaveštenje od ubačene aplikacije brojanje koraka
-Jesi li živa??
Odgovaram mu da jesam, ali da ne šetam od špajze do dnevne sobe sa mobitelom oko vrata.
Pomalo se navikavam na ove zatvorske uslove. Neobično mi kad dobijem pola sata za šetnju i vidim žive ljude.
I spremanje za izlazak je drugačije.
Ne šminkam se da se brnjicane ne zaprlja, jer novu ne mogu nabaviti. Nije što ne smem izaći, nego momentalno ih ima samo u sretsvima za informisanje. Ionako služi samo za dekoraciju, ali što sam zgodna na slikama, da ne veruješ
Na prošlom izlasku, dok sam menikenisala, policaj me zaustavio
-Hajde, hajde, policijski sat je počeo

Nisam znala da li da mu pokažem lakat, moderan pozdrav, ili da dam osobnu, ili da to uzmem kao kompliment jer je bilo 17.55h.
Uvek jurim pred rudu i nisam htela da zakasnim ni na ovaj sastanak sa samom sobom.
Prijateljica šeta 2metra od mene kao da sam šugava. Zakašljah se. Ne mogu da dišem ono mi začepilo nos. Nekoliko ljudi 10metara od mene se razbežaše. Vičem, kao prijateljici
-Moraću cigarete da ostavim.
Ona se smije, zna da ne pušim, ali oni ljudi se smiriše.
Mladi tata gura kolica sa bebom, a dečačić od 3-4 godine maše mi ručicama, mali muški zaštitnik
-Teto, teto, požuri kući, za pet minuta izlazi vuk.
Mali dečak, a pametan...
Danas imam ponovo izlazak, čekam uzbuđeno kao mlada prvu bračnu noć
Budite mi zdravi, veseli i debeliškasti…

Da mi je neko rekao da ću sama sebi praviti sarmice od zelja rekla bih mu da je lud. Nema šanse. Šanse nema ali stigao paket sa organskim zeljem, 20 listova.
Ćurke nisu uspele preskočiti ogradu pa im je njihov delikates propao, a meni dopao.
Gledam one listove, gledaju oni mene.
Opcija buljenje u ekran sa premeštanjem od fotelje do fotelje i nije nešto privlačna, ali ni kuhanje po nepoznatom receptu nije izazov.
Uzdah.
Guglujem sarmice od zelja.
Lako.
Piše napravi se za dvadesetak minuta. Taman do serije.
Faza 1
Pranje, uzela je 5-6 minuta, list po list. Malo sam izgubila na vremenu.

Faza 2
Popariti listove vrelom vodom1-2minuta. Za to vreme pripremiti nadev. Ne znam kako je to Google zamislio, ali dok sam parila sebe, kosu, one listove, vrele kao da su iz pakla izašli, nema šanse da seckam za nadev. Pristojna frizura se opustila od one pare kao da sam je peglala (moderno pre tri godine, sada ne)

Faza 3
Iseći one drške jer se sa njima neće motati. Preklopim list i lako isečem, ali se stranice zalepile kao da sam OHO-om namazala. Nema šanse da se odvoje.Biće za poklopac sarmica. Jedan po jedan list seckam. Na seriju i ne mislim više. Dobrih 19 minuta potroših.
Sve ostavljam, seckam luk, češnjak, ribam mrkvu, meso dinstam… I riža zanoveta, hoće posebno kuhanje. Nećeš rižo zapovedati, guram je u onaj bućkuriš, nadev.

Faza 4
Staviti na list nadeva 1-2 žličice, preklopiti sa strane i urolati. Žljičica za patuljke verovatno, jer pola nadeva mi se prosulo, trećina izašla sa strane, dva zrna riže se grčevito drže za list. Dobro, taj list ide kao poklopac.
Listova za poklopiti sve više.

Faza 5
Sve je nagurano, ostalo nadeva za sledeću sarmu. Da li je stigla vinova loza dok sam u praksi??
Mislila sam sarme staviti u veliku šerpu, sve stalo u majušnu šerpicu i još ima prostora. Sarmica nema puno, ali zato listova za poklopiti koliko voliš.
Sad samo nešto a la zaprškica odozgo.
Pećnica na 200stepeni, dok ne prokuva, pa se smanjuje na 180 i ostavi sat da se krčka.… Neću gvirkati pa što mu bude.

