AnaM

Progoza vremena za danas...pa kažu



Oblačno, kišovito jutro sa povremenim razvedravanjem i suncem.
Tokom dana moguć je sneg u nižim, višim, i ostalim krajevima.
Može, ali ne mora doći do poledice posebno na putevima.
Ujutro vetar koji može da pređe u orkanski, osim ako se uopšte ne pojavi.
Sad mi je lakše kad znam kakvo vreme da očekujem...


image post

//Bakin recept...
Niko više ne koristi Kuvar, sad je tu Google.
Ako tražite bilo kakav recept, videćete, na počasnom mestu je bakin specijalitet.
Bakine kiflice, bakina torta, baka kuha za vas...i sve tako.
Gde god okrenete, baka se javlja.
Ako otvorite ormar, iskočiće bakin vez, kragnica, porculanska figurica, čipka, zavese od kojih pravite ekskluzivne večernje haljine, darove za Božić, sve i svašta.
Bake sa čipkanim kapicama, dugim suknjama, nasmijane, u svakom su ženskom magazinu.
Ne znam kakve su bake bile nekad, ali ove sada su malo drugačije.

Nema vazdušastih kragnica, nego su tu traperice, jaknice, tenisice. One bake što navečer uspavljuju unuke pričajući bajke, nestale su. Baka više ne drži kutlaču u jednoj ruci, dok drugom otvara rernu. I ne zovu se više bake, nego neki nadimak ili ime. Vole bake unuke, ali i putovanja kruzerom, modne revije, hotele.
Šta je loše u tome??
Pa loše je što guglasti koriste zamrznutu hranu, povrće i voće ubrano na nekoj farmi, a ne kao nekad bake, u voćnjaku. Danas hrana natopljene svim mogućim i nemogućim konzervansima, iz bakinog vrta voće ubrano ljubavlju. Vreme teče, ne može se zaustaviti napredak, ako je ova civilizacija sada napredak.
Ako se ogradimo od ravnopravnosti polova, ipak su za mnogo što šta krive deke, što umesto u lov i ribolov, kreću u rat i laboratoriju.
Zato, manite me bakinih recepata da bi se zdravo jelo i večno živilo...
Jedva čekam ove sad unuke da postanu bake, pa iz ormara počnu vaditi svoje specijalitete.

C vitamin...
Zahladilo, kiša, sneg, vetar, treba pojačati vlastiti imunitet.
-Kako, pitate se ??
-Lako, povećajte dozu C vitamina koju unosite u organizam.
Neko voli konzumirati travuljine, neko se oslanja na apoteku
Moj vam je savet, samo prirodno. Uzimajte namirni-Ce koje imaju C vitamin
Prasen-Ce
Kobasi-Ce
Sarmi-Ce
Slanini-Ce
Jagnjen-Ce
Tečmnost je isto tako važna, pa kad već zdravo jedete, zdravo i pijte
Piv-Ce
Vin-Ce
Rakiji-Ce
Zdravi vi meni i vesli bili...

-Kupite grožđe, sveže banane. Ko ne kupi kajaće se, ko kupi…
-Kad je voće brano??
-Grožđe jutros, a banane, neću da lažem, noćas.
-Noćas?? Gde su te banane rasle??
-Zna se pravo iz Amerike, a grožđe je tuj, iz Španije.
-I sve brano jutros, noćas??
-Kad ti kažem, zar men’ da ne veruješ??
-Verujem, verujem, ali kako su došle??
-Sa avion, nisu valjda peške.
Išle iz Centralnu Ameriku, uzeli grožđe u Španiju,
pa direkt na kvantašku pijacu, pa otuda na moju tezgu.
-Od jutros celu planetu obiđoše…
-Ne znam, ja...
-Koliko da merim?? Ne mogu ja da dangubim pričajući sa tebe, ti si dokona ja nisam.
Jesi li mušterija ili si došla da pričaš??
Priznajem, nisam odolila reklami, kupila sam…

