AnaM

Karatinska čajuljka…
Dopala mi se ideja toco1980foto.
On bacio rukavicu, ja uhvatila u letu.
#ostanidoma foto-izazov
Za foto natječaj bloga uz dodatak mecinog tandrmoljka teksta.

Čaj u pet, običaj Engleza i nije mi bio nešto naročito privlačan.
Čaj pijem samo kad sam bolesna.
Spadam u osobe koje piju čist čaj, bez dodatka limuna, šećera. Ako baš nešto mora, može kapljica dve ruma. Od ukusa zavisi piti čaj sa rumom, ili rum sa čajem.
Posle tri tjedna 24 satne izolacije poželi se malo društva i ludovanja.
Napravila sam žurku-čajuljku, pozvala društvo i malo smo se slikali.
Ne zamerite, niti su foreporteri iskusni, niti imaju previše znanja, ali tu smo za društvo.
Nagrade deli meca bloger
Nagrade se ne dodeljuju prema kvalitetu slika (komentara) nego prema ličnim simpatijama mece fotoreportera.
Ko napiše da su slike simpatične dobije moj osmeh
Ko smatra da ništa ne valjaju, dobije čaj, ali ne u šalici, nego za vrat.
Budite mi svi zdravi, veseli i debeli

Kažu sused sa petog sprata slavi rođendan. Druženje otpada, ali svako nešto da stavi u korpu pa će mladež da mu odnese
Svašta stavljaju za poklon, stare vaze, šoljica za kafu, iskuvane krpe za sudove. Našlo se i šećer u kockama, pa prah šećer malo pakovanje. Ima i jedno pakovanje cigarila, male bočice žestikog pića, uspomene sa putovanja.
Bilo je i luksuznijih poklona, sigurno onaj što mu neko radi u vladi, ubacio celi WC papir, netrošen, par rukavica za jednu upotrebu, i jednu skijašku .
Gledala sam, niko masku da ubaci, računaju, dok korpa dođe do petog sprata ćapiće je neko. Priznajem, padala sam u iskušenje, jer do maske ne mogu, a da je pravim od starih gaća ne znam.
Nadala sam se da će komšija vratiti korpu sa posluženjem, kolači, čokolada, neki sok.
Ništa.

Kažu kruh goji. Rešila ja da udarim liniju za leto. Nije da ću u bikinac, nego skupa ova nova garderoba. Ima da se uvučem kako znam u staru.
Ne jedem kruh jedan dan, drugi dan izdržala do ručka, a za večeru zgrabila komad kruha ostavljen vrapcima na prozoru. Vrabac se derao, na taj bezobrazluk, ali badava mu.
Čula to g.đa Corona, pa da mi pomogne. Zatvori me u 24 satnu izolaciju.
-Nema kruha, debela, kaže

Brašna ima, 2 kg, kvasca pola kesice, suvog, pekarske veštine zero. Zabrkečila bih to i razvukla desetak dana, ali ne verujem da bi bilo previše jestivo.
Trpim jedan, dva, pet dana, deseti dan, četrnesti, pregledah one bedne zalihe, napravih kolač bez oraha, badema, putera, čokolade (čuvam, da me pita čovek zašto)
Pogledah sa visine, da imam lepezu, zamlatarala bih njome kao Skarlet O’Hara, pogledala kroz trepavice i
-Nema kruha, jedem kolače.

Policajac zaustavio jutros neku gospođu proveravajući da li ima +65 godina, i krši zakone 24satne izolacije.
Naša sugrađanka je imala 55 godina.
Ne bi ga spaslo deset policajaca da jedan nije viknuo
-Hteli smo da vas uzmemo za volontera…

U opštem haosu snabdeti se svim i svačim, primećena je velika kupovina toalet papira.
Usled prevelike potražnje, lako se može dogoditi da dotičnog proizvoda nestane na tržištu.
Okrenimo se prirodi, koristimo samo organske proizvode.
Predlažem upotrebu organskog toalet papira i kad onaj stigne u prodavnice. Sve to je u stilu, zaštitimo prirodu.

Organski je pristupačan skoro u sva godišnja doba.
Besplatan je, čak nekima i plaćaju da ga pokupi.
Molim one koji su selo, prirodu, šume i livade videli samo na slici, da pozovu u pomoć nekog stručnjaka. Moglo bi se dogoditi da naberete biljku sa treće fotografije, koja se otmeno zove Urtica dioica

Posledice po nepoznavaoca prirode, biljaka, bile biti žestoko neugodne, ali nije strašno, prolazno je.
Izbegavati i smokvin list. Ko ne veruje neka proba.