Faza 6
Gotovo sad samo da skinem zaštitne listove, stavim u tanjur, i kiselo mleko odozgo. Kiiiseeeloooo mleko?? Nema ga. Ima svašta u frižideru, jogurt, slatko mleko, pavlaka…
Sad ću da mu naguram pavlake, i neka se nosi…
Gde nestadoše onih 20 minuta ne znam.
Bilo je odlično, ali više ne pravim sebi tako nešto ni slučajno. Badava me Corona mamila primamljivim receptima.

Budite vi meni zdravi, veseli i debeli.
(Pavlaka će doprineti zadnjoj stavki)

Naljutila sam se, onako, baš baš, na sebe. Da mogu stavila bih se preko kolena i dobro izlemala. Neka me tuže za nasilje u porodici. Nije me briga.
Izolacija, pati se ceo svet što ne može londrati okolo. Spadam i ja u te sedačice po foteljama.
Normalni ljudi trče po kući sa krpom u ruci, čiste brišu sve cakli. Meni dosadilo, pređem preko nameštaja kao mačka repom.
Kućesedači najviše vremena provedu u kuhinji i tu spremaju prava remek dela kulinarstva. Meni se ne da otvorim frižider i gricnem nešto.
Samoizolači kao sav pošten svet, udebelili se. Meca se udebelila po zimi, sad bedinja, ništa. Naravno, nema te ženskice koja ne bi gubitkom kilograma sretno uskočila u traperice koje čuva za uspomenu od mature. Šipak, meni ni preko kolena ne idu.
Tako se zlopatim, gladna, paćenica, aj vaj, maj… nema kruha, mleko popila, kave na dnu, čokolade ni komadić, nesretna gladna ja.

I…
Stigoše paketi sa organskom, bome i neorganskom hranom. Brljam nestrpljivo, sve je tu i poklon oni božanstveni nezdravi bomboni puni marcipana, čokolade i ostalih loših izazivača.
Gledam vagu, beži ona od mene. Šutnem one traperice , nosite se kad niste dale da uđem u vas… i navalim ređati one divote na svoje mesto…
Lep je ovaj svet
Nisi gladan,
ako si lep
Nisu neki stihovi, ali se rimuje
Budite vi meni zdravi veseli i debeli

Živi ljudi na ulici.
Gledću ih svojim očima, ne tražti dalekozorom.
Posle skoro dva meseca u kući prvi izlazak malo je stresan.
Što bi se kazalo, zrihtam se i iskočim u vodu, to jest na ulicu, park, u krugu 300, 600 metara nije baš matematički objašnjeno.
Osobna u džepu, fotić u ruke, prijateljica paničar 2 metra od mene.
Vani sam
Sunce blista, pasonja se izgubio u nabujaloj nekošenoj travi parkića, vlasnik ga zove. Njima zabrana kretanja uporavo počela. Dobro su pazili da se generacije ne sretnu. Ne znam što su očekivali od susreta. Da je po njima nikad ne bih srela Glavnokomandujućeg.
Nikad nisam bila obožavaoc svoje generacije. Glavna tema razgovora su holesterol, šećer, tlak i neodgojena deca (tuđa naravno) divni unuci (njihovi naravno).

Što Blog.hr meci znači?
Kompjuterski potpuno nepismena nisam se znala ni učantrati u to čudo.
Ućiću unutra, ma na kozi orala.
Posle ko zna koliko pokušaja ubacih se nekako. Šta sad, pitanje.
Gledam one blogove, što bi muški rekli parim oči. Na njima sve skakuću neke zvezdice, svetlucaju pozadine, a meca na ružičastoj i deset godina kasnije.
Uhvatila sam se za blog.hr, kao za lenger da me vetrovi ne oduvaju potpuno od domovine. Svaki put kad ostavim post kao da posetim nekog kome pripadam iako sam daleko. Kad odeš iz svoje domovine ne ostaviš samo kosti predaka, ostaviš i deo srca koje te uvek vuče natrag.
Život te bacaka, tamo vamo, tako i razni blogeri pišu svašta. Od stihova do prekrasnih slika, od tužnih i zanimljivih događaja do postova dosadnih kao kuga. Svi su blogeri na neki način deo moje familije. Naravno kao i u svakoj familiji ima svašta, ali to smo mi.