Zvrrrrrrrrrrrrr...
Ili kako se osloboditi dosadnih telefon-prodavača.
-Molim??
-Treba mi Meca
-Ja sam
-Ksenija ovde imam odličnu ponudu za vas.
Tu je naglo prekinete i započnete monolog, cirka tri minute.
-Gde si ti Ksenče, nisam te videla sto godina, a samo da znaš šta se sve događa. Ne znam odakle početi, znaš Veru, Micu, Nadu, one su otišle u...hm... gde ono beše?? Ma, znaš sigurno na more ili na planine, možda i banja. E, tamo im se dogodilo, hm... Zastati, kao razmišljaš što može biti ali to je bilo pogubno, jer Ksenija upade sa
-Dormeo...
-A, do re mi... Joj ja vam nemam sluha, ali ako treba otpevaću vam nešto. Evo jučer slušala Gibonija, što taj peva. Ili možda više volite ozbiljnu glazbu?? Ma, ta ozbiljna , asocira me na pogrebe. Ne nije da je tužna nego kad je neka žalost svi kanali na TV prenose... Što kažete. Malo glasnije ne razumem, ovaj mobitel, što na fiksni ste zvali...ja pobrkala. Ko me onda zove na fiksni?? Vi?? Jeste li sigurni??
Morate disati, zar ne?? Kad udahnete ona koristi priliku i pokuša još jednom.
-Najnoviji usisivač na paru, odlično, povoljno, sve sam radi.
-Joj, tako je to kad nemaš para, ali biće mirovina pa...
-Sam sve radi...Naglo je prekidate
-Šta, sam radi?? Ko radi ne boji se gladi. A čujte, vi niste ona moja Ksenija?? Znam, vi ste ona sa trećeg kata što se zaglavila u liftu...
-Ja... pokušava ona, ali se ne dam ni ja
-Kako su vas izvadili iz lifta?? Jeste li bili sami?? Uvek pazim sa kim ulazim u lift, morate voditi računa o svemu. Najbolje poneti neku stolicu na rasklapanje, bočicu vode, i sendvič, voće obavezno. Nikad se ne zna kad će vas osloboditi. Kad smo kod voća...
Tu tu tuuuuu
Šta joj bi, a baš smo lepo pričale??
Mora da sam na nekoj crnoj listi, niko me više ne zove.

Što kažeš,
Ne komentarišeš postove koji su duži od naslova ??