Nije post.
Ovo sam htela da uguram u odgovore na anketu.
Neće da uđe... Nešto se uskopečilo.

U 24 satnoj izolaciji, u stanu sam.
Sedim gledam u frižider i ne znam da li da čuvam zalihe ili sve pojedem i ne razmišljam kako kuhati bez soli, ili jesti bez kruha. Najvažnije je jesti??
Dogodila se čudna stvar. Sve knjige koje sam volila su nestale, a na njihovo mesto došli neki dosadnjakovići. Te pate zbog ljubavi, te voli-ne voli , te kapljica rose sliva se tri stranice sa lista koji plače zbog pobune buha na Himalajima. Svaka čast piscu, neka je i klasik, ali glupo.
Prvo sam trčala kroz kuću sa krpom za prašinu kojom sam mislila spasiti svet od pandemije..
Uživala sam u klasičnoj muzici koju je slušao nepoznati, novi sused, pet dana, a onda mi je došlo da i pikolo koji pišti i ovu violinetinu koja zavija kao mačak u februaru, pridavim.
Najvažnije je da vežbam. Kako je olimpijada odgođena, ima nade za mene. Vežbam kao i Johnny Weissmuller, predomišljam se dva dana, pa trčkaram deset minuta po traci. Ako je on postao Tarcan, i osvojio silne olimpijske medalje, ja ću bar Čita. Ne trudite se vi koji ne znate ko je to. Sad smo okruženi retko sa Tarcanima, većinom srećemo Čite.
Iskreno!!
24, totalna izolacija?? Spremam se možda, možda, ne ove nedelje, možda one druge u 4 ujutro iskoristiti svoje pravo i nešto kupiti. Nije mi do hrane, do ljudi, živih mi je.
Iskreno??
Nisam sama, blog je tu. Uhvatila sam se za njega kao za slamko, ne vidim da li brod tone dok je blog i ljudi koji su jaki, bore se daju mi volje.
Hvala blogu što postoji, postao mi je važniji svih.
Nigde nikoga nema, a on me verno čeka da i trpi sve moje glopave postove. Znam, nada se da će ovo skoro proći i da ću se uozbiljiti. Proći hoće, a za ozbiljnost ne garantujem
Hrabro, blogeri.

Kriza meco, kriza…
Kriza, potamanila si čokoladu... nema više... jaka si ti kao i vlas trave na vetru… po kojoj klizi kapljica vode i kliziće još dosta dugo. Vi ste mi sve!
Budite vi meni zdravi, veseli i debeli…

Ideju dobila sa jednog tvita
Svi se žale na izolaciju, zarobljeništvo, dosadu. Kao da nisu na svom kauču u dnevnoj sobi, grickaju zalihe, okreću kanale. Na to je trebalo misliti ranije, kad ste se opredeljivali za životni put.
Kome tata nije tajkun, trebao je izučiti zanat.
Sad ne vredi kmečati jer život je izgrađen na principu
1.Ko ima platu 300EU leži na kauču
2.Ko ima platu 500EU šeta navečer svog psa
3.Ko ima 1000 EU kupuje zalihe
4.Ko ima preko 3 000EU sedi zarobljen na aerodromu u Dohi

Mnogi blogeri imaju psa, da ne kažem većina.
Ja imam Bruna
Da li vidite njihov preklinjajuću pogled kad dođu do vrata, gledaju povodac, kvaku i čekaju da se smilujete i izvedete ih van. Vi krećete, svako veče, ali samo da vidite kraj nogometne utakmice, ili turske serije, ili …ili, a maleni čeka.
Pas se ne može zaraziti corona virusom, ali deli sudbinu svog prijatelja, vlasnika, gospodara, ili što je već kome. Zato su u doba izolacije, za mene 24 časa, mislili na ljubimce. Dozvoljena je večernja šetnja 20 minuta, 200metara od kuće u periodu 20-21h
Psi se mogu igrati, družiti, ljudi ne, samo 2metra rastojanje, maska, rukavice…
Uvek sam želela psa. I nemam i ima ga