Kako u kojoj zemlji, ali svaka ima neki svoj, najbolji način da spreči širenje bolesti.
Neke zemlje propagiraju da se svi uhvate za ruke, u krug valjda. Ne znam zašto me to potseti na mrak, svetlo sveće, zveckanje lanca i ahaaaaa buuuuuuu, dubok glas. Oko stola sede ljudi , drhte, zovu vampire, ili već nekoga takvog.
Druge zemlje, od onih koje tvrde da su svi ljudi isti, ravnopravni, a deli ih na milion načina, na doba starosti (to me peče najviše, jer nikako da se ubacim u grupu gde su šarmantni muiškići), na ženskice, plavuše, brinete, i kockaste (šatirane), pa grupa…ma šta sam navalila sa tim grupašenjem. Nije to blog da se izjašnjavam.
Ja upala u zemlju gde se stalno menjajui pravila, u cilju zbunjivanja protivnika, to jest Corone.
Pasonje se jedine izborile za svoja prava. Nećeš ti meni određivati kad ću sr..ti.
Srednje godište, kao uvek najviše nagrabusilo. Mora da rade, a onda kad bi se malo opustili, kući, u izolaciju. Ta Corona je neka raskalašna ženska, samo bi po birtijama išla, pa su zatvorili sve kafane. Pravi se kao da voli kazalište, kao išla bi gledati pretstave, i to su zatvorili. Srećom ne ide na internet, čula da tamo ima virusa… Aaaa gospođo, zort.
U takvoj atmosferi razvile se nesigurnost, tuga, ljudi se ugojili, a bledi, bledi ko smrt na dopustu. Još im povrh svega dosadno.Nije lako, sediš u fotelji, deset sati, a ti već peti put jedeš. Treba to izdurati.
Tugu lečiš sam. Šta raditi u četiri zida nego jesti, a na kvarcanje ne možeš. Dosadnim ljudima je uvek dosadno.
I nađoh ovo kao lek za sve Coronarne (ne misli se na srce) bolesti. Može se koristiti na više načina. Ko voli, nek’ izvoli.

Budite vi meni zdravi, veseli i debeli…

Dva meseca niko da uđe u stan.
Priznajem, bilo je do ispred vrata nekoliko uljeza, ali onako izdaleka. Baci on papirče, bacim ja olovku, i tako igramo rukomet minut, dva dok se sve ne ispotpiše.
Gledam i kroz prozor. Sećam se uvek mi je bilo žao ljudi koji se naklate na prozorsku dasku i satima gvirkaju kako život ispred njih teče.
Probala sam gledanje dalekozorom, ali badava, sve miruje, ni vetar da pirne.
Ko čeka taj dočeka. Srećom nije bilo ono dalje, ko ne dočeka, taj se načeka.
Svanuo je dan, ustvari, nije svanulo, bilo je već podne, kad u kuću neko uđe.

Nisam gledala ni odakle je, ni kakva je, samo sam joj veselo mahnula, a ona se smestila na ono lišće što stoji po saksijama (neki to zovu cveće, ne znam zašto)
Uletela buba mara…
Za sada imam i ja opciju izletanja, ali uglavnom iz sopstvene kože.
Nakupilo mi se i smeće. Spremam akciju kriminalac sa vrećicom u kasne sate. Biće to uzbudljivo jer se policija natandrmoljila da dežura 100metra od moje kuće.
Kolebam se između akcije hajduk i akcije uskok. Hajduk je sa oružjem na gotovs, pa ko pretekne.
Opcija uskok je privlačnija, skok do kontejnera, bacanje smeća, i skok natrag. Problem je što mi atletika nije bila omiljena, pa su skokovi bedni, ali zato košarka će dobro doći… Molim, ne zamiljajte tu scenu.
Šuška se šuška da će me puštati na pola sata svaki treći dan… Čeka se odluka da li mi treba povodac 300metara dug, ili se pretpostavlja da neću kršiti i to pravilo.
Budite vi meni zdravi veseli i debeli …