Bloger...ka…

Moj prvi dodir sa blogom bio je kao susret deteta sa kremšnitom.
Slatko, simpatično, ali ne znaš od kud prići. Imao žlicu, ili prstić, bude na isto, možeš zabrljati.
Niko živ do dana današnjeg nije umeo da mi objasni što je to blog i blogeri. To je nešto kao životinjka koja je u isti čas i lav i muha, i krokodil. Zna da ujede, podraga, i odleti kad se najmanje nadaš. Jesu li onda blogeri lavovi, muhe, krokodilčići??
-Samo se registriraj i možeš krenuti.
-Gde??
-Kud god hoćeš, postaješ blogerka.
Šipak je tako bilo.
Prvo za registraciju treba izabrati ime, nik, a to teže je nego Magelanu otploviti zemlju...
Nik mora označavati osobu koja piše, dalji savet, ali nikako se ne sme staviti vlastito ime. To mi je bilo glupo, jer stojim iza onog što kažem, a kao brbljuša, odmah se odam. Ispade sa mojim „znanjem“ AnaM, koja se volšebmo pretvorila u mecu. Da je net odraz reale vidi se i po mom niku, jer je ona vitka AnaM, postala pravi meca vremenom… Što ne uzeh nik svemirska plesačica, sad bih letila od zvezde do zvezde.
To da možeš pisati što hoćeš, uopšte nije tačno. Stihovi su za mene isto kao put na Jupiter. Modeli za slike su bežali od mene. Nisam znala da postoji fotošop, ni dan danas ga ne koristim, i koke su kokodakale i bežale, purice su širile krila, mačkovi zgrabili mamac, hranu i sakrili se. Žene su sklanjale decu od mene da im strašni net ne ukrade dete i traži verovatno otkup ili još nešto strašnije…
Samo sam još očekivala da grane drveća krenu na mene, a potoci se pretvore u bujice.
Sve u svemu, teško, ali načvrkam ponešto.
Drugi užas koji me je spopao su bili komentari.
Učila sam brzo čitanje, pa i dan danas tako čitam. Kod posta pročitam sredinu, pa prvu i zadnju rečenicu… i uhvatiše me odmah da ne čitam detaljno, i nagrdiše u komentarima. Vraćaj se za kaznu na duplo čitanje postova.
Sa komentarima sam više puta zabrljala. Smatrala sam da kad je post dobar, sve napiše što je pisac hteo reći, pazi ovo pisac, da, svi smo na blogu pisci… I komentar treba biti samo dodatak, ako je nešto izostavljeno.
Rotkve strugane. Komentar mora da se svakom ljubazno napiše u stilu, aj, nikako vaj, divno, krasno, genijalno, ma kako ti to divno radiš. Svi ostali komentari, tipa, dosadno, dugo, već viđeno, nepismeno, su nepoželjni i gurnu te u tabor onih koji ne dobijaju komentare. Baš me briga mislim, ali briga me, kao što spotraš dobije medalju, tako i bloger mora dobiti komentar. Komentar blogeru je šlag na tortu, a torta bez šlaga je možda ukusna, ali nije to to.
Prvi komentar je strašno važan. Da li će ga biti ili ne biti, pitanje je sad.
Sediš, grizeš nokte i gledaš ko je čekao da tvoja genijalnost pusti post. Nema nikoga… Nemaaa, poslije pet minuta panika. Mene niko ne voli, ja sam jadna, aj, vaj, neću danas imati komentar ni jedan. Glupo je to što pišem, normalno da niko i ne gleda. Posle pola sata, stanje je već ozbiljno. Prelistavam klanove, gledam kome sam se zamerila, da li sam stavila svima pozitivne primedbe ili iskreno mišljenje. Moja glupa iskrenost. Ništa. Ponizno stavljam komentare na neke postove, ne bi li ih umilostivila da dođu. Ništa. Posle sat proveravam, da nije pukao blog. Nije, tužno kimam glavom, gotovo je, propast sveta je ipak nastao.
Ma, baš me briga da li će mi neko staviti komentar. Narcisoidne misli se kao guje polako puzaju. Post je odličan, čak genijalan, tako nešto niko nije napisao. I ne treba mi komentar, znam da vredi post. Da li će mi tamo neko nepoznati komentirati, ili ne, briga me. I oblačno je, samo kiša što se nije sručila… sve je nekako sivo…
Idem na kavu, neću ni pogledati blog.
Na povratku gvirkam, naravno na blog.hr
Uraaaaaaa…komentar, još jedan… Ptičice cvrkući, sunašce svetli… komentari su tu… Pusica slatki moj komentarčiću…
Možda na netu nisam od krvi i mesa i nisam realna, jer, ja sam ipak samo blogerka, a to niie malo, zar ne?? Hm... kad se stiče status bloger??
Da li registracijom na blog, ili posle prvog posta, desetog, stotog, možda posle godinu, dve, mojih šesnest?? Pojma nemam...i što je to ustvari blog??

Uf...predugačko, što obrisati.

Kad nešto pokušamo i doživimo neuspeh,
nije strašno.
Strašno bi bilo i ne pokušavati…

Ko je jači??
Što je, uplašile ste se??




Samo sam se šalio...

remove duplicate numbers online


Sinki priča.
Nije uvek onako kako izgleda...