Ponuđene destinacije mi se nešto i nisu dopale, ali izbor je sužen zbog ukinutog prevoza.
Opredelila sam se za Daj šta daš, nadajući se da neće biti u stilu, ja dala sve, dobila ništa.
Subota
7h Buđenje, odlazak u kupatilo
8.30h kafa sa dvogledom, durbinom po izboru. Opredeljujem se za pozorišni sedefasti dvogled koji je čučao u ormaru jedno devedesetak godina. Nigde nikoga meni za inat.
10.h Užina preskočena što zbog stanja zaliha u voću, što zbog serija turskih koji se ne emituju vikendom.
12h Planovi za ručak. Opredeljujem se za čorbu bez mesa, i čašu mineralne u nedostaku gaziranog pića koje nije zdravo. Kuvanje se odlaže za kasnije.
14. Krstarenje kuhinja soba, kauč fotelja, premeštanje vazne sa stočića na policu, pad dotične, kupljenje stakla, nagomilavanje smeće. Ne znam odakle, ali u momentu sinu mi prva psovka na pamet. Dokaz da treba putovati, svašta naučiš.
16h Odmor uz knjigu, najboljeg prijatelja. Prijatelj je dosadan kao kuga, tražim drugoga. Drugi prijatelj pročitan davno, ništa zaboravljeno.
18h Čaj je trebalo piti u 17h, ali nisam Englez, a čaj ne mogu da smislim. Pijem predzadnju kesicu lipovog… samo da se ne zakašljem. Nekad sam obesno bacala kesice. Nema rasipanja. Sušim kesicu, može još jednom da posluži… biće bar vruća voda. (Može i dva puta, porobala)
20h Mir i tišina kao da sam u svemirskom brodu. Možda su se svi ljudi otselili na drugui planetu, a mene zaboravili. Zvuci klavira bude me iz letargije. Čajkovski, drugi konncert za klavir i orkestar… Smešim se… Mašem u mislima komšiji, sretna da voli klasičnu muziku. Dok je muzike, biće i nas, biće svega…
22h
Usamljenost, tuga… strah?? Teško je…

Umesto posta…
Dva snažna zemljotresa potresla su jutros Zagreb i severozapad Hrvatske. Prvo izrazito jako podrhtavanje zabeleženo je u 6.24 sati, a prema podacima EMSC-a, magnituda je iznosila 5.3. Drugi zemljotres, jačine 5.0 dogodio se u 7.01 časova, a epicentar je bio 10 kilometara severno od Zagreba, odnosno dva kilometra jugoistočno od Kašine na dubini od pet kilometara.


ŠOK…
Nije nam još to trebalo.
Da li ste svi dobro??
Očekujem blogere sa vestima.
Nadam se da se tlo smirilo i da neće biti novog podrhtavanja, a da su materjalne štete minimalne. Javljaju da nema ljudskih žrtava!

Danas je svetski dan poezije
Cenjeni pesnik mi je poručio da napišem nešto (mislio je na Sinki priču)
I ovo je moja čestitka svim pesnicima bloga, sveta, poeziji.
Nije nam dosta nevolja na svetu, nego i meca načvrkao "pesmu"
Bili vi meni zdravi, veseli i debeli

Sutra počinje vikend
Dan odmora od odmaranja.
Pravim planove gde da izađem. Terasu nemam, samo neku lođu na svetlarnik, a tu se uselilo smeće i nema nameru da mi ustupi svoj prostor. Oštro mi reče
-Sećaš li se kako si samo uzela vrećicu samnom i bez imalo poštovanja, zaitila je u kontejner.
U dnevnoj sobi sam po celi dan, treba mi malo promene, osveženja… Zveram po stanu. Koje mesto je najprivlačnije za vikend??
Nudi mi se više destinacija.

Šišaju se i pasići, a neće ljudi.
Dokaz i Jin se ošišao.
Za tako nešto postoje frizeri. Nikad da nađem nekoga koji je po mom guštu.
Izolacija ne izolacija, kosa raste. Sad se još više vidi loša frizura jer se natakarim na onu kameru, samo creva što se ne vide.
Uštedila sam grdne pare, jer ogledalo u ruke, stala pred drugo, makaze, štric štric. Sa desne strane predugo, štric…
Ne valja…
štric…

Šiškice ili na stranu?? Prva verzija kosa na stranu, volšebno se pretvorila u šiške. Nisam frizer da znam kako.
Hvala Majci prirodi i svojim genima što mi nisu uz godine natakarili sedu kosu, jer boje rezerve nemam. Otkriće se dugo čuvana tajna da mi je kosa dve nijanse tamnija, ali ipak sam plavuša. Aha… vidi se i po mojim tekstovima i postupcima, 100% plavuša. Kupila bih ja tu farbu, ali pokupovali sve farbe jer je u kutiji par rukavica. Sad rukavice prodaju na crno, pa im farba za kosu došla badava.