Zaštita…
Reč od sedam slova, a tako različito značenje.
Krenu njih dvoje na večernji izlazak i ona pita
- Jesi li poneo zaštitu??- sigurno ne misli da li je poneo rezervne točkove za auto.
-Jesi li nabavio zaštitu za poljoprivredu, misli se na vreće nekog smrdljivog materjala koje se baca na njive da bi se zaštitile od nečega i posle to jelo.
Zvoni neko na interfon i javlja mi
-Stavite zaštitu, dolazim.

Šta da mu stavim, mislim si ja. Najbolje da mu ne otvorim vrata. Navalio,
-Čekam, ja još uvek čekam, jeste li spremni??
Zavisi za što, ali spremna sam a i nisam. Pritajila se ja. Badava, opet zvoni, sad na mobitel.
Tandrmoljka mu, ovog se neću lako otresti, ne mrda. Kakvu li zaštitu očekuje od mene?? Da nije čuo da vežbam karate, pa da pokažem udarce odbrane. Vreme teče, a on nije ni nervozan što mu niko ne otvara. Čeka.
-Momenat, uf… šta da radim??Ma, pitaću ga pa kud puklo da puklo.
-Kakvu zaštitu, sve??
-Uobičajenu, rukavice i masku, doneo sam poštansku pošiljku. Spremite i olovku da potpišete.
-A, to, upadajte…-pritisnuh dugmence, i otvaram rajska vrata.
Dok se on penjao stavila sam rukavice. To je bilo lako, navikla sam za pranje suđa, ali ona vražja maska. Gledala sam na TV ekranu kako se nosi. Neko stavi preko usta i nosa do samih očiju. Neko stavi samo preko usta da bi mogao komotno disati. Političari stave ispod brade više kao dečija portiklica, tek da se zna da i oni imaju masku.
Nisam imala ruža na ustima,a i bolje da ne pokažem kako sam brblivica, znači preko usta obavezno. Frizura mi je dobra. Vitlaću sa kosom kao na TV ekranu, očito virusi ne idu u kosu. Oči kao oči, mogu da prođu.

Pobožno uzimam masku sa sve rukavicama, otvorih zaštitni papir. Maska je bila da se samo zakači. Imam lepe uši, ali minđuše sam ipak skinula. Ruke u zrak, otvaram laktovima, ne dodirujem ništa prstima, kao oni hirurzi kad ulaze u operacionu salu.
Smeška mi se mladić, ja mu potpisala što je tražio i ode.
Moj drugi izlazak, doduše samo do vrata, ali krenulo je krenulo, vidi se svetlo na kraju tunela…
Zaštita kao zaštita, ali frrrr sve na smeće, a ja na rifljanje po 20sekundi za svaki deo tela.
Ne znam kako vi, ali ne mrdam iz kuće i nije samo zbog pranja ruku, prala sam ih i ranije.
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli…

Šta je gazda, šetao bi??.
Samo da pročitam novine, oglođem kost, odmorim malo.
Sedi tu i čekaj

Sedim kao svaka poštena ženska i skakućem po blogu.
Miris…
Skačem na noge lagane, juriš u kuhinju. Krompir igra kan kan po šerpi, kuha se. Odahnem.
To je sigurno ona sa petog kata, ta ni jaje ne zna isfrigati.
Kuckam dalje.
Miris.
Zagoreli, očito gulaš prosipa miomirise po soliteru. Kakve su ove današnje ženskice, ništa ne znaju. Naručiti gotovo jelo su naučile, ali kuhati… To je ona ispod mene. Ustrajno kuha neke paprikaše, gulaše, sve što kad zagori tri dana smrducka po celom soliteru. Svakakvih nas ima.
Ćitam postove, ima zanimljivih, komentarišem.
Miris.
Kažu jedan od simptoma zaraženosti coronom je gubitak mirisa. Dobro je, zdrava sam.
Ovo je prevršilo svaku meru. Ne znam kako te ženske uopšte opstaju u ovom svetu. Da su neke mlade, pa da kažeš naučiće kuhati, ali sve to pamti ihaha.
Žedna sam idem po malo vode.
Kuhinja
Krompir
Ijaaaooo kod mene je

Budite vi meni zdravi, veseli i debeli...