Bio je umoran, tako umoran. Danima nije mogao da se opusti.
Nikad nema vremena za sebe, za ona mala, sitna, zadovoljstva.
Olovnim koracima penjao se polako tavanskim stepenicama.
On je gore, čeka ga. Da li da ode??
Teškim korakom penjao se ka njemu. Da li će mu danas doneti zadovoljstvo??
Da li će doneti zaborav od svega doživljenog.
Osmehnuo se u sebi.
Kad samo pomisli na njega, sretan je.
Voleo je da mu polako prilazi, otkrije ga, pomiluje, pa snažno udari.
Neki put je bio nežan, ponekad surovo grub.
Udarao ga je divljački.
Jače i sve jače, brže, sve brže, dok mu se znoj nagomilavao na čelu,
slivao niz grudi.
Snažne mišice su se napinjale,
snaga je izbijala iz njega, i zadovoljstvo je ispunilo celo telo.
Udarao ga je.
To nisu bili šamari, to je bio udarac za udarcem, čitava serija.
Zastao bi malo, pa ponovo počeo levom rukom, pa desnom.
Udarao ga je u ritmu tam tama iskonskog zova prašume.
I njegov umor je nestajao, zadovoljstvo se razlivalo telom.
Opuštao se udarajući u svoj bubanj, osećao se tako dobro.

Pacijenti svakodnevno izmame osmeh u apoteci,
ali i pitanjima preko telefona.
Ima pravih bisera
Zvoni telefon. Usplahirena žena
-Muž mi se dere.
-Zašto??
-Sedeo je u fotelji, a ja mu prosula vrelu kavu na glavu.
-Da li ima plik, kolika je rana, kad je počeo da viče??
-Nije se derao kad se kava prosula nego posle, kad sam ga lečila
-Kako ste ga lečili??
-Sipala sam mu kuhinjsku sol na rane.
- Ne razumem, zašto so, na rane??
-Čitala sam da su tako Turci lečili.
-Da ih muče, muče, ne da ih leče.
-Jesi li ti sigurna u to??
-Sigurna sam.
-Hm...Ima li tu pored tebe neko ko se razume u muževe ??
Što odgovoriti??
Evo šta sve tražimo u apoteci kad ne znamo pravi naziv leka...
-Dajte mi tabletu protiv autobusa!
(hteo je nešto protiv mučnine kod putovanja)
- Majonez za koske
(magnezijum u šumećim tabletama)
- Došla gospođa danas i onako sva važna traži „Rio mare“ kapi za nos.
- Pacijent traži „Bajramov“ aspirin!
- Meni, onu injekciju intradupetalis...

Maska…
Čitam u nekom časopisu kako doći do baršunaste kože.
Za vikend sam rešila da iskoristim priliku i ubaršunim kožu.
Prva na redu je bila voćna maska za lice i dekolte.
Maline su mnogo skupe,
avokado je preveliki izazov da sama sebe ne liznem,
pa sam uzela domaće kupine iz zamrzivača,
ulupala sneg od belanca, a žumanjak promešala sa rendanom mrkvicom.
On je ušao u kuhinju, pogledao gomilu sudova i samo se zadovoljno osmehnuo.
Sve umućeno sam stavila na lice i vrat i sad čekam rezultate.
Nešto me grebucka, mora da je ostao neki trn na kupinama.
Da ne gubim vreme otišla sam po koprivu i blato za sledeći stupanj ulepšavanja.
Kad su me videle sa maskom,
kokice se razbežale po kokošinjcu,
petlovi poleteli na krov,
golubovi se raspršili na sve strane,
a On ostao sa zaleđen sa sekirom u vazduhu.
-Mislio sam da praviš kolač.
Sa blatnjavom maskom nešto nije bilo u redu jer su mačići preskočili ogradu,
popeli se na ogromnog psa lutalicu, a on pojurio u kolektivni spas.
Jedva sam posle deset minuta skinula masku.
Sve se skorilo, a ona kopriva ispekla kožu pa izgledam kao jarac sa ražnja.
Ni baršun nije što je nekad bio, ili se neka greška provukla u časopisu…

