Bloger...ka…
Moj prvi dodir sa blogom bio je kao susret deteta sa kremšnitom.
Slatko, simpatično, ali ne znaš od kud prići. Imao žlicu, ili prstić, bude na isto, možeš zabrljati.
Niko živ do dana današnjeg nije umeo da mi objasni što je to blog i blogeri. To je nešto kao životinjka koja je u isti čas i lav i muha, i krokodil. Zna da ujede, podraga, i odleti kad se najmanje nadaš. Jesu li onda blogeri lavovi, muhe, krokodilčići??
-Samo se registriraj i možeš krenuti.
-Gde??
-Kud god hoćeš, postaješ blogerka.
Šipak je tako bilo.
Prvo za registraciju treba izabrati ime, nik, a to teže je nego Magelanu otploviti zemlju...
Nik mora označavati osobu koja piše, dalji savet, ali nikako se ne sme staviti vlastito ime. To mi je bilo glupo, jer stojim iza onog što kažem, a kao brbljuša, odmah se odam. Ispade sa mojim „znanjem“ AnaM, koja se volšebmo pretvorila u mecu. Da je net odraz reale vidi se i po mom niku, jer je ona vitka AnaM, postala pravi meca vremenom… Što ne uzeh nik svemirska plesačica, sad bih letila od zvezde do zvezde.
To da možeš pisati što hoćeš, uopšte nije tačno. Stihovi su za mene isto kao put na Jupiter. Modeli za slike su bežali od mene. Nisam znala da postoji fotošop, ni dan danas ga ne koristim, i koke su kokodakale i bežale, purice su širile krila, mačkovi zgrabili mamac, hranu i sakrili se. Žene su sklanjale decu od mene da im strašni net ne ukrade dete i traži verovatno otkup ili još nešto strašnije…
Samo sam još očekivala da grane drveća krenu na mene, a potoci se pretvore u bujice.
Sve u svemu, teško, ali načvrkam ponešto.
Drugi užas koji me je spopao su bili komentari.
Učila sam brzo čitanje, pa i dan danas tako čitam. Kod posta pročitam sredinu, pa prvu i zadnju rečenicu… i uhvatiše me odmah da ne čitam detaljno, i nagrdiše u komentarima. Vraćaj se za kaznu na duplo čitanje postova.
Sa komentarima sam više puta zabrljala. Smatrala sam da kad je post dobar, sve napiše što je pisac hteo reći, pazi ovo pisac, da, svi smo na blogu pisci… I komentar treba biti samo dodatak, ako je nešto izostavljeno.
Rotkve strugane. Komentar mora da se svakom ljubazno napiše u stilu, aj, nikako vaj, divno, krasno, genijalno, ma kako ti to divno radiš. Svi ostali komentari, tipa, dosadno, dugo, već viđeno, nepismeno, su nepoželjni i gurnu te u tabor onih koji ne dobijaju komentare. Baš me briga mislim, ali briga me, kao što spotraš dobije medalju, tako i bloger mora dobiti komentar. Komentar blogeru je šlag na tortu, a torta bez šlaga je možda ukusna, ali nije to to.
Prvi komentar je strašno važan. Da li će ga biti ili ne biti, pitanje je sad.
Sediš, grizeš nokte i gledaš ko je čekao da tvoja genijalnost pusti post. Nema nikoga… Nemaaa, poslije pet minuta panika. Mene niko ne voli, ja sam jadna, aj, vaj, neću danas imati komentar ni jedan. Glupo je to što pišem, normalno da niko i ne gleda. Posle pola sata, stanje je već ozbiljno. Prelistavam klanove, gledam kome sam se zamerila, da li sam stavila svima pozitivne primedbe ili iskreno mišljenje. Moja glupa iskrenost. Ništa. Ponizno stavljam komentare na neke postove, ne bi li ih umilostivila da dođu. Ništa. Posle sat proveravam, da nije pukao blog. Nije, tužno kimam glavom, gotovo je, propast sveta je ipak nastao.
Ma, baš me briga da li će mi neko staviti komentar. Narcisoidne misli se kao guje polako puzaju. Post je odličan, čak genijalan, tako nešto niko nije napisao. I ne treba mi komentar, znam da vredi post. Da li će mi tamo neko nepoznati komentirati, ili ne, briga me. I oblačno je, samo kiša što se nije sručila… sve je nekako sivo…
Idem na kavu, neću ni pogledati blog.
Na povratku gvirkam, naravno na blog.hr
Uraaaaaaa…komentar, još jedan… Ptičice cvrkući, sunašce svetli… komentari su tu… Pusica slatki moj komentarčiću…
Možda na netu nisam od krvi i mesa i nisam realna, jer, ja sam ipak samo blogerka, a to niie malo, zar ne?? Hm... kad se stiče status bloger??
Da li registracijom na blog, ili posle prvog posta, desetog, stotog, možda posle godinu, dve, mojih šesnest?? Pojma nemam...i što je to ustvari blog??
Uf...predugačko, što obrisati.