Vera…
Ukinuta dekretom.
Velika vest, pomirile se Katolička i Pravoslavna kuća, ili bar usaglasila stavove.
Da li su se pomirile, da li su nešto smućkale sa datumima. tek, Uskrs došao, ko je slavio, slavio, ko nije i neće. Ukinuto slavlje.
Zgranjavaju se vernici, govore da su ljudi nekad za veru umirali.
Ne, strogo neko reče. Nećete se vi meni šetati po crkvama, džamijama i tu koješta pričati i raditi. Glavni u tim verskim zdanjima, stidljivo pognuli glavu i zatvorili svoja vrata.

Setih se prošlosti, setih se i detinjstva kad smo skrivečki slušali neke priče, tražili gnezdo zeca sa jajima i darovima, grančice bora donesene ispod kaputa. I dan danas se bojim šibe kad zazveckaju okovi.
Ove godine zeko je bio jako snalažljiv, doneo je sve malo ranije, i jaja neće biti crvena, ali tu je luk. I kao davno moja mama, ofarbana su jaja. Samo moja mama je morala to skrivati, a sad se svi prse kako su veliki vernici, nose krst oko vrata od pola metra i još neke koještarije u ime vere koju nisu baš zabranili, ali nisu ni dozvolili da se ispoštuje kako je većina radila vekovima…
Čestitam svima koji mogu i slave, i onima koji ne slave jer neće i onima koji tajno slave.
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli.

Reklama me danima proganja. A otvorim komp, iskoči.
Kupujte sveže voće i povrće kod nas, donosimo u kuću besplatno. Jedan dan, dva, pet dana… dosadiše.
Nije da neću, ne znam da živim bez voća. Pomirila sam se da mesa nema, potrošila, ali zelenjavu uvek mogu. Imam dosta smrznutog, ko zna kada, možda u doba Jure ako je tada bilo ovakvo povrće. Od voća, smrznutih višanja, napravila kompot, pa džem… nema više. Dve jabuke koje sam čuvala, valjda za Snežanu, skoro se sprčile. Šargarepe sveže, ima dosta, ali nikad previše za mene.
Okrenem telefon
-Dobar dan
-Dobar dan
-Ja bih kućnu dostavu svežeg voća. Šta je u ponudi i koji je rok isporuke?? Koliko se mora najmanje naručiti??
Računam, neće mi doći za ˝ kile mandarina 5 banana i 2 limuna, ali što ga znaš.
Ima i jagoda iz one nezgodne zemlje za dostavu, Španije. Ako već mora da mi se doseli Corona, neka bude domaća, u stilu slogana samo domaće. Mora da su skupe. Pojavile su se i neke voćke mango, dinje, mini lubenice, i neko voće za koje nisam ni čula. Ne bih ga znala ni jesti. Htela sam ranije da kupim, kažu to je za dekoraciju, a ja htela da pojedem.
Kontam tako u glavim šta će mi ponuditi.
-Dostava je odmah danas, čim potvrdite količinu.
-Odlično, vi čitajte, a ja ću vam govoriti količine. Nekad sam iz glave za ogromnu apoteku naručivala od dva dobavljača. Moćiću i pet proizvoda za jesti naručiti.
-Nema šta da čitam. Momentalno imamo samo balirano seno. Koliko treba, adresa ??
Ispade mi telefon iz ruke, zinula kao som, još samo da zamučem kao ona reklama, Milkina, na čokoladi.
Zdaravi vi meni bili, veseli i debeli…
Zagreb

Beograd

Žuta štampa…

Stigao mi paket sa hranom. Nešto slavim pa među darovima i gomila novina, dnevne i šarene.
Izdvajao se jedan časopis.
Na naslovnici glava do glave, sve iste.. Klonovi, zgrabih ga oduševljeno, uvek sam volela naučnu-fantastiku. Posle se ispostavilo da to nisu klonovi nego slavne ženskice. Ko mi je kriv kad nisam edukovana u pravom smeru.
Nism sve najbolje ni pročitala, jer dizajner udarne događaje stavio na crvenu podlogu, pa neka bela slova. Sve sa zvezdicama. Lepo, stvarno lepo, ali se ne vidi šta piše, mnogo sitno.
Što je interesantno tek štivo.
Na brzinu samo da kažem.