Moj atelje…
Uvek sam se divila slikarskim radovima.
To je bila veština koja ne stanuje u mojoj glavi, ruci, ili već gde,
pa kad mrdaš olovkom, ili oni bolji kistom, ispadne nešto više od čika Gliše.
Najveća maštarija mi je bila, kao imam atelje, palete, boje, pemzle...
Zamislila sam, mlataram sa tim i ispadne nešto kao izraz emocija,
moje viđenje stvari i događaja na nekom višem nivou.
Ustrajno idem na slikarske izložbe.
Posetila sam jednu izložbu, stala pred platno buljeći sigurno pola sata,
tako da sam skrenula pozornost nekog posetioca...
Došetao je do mene pitajući što vidim na slici.
Pomislila sam neki bezveznjak i počela da pričam besmislice.
Bila je to jedna crna tačka u desnom gornjem uglu, ostalo sve tamno crveno.
Počela sam sa unutrašnjim zbivanjima čoveka u prošlosti koji traži put u svemir.
Oduševio se.
Taman da pomenem bikove i koridu, on se pretstavi.
Pobegoh glavom bez obzira, pretpostavljate, slikar lično.
I dalje mislim, postaću jednom slikar.
Ako baš ni na šta ne liči, mogu izjaviti da je to moj performans.
Zvuči efektno.
Kad nešto želiš jako, mora se ostvariti.
Zid kuhinje mi je postao kao slikarsko platno, a kuhinja atelje…
gde se nazad stvorilo moje remek delo
Pržila sam krompiriće, pa kobasice…

Ljubomora...
Neko prizna, neko ne, ali zelena guja, ljubomora, zna doplaziti na mnoga vrata.
Život postaje uzbudljiviji, on kontroliše mene, ja njega.
Na početku veze, više je u stilu
-Priznaj, ko je ovaj, svaki dan ostavlja komentar,
Šta ima da ti stavlja srce na status??
Ti baš moraš izazivati kratkom suknjom, brkovima, bradom.
Suknja je za ženskice, brada za muškiće, u suprotnom i guja se povlači.
Ko ti je ovaj, ko ti je ova, godinama prelazi u:
-Promenio si sijalicu, upalio bojler na jeftinu struju,
možeš li jednom doći iz grada bez vrećica nepotrebnih stvari??
Zelena ljubomora prelazi u tamnije nijanse spektra, više crvenkaste.
Ima uzbuđenja, nije da nema, vrhunac je:
Ne pravi se da ne znaš, potrošili smo toalet papir...





Samo vas gledam...

Koje li je to doba da mi je znati...
Detinjstvo
Eh da mi je vratiti se u bezbrižnost detinjstva.
Hm... da li je baš tako??
Kad si malecni niko te ne sluša, daju ti neku groznu hranu tvrdeči da je zdrava. Malo što zamešaju tu svašta i slatko i meso i jaje, nego još izmiksaju i guraju ti u usta govoreči nekim nemogučim, kao bebećim, jezikom. Moje a g.. drrr.... a nadaju se da ću normalno govoriti iako oni kažu
-Oces malo ću ću, to je juha. Moja bebica voli meko.
Ne bebica ne voli mleko i mora ga jesti jer je gladna a drugo ništa ne dobije. Kad pokuša to baciti im o glavu, drže je za ruke, i trpaju dok se ne uguši.
Ne može steći imunitet iako pokušava sve strpati u usta i prirodno se zaštiti. Vode je kod doktora i tamo bodu. Badava se mali čovek bunio, branio, skrivao. Veliki ljudi za sebe nisu tako hrabri.
Pitaju koga najviše viliš, naravno, ne očekuju da ćeš reći volim čokoladu. Tvoje reči tumače kao tatu i mamu. Bebe ne vile, nego vole mamu i tatu, mada bi ih rado naboli na vile kad previše gnjave..
Sve u svemu, to detinjstvo , srećom kratko traje. U međuvremenu baka i deka te neće čuvati nego te gurnu u vrtić tvrdeći da si tamo u svom društvu. Oni ne idu u dom za stare da budu u svom društvu.