Tri četiri dana ima da mrdam onu kameru kao loš mi internet, dok se ne naviknu svi na novu frizuru.
Ko zna, kad ovo sve bude iza nas, možda se zaposlim kod nekog frizera kao manekenka ili pomoćnica koja pere kosu.
Da li neko hoće da zakaže tretman??

Sa fejsa pitanje
-Može li vijagra u testo, kvasca nema nigde??
Moj odgovor
-Može ali ako pojedete za ručak dve kriške kruha, večera će garant zagoreti.

U jednom selu bio je deda sa pet sinova i pet snaha.
Živeli su skladno dok deda nije primetio da jedan iz porodice krade. Nije hteo da otkrije sramnu tajnu, ali problem se morao rešiti.
Posle nekoliko dana bila je žetva. Svi su kupili zrnevlje pšenice na gomilu i spremali ga za vreće. Gomila je bila sve veća. Deda uze lopatu i poče da baca žito na sve strane. Mladi su skupljali, skipljali, ali što su oni se više trudili, to je deda više razbacivao. Na kraju videli su da će izgubiti bitku.
-Tata, šta to radiš?? Badava se mi svi trudimo, ako ti jedan uništiš sve.
Neka priče…

Posle dva sata premeštanja kauč fotelje, televizor, kompjuter, pa opet kauč, knjiga dosadna kao kuga, vidim svog Boška Boškovića. Ima da se ili sva ukočim, ili dobijem stomačinu kao da sam pred porođajem.
Teretane zabranjene kao najveći zlotvori, to jest prijatelji g.đe Corone.
Snađi se viče sve u meni.
Misli, misli, meco, lupam glavu, ne u šumski bor, nego prst u čelo.
I setih se.
Traka…
Izvlačim pokretnu traku kupljenu davnu u nadi da zadržim dobru liniju.
Nije uspelo, jer nije bilo dovoljno kupiti, treba i trčkarati po njoj, a to je mnofgo dosadno.

Dok sam namestila uzduvala sam se kao parna mašina. Kauč se uskopečio ni da mrdne, a ima sto kilograma. Dobro bruh nisam dobila, ali sve je lepo.
Prava teretana, nedostaju samo bilderi (tegove imam)
Prvi dan hodam. Posle dva minuta hodanja, smanjujem brzinu, pijem vodu, odmor. Trčanje će da popričeka
Bicikl, sobni, gleda me potsmešljivo, u stilu, sad sam ti dobar kad ne možeš van.
Lakše je kad vežbaš sedeći, mislim si.
Penjem se , nešto krcka. Kad se bicikl doselio imala sam sedam kila manje. Ti ili ja, ratoborno mu se obraćam.

-Šutiš, lolo, a?? Okrećem pedale super mi ide. Imam ja kondicije pevušim u sebi.
Posle dva minuta shvatim, nema opterćenja. Nema, ali u vežbu se računa.
Odmor, zaslužila sam kockicu čokolade…
Kasno shvatam, pojela sve zalihe još jučer.

Zalihe čokolade pojela prvi dan.
Da li to znači da je gotov karantin??

Da li ono spavanje od 7 sati važi za spavalice kao ja??
Samo što je počelo vanredno stanje, ja prekršila zakon… spavala 8 sati.
Poslušala sam naređenja i nisam imala zalihe.
Ponestao mi jedan lek.
Navlačim šal na glavu, lice, stavljam periku, rukavice, tesne farmerke i korakom živahnim kao devojčica šuljam se prema apoteci. Ko mi je kriv, mogla sam kod hirurga plastičara zategnuti bore i proći kao curica.
Greška.
Mladi ujutro spavaju ili idu tromim korakom.
Na kvaki izlaznih vrata poruka
POGLEDAJ U POŠTANSKO SANDUČE
Mora da je neki obožavaoc nadam se. Šipak, 1000 dinara i spisak šta da kupim ako izlazim.
Jedna stavka lek koji već kupujem.
Ispred apoteke red, najmlađi ima preko 100 godina (još nije stupio zakon da matorci sede u kući do daljnjega).
Osećam se kao curica.
Svi discplinirano čekaju, metar razdaljine. Otegao se red samo do Brankovog mosta što nije stigao. Ulaze po dva čoveka. Ne znam šta im rade unutra, možda se neki penzioner porađa. Posle sat i po čekanja ulazim. Biti ili ne biti i hrabro tražim dve kutije. Strogi pogled.
Procena
Da li trgujem lekovima??
Položila ispit.
Osmeh, dobijam dve kutije.
Samoposluga Ima svega, sem onog sa mog spiska. Kakav to hleb, uvijena kifla, jede moja komšinica?? Ja kupih što kupih. Jogurta od pola litre nema, ima onaj majušni kao za vrapce i litarski.
Dilema.
Šta kupiti??
Kupujem neki 250ml, tražim račun stidljivo govoreći da nije za mene. Ulazim u soliter, gledam levo desno da ne kažu vidi egoiste krenula u kupovinu.
Nadzorni organ me odmah indentifikovao. Komšinca dolazi i preuzima svoje zalihe jogurt lek i hleb.
Blaženo sedim u fotelji pijuckam kaficu i kao budala otvorim televizor.
Zabrana izlaska iz stana, kontrolisaće policija sve starije da li sede u kućama.
Kafići i mega centri rade, objašnjeno da je to zbog poreza koji plaćaju da bi država funkcinisala.
Meca se vraća, iako je proleće, u svoju soliter-pećinu, a dokle ne zna se.