Primiče se vreme plaćanja računa.
Ništa je ne verujem ovima koji su rekli da se ne moraju računi plaćati 3 meseca, pa se posle toga ućutali.
Pravim plan. Kad je najbolje izaći do poštanskog sandučića u zgradi. Kad sam išla na Triglav (doduše samo u podnožje) nisam toliku strategiju razvijala.
1. Koje doba dana je najsigurnije da te ne uhvate
2. Obući se mora nešto što se brzo skida, pred vratima, da ne unesem primadonu Coronu u kuću. Cipele sam već našla jedne za bacanje. Njih ću zafrkeljiti.
3. Uzeti masku, jedincu, ili ne??
4. Staviti rukavice ili ruke držati u zraku i ništa ne pipati.
5. Koristiti lift do prvog kata ili ne. On je kažu posebno opasan jer ljudi pipaju sve po njemu i gumbiće, i vrata, dvoja čak, pa kvake, pa lampe, pa kameru. Ljudi su veliki rukopipači lifta.
6. Pregledati račune dole, ili pred vratima, ili ih uneti u kuću?
7. Treba li uleteti u kadu politi se vrelom vodom od glave do pete, i koliko dugo to polivanje treba trajati.
Svaka stavka je imala za i protiv. Sve sam isplanirala, napisala na papirić da nešto ne preskočim. U praksi je izgledalo malo drugačije nego na papiriću. Znam, papirić se treba progutati da ga neprijatelj ne nađe, nisam, bilo mi gadno.
Vreme policijskog časa sam odmah odbacila, tu svi gvirkaju tražeći kriminalce prekršioce u stilu penzioner krenuo u kupovinu, ili majka povela čak dvoje dece držeći ih za ruke, ili pas sa ulaza jedan, skočio na psa sa ulaza dva ne bendajući karantin.
Evo kako je to izgledalo u praksi.
U 13.30h sam poskidala sve sa sebe, veš, čarape, i samo majicu i jednu antipatičnu suknju obukla i cipele koje žuljaju za bacanje.
Masku sam pobožno ostavila u kući, navukla rukavice, propisne, podigla ruke u zrak, suknja je počela malo puziti sa struka. Laktom otvaram vrata, ne znam zašto jer niko nije mesec dana ulazio. Podignutih ruku izlazim, gvirkam nema nikoga. Hrabro silazim, kad u susret ide mi neko stvorenje, muško li je, žensko, pojma nemam zakarabuljeno kao za maskenbal. Kad me vide pobeže. Malo sam se uvredila.

Već drugi mesec ljude vidim čudno. Ili buljim u ogledala po kući i tu mi se smeška jedna ženskica, ili preko kamere.
Danima mi je to jedina komunikacija sa svetom.
Ne računam dva puta što sam videla ljude uživo, mislim njihove rukavice maske, kape…
Razgovaram sa ljudima, navikla već na njihova lica. Svi kao patimo što ne možemo da idemo na planirani put oko sveta. Prosto mi neugodno reći da sam ja planirala proleće na selu, svakodnevne šetnje do placa, u vrtu, oko ruža. Rekli bi mi koja primitivka.
I sve bi bilo dobro, da ta kamera na lap topu nije pokretna i otišla u vrt.
Zabezeknuto gledam
-Šta si to uradio mojim ružama-samo što ne plačem. Naranđasta ruža otišla na mesto ružičaste, bela zamenila mesto sa žutom, a crvene haos… čak i ona majušna, sa Krka, ode u život …
Božur i krin u krugu stoje na svom mestu, ali ruže prebacio na drugu stranu. Kod jorgovana mi već bilo sumnjivo. Hajde, da je iskopao i presadio čitavo drvo, ali ograda, kamena, nema šanse da se premesti.
Iz malog mozga došulja se misao iz škole, tek da ne bude da sam badava volila fiziku.
-Digni levu ruku.On diže desnu
-Levo, kažem, opet desna.
Kamere, daju sliku u ogledalu…
Auuuuuuu, kad sve prođe, kad izađem među žive ljude, da li će mi ceo svet biti naopako…
Hoću li se moći naviknuti i prihvatiti drugačiji svet i drugačije ljude ili će me vući prošlost??
Ma neka sve prođe, onda ćemo levo ili desno.
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli.