Dok trepneš dolazi najlepše doba
Mladost
Cvrkuću ptičice, zaljubljen si grliš celi svet. I nije baš tako. Ili si predebeo ili premršav, grudi nisu kao u porno časopisima, znači ne valjaju. Velika ljubav nije samo tvoja nego pipka sve živo što stigne.
Kad bi kao tinejđer izašao isprate te sa
-Budi dobra i lepo se provedi.
-Hej, ne može i jare i pare, ili ću biti dobra ili ću se lepo provesti.
Ta mladost, traje kako kome od deset do pedeset godina. Primečeno je da što si stariji sve si šašaviji, jer
Uzmi sve što ti život pruža,
danas si cvet
sutra uvela ruža.
Neke ruže nikad ne precvetaju pa ne dožive da uživaju u trećem dobu, antipatično nazvano
STAROST

Kasne, iskusne godine, kako ko voli, su kad se pojave bore na licu, telo udebeli kosa pobeli. Ustvari to je nekad bilo. Od kada su tu hirurzi, plastika i boje, sve je lakše, pa se godine vide jedino po postupcima. Tu je i iskustvo, kao, pamet proradila, ljubav se rasplamsava, postajemo vrhunski kulinari. Krasno.
Ne treba ti više ni slušati prognozu vremena . Ako te trga u kolenima kiša će, ako teže dišeš prepušio si, ili te posetila g-đa Corona. Ne možeš uraditi više 50 sklekova jer se na prvom već zaduvaš i treba ti pomoć za ustajanje. Ruku na srce, nisi mogao to ni ranije, ali sad je od starosti.
Dobra okolnost je što slabije vidiš, pa su ti svi ljudi lepši, a i sluh malo popušta pa ne čuješ sve neugodne vesti.
Ne moraš čitati dosadne knjige, niti se diviti filmovima koje ni sam režiser ne razume. To niko i ne očekuje od tebe.
Sve u svemu ni sama ne znam koje je doba života najlepše, pa završavam frazom, svako doba ima svoje prednosti i lepo je proći kroz svako sa osmehom na licu...

Jesen je
Sve opada, samo inflacija raste...

Ogrlice mogu biti od dijamanata, smaragda, briljanta.
Ipak, svake godine izaberem ovakvu. Ne mora se držati u sefu sa šifrom i retko koristiti.
Dovoljna je omanja špajza i svakodnevna upoterba...

ICE...
Buuuu, ne plašite se.
Neće biti priča o saobraćajkama, ubistvima najbližih, bombardovanjima, potresima, i slični specijaliteti dnevne štampe.
Počelo je bezazleno, lep sunčan dan, vreme toplo-hladno, sunce-kiša, zadržalo se na suncu i naravno, otskakutaću u prirodu.
Priroda je zamišljena kao šetnja po zraku, travica, šumica, klupica i ostale ica. To mu je valjda romantika, ili bolje romantikica

E, nije bilo tako.
Prvo je auto se uskopečio i nije hteo van iz garaže.
E, nećeš ti meni dirigirati život.
Pokupila sam sve ice, dekice klupice, torbice, hranice i krenula pešice. Ljudi moji, koje je to hodanje 3km, opterćena kao magarac. Geni predaka koji su voleli to pentranje po brdima očito se nisu trasportovali u mene.
Onaj jedini koji nije ice, roštiljić, pušio je na mestu dozvoljenom za paljenje vatre kao da je lokomotiva iz prošlog veka.
Tu se našao pas koji nas je veselo gledao kako trapasto palimo vatru. Mahao je repom plazio se i odjurio dalje. Posle se ispostavilo da je pas ica, lutalica, našao torbicu, sa hrani-com. Ostavio nam je one paradajze sa kojima možeš ubiti vola, tvrde, nesvarljive, ali lepe na izgled. Nije poneo ni kobasice (pametan pas). Bolje da jeste, jer su oni koji su jeli nedopečene kobasice od ko zna ćega napravljene, jurili po šumi tražeći grm.
Sve u svemu bio je to zanimljiv vikend.