Ministarstvo zdravlja propisalo novo radno vreme kafića, do 18h.
Biće da corona po danu spava, a noću izlazi u provod, kao Drakula, tandrmoljka mu.

Nasmejano, sunčano jutro.
Uzimam svoju torba-kolica i krećem u nabavke. Nedelja je, ali ipak malo ljudi na pijaci.
Kupujem krompir, konzerve ribe, još samo da svratim u apoteku.
Dugi red, ljudi na razdaljini 1m čekaju. Brzo izlaze. Sretstva za dezifenkciju nema. Sve je brzo rasprodato, jer po zakonu o zapaljivim materjama u koje spada alkohol, količine zaliha su minimalne.
Klaj klak stižem u stan. Telefon cvrči, komšinica pita da li ću je primiti.
-Dolazi, popićemo kafu.
-Ne, samo da donesem tortu ako jedeš iz poslastičarnice.
Glupo pitanje, tortu ne jedem samo iz kontajnera.
Ulazi sa alkoholnom maramicom seda, trač partija kratko traje, jer je ona malo panična oko novonastale situacije, pa juri sve sa alkoholom i maramicama kući. Da li da je poškropim asepsolom??
Ceo dan sedim za kompjuterom ili za ekranom televizora očekujući razvoj situacije.
Predviđa se nešto strašno, nije preki sud, ah da, zatvaranje granica, vojska na ulicama, zabrana kretanja i ko zna još šta.
Panično grabim jaknu i trčim u apoteku.
Zatvorena
U samoposlugu.
Zatvorena.
Panika dostiže kulminaciju, Zaboravljam da je nedelja.
Navečer slušam vesti ne baš prvi put u životu, ali…
Gotovo je, dobila sam skoro nanogicu, ni kriva ni dužna.
Deke i bake neka nađu nekog od 15, 16 godina da im kupi što mi je potrebno. Gde da nađem uslužnog tinejđera, ne kažu.

Omiljeno je u časopisima objaviti da je to od „moje bake“. Sve su bile domaćice de lux…i sad je to kao moderno. Bakina čipka, bakin nakit, bakini kolači, bakin deka. Ne znam u kom su stoleću te bake živele i sigurno su imale plakare kao neboder da sve to sačuvaju. Sadašnje bake su sasvim drugačije, verujte mi na reč.
Nađoh tako jedan recept sa mrkvom (A vitamin je jedini koji se dobije kuhanjem iz mrkve)
Kaže, dinstati dok voda ne ispari.
Ni mrkve nisu što su bakine bile. Kao da sam gejzer otvorila, ona vodurina nikad ispariti…
Ništa meni bez Googl-a
Naravno, ne slažu se mišljenja, moram potražiti i treći sud (ne kofu, zdelu, čašu).

Većina živi kako može,
jer ne može kako hoće...

Moji očito nisu očekivali da mi prve reči budu mama ili tata, jer su me toliko gnjavili da naučim tri reči bez kojih se ne sme živeti…
Po njihovom mišljenju to su bile
MOLIM
IZVOLI
HVALA
Često nešto ne znam, ili imam problem, i naravno guglujem.
Sad, treba li i njemu reći, MOLIM, i kako reći HVALA?? U svoje vreme onom telefonskom automatu koji kaže koliko je sati, uvek sam rekla Hvala… Naravno, svi su mi se smijali, a ja to automatski.
Danas nema tog automata.
Vremena su se promenila
Čini mi se da su se u ovom modernom, savremenom svetu, negde izgubile te tri, male, slatke reči… ali sigurna sam da bi mi se Google zadovoljno nasmeši da se javim, sa
-Molim vas, kako stoji sa pobunom buha na Himalajima??