Turistička ponuda, agencije UVEK U TOKU

1. Posetite daleki istok, razgledanje pećine Šišmiš i njegovi potomci
2. Videti Veneziju pa umreti
3. Rim uz obilazak Vatikana, Firence. Posljednja vecera uračunata u cijenu
4. Kružna tura, Italija, Španija, sa zadržavanjem u bolnicama
5. Put u neizvesnost zagarantovani polasci. Na povratku obezbeđen karantin.

Uplate samo keš, kredite ne odobravamo…

Naš moto: Obiđi svet dok možeš…

Fascinirali su me tipovi sa pištoljem u mraku koji skaču sa jedne zgrade na drugu, a juri ih policajac. U ranijim filmovima policajac je uvek stigao gagstera… Sada i ne, dapače, često je policaj, taj koga juri neki policaj, i tako se jure celi film dok ne okreneš kanal na TV.
Ponosna sam na svoju veliku, ljubav iz vrtića, koji je kasnije uspeo u životu i postao međunarodni kriminalac. Uvek sam znala izabrati pravoga.
Moja profesija je isto tu negde, od Mediči trovačice, preko prodavačice kako kaže predsednik zemlje, pa do farmakomafije.

Loš odgoj, kriminalni uspeh su moji sasekli u samom početku kad su me zatekli sa obe ruke u torti i sumnjivim znacima oko usta. Badava sam se branila ćutanjem, plakanjem, i bežanjem iza kauča. Nemilosrdno su me ubacili u kupatilo i rifljali dok sam ja zadnjim snagama pokušala odbraniti komadiće božanstvenog krema.
Ceo život mi je prošao sa pogrešne strane zakona, mislim na onu stranu gde rmbačiš za platu koju razvlačiš po mogućstvu do kraja meseca.
Ali…

Sudbina je sudbina. Najzad sam se dočepala vrhunskog kriminala… to ne mogu oni sitni, mali, bedni lopovčići. Jučer sam oprala novac.
Kako mi ko vrati kusur, ja u džep… Pre pranja pregledal sve sem jednog…
I…
He he he. Nisu baš evrići, ali i ove što sam našla samo da osušim i prepeglam. Ko kaže da se pranje novca ne isplati??

Izolacija, puno usamljenih, svašta tu može da bude. Otkucam na Google hot line, sad će mi dati neke upute. Ono kaže poseta bibljoteci. Ma, nosi se, mislim si ja.
Moj engleski, umesto vrućeg sexa posla me u bibljoteku.
Kucam ja drugu varijantu. Sad mogu da biram, neki broj, ili posao. Šta će mi broj, sve brojeve znam, a matematiku sam davno položila i to odlično, tek da se zna.
Da vidim posao. Boc boc boc.
Što da ne zaradim malo evrića, pa kad ovo sve završi krenem na turističko putovanje: Putem corone.
Opet nešto nude. Okrenem ja telefon, kažem ja bih posao. Od ponuđene sume zavrte mi se u glavi. Mislim to je za celi mesec, dok traje izolacija, ne kaže neki piskav glas, to je za jedan sat.
-Auuuuu…
-Možemo se dogovoriti i drugačije- opet onaj glas, tajni. Znam za to ako hoćeš da se anonimno javiš staviš krpu, nisam sigurna da li na telefon ili u usta. Nezgodno ako pritom zaboraviš mobitel staviti na skriveni broj, badava onda krpa u ustima.

Počela sam da vodim dnevnik i okačila ga na vrata.
Ne mogu više da pohvatam kad ko izlazi, kad se popiškavaju psi, a kad penzioneri kupuju hranu.