ICE...
Buuuu, ne plašite se.
Neće biti priča o saobraćajkama, ubistvima najbližih, bombardovanjima, potresima, i slični specijaliteti dnevne štampe.
Počelo je bezazleno, lep sunčan dan, vreme toplo-hladno, sunce-kiša, zadržalo se na suncu i naravno, otskakutaću u prirodu.
Priroda je zamišljena kao šetnja po zraku, travica, šumica, klupica i ostale ica. To mu je valjda romantika, ili bolje romantikica

E, nije bilo tako.
Prvo je auto se uskopečio i nije hteo van iz garaže.
E, nećeš ti meni dirigirati život.
Pokupila sam sve ice, dekice klupice, torbice, hranice i krenula pešice. Ljudi moji, koje je to hodanje 3km, opterćena kao magarac. Geni predaka koji su voleli to pentranje po brdima očito se nisu trasportovali u mene.
Onaj jedini koji nije ice, roštiljić, pušio je na mestu dozvoljenom za paljenje vatre kao da je lokomotiva iz prošlog veka.
Tu se našao pas koji nas je veselo gledao kako trapasto palimo vatru. Mahao je repom plazio se i odjurio dalje. Posle se ispostavilo da je pas ica, lutalica, našao torbicu, sa hrani-com. Ostavio nam je one paradajze sa kojima možeš ubiti vola, tvrde, nesvarljive, ali lepe na izgled. Nije poneo ni kobasice (pametan pas). Bolje da jeste, jer su oni koji su jeli nedopečene kobasice od ko zna ćega napravljene, jurili po šumi tražeći grm.
Sve u svemu bio je to zanimljiv vikend.

Košljun…

More je blistalo na jutarnjem suncu, sa neba se smešili oblaci. Jesen je došla.
Lagano sam šetala obalom. Sa barke je zvao barba Ive na zadnju šetnju do Košljuna, malog ostrvca sa manastirom. Čitavu večnost gledam to ostrvce I uvek kažem da jednom moram da ga vidim, ali uvek je bilo vremena za neki drugi put.
-Šjorica, idemo
-Drugi put
-Ma hajte danas, možda drugog puta neće biti.
(Barba Ive nije bio prorok, nažalost, ovaj put je pogodio.)
Nasmeših se i skočih u barku. Brodić je sekao more, jurio ka Košljunu, a ja sam se kao dete radovala.
Na izlazu napravih gužvu. Svi su skakali kao koze po onoj daščici, a ja stala pa ni makac. Činilo mi se da je daska kao trščica I da ću pasti u more.
Kao u nekom filmu, čvrsta ruka uhvati moju I skočih na molo.
Ruka je I dalje držala moju, smešim se I zahvaljujem, ali ruka ne pušta…. Malo se kiselo nasmejah I pa bilo mi je dosta romantike, mora, I te ruke. Možda je on I bio moja sreća, ali Sreća je lepa samo kad se čeka, a kad te šćapi za ruku I nije baš nešto. Nakomrštih se I već se spremih da dreknem, kad to bio moj sused koji se smeškao uvek … Plave oči, mariner kao iz snova…
Šta je dalje bilo ostavljam mašti blogera…
I sad se pitate gde je kamenčić.
Mogao je biti briljant na mom prstu koji mi je poklonio, ili smaragd u naušnicama, ali ništa od toga. Kamenčić je bio kamenčiina koja se uvukla u moje cipelice I nažuljala me…

U apoteci
Vaginalne tablete izazivaju najveće zabune.
Jedna pacijentkinja nikako da shvati kako se koriste.
-Gde da stavim te tablete??
-Tamo gde vas je doktor pregledao.
-U Domu zdravlja??
-Ma, ne, kod koga ste doktora bili pre nego ste došli u apoteku?'
- Kod zubara.
-A jučer??
-Jučer nisam išla kod doktora.
-Ko vam je napisao ovaj recept??
-Sestra na kompjuteru.
-Odakle je došla ta sestra???
-A to, pitaš, sa doručka, zadržala se 10minuta duže.