Stiglo koronče.
Maske, one krpice sa tračicama, nigde se ne mogu nabaviti, proverila. Lakše bi se napravila nuklearna bomba nego ta komplikovana gaza. Možda dođe koji kontigent iz Kine. Za sada Kinezi kupuju na veliko…ovde
Pozor
Molim ženskice da ne stavljaju na lice maske od jaja, malina i koprive. Možda poprave ten, ali virusi ih ne fermaju.
Na sve strane se priča o jedinom leku protiv ove strašne bolesti, pranje ruku.
Nigde ne kažu, da li ide na recept.

div>
Operite vi lepo ruke, i bili mi svi zdravi veseli i debeli

Kratke priče

Gleda kroz prozor, kiša ili sneg. Nešto sivo, muljavo, neodređeno.
Otvara prozor. Sunce se promalja iza oblaka.
Zatvara prozor. Sivilo, zamućenosti.
I… onda je oprala prozore…

Uvek sam smatrala da su nepismeni ljudi sretni.
Ne pišu, ne čitaju, problemi ne stižu do njih.
Mislila sam da sam posisala svu pamet sveta jer sam završila nešto školice.
Kuckam preko dva sata neki tekst.
Znam da kompić zna zafrknuti i sve non stop snimam.
Desetak redova pa čvrknem onaj televizorčić. Save, savovali ga vragovi. Blaženo odahnem, zavalim se na fotelju. Da pušim sad bih zapalila cigaretu. Nije mi se dopao naslov, pa ga izmenim.
Čitam i divim se sama sebi.

Čestitam 7 mart-ožujak svim blogerima muškićima,
dan kad nam kupujete cveće i poklone za sutra

Kad smo obišli Prag uzduž i popreko, da povratimo snagu, vode nas 130 kilometra u banju. Prespavala sam celi put.
Opet onaj Karlo IV, mora da je bio veliki vrtiguz, lovio jelena. Jelen pao u blato ranjen, a iskočio zdrav zdravcat, što će reći ništa bez prirode. Banja leči od svačega, od kostiju do želuca. Posebno se proslavila u skorašnje vreme kad se proneo glas da vraća mladost, pa navalili vremešni tajkuni da postanu curice i dečaci.
Zahvalnost Hygiji, boginji zdravlja i moje profesije koja mi se dopadala dok nije postojala farmakomafija.

Videla sam turiste, ali samo one koji su tek došli, čekaju da se podmlade.
Teče rečica sa vrelom vodom, kroz samo mesto, pa legenda, neko je nekoga voleo, pa skočio u vodu, pa onaj drugi kao pati, pa i on neki karambol uradio.

E, neće se utopiti kad skače u vodu koja je preko 70 stepeni. Ofurio se garant.

Navalili turisti na perfektne kolače. Ne znam možda i jesu, ali kad sam im videla cene, prošao me je apetit.

Tu su napravljene i prve oblande u svetu za nugat kocke. Nije mi se dalo dalje. Dok nisam kupila kore, nisam se mrdnula. Kore su dobre, ali ono unutra, nema, sam moraš praviti. To mi se nije dopalo.

Najviše mi se dopala Mocartova kuća, vlasništvo Rusa koji su puno uložili u Karlove vari, pa se dosta čuje taj jezik, ali tek navečer kad izađu podmlađeni.

Izlazak u mnogobrojne restorane, kafiće, kockarnice, nisam dočekala.
Neka bude da smo krenuli ranije za Prag, da ne ispadne kako nisam htela svoju godišnju platu dati za jednu večeru.
Nema više.
KRAJ…
Ko je pročitao, pročitao, ko nije neka slavi nedelju darujući meni komentar, a ostalima po volji

Čuveni dvorac, osnovao ga je, ko bi drugi nego, Karlo IV u XIV veku da sačuva krune, relikvije i slične tandrmolje.
Dušu sam ispustila dok se nisam popela uz „malu„ uzbrdicu do dvorca.

Kako naš vodič nije znao strane jezike, mogli smo birati grupu kojom ćemo obilaziti dvorac. Na ponudi nije bio prevodioca „odsvakogjezikaponeka reč“ pa sam izabrala najšarmantnijeg. Ko uopšte sluša što oni pričaju.
Uveli moju grupu kroz neka srednjevekovna vrata i odmah zaključali.