Moj predlog da se na zid ulaza u zgradu zalepi tapeta sa slikom bandere i tako ulepša život kucama, nije naišao na razumevanje ni kod dvonošca ni kod četvoronošca. Pasonje digle revoluciju. Penzioneri pokušali da se maskiraju, prilično bezuspešno, u omladince.

Oko ponoći me probudi veseli lavež. Pasonje se izborile za svoje piš piš.
Mladi sused sa trećeg kata spušta korpu penzionerki sa drugog da mu u nedelju u 3 jutro kupi jogurt i kruh.

Za vikend pasonje šetaju, a dvonošci, ako se uhvate, pravo u bajbok uz plaćanje astronomske kazne.
Evo karikature, da ne zamere Euro i Lastavica što se ugurah u njihov fah, ali sve je tako…
I nemoj više da vas opominjem.
U kuću!

Koga god pitate kazaće vam da traži i ceni iskrenost.
Sve iskren do iskrenog. Kako ja nailazim na drugačije, nije tema, valjda volim komplikovane slučajeve.
Elem, rešio jedan da se ženi.
Pošteno napisao, da traži mladu ženu jer je u godinama kad mu treba pomoć. Kako nema ni stan ni posao, poželjno je da dotična to sve ima.
Od nje se očekuje, da kuha, sprema, čisti, zna sitne popravke po kući. Prednost imaju one koje znaju u dva kvadrata bašte napraviti povrća za celu godinu.
On nije neka lepota, pa je normalno da traži zgodnu ženu.
Iskren čovek.
Čeka čeka i ništa.
Posavetuje ga prijatelj, da ne valja oglas, da ga malo prepravi. Onako, kao političari, zavije sve u šareni papir.
I suština ostade ista.

Zdravi veseli i debeli vi meni bili.

Nije o tornju u Pizi, o običnom jelu je.
Ko još nije jeo pizzu??
Imam broj telefona, zvrc, zvrc, i brzo kućna dostava sa večerom je tu.
Retkim prilikama pravim sama pizzu. To je lako, oprobana podloga iz dućana, natrpam sve i svašta na nju. 5 minuta i gotovo. To 5 minuta je diskutabilno, jer neko tvrdi da se mora peći jedan sat. Da, kažem, ako hoćeš napraviti disk.
Šipak, u izolaciji nabavke, sama moram napraviti podlogu.
To je lako. Samo se umesi testo, sve piše u Googlu.
I umesila
I stajalo
I napravila onu kuglu. Sad je treba zavrtiti da se u zraku istanji. Videla to milijun puta.
Imam 4 kugle za 4 puta. Može se zamrznuti da bude pri ruci.
Uzimam onu kuglu, gnječim i vrtim ruku. Ništa se ne dešava, niti se istanjuje. Vrtim energičnije, Tras –bum, ode tanjur sa stola, zabole mi i ruka. Sve u smeće, neću jesti staklo.
Druga kugla. Izmičem se iz kuhinje u dnevnu sobu. Tu je veći prostor. Držim kuglu sa dva prsta, da joj dam zamah. Isteže se, dobro je. Vrtim dalje podižući ruku. Odlično, sve više se izdužuje. Kreće prema televizoru, pa prema prozoru, više je elipsasta, ali ni zemlja nije idealno okrugla. Sretna vrtim, kao laso da ću baciti. Ona se izdiže iznad glave, uvija se kao zmija, pa zastade jedan trnutak u zraku. Pojurim u kuhinju da je spustim na sto. Što se desilo tog trenutka ne znam, tek ona pizza u rađanju, zakelja mi se na kosu, lice, glavu. Istog trenutka je bila i kao maska i kako šešir
Uklopila se u situaciju.

Dobro jutro, blogeri
Šaljem svakom po jednu zdelicu čokolade,
nekima i dve zavisno od simpatija.
Pravednost, mačku o rep.

Nije bitno koliko ko ima blogova, deli se po blogu, a ne po glavi stanovnika blog.hr.
Ko voli, nek' izvoli, otvarajte nove blogove (ni u ovima se ne snalazim), ali čokolada je ukusna.
Pre nego pojedete čokoladu, proverite ipak datum.
Budite mi svi zdravi veseli i debeli...