Sobe tamne, ogromne, nameštaja skoro i nema, prozorčići kao na kući za lutke.
Gde su držali mobitele, krinoline, čuveni Bohemia kristal, moravska vina i najpoznatije pivo na svetu koje troše na litre, preciznije 160 litara po glavi stanovnika. Nisu objasnili zašto pivu sipaju na glavu.
Pređosmo u drugu sobu, opet nas zaključaše.
Slikanje zabranjeno. Zidine su mogle odoleti strašnim vojskama i još gorem oružju, ali hordama turista sa fotićima, teško.
Poče da me obliva hladan znoj, drhtim, a srce kao da je naišao mister Univerzum. Panično se setih bosanske pesme gde Mujo zamandali vrata, a ja kao Fata. Izbezumljeno, hoću van, ne puštaju. Klaustrofobija vrisnuh i tad nasta cirkus, proveravanje, ljubim ti mobitel, pustiše me napolje.
U stilu, daj što daš, obilazim zidine, kad stepenice. Više za fotografisanje, vrat da slomiš spuštajući se.

Čekam…čekam, nema moje grupe.
U stranoj zemlji, bez poznavanja jezika, samo putovnica od dokumenata, sa znanjem da si negde oko 20km od Praga, neponovljiv osećaj.
Pojaviše se oduševljeni.

Pravim se i ja sretna, ko zna u kojoj sam grupi bila. Prisluškujem što pričaju, pa da posle i ja to prepričavam. Opalih nekoliko fotki, kao ja u prvom planu pred dvorcem, tek da se vidi da sam bila.
Mogla sam lepo da sedim i pijuckam pivu, kavicu, štogod u nekoj od bezbroj kavana.

Nastaviće se…
Znam za vikend niko ne dolazi, ali da ne bude posle umišljena sam. blog tjednica sam.
Da li ste znali da su Česi izmislili šećer u kockama?? Posle dobrog pića ruke znaju drhtati, a šteta za šećer.

Češka princeza Libuša osnovala je Prag još u VIII veku. Sve je obavijeno velom raznih legendi, tajanstvenošću i čarom nepoznatog.
Sve mi se zavrtelo u glavi od priča.
Češke šume su bile ogromne, mračne sa stoletnim stablima, poenta na bile. Strašni čarobnjak, veštac, zmaj, ili već neki takav tandrmoljak, oteo je prelepu princezu Libušu, nadajući se da će se ona zaljubiti u njega.
Naivac.
Kako joj je u pećini koju je on zvao dvorcem bilo dosadno, darovao joj je repu (moš’ misliti poklona za zavođenje). Ispostavilo se da je repa bila čarobna i dodirom štapića se pretvarala u što god poželiš.
Za to vreme dva plemića, Višeslav i Knez Pšemislav borila su se za njenu ruku.
Muškići.

Tuku se onim gvozdenim, šiljatim motkama za ruku, a ona cela sedi zarobljena u pećini-dvorcu i čeka kao Penelopa.
Ženskica je to, pametnica. Jednu repu pretvorila u konja, i dojahala do mesta gde je sad Prag. Svojim podanicima je kazala
-Tražite u šumi čoveka koji od drveta pravi prag za kuću. Tu je plodno tlo, zdrav vazduh, dovoljno šume za vatru i čista voda.
Ćiribu ćiriba napravila je grad nazvavši ga Prag.

Ona dva plemića se tuku i mlataraju onim sabljama u oklopima, pokretni kao slonovi. Zaneseni u borbu nisu ni primetili da je ona stigla i bez njihove pomoći.
Oba plemića su imala ista prava na njenu ruku, verovatno i ostatak.
Libuša im je rekla da naberu kupine i ko više donese, biće njegova.
Nekad su ženskice bile skromnije, jedan repu, ovi kupine…
Problem.
Količine su bile iste.
Libuša je pojela kupine sa Pšemislavom, dala mu ruku (mora da je imao još neke kvalitete, kad su zasnovali dinastiju). a korpu je dala Višeslavu.
Zato je i sad dati korpu nekome znak da se ne mora ženiti.
Na volju, kupine ili korpa.
Sad mi je jasno zašto su kupine, one prirodne tako slatke, ali i tako skupe.

Slika kupina sa neta

Nastaviće se… Moram se i vratiti iz Praga kući.

Oduševio me Karlov most.
Uvek je puno ljudi.
Neki sviraju, poneko šeta, gleda u reku.

Na ulazu su prodavači svega i svačega

Na samom mostu je ploča koju treba dodirnuti. Mnogi je i pomiluju i ispuni želju. Mora se precizno šapnuti, niko ne sme znati što se poželelo i nikome se ne sme reći do ispunjenja što si poželeo. Ne može biti želja koja bi nekoga povredila.
Nigde ne kažu koliko se čeka.
Turistički vodič nam je objasnio kako se poželi želja, ali me je toliko naplašio da sam cele noći sastavljala kako moram reći. Kralj Karlo neki put previše bukvalno shvati želju, pa nagrabusiš.
Sutradan na mostu sam došla do zaključka da je najveća glupost misliti su svi ljudi isti.
Amerikanci su pitali da li je u ponudi više želja ako je na kredit i da li treba depozit, Englezi su se konsultovali sa vodičem o sigurnosti u ostvarenje, Nemci su tražili da bude red koji mnogi nisu poštovali, Taljani nisu poštovali tajnu, na sav glas su uzvikivali ljubavne parole.
Meni se želja ispunila, kralj Karlo nije dobro shvatio, ispunio mi je bolje nego što sam mu tražila.
Sad imam prava ponovo dotaći ploču i nešto poželeti.

Lista želja mi se promenila, i nije više tako euforična.
Samo da dobro sastavim rečenice
Tehničke stvari ne vredi ni zamisliti, stalno se menjaju.
More?? Mislim na godišnji, a ono otopljavanje i more poplavi kuću.
Ili poželim gomilu para, inflacija, i cap ca rap gomila išta ne vredi.
I ljubav toliko izvikana je nezgodna za želju… Ko zna da li bi Karlo iz onog doba shvatio ovo doba. Čisto sumnjam.
Zdravlje?? To svi žele. Ranije se zdravlje podrazumevalo. Sada čijom zaslugom ili krivicom, ne bih ulazila u detalje.
Uf uf Karlo, na muke me stavljaš, kakvu želju da ti šapnem.

Ispratio nas je dečak koji sedi na zidu.
Ne, nije živ, samo skulptura dečaka...
Nastaviće se...još malo, ne brinite...

Ne ljutite se što nisam jučer objavila post kako sleduje Blogu tjedna.
Kad sam videla da je Meca Blog tjedna, slavila sam celi dan.
Svi su morali gledati blog i diviti se uz objašnjenja kako sam važna ličnost... jedan tjedan

Stigosmo u Zlatni Prag.

Ubaciše nas premorene u hotel. Tek se spremila za dremanje, razgledanje. Htela sam reći da bih najrađe razgledala posteljinu u krevetu, ali grupa me povuče. Do centra nas vozili, a posle patika cug, to jest pešačenje.
Na sve strane za gledanje, vrat me zabole, ali i čekanje. Ako hoćeš nešto videti iznutra, naoružaj se strpljenjem. Da je po meni, onako nestrpljiva, pola ne bih videla, ili samo spolja. Nestrpljiva sam i čekanje u redovima me izluđuje.

Naveče planirana večera na brodiću koji plovi Vltavom.
Možda je romantično, noć, proletna, prohladna, vetrić, brod, reka, i sad ti navališ da jedeš kao to je najvažnije onako umoran napuniti želudce.
Odbijam, uskačem u taxi (jeftini su) i blažena ulazim u hotel. Tražim ključ, kad ljubazna portirka obaveštava da imam poruku.
Sigurno oni moji, ne idem na Vltavu, hoću da spavam.

Otvaram pismo. Na češkom uz dodatak hrvatskih reči i broj telefona sa naznakom HITNO.
Javljam se.
Moja zagrebačka familija čula da putujem u Prag, pa javila ogranku tatine familije u Prag. Familija ti je kao neka hobotnica. Rasprostire pipke na sve strane ne možeš joj pobeći, a tek što sve o svakom zna uvek mi je bila zagonetka.
-Dolazim za pola sata, idemo na večeru. Videćeš Prag kako ga turisti ne vide.
Dolazi, pusica pusica, stižemo u restoran.
Češki ne znam ni jednu reč, ali znam da su knedle nacionalno jelo. Ne volim ih ni na slici. Stric naručuje, teta mu pomaže, a ja samo mucam knedličke. Kelner se zadovoljno nasmeši. Njima doneo kao prilog krompir, meni gomilu knedlički. Jedem one knedletine, lepe mi se za nepce, setim se detinjstva i dođe mi da zaplačem. Drugi put idem u onaj drugi krak familije. No, nema što dobro vino ne bi opralo i večera u malom praškom restoranu, uz predivnu muziku, uz smešak sa okolnih stolova (jer smo se mučili sa rečima prevodeći na neke nepostojeće jezike) kad su shvatili odakle dolazim, oprostili su mi neznanje.
Završi se ugodno veče.

Nastaviće